АКТУЕЛНО

Romen Louis: СКЕРЛИЋЕВШТИНА


Познато је да је Јован Скерлић, једна од перјаница прозападног расрбљеничког духа међу Србима 19. и почетка 20. вијека, 1904. године једном приликом написао и ово – „Запад је закон живота. Српски народ се мора поистоветити са стваралачким западним народима, па с њима побеђивати, као што је то урадио Јапан после реформи из 1868. године, или се супротстављати Западу, па ишчезавати, као што је то случај са северноамеричким црвенокошцима“.

Не улазећи сада у анализу неодрживости и иначе телеће фасцинације Западом, поменуо сам Скерлића због „детаљне разраде“ његове „западофилије“. Наиме, ако загребемо мало више испод површине, видјећемо да он није био поборник било којег Запада (јер би у противном на том Западу, на примјер – хришћанском западу, нашао много тога што би противуријечило његовом великодушном савјету који је дао српском народу), већ највише једне моћне и угледне државе тог Запада – ФРАНЦУСКЕ. Скерлић је управо Француску сматрао „јединим борцем за свијетле истине и људске идеале и путовођом свим народима свијета“ (парафразирао сам).

На овај начин, Јован Скерлић је заправо дао смјернице за основну анатомију појаве „западофилије“ која је потенцијално смртоносна за српски народ и чије ефекте данас можемо да осјетимо. Два наличја ове, у наше вријеме већ одавно зарђале медаље су – (1) фасцинација Западом као центром побједе и тријумфа којем се мораш придружити (као Јапан од 1868.) или ћеш бити немилосрдно прегажен (као „црвенокошци“), и (2) сан о Западу, овај пут оличеном у Француској, као о мјесту врхунских хуманистичких идеала, високе културе, центру цивилизације, коме се опет – сада из ових разлога, треба придружити и са њим изједначити – бити исти по његовом моделу и калупу (дакле, исти закључак проистиче из обје ове тврдње). Колико је ту само сличности са данашњим, модерно отпадничким другосрбијанским погледом на улогу Српства и Србије у суочавању са тим Западом, гдје се Запад исто онако „телеће приглