АКТУЕЛНО

Чворовић, Димитријевић: ШЋЕПАН МАЛИ И ДУХ НИХИЛИЗМА (3)


фото: Танјуг

Његошев „Лажни цар Шћепан Мали“ је непријатна књига. Она споља личи на „Горски вијенац“, али оно што у „Вијенцу“ изговарају мудраци и јунаци, у „Шћепану“ изговарају варалице, будале и преварени. Зато је Мило Ломпар, у својој незаобилазној студији „Његош и модерна“ (Филип Вишњић, Београд, 1998. године) записао: “По тишини која га окружује, ово дело радикалније изазива племенски дух од „Луче микрокозма“, али га, услед епске препреке, наш дух не опажа“ (Његош и модерна,9). Зато је та књига дуго времена остајала или нетумачена, или је тумачена споља, дводимензионално.

Шта је у Његошевом потоњем драмском спеву најмучније од свега?

Чињеница да лажни цар изговара заветну Лазареву реч: “Вољех царство земно изгубити/ но небесно да изгубим царство“. По Ломпару, „обнова косовске формуле у устима лажног цара открива неку двосмисленост у „Лажном цару Шћепану Малом“. /…/ Јер лажни цар спаја смисао своје формуле са косовским смислом“. ( Исто, 23 ) Реч је, наиме, о „застрашујућој и апсурдној близини завета са истином лажног цара“. ( Исто ) (1) 

Шћепан Мали се ЗАКЛЕО да је од Истине, а „лажно поприма значење истинитог текизицањем заклетве, јер би онтолошко претапање било немогуће да не постоји аутентични херојски патос у заклетви“( Исто,29). (2)

Ту је и Шћепаново поигравање са Русијом, којој је он, тобож, био цар, а сада је дошао међу Црногорце да њима влада. Ломпар каже: “Нема поистовећења између њега и Русије, јер је он као Русија, али није Русија. Ко испуњава пуноту ове неједнакости? Они, јер се заветују и Русији и њему“ ( исто, 29). (3) 

На власти, Шћепан Мали ће подићи седам великих кула у спомен седам бојева Црногораца са Турцима, јер ти споменици ће „подсећати на хероје исто колико и на лажног цара“ ( исто, 31. По Ломпару, „само у херојском добу на које пада, невиђен, сумрак богова, бива иронично омогућено да лажни цар подигне споменик витезовима“ ( исто ).(4) 

Ко је Шћепан Мали? Он је, пре свега, самообманути несрећник, али који верује у своје послање. Његова самообманутост је, по Ломпару, у дубинској сагласности са херојством, јер се тобожње високо порекло преваранта спаја са његовим ниским пореклом у „парадоксу лажног цара“. Иако је он, како каже Ломпар, само„преварант који остварује произвољност сопственог егзистенцијалног импулса“( исто, 32 ), ипак је и некакав цар. (5) Уместо „самоубилачког апсурда…позитивног нихилизма…упорног негирања стварности и очевидности“ ( Андрић ) унутар трагичног решења које врхуни у усклику „нека буде што бити не може“, сва решења извиру из непознате нихилистичке отворености искуства које оглашава лажни цар: „нека буде свашто на свијету““ (исто, 34). (6) Оно „што бити не може“, које подстиче на херојске подвиге и самопревазилажење, постаје „свашто“ кловнократије.  

Патријарх Василије Јовановић Бркић приказан је у Његошевом спеву као добронамерни наивац који легитимизује лажног цара дарујући му коња, витешко знамење, као да је пред њим прави цар. Ломпар о томе вели: “Долазак лажног цара могао би се схватити као тренутни плод политичке вештине, историјске потребе и светске манипулације, као инцидент у херојској судбини, да патријарх, као метафизички кључар косовског завета, не помера смисаони нагласак са политичких и идеолошких момената на метафизичке основе Шћепанове објаве./…/ Патријарх је, дакле, онај лик који ће, први, успоставити везу између доласка лажног цара и Божјег учешћа у том доласку“(исто, 82).

Шћепан све време себе легитимизује као месију: “Може бити да сам ја месија,/ доведени руком невидимом“, каже он. Ломпар уочава: “У том часу патријарх, ко би други, устаје на ноге и чита „Слава в вишњих Богу“. Није устао у часу кад је Шћепан говорио само о богу, већ је запечатио онај час када се лажни цар неодступно повезао са смислом божјег дејства у земаљским пословима“ (исто, 86).

Зашто је патријарх Василије у Његоша тако наиван? Зато што песник, по Ломпару, показује како „слом вредности које оличава патријарх не може извести из негативности човека, већ он настаје упркос његовој наивности и поштењу, чак захваљујући њима, јер је то епохални, а не индивидуални, суноврат“ ( исто, 88). Зато, „у часу кад прионе уз цара, патријарх постаје неко ко „све више почне лудовати“/…/“(исто, 88). У часу кад „херојска одлука постаје одлука лудака“, Ломпар каже да „патријарх постаје лакрдијаш“(исто, 88-89). А шта то значи за Србе? Ево шта: “Ако патријарх може бити лакрдијаш, онда и лажни цар бива могућ као цар. Никакво турско зло, по Караман-паши, не може објаснити патриархово страдање зато што је „патрика велика будала“.( исто, 89 ). Кад чује за победу Црногораца под Шћепановим стегом, патријарх Василије се чак онесвести јер је, како каже Ломпар, „слобода којом су стигли до победе иста слобода којом су прихватили лажног цара“( исто, 92). Игуман Теодосије Мркојевић са благом иронијом каже: “Он је сада на свету столицу/ у престону лавру Немањића“, јер „овај патријарх, који је видео надискуствени пропламсај у лажном цару, мора сањати метафизику прошлости, па зато што из те прошлости и гледа, он у сну „гледа цвијет српски за Душаном“(исто, 92-93). Мркојевићева иронија с тим у вези „жигоше патријархово наивност која не види да је херојство садашњице нечим невидљивим одвојено од метафизичког смисла прошлости“(исто, 94). Долази се до тога да у четвртом чину драмског спева патријарх ћути, претворен у пуког статисту, зато што он, као метафизички лик, по Ломпару, „почиње лудовати да би постао луђи од самог лудовања, па онда присвојио славу лакрдијаша који не прича обичне, већ нарочите лакрдије, и, одсудно, постаје велика будала/…/ Претворио се у средство Шћепанове лажи, једно од оних средстава које је лажног цара учинило великим човеком, јер се није ни саблазнио над открићем лажи у четвртом чину, иако је бар то, као страсна и религиозна природа, могао учинити. Док ћути, он не осећа колико беше подлегао замци демона, нити трагично доживљава свет који је ту замку омогућио, не осетивши да је свако деловање осуђено на пропаст, али не само зато што би доследни метафизичар тек тада био изазван да делује упркос нади у успех, већ зато што је он вредносно дисквалификован пре него што заћути“( исто,99). 

Са патријархом се збива нешто опасно, упркос његовим најбољим намерама: “Припадају му и поука, и кумљење, и крст, јер је патријарх, али дела на начин вражије силе. Патријарх који је део вражије силе, али је још увек, у њиховом свету, и патријарх – представља онај парадокс – у срцу апсурда – на којем почива лажни цар“. ( исто, 175)

Не може се рећи да народ није крив зато што верује лукавом обмањивачу какав је Шћепан: “Индивидуална мотивација, и присиљеност, јунака да лаже, поклапа се са колективном мотивацијом, и спремношћу, да верују“(исто,103).(7) Постоји нешто судбинско у појави лажног цара јер „из света који јамчи нову истину као истину лажног цара произилази ирелевантност сваке херојске истине“ пошто је „судбина херојства је, да на његовом крају, причу о њему светом разноси лажни цар“ (исто, 107).(8) 

С друге стране, у народу има и оних који му не верују, али се покоравају: “У цара се није морало веровати, ако се он не оспорава“(исто, стр. 108). Чак и игуман Теодосије Мркојевић, који од почетка зна ко је Шћепан, на крају бира симулирани свет лажног цара јер не може да се одупре притиску своје хипнотисане пастве. Ипак, пошто му само то остаје, Мркојевић се подсмева  Шћепановој претенциозности, која залази чак и у теологију: “Ал` нијесам до сада знавао/ да си такви богослов дубоки“.(9)

Још једна тамна тајна Његошевог спева растајни се када схватимо да Шћепан симулира цара, цар симулира Бога, а „изабраност“ заведеног народа је у томе „да гину за лажног цара“(исто,113). По Ломпару, „ако, пак, херојство завршава у лажном цару, онда оно није  херојство, већ будалашење“ (исто,116). Јер: “На делу је лакрдија: лажни цар посматра хероје као објекте своје манипулације. Не чине они себе смешнима, као примитивни, већ цар, кобни лакрдијаш, као што је и Нерон био лакрдијаш /…/ствара њихово смешно постојање: напрегнуто очекивање оне узвишености, коју у њиховој уобразиљи оличава цар, ствара слику њиховог грандиозног ништавила“ (исто,119). У том смислу, „ни Шћепанов кукавичлук, ни деловање света не утичу на виђење цара кад народ, нужно и несвесно, као хипнотисан и механички, иде стазом лажног цара“ (исто, 121). (10)  

Шћепаново доба је доба кад „ништарија предводи херојство“ и кад „народ не помишља да се сам претворио у џиновског и многоглавог папагаја“(исто, 122). Што су гусле у „Горском вијенцу“, свету хероја, у постхеројском свету последњег Његошевог спева је папагај који говори реч:“Цар“. Лажном месији једно време све иде од руке. Његош уочава: “Све му свира по његовојн ћуди,/ жели лажи овој угодити“(исто, 125).

Зашто је, ипак, један јуначки и заветни народ пристао уз Шћепана? Разлози су, надасве, епохални: “Они прихватају: са свим последицама: погибијама, лакрдијашењима – лаж цара зато што ступају у нихилизам света, па је веровање само стадијум тог ступања/…/пристају на лажног цара јер је дошао нихилистички час њихове судбине, и не могу, и да хоће, да се одупру епохалној лажи“( исто,137). (11)

Уз све то, „потпуна равнодушност спрам идентитета цара, „ко је да је“ ( IV,631), припада нарастању релативизма који се, кроз афирмацију лажног цара, стапа са политичким прагматизмом, индиферентним у односу на истину, но брижним за целисходност: “он је нама добар“(IV,631)“(исто,154). Народ ће остати уз Шћепана чак и када сазнају, јер им то јасно каже руски изасланик, кнез Долгоруков, да он  није никакав руски цар. На тај начин, „када поново прихвати Шћепана, народ демонстрира своју слободу, лишену некадашње харизматичности јунакових особина. То је слобода да се прихвати ништарија. То је слобода за ништавило“ (исто, 157).  

Зашто су главари за Шћепана? Из разлога вулгарно прагматичних. Јер, они кажу: “Народ се овијем именом/ окреташе како желијасмо“. Шћепан има харизму која је манипулативно употребљива, а, како је писао Макс Вебер, харизматска власт је необична, и противстављена је бирократској и патријархалној власти. Ипак, како уочава Ломпар, главари само изражавају унутрашње расположење народа: “Када идеална и материјална заинтересованост следбеника и промотера лажног цара посегне за рационализацијом у виду народног јединства и слоге, она не уноси нешто спољашње у народ, већ одговара иманентним захтевима народа/…/Не могу, наиме, следбеници и промотери лажног цара да преусмере збивања, кад народ поново – иако зна све о лажи – прихвата цара. Њихова манипулација је само одговор на манипулацију коју народ захтева“. (исто, 158)

То је доба када се служење херојском имену претвара у службу лажном цару, пошто „цео народ вољно пријања уз очевидну и спознату лаж“ (исто, 164). Тако долази и до раскида са Русијом – љути су на кнеза Долгорукова који разобличава Шћепана као лажног цара: “Поновна сцена са руским кнезом дефинитивни је обрачун са руском димензијом њиховог постојања. То је парадоксални обрачун, јер није диктиран ни метафизичким, ни историјским разлозима, већ одбраном лажног цара“(164). Дешава се радикална промена у односу са земљом којом су до тада живели: “Русија се, одједном мотри са дистанце, посматра се као авет, нешто са чим не само да нису истоветни, већ им је, чак, и туђе. Немоћ руских мотивација, као симболичка и практична, показује да Шћепан није ни постао њихов владар зато што је био руски цар, већ је постао руски цар зато што је био лажни цар“(165). Шћепанова харизма постаје јача од симбола Русије, који је до тада био неприкосновен. 

Светина се радује кад Шћепан изађе из тамнице, чиме, по Ломпару, тријумфују апсурд и гротеска, јер је мудри народ оног кола из „Горског вијенца“, бивши народ херојске меморије „неповратно потонуо у амнезијску радост због идентитета који је пронашао у лажном цару“(167), па се све завршава у нихилизму фарсе који прождире свет. Не само њихов свет, наравно.

