АКТУЕЛНО

Чворовић, Димитријевић: О МЕСИЈАНСТВУ ЛАКРДИЈАША, ПОНОВО. НА ТРАГУ ЖАРКА ВИДОВИЋА И МИЛА ЛОМПАРА (2)


фото: Тајнуг

О ЛЕГИТИМНОСТИ ОВАКВОГ ЧИТАЊА ЊЕГОША

Да ли је легитимно користити књижевно дело какво је спев „Лажни цар Шћепан Мали“ Петра Другог Петровића Његоша зарад читања политичко – метафизичке стварности у којој живимо?

Песник који је геније (а Његош је највећи песнички геније у Срба) изриче реч која превазилази пуку литерарност. О генију Иван Иљин  каже да „живот народ­ног духа нала­зи у ства­ра­ла­штву гени­ја свој кон­цен­три­са­ни и зре­ли израз… Гени­је пре­у­зи­ма и носи бре­ме сво­га наро­да, бре­ме њего­вих несре­ћа, њего­вих тра­же­ња, њего­вог живо­та… Гени­ју је дата моћ за којом су чезну­ле и ради које су се мучи­ле чита­ве гене­ра­ци­је у про­шло­сти, и из те моћи исходи и исхо­ди­ће духов­на помоћ и радост чита­вих гене­ра­ци­ја у будућ­но­сти. Он учи сво­ју бра­ћу духов­ној побе­ди, он им пока­зу­је како они сами могу поста­ти духов­ни побед­ни­ци. Ствара­лач­ко достиг­ну­ће гени­ја ука­зу­је пут они­ма који воде полу­ства­ра­лач­ки живот; њима пред­сто­ји само да усво­је ту тво­ре­ви­ну и то ства­ра­ла­штво, да се умет­нич­ки пои­сто­ве­те с њима и у том вас­по­ста­вља­њу они ће наћи за себе ону духов­ну сло­бо­ду без које би били осу­ђе­ни на чамо­ти­њу… Гени­је ста­вља свој народ пред лице Божи­је и изго­ва­ра за њега и у њего­во име сим­вол њего­ве пред­мет­не вере, њего­вог созер­ца­ња, зна­ња и воље. Тиме он откри­ва и учвр­шћу­је наци­о­нал­но духов­но једин­ство, оно вели­ко духов­но „Ми“, које озна­ча­ва саму сушти­ну Отаџ­би­не. Гени­је је онај ства­ра­лач­ки цен­тар који обли­ку­је духов­ни живот и довр­ша­ва духов­но ства­ра­ла­штво сво­га наро­да“.(1,155)

Његош је, понављамо, геније србског народа. Зато његови спевови нису само књижевна дела, него и кључно сведочење истине нашег заветног идентитета. Као и „Луча микрокозма“ и „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“ нам се даје као начин на који можемо читати стварност у којој смо се обрели. 

РЕЧ ЖАРКА ВИДОВИЋА

Велики србски историософ, Жарко Видовић, у својој студији „Његош и Косовски завет у Новом веку“, истиче да спев „Лажни цар Шћепан Мали“ није пуко „историческо збитије“, него „драмска појава лажног завета (2,87): “Као што је Антихрист опасан по томе што узима на себе лик Христа, а Сатана опасан по томе што га Прародитељи нису разликовали од Архангела, тако је и Шћепан Мали, за разлику од правог заветног цара, светог цара Лазара, иконе Косовског завета, „лажни цар“, лажни пророк који је завео чак и патријарха Пећког, последњег патријарха, Василија Јовановића Бркића, несумњиво искрено верника!“(2,87) По Видовићу, у историји нашег народа није довољна само вера лишена преображености у историјску свест Косовског завета. Зато што није имао историјске свести, патријарх Василије се саблазнио о Шћепана. Ако се изгуби заветна косовска визија, то, у Срба, значи и губљење православне вере. Само игуман Теодосије Мркојевић има историјску свест која види превару, јер он зна да је за Србе много мања опасност у голом насиљу које се над њима врши, а много већа она која потиче од лукавства непријатеља који желе да нам одузму духовну самосвест: “Његошеви игумани – Стефан у Горском вијенцу и Теодосије у драми (трагикомедији) Лажни цар Шћепан Мали – говоре из тога духовног искуства: литургијског, поетског, заветног косовског. Тим искуством они посматрају свет и тако тумаче историју (као надвреме). То искуство им је мерило за процењивање свег што људи чине и треба да чине да би били у историји. Тим искуством знају смисао који се не губи, чак, ни у (иначе бесмисленом) свету. По томе искуству и поступају..“(2,145)

Сатана је, како каже Видовић, пре свега Лукави; пре но што над Србима буде спроведен геноцид, они морају бити успавани лажју – а та лаж их лишава умног чувства и заветне свести (јер, управо по Видовићу, историјске свести нема без свести о злу.) Свим несрећама у потоњем Његошевом спеву претходи Шћепанова превара коју народ и главари прихватају.

Као што је Шћепан Мали демонска пародија заветног цара, тако је и народ у последњем Његошевом спеву карикатура оног народа каквим је приказан у „Горском вијенцу“. Коло у „Шћепану“ није коло из „Вијенца“, које се води око цркве и следи владику Данила на путу уздизања ка Духу: оно је „фолклор“, коло ласкања лажи и смутљивцу. Жарко Видовић зато каже: “У Шћепану Малом проблем нису потурице ни распра с њима, него површност и спољашњост епског схватања које не може да се уздигне до завета, па зато ни до историје и нације. Игуман Теодосије, чувар манастирске мудрости, у сукобу је и са главарима, и са народом и са руским послаником, књазом Долгоруковим“(2, 88).

Турци такође више нису проблем. Они су упали у чамотињу и деморалисани су. Више не верују у своју моћ и не надају се у победе. Зато је „Шћепан Мали“, по Видовићу, спев о губљењу вере код Турака, али и нестајању заветне свести код Срба. Баш због тога се Његош дуго колебао око штампања свог дела – осећао је узнемиреност због тога што мора да сведочи да се Србима опет ближи слом ако испадну из заветног служења Богу и образу Божјем. Није довољно то што су Турци изгубили вољу за животом ако Срби у борби за слободу нису понесени вером и заветном свешћу. По Видовићу, „појава Шћепана Малог ( ма како се он звао до дана данашњег ) је много штетнија и срамотнија него „трпија“ у Турака и окупатора…“(2,89)

ДЕМОНСТВО ЈЕДНОГ ЛАКРДИЈАША

У књизи „Његошево песништво“, Мило Ломпар се ликом Шћепана Малог бави у огледу „О демонству лакрдијаша“. Ломпар указује на чињеницу да је вечна потрага за месијом људска особина, а месије се јављају углавном  у доба потреса и револуција. Потрага за месијама проистиче из хилијастичког осећања историје и свести о провиденцијалности историјских збивања: рај  на земљи, месија на трону. И Његошев Шћепан Мали је плод хилијастичких очекивања. Не зна се откуда он долази, и нема имена – неименљив је, а ипак чекан.

Његоша, сматра Ломпар, обузима „осећање нелагодности“(3, 269) због појаве Шћепана. И насловна страна на којој пише да се дело објавује „у Југославији“, које нема на видику, симболична је. По Ломпару, „у именовању Југославије препознајемо једно још-не. У причи о Шћепану Малом постоји, пак, једно више-не. Тако реч не, као реч на чијем дну сија ништавило, представља исходиште у којем се срећу супротносмерна кретања времена“(3, 271).

Оно што чуди је слепило огромног броја људи пред Шћепаном: “Постоји, дакле, нека истина о Шћепану која нас подстиче да се зачудимо над толиким слепилом бројних људи који су различитог порекла, култура, интереса, али и та истина припада чудноватости“(3,271).

Лажни цар, каже Ломпар, празни позорницу по којој почињу да корачају сабласти:“Има неке језиво – блажене лакоће и неодговорности у његовом доласку, испуњеном свирком диплама и громогласним певањем“. (3,277) Прошлост је схваћена као припрема за хилијастичку будућност:“Весели се, праху Немањића, Немањића и Гребељановића,/ јер ће ваше круне засијати као јарко сунце на истоку“. Доласком у Црну Гору, Шћепан поздравља слободу, као да та слобода припада баш њему и припрема баш његов долазак.

По Ломпару, Шћепан није луда зато што у њега нема аутоироније и зато што је амбициозан; није лудак јер не иде у страшни ризик. Он је, дакако, лакрдијаш, који „не гони на смех него претвара хероје у будале“.( 3,278) Ту сви постају будале, али, „ако су сви будале, нису сви будале на исти начин“.( 3,278)

Шћепан је мали, мали као демонолик малености. Умањивањем његовог лика долази до „спајања ништарије и Бога“.(3,290) Он није романтичарска варалица, него утвара, којој верује чак и патријарх Василије. Када је Шћепан утвара спојена са правом вером, онда патријарх бива „симболички близак са саблашћу“, постајући „сабласни патријарх“.(3,293) То је разлог, по Ломпару, због кога је Црква „неумитни део симболизације лажног цара: она је метафизички темељ лакрдијаша. У томе је како његов демонизам, тако и његова саблазан“.(3,296)

По Ломпару, Шћепан, „иако почиње као смели самозванац, као човек који показује један страховит циљ стремљења, корак од ничега ка трону и ка неограниченој сили, учинак вере у себе самог и учинак вере других, он опстаје као неодговорно и страшљиво биће“.(3, 297)

Због тога је, сматра Ломпар, Његош „далекосежно преместио одговорност на народ“. То је учинио тако што је „питање о појединачној одговорности претворио у питање о заслепљености, о фантазији и фанатизму, колико о жељи, толико и о манипулацији“.(3,300) Народ се претвара у „гомилу будала“ – али „то својство народа проистиче из онтолошких својстава човека као будале“(исто).

До чега долази? „Сви прихватају његово царско достојанство, он влада на начин који никоме не смета, нема ни тихих гунђања која прате сваку владавину“(3, 301). Само млади ђакон, будући Свети Петар Цетињски, одбија његов дар – џефердар.

Зашто је, како сматра Ломпар, „лажни цар директни удар у предање“?(3,302) Ствар је много сложенија него што на први поглед може да се учини: “У томе је основна вештина лакрдијаша: није најважније колико нас он увесељава, него то што он – са оне стране сваке веселости или туге – изазива непредстано осцилирање смисла“.(3,302)

Шћепанова девиза:“Нека  буде свашто на свијету“ је „везана за распростирање сабласних моћи“.(3,303)

Игуман Теодосије, који покушава да народ одврати од Шћепана, доживљава пораз, схватајући да не може ништа да учини:“Будале су људи од старине,/ будале ће остат` довијека“, каже он, покушавајући да нађе узорке идења за лажним месијом. Зато игуман Теодосије стаје у позицију луде, свестан да, по Ломпару, „луда не може учинити ништа за будале које следе лакрдијаша“.( 3, 289)

Игуман, дакле, има „памет скепсе, ироније и резигнације“, што је „памет луде и њена несрећна свест“.(3, 309) То је „памет повлачења пред сабласним“. (3,303-304) Мудрост младог јерођакона Петра, будућег Светог Петра Цетињског, који се не оглашава речју у Његошевом спеву, али одбија џефердар из Шћепанове руке, јесте мудростнепристајање на сабласно: „Петар већ као младић прозире сабласно“(3,304), вели Ломпар.

До какве је промене у Његошевом свету дошло?

Ево Мила Ломпара: “На врхунцу херојске метефизике, у „Горском вијенцу“, постоји и онај који може да дарива џефердар, као владика Данило, и онај који може да га прими, као Вук Мандушић. У херојском свету који је населио лажни цар онај који дарује џефердар нема никакве везе са метафизиком херојства, јер је раскинута свака веза између њега и цара, па онај који треба да прими дар има нечувену слободу да га одбије.“(3,305) Управо одбијање сабласног дара указује на свеца. Свети Петар, као онај, који је, по Ломпару, сам пре себе, једини може да разобличи сабласт: “У врхунском часу сабласне власти, у апсолутном часу хилијастичко – историјске ситуације, остаје само овај светац да одбије дар, али и да покаже оног чији се дар мора одбити. То није неки случајни пролазник, неки вешти корисник ситуације историјских околности, нити неки непоћудни узурпатор, него је то дух лажи, саблазан у лику малености“(3,306). Као што је Шилер рекао за свог лажног Димитрија – он је „кловн“ који игра „злу опсенарску игру“.(3, 309)

Попут Симона Мага, Шћепан је шарлатан и дијаболик. Успео ја да обмане и на покорност наведе све, па и игумана Теодосија:“Али, он није успео ни да обмане ни да дарује онога у коме живи предање“(3, 307), каже Ломпар, зато што је Свети Петар Цетињски „егзистенцијални чувар предања“(3,308).

Јер, светац увек одбија лакрдијаша. Свети Петар, по Ломпару, чува метафизику насупрот антихристу, али је у датом тренутку историје немоћан да спречи његово дејство.

Демонизам малености указују на чињеницу да злато и страх воде ка моћи; где су злато, лаж и страх, ту је и антихрист.

Легитимисање лажног цара било је вишеструко: 1. на основу руског царског достојанства; 2. на основу лаври Немањића; 3. на основу главарских интереса; 4. на основу ничега. Почео је као руски цар који је преживео атентат и добегао међу Црногорце, позвао се на славну прошлост Срба, главари су схватили да помоћу њега могу да манипулишу народом, а народ, чак и кад је сазнао ко је, остаје уз лажног месију на путу своје пропасти.

Шћепан код Његоша као да долази из будућности, каже Ломпар. На насловној страни спева посвећеног сабластима помиње се Југославија. Сам Његош је 23. априла 1849. године Меду Пуцићу писао: “Ја сам се у почетку нешто надао, него засад видим да је југословенство идеална ријеч која само празнијем гласом лијепо звучи“(3, 317) По Ломпару, „постоји сабласна празнина Југославије, нема никакве стварности у којој би се то име могло препознати, она је име нечега што нема своју ствар“(3, 317). Зато је Шћепан Мали оличење онога што ће Србе снаћи за време Југославије и после ње, док год буду ошамућени југословенством, које је, како рече Владика Николај, пркос Богу и Светом Сави.

ШЋЕПАНОВА МАНИПУЛАЦИЈА ДАНАС

На Интернету већ одавно кружи текст о десет правила манипулације масама који се приписује Ноаму Чомском. Сва та правила Вучић вешто користи да би владао Србијом. (Њих смо навели курзивом, а испод је наш коментар.)

УПОТРЕБА НЕВАЖНОГ

Пажњу јавности преусмеравати са важних проблема на неважне. Презапослити јавност поплавом небитних информација, да људи не би размишљали и стекли основна сазнања у разумевању света.

Зато се Србијом влада помоћу таблоидних новина и „ружичастих“ телевизија, које спајају неспојиво у настојању да људе одврате од размишљања и здравог разума. Ево две насловне стране Вучићевих таблоида на Видовдан 2018 – обе су латиничне, и на обе је налепљена иконица Светог кнеза Лазара. Прва насловница: „Ексклузивно/ Досад наобјављена документа: Овако је Карлеуша избегла убиство (Певачица пре 18 година правим чудом преживела када је екипа Душана Спасојевића репетирала аутомате на аутомобил у ком је била); Угрожена светиња/ Потоп на Хиландару; Награда за ТВ Пинк/ Задруга најбоља у Европи; Откривамо: како је убијена Јелена – Нова оптужница – Зорану прети 40 година робије“ ( стравична је, заиста стравична, прича о убиству певачице Јелене Марјановић, која се по таблодима развлачи дуже од годину дана само да би одвукла пажњу са огромних проблема Србије, прича  која понижава све што је људско у нама и око нас). Друга насловница: “Председник на војно – полицијској вежби „Заједнички удар 2018 – Вучић: Србе више нико неће смети да убија!“, Југославија би у Русији играла финале; Ана Кораћ: Убила бих Слобу да ми је муж; Београђанин описао сукоб са Дарком Костићем: Ухватио ме за пенис, па попио нокаут! (Младић Б. Ш. (22), један од двојице који терете модног креатора за напствовање, изјавио да му је Костић прво дао кокаин, а онда пипао његов полни орган)“.

И све то, наравно, на Видовдан, и све то у Вучићевој Кловнократији.

СТВАРАЊЕ ПРОБЛЕМА

Та метода се назива и „проблем-реаговање-решење“. Треба створити проблем, да би део јавности реаговао на њега. На пример: изазвати и преносити насиље са намером, да јавност лакше прихвати ограничавање слободе, економску кризу, или да би се оправдало рушење социјалне државе. 

Зато Вучић сваког дана ствара проблеме, пре свега окренут популацији која му највише верује – пензионерима и „лумпенпролетерима“. Једног дана прича о повећању пензија, другог дана да рат на Косову само што није; једног дана најављује инвазију америчких рушитеља, другог дана глуми Тита кога све државе на свету одушевљено прихватају. Док његови медији пљују по Сорошу, он се виђа са Сорошем и његовим сином. Срби имају најјачу војску и полицију на Балкану, али Американци и Шиптари спремају „Олују“ на Северу Космета, а ми нећемо смети да интервенишемо. Свака опозициона делатност је плаћена од Америке и ЕУ, и треба је спречити, али Вашингтон и Брисел су наши партнери.

ЛОШЕ НА КАШИЧИЦУ

Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено, „на кашичицу“, месецима и годинама. Промене, које би могле да изазову отпор, ако би биле изведене нагло и у кратком временском року, биће спроведене политиком малих корака. Свет се тако временом мења, а да то не буди свест о променама.

Нико није учинио више за противпородични покрет наопаких „ЕУ вреднота“ него Александар Вучић. Прво је сасвим легализовао и легитимизовао геј параде (4), затим је на чело Влада Србије довео  демонстративну учесницу геј параде, Ану Брнабић (5), а онда увео низ противпородичних закона, чији се разобличитељи, попут професора др Бранислава Ристивојевића, изводе на суд, да би им се забранило да говоре о томе.(6) У Вучићевој Србији се спрема разорни Закон о родној равноправности, док је законска регулација тзв. „насиља у породици“ просто тоталитарна.(7) За то време, Вучић глумата неког ко брине о демографији и биолошкој обнови свог народа.

РАЗБЛАЖАВАЊЕ НЕПОПУЛАРНОГ

Још један начин за припремање јавности на непопуларне промене је да се најављују много раније, унапред. Људи тако не осете одједном сву тежину промена, јер се претходно привикавају на саму идеју о промени. Сем тога и „заједничка нада у бољу будућност“ олакшава њихово прихватање.

Управо се тако ради са причом о Косову и Метохији. Њих је, по Вучићу, изгубио још кнез Лазар, а не он Бриселским споразумом. (8) Зато се треба предати: јачи (НАТО Тачи) тлачи. Али, то мудријашима који ће изаћи на изборе да подрже кловнократију не сме да се каже директно, па Вучић стално глуми паћеника који чини све да би Косово одбранио. Тако је, кад је припремао издају у Бриселу, мучио своје тело спавајући на патосу. (9) Он ће, уосталом, и издати Косово само да би „нашој деци било боље“. Наравно, култ будућности је његова највећа лаж, коју је, другим поводима, разобличила Симона Веј, позната француска списатељица и философ: “Будућност нам не доноси ништа, не пружа нам ништа, ми јој морамо дати све да бисмо је изградили, морамо јој дати сам наш живот. Али, да би се дало, мора се имати, а ми немамо други живот, другу снагу, осим блага наслеђених од прошлости, која смо сварили, примили у себе, поново створили.Од свих потреба људске душе нема животније од прошлости.“

ДЕЧЈИ ЈЕЗИК ЗА ОДРАСЛЕ

Када се одраслима обраћамо као кад се говори деци, постижемо два корисна учинка: јавност потискује своју критичку свест и порука има снажније дејство на људе. Тај сугестивни механизам у великој мери се користи и приликом рекламирања.

Инфантилизација јавне свести, о којој је својевремено писао Мило Ломпар (10), и даље се спроводи, али не као ослонац на младе, него као ослонац на оне који су довољно подетињили да му верују(11) и којима се Вучић представља као њихов напаћени син што чини све за њих, али га „зле чике“ нападају. Логика бирачког тела Александра Вучића сажета је у реченицу једне несрећне старице која је рекла: “Он мора да нам узме да би нам дао“. Уопште, Срби су све сенилнији народ, чија је просечна старост 44 године. То се одражава на њихов политички избор. 

КРАТКИ СПОЈ ЕМОЦИЈА

Злоупотреба емоција је класична техника, која се користи у изазивању кратког споја, приликом разумног просуђивања. Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх, итд.) Употреба емотивног регистра омогућава приступ несвесном, па је касније могуће на том нивоу спровести идеје, жеље, бриге, бојазни или принуду, или пак изазвати одређена понашања. 

Зато се у владавини Србијом толико користе ријалити програми, који су вешто прављени тако да изазову потребне реакцијеО дејству ријалити програма код нас говорила је медиолог Невена Миљановић – Петковић. “Посредством телевизије патријархално друштво нагло прелази на сасвим друге обрасце понашања. То условљава друштвену конфузију,  траже се нови идентитети, чине се разни покушаји да се превреднују ставови. Посебно је проблематичан утицај телевизије у нашем друштву које није имало вредносни континуитет услед сталних ратова и ломова колективног идентитета. С друге стране, телевизији као модерној васпитачици много помаже то што смо навикнути да усвајамо наметнуте вредности па смо пријемчиви за оне које нам она нуди./…/ Узроци популарности хиперреалних садржаја су лоша друштвена и економска ситуација, незапосленост, клонуће духа, страх у погледу будућности, сиромаштво, недостатак перспектива и вишак слободног времена. Препуштање виртуелном свету чини се далеко лакшим од анализе сопственог живота, било кроз индивидуално промишљање, било кроз комуникацију са људима. Медијска хиперреалност представља компензацију за недовољно вредновање или личну неоствареност. Међутим, последица претераног погледа кроз прозор хиперреалности је губитак контакта са стварношћу./…/ Рекла бих да је у питању исконски нагон за посматрањем туђих живота, то је нешто што постоји у свакоме од нас, у мањој, или већој мери, без обзира на расу, културу и време. Медији својим садржајима успешно манипулишу овим нагоном користећи га у сврху профита па се он често третира као синдром новог доба, а у ствари је исконски. Гледајући ријалити програме, ми поредимо себе са учесницима и тако стичемо утисак надмоћи, док смо у стварном животу оптерећени осећајем инфериорности. На тај начин стварамо илузију сопствене вредности и лажне самозадовољности. Проблем изостанка властитог идентитета, односно идентитета лишеног вредновања тражи се кроз идентификацију са псеудопознатом особом коју медији намећу као узор./…/ Пре свега, постоје читави тимови психолога који се баве избором учесника. Бирају се карактери који доприносе динамици. С друге стране, иако намеравају да покажу одређену слику о себи, структура ријалити програма тражи инстиктивно, ту они престају да буду личности и постају само марионете. Из карактера учесника извлачи се најекстремније понашање, учесници се наводе да пређу емотивне и психичке границе, конфликтним карактерима немећу се режирани сукоби, а све то ради занимљивости, односно гледаности. Ријалити емисије имају разоран ефекат на иначе крхку психичку равнотежу учесника, њихов интегритет, самоперцепцију и индивидуалне вредности. У овим програмима учесници се не излажу у некој од вештина и улога (нпр. певачкој, играчкој, глумачкој, водитељској…) већ огољавају целу личност. Међутим, излагање интиме анонимној маси на увид, пресуђивање, бирање или одбацивање,  веома је рискантан подухват за учеснике./…/ Компаративна анализа наших учесника и учесника из других земаља показала је да код нас још увек преовлађују колективни дух, уз који иду оданост вођи и сервилност; спремност на велико трпљење, словенска меланхоличност, плаховитост, екстремност, комплекс више вредности, разметљивост, али и постојање табуа по питању мањина и непопуларних сексуалних опредељења (упркос инсистирању режије да изгради лажну толеранцију приказивањем ових учесника). Подкултура турбо-фолка као локална специфичност која представља укрштање патријархалног менталитета и нових стремљења – гламура, хедонизма и заводљивости и спектакла нашла је свој одраз у стандардизованим ријалити програмима. /…/ Данашње време карактерише неомеђеност јавних и приватних сфера и дисциплина. Банализација политике, естрадизација и холивудизација јавних наступа политичара уочљив је тренд. Овај тренд сразмеран је интересу јавности за тривијалне ствари из приватног живота политичара који се чини важнијим од његовог програма. Политичари попут ријалити учесника покушавају да скандалима и сукобима дискредитују противника. Поједини политичари су чак и учествовали су у ријалити програмима (Ненад Чанак, Марјан Ристичевић), а скупштински преноси увелико се посматрају као ријалити шоу.

У нашем друштву политика је свеприсутна – од дискурса учесника који користе реторичке политичке вештине, до учешћа одређених политичара у ријалити програмима и забавним емисијама. Тако стичемо лажни утисак да утичемо на матрицу политичких збивања, а у ствари смо се само насмејали шали политичара у забавној емисији или смо шармирани хедонизмом другог у ријалити емисији, док нам битни догађаји промичу. Спекулише се да је ријалити формат Велики брат био један од првих социјалних експеримената на Балкану чији је циљ био да се открије профил омиљеног лика по мерилима масовног аудиторијума који је истовремено био и бирачко тело на изборима 2008./…/ Све док не будемо имали услове за квалитетан живот и садржајно провођење слободног времена бићемо предмет медијске идиотизације. Када будемо могли да више путујемо и посећујемо културне манифестације и када будемо имали времена да се, уместо егзистенције бавимо личним напретком, тада ће медијски утицај на нас бити занемарљив, а наш немерљиво велики. А ово је, признаћете, утопија!“(12)

НЕЗНАЊЕ ЗА СИРОМАШНЕ

Сиромашнијим слојевима треба онемогућити приступ механизмима разумевања манипулације њиховим пристанком. Квалитет образовања нижих друштвених слојева треба да буде што слабији или испод просека, да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив. 