Историјски реализам, који је знак трезвености и разума, постаје вулгарни политички прагматизам, који истину, морал и обичаје проглашава пуким конструкцијама само због једног – да би све чињенице свео на тренутне политичке интересе. Лишен значаја као личност, Шћепан је, по сили светскоисторијских околности, ипак харизматска појава којој се не може одолети. Тако се, каже Ломпар, лажни цар рађа из духа апсурда. 

У овом спеву, по Ломпару, сваки очајан и пламени гест, свака реч, и огорчена и резигнирана, „почињу да личе на кловновско опонашање“(193). Победа лажног цара чамотињу света чини очевидном. Јер, да би уопште постојао лажни цар као цар, Бог Који је Истина мора да умре и уместо њега треба да се зацари некакав бог који је лаж. Лажни бог даје лажног цара. Иако је лажан, Шћепан има силу да окупља следбенике, и тако се збива оно што је Ниче звао парадоксом „крајње свирепости“ – „Бога жртвовати за ништавило“ ( 227).

Баш такав какав је, утваран и непостојан, лишен чак и „злочиначе племенитости нарави“, Шћепан открива ритам епохе у којој „побуњеника замењује лакрдијаш“(232).

Али шта ће бити после Шћепана Малог? Његошев увид је у томе што он зна да после смрти метафизике и херојства наступа доба „огољеног, безузрочног и незаустваљивог убијања“.(190)

Вера у Шћепана плаћа се високом ценом пропасти.

 

Проф. др Зоран Чворовић и др Владимир Димитријевић

Наставиће се…

———— 

УПУТНИЦЕ ( Интернету приступљено 7. јула 2018. )

1.https://www.espreso.rs/vesti/politika/168137/poludece-zbog-ovog-snimka-kompilacija-kako-je-vucic-pre-10-godina-govorio-o-kosovu-a-kako-sada-je-hit-na-fejsu-video; https://www.youtube.com/watch?v=chFXt-ugreE)

2.https://rs.sputniknews.com/analize/201705291111364836-Vucic-predsednik-inauguracija-Miroslavljevojevandjelje/

3.http://mondo.rs/a725792/Info/Srbija/Vucic-za-Itar-Tass-Srbi-vole-Rusiju.html;http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:713575-Lavrov-Srbi-vole-Rusiju-i-Rusi-vole-Srbiju;                                                        https://www.intermagazin.rs/vest-koja-je-odjeknula-vucic-saopstio-putinu-odluku-rusija-razocarana/http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2893224-srbi-smatraju-rusiju-najvecim-prijateljem-ali-bi-decu-poslali-na-zapad-evo-koliko-njih-bi-podrzalo-strane-vojne-baze-u-srbiji

4. http://www.alo.rs/vesti/drustvo/vucic-otkrio-spomenik-heroju-sa-kosara/111309/vest;http://kremlin.rs/2017/04/09/премијер-потврдио-србија-ће-подићи-сп/2/

5. https://www.kurir.rs/vesti/politika/2866407/diktatorova-zurka-vucic-glumi-rimskog-cara-veliku-zabavu-placa-parama-koje-je-uzeo-penzionerima-citajte-u-kuriru

6. https://www.espreso.rs/vesti/politika/159827/car-je-go-sve-lazi-aleksandra-vucica-koje-je-uspeo-da-nam-proda-video

7. http://studiob.rs/faktor-plus-gradani-srbije-najvise-veruju-crkvi-pa-vucicu/

8. http://www.alo.rs/vesti/aktuelno/vucic-deca-da-se-ugledaju-na-srpske-vojnike-i-heroje/122162/vest

9. http://www.carsa.rs/vucic-se-odrekao-pravoslavlja-presao-u-protestante/

10. http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vucic-za-tri-godine-uradio-sam-koliko-i-tito-u-bivsoj-jugoslaviji_714052.html

11.http://desnamisao.blog.rs/blog/desnamisao/kolumna/2009/12/22/politicki-nihilizam-i-srpski-nacionalni-identitet

ИЗВОР: АНФОР

***

ПОВЕЗАНО:

*Чворовић, Димитријевић: О МЕСИЈАНСТВУ ЛАКРДИЈАША, ПОНОВО. НА ТРАГУ ЖАРКА ВИДОВИЋА И МИЛА ЛОМПАРА (2)

*Чворовић, Димитријевић: ВУЧИЋЕВА КЛОВНОКРАТИЈА ИЛИ СРБИЈА ЗА ВЛАДЕ ШЋЕПАНА МАЛОГ (1)

———

15.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.