Систематско разарање образовања у Србији има за циљ заглупљивање народа, који мора да буде спреман да у доба кловнократије за туђе газде „шљака“ за плату од 25 хиљада динара месечно, и да носи памперс пелене на радном месту, да не би ишао у клозет. (13) Зато се уводи тзв. „дуално образовање“, а ниво и квалитет наставе падају, при чему власт просветаре понижава стално и до краја. (14)

ВЕЛИЧАЊЕ ГЛУПОСТИ

Јавност треба подстицати у прихватању просечности. Потребно је убедити људе да је (ин, у моди), пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазивати отпор према култури и науци.

О ријалитијима смо већ довољно рекли. Ако се томе придруже „образовне институције“ за добијање доктората преко ноћи, ето пуне слике. (15)  Наравно, ту је и подробан приказ понашања разних звезда и звездица, чије просташтво постаје опште наслеђе јадног народа од детињег узраста.

УСАЂИВАЊЕ КРИВИЦЕ

Треба убедити сваког појединца да је само и искључиво он одговоран за сопствену несрећу, услед оскудног знања, ограничених способности, или недовољног труда. Тако несигуран и потцењен појединац, оптерећен осећајем кривице, одустаће од тражења правих узрока свог положаја и побуне против економског система. 

Зато Вучић непрестано ружи Србе као ленштине које неће да се баве бизнисом, заостале у прошлости, неспремне да се суоче са изазовима епохе, без „протестантске етике“ рада, итд.(16) То је само трик слугерање неолибералног капитализма. Међутим, он вешто користи самокритичке стереотипе који већ дуго постоје у нашој колективној свести („Ми, Срби, баш смо никакви! Погледај како раде ови на Западу! На улицама ниједног папирића, нико не седи у кафићима преко дана, сви су на послу! Како наши могу да раде кад оду у иностранство, а овде неће“, итд. ) Нико, међутим, не анализира чињенице – рецимо, да је наша привреда уништена у доба транзиције да би Србија била предана у руке странаца и тајкуна, и да у Србији има веома мало послова од којих може нормално да се живи.

ЗЛОУПОТРЕБА ЗНАЊА

Брз развој науке у последњих 50 година ствара растућу провалију између знања јавности и оних који га поседују и користе, владајуће елите. „Систем“, заслугом биологије, неуробиологије и практичне психологије, има приступ напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану.уп напредном знању о човеку и на физичком и на психичком плану. 

Вучић је учен како да манипулише, и он то користи веома вешто. Дуго је припреман, и сада употребљава оно што је научио.(17) Ипак, његова глума је шмира, и он је заиста кловн без смисла за хумор кога свако интелигентан одмах може прозрети и презрети.

REPETITIO EST…        

Да поновимо.

Вучићев „шћепанизам“ има низ елемената, међу којима су и:

  • Претварање српског заветног поклича из „Вијенца“: „Нека буде што бити не може“ у кловновско спрдање из „Шћепана“: „Нека буде свашто на свијету“. 
  • Коначно обогаљивање Србије у колонију помоћу кловновског лагања и пренемагања да распродајом своје земље у ствари обнављамо Титову Земљу Дембелију. 
  • Непрестано повлачење смисаоно противстављених потеза, чији је циљ збуњивање и слуђивање народа: на једној страни Шћепан ће дизати споменике херојима са Кошара, а на другој продавати Косово и Метохију за које су они гинули. Запад допушта Вучићу да све то ради јер је Запад увек прагматичан – он у виду има само коначан циљ, а не тиче га се како ће Вучић остварити оно што је обећао. У изврсној књизи „Криза/Корисни идиоти и колапс Србије“ (обавезна лектира за сваког ко жели да се озбиљно суочи са епохом), Љубомир Кљакић нас подсећа да је „носилац империјалног суверенитета“ данас „транснационална „супер класа“, СВЕТСКИ САВЕЗ МОЋИ у коме либерална олигархија САД има одлучујућу улогу./…/Неопходну унутрашњу кохезију и стабилност режима „меке“ окупације и ЛОКАЛНОГ САВЕЗА  MOЋИ који га лојално спроводи, обезбеђују особе којима се због њихових нарочитих личних својстава додељују НОМИНАЛНО главне улоге. То су КОРИСНИ ИДИОТИ светског корпоративног поретка”. Реч је о „идиотима“ у изворном, античком значењу грчке речи: онима који се суштински на занимају за судбину заједнице којој припадају. Локални поредак под влашћу Империје је, по Кљакићу, поредак КОРИСНИХ ИДИОТА, то јест „некомпетентих и морално недостојних који се успоставља, одржава и којим се управља на штету заједнице, јавног интереса и општег добра“. И зато, по аутору студије „Криза“,“свака застава под којом наступају корисни идиоти, јесте ЛАЖНА ЗАСТАВА“. (Улазак у ЕУ, борба против корупције, старање за „европске вредности“, итд, итсл. ) 
  • И додаје Кљакић: “Овдашњи КОРИСНИ ИДИОТИ легитимишу се свакодневно као ватрени заступници пропагандних слогана о врлинама света без алтернатива, дакле о врлинама мртвог света/…/Свака ВЛАСТ КОРИСНИХ ИДИОТА демонстрира безрезревну лојалност једино према врху хијерархије корпоративног савеза светске моћи и то само зато што је примарно лојална према властитим личним или групним амбицијама и интересима“. 
  • А како Империја регрутује „корисне идиоте“? Путем КОНВЕРТИТСТВА. Најуспешнији су они који су пљунули на себе, своје речи и своја дела, и постали неко други. Кљакић наводи случај Тонија Блера, који је за живота променио толико маски да му се лице више не препознаје – „од младог троцкистичког марксисте и америчког стипеднисте, ватреног американофила, либералног фундаменталисте и крсташа корпоративне империје,“америчке пудлице“ и ратног злочинца до пребега из англиканске у католичку цркву и њуејџерског идеолога јединствене светске религије“…
  • Запад је довео Вучића „патриоту“ јер са “грађанистом“ Тадићем није могао да оствари своје намере. Зато је Вучић, кога неки још увек памте као борца за границу Карловац – Карлобаг – Вировитица, и неког ко је своју кућу нудио као сигурно уточиште Ратку Младићу, и могао да спроведе све оно што Тадић није могао.(18)
  • И Његошев Шћепан и Вучић се позивају на Русију и своје руске везе – Шћепан је дошао у Црну Гору као „руски цар“, а Вучић тврди да смо одани пријатељству са братским народом, иако је то само привид, јер су њему Турци браћа колико и Руси.(19) Али, док у Шћепаново време руски кнез Долгоруков разобличава лажног цара, данашњој Русији, којој „горе“ границе, од Украјине до Северне Кореје, важно је да у Србији има врапца у руци (Вучића, који им, бар за сада, не уводи ЕУ санкције, и не иде – бар званично! – у НАТО ), него неког „опозиционог“ голуба на грани, за кога се не зна у ком правцу ће кренути кад су односи са Москвом у питању. То је сасвим разумљиво, као што је и за сваку похвалу начелна подршка Русије одбрани суверенитета Србије и права српског народа на опстанак. Наравно, Вучић користи „руску везу“ за додатно слуђивање народа: док у Београду пева хор „Александров“, маршира геј парада. (20)
  • Вучић је око себе окупио и „патриоте“ (типа Марка Атлагића), али има и симпатије ветеранке грађанизма, која одлично зна шта он у ствари ради. Зато га, повремено, подржава баш Весна Пешић.(21) 

Наравно, Вучић се да разумети само у контексту компрадорства српских „елита“. О томе говори Слободан Рељић: “Резултати компрадорске власти нису ништа мање поразни на политичком плану. Иван Крастев (Иван Крыстев) налази да су „балканске демократије политички режими у којима су гласачи слободни да мењају владе, али су врло ограничени у мењању политике. Било какав притисак одоздо аутоматски је окарактери- сан као ’популистички’”, а зависност од Запада унапред и неупитно диктира да се „демократизација схвата као прилагођавање стандардима Европске уније”. Аустријски аутор Ханес Хофбауер (Hannes Hofbauer) ће то директно назвати „колонијализам Ев-ропске уније”. Тако се живи с парадоксом да „међународни фак-тор”, без кога демократизација не би имала гарантни лист, „не види ништа лоше у томе што партије добијају изборе играјући на карту популизма, а владају играјући на карту ММФ-а” (Крастев, 2004: 29). И „међународни актери… не кажњавају елиту због кршења обећања датих бирачима, већ их, напротив охрабрују да то ураде. Међународна заједница кажњава владе које не испуњавају обавезе према ММФ-у, али није заинтересована да утврди до које мере политичари испуњавају обећања дата бирачима” (Крастев, 2004: 30). A како би „међународни актери” и могли а да не очекују овакво понашање компрадора. Многи извештаји америчке амбасаде из Београда, а које су касније објављени на чувеној глобалној електронској огласној табли познатој као „Викиликс”, то не- двосмислено показују о већем и истакнутом делу српске поли- тичке елите, али за потребе овог есеја задржаћемо се на примеру који показује како је Србији имплементиран – човек који је стигао и до места премијера. У књизи америчког аутора Николаса Кралева (Nicholas Kralev) Друга америчка армија – Служба спољних pослова САД и дипломатија 21. века (America’s Other Army: The U.S. Foreign Service and 21st Century Diplomacy) некадашњи амбасадор у Београду Камерон Мантер (Cameron Munter) прича како је одлучио да због некооперативности удаљи из власти српског премијера Војислава Коштуницу. Наиме, Мантер приповеда како је фебруара 2008. кад су САД довеле Косово до проглашења самосталности уследило велико незадовољство у Београду што је после митинга резултирало и паљењем америчке амбасаде. Амбасадор Мантер, „ратник” те „друге америчке армије”, одлучио је – да радњама које свакако не спадају у нормално мирнодопско понашање предстваника стране владе у земљи која му издаје акредитиве о гостопримству – „осигура одлазак премијера” и да је „најбоља освета да овај изгуби следеће изборе” који су се одржавали за мање од пет месеци. Мантер је утврдио да је „кључ за слабљење Коштуничиних шанси за реизбор 2008. одузимање подршке СПС, на чијем је челу некад био бивши председник Србије Слободан Милошевић”. И Ивица Дачић је „обрађен”. Дакле: „Преокренули смо га и од њега направили про-Европљанина. Нисмо га платили, само смо га убедили. Оно што је он стварно желео био је међународни легитимитет. Испословали смо да Запатеро (José Luis Rodríguez Zapatero), тадашњи шпански премијер и Јоргос Папандреу (George Papandreou), будући премијер Грчке, који су у то време водили Социјалистичку интернационалу позову Дачића у посету током које су га нахранили и напојили. И рекли су му да ће му одобрити улазак (у Социјалистичку интернационалу) уколико се прикључи проевропским снагама, што је он и учинио. И забио је нож у леђа Коштуници”, причао је Мантер, очигледно задовољан постигнутим. Николас Кралев изводи закључак: „Мантер се осветио: Коштуничина партија је изгубила изборе. Дачићева партија се није придружила Социјалистичкој интернационали, глобалној организацији партија левог центра, али је он постао заменик премијера а онда четири године касније и премијер.” (Kralev, Nicholas (2012) America’s Other Army, Foreign Policy, 13. 09. 2012)“(22)

У том смислу, Вучић је Шћепан Мали са „бефелом“ Империје. 

 

Проф. др Зоран Чворовић и др Владимир Димитријевић

———–

УПУТНИЦЕ / Интернету приступљено 29.јуна 2018.године

  1. Између Чеке и Гестапоа/ Иван Иљин и васкрс Русије ( приредио Владимир Димитријевић ), Catena Mundi, Београд, 2014.
  2. Жарко Видовић, Његош и Косовски завет у Новом веку, Алтера, Београд, 2013.
  3. Мило Ломпар, Његошево песништво, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.
  4. https://www.in4s.net/vladin-biro-prelomio-gej-parada-ce-se-odrzati/,
  5. https://www.espreso.rs/vesti/beograd/74733/ana-brnabic-za-espreso-ovo-mi-je-prva-gej-parada-u-zivotu-video
  6. https://stanjestvari.com/2018/06/26/antonic-opsluzujuca-inteligencija/vnosti/http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/nasilje-u-porodici-i-nasilje-nad-porodicom.html
  7. http://dnevnizurnal.com/neverovatno-vucic-nisam-ja-izgubio-kosovo-nego-knez-lazar/
  8. https://www.blic.rs/vesti/politika/vucic-u-briselu-sam-tri-sata-spavao-na-podu-i-rekao-dacicu-da-nista-ne-potpisuje/mdn2wer).
  9. http://www.nspm.rs/kulturna-politika/titoizam-i-sekularno-svestenstvo.html?alphabet=c

11.https://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2018&mm=05&dd=24&nav_id=1396531

  1. http://www.geopolitika.rs/index.php/en/intervju/868-2015-12-31-11-36-22
  2. https://www.danas.rs/ekonomija/ne-daju-im-da-idu-u-toalet-teraju-ih-da-nose-pelene/

14.http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/skolokaust.pdf;http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Bela%20knjiga%20o%20reformi%20školstva.pdf;http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Obrazovanje%20u%20Srbiji%20danas.pdfhttp://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/ko%20i%20kako%20vrednuje.pdf;http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/Koliko%20koštaju%20iluzije(2)(1).pdf;http://www.unijasprs.org.rs/images/slike2013/CIP%20(1-408)%20VELIKI%20ŠTRAJK.pdf

15.http://mozgoderina.tumblr.com/post/168385267996/diskvalifikovanje-misljenja-bodrijarhttps://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:7566/bdef:Content/download;http://mozgoderina.tumblr.com/post/173408711852/sajber-gomila-vuksanovichttp://mozgoderina.tumblr.com/post/158842324157/na-klik-misem-od-kraja-kulture.

  1. http://www.koreni.rs/vucic-bezocno-ruzi-svoj-narod/

17.http://www.koreni.rs/vreme-manipulacija-tehnike-vladanja-aleksandra-vucica/https://magacin.wordpress.com/2014/10/29/шта-нас-чека-после-путина/

  1. http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/pogledi/704-obmana-o-statusnoj-neutralnostihttp://media.hereticus.org/2017/11/Hereticus-1-2-2016.pdf

19.https://www.vaseljenska.com/politika/vucic-turci-su-nam-braca-koliko-i-rusi/

20.http://www.telegraf.rs/vesti/beograd/2969414-spektakl-kod-hrama-svetog-save-cuveni-hor-aleksandrov-peva-za-beogradjane-pod-otvorenim-nebom-video;https://naslovi.net/2018-06-23/vecernje-novosti/gej-parada-u-centru-grada-hoce-pred-maticare/21861508

21.https://www.blic.rs/vesti/politika/vesna-pesic-vucic-bolji-od-opozicije/52y9nyl

22.http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_495_1_2/reljic.pdf

 

ИЗВОР: АНФОР

***

ПОВЕЗАНО:

*Чворовић, Димитријевић: ВУЧИЋЕВА КЛОВНОКРАТИЈА ИЛИ СРБИЈА ЗА ВЛАДЕ ШЋЕПАНА МАЛОГ (1)

*Десет упозорења Ноама Чомског…

————

11.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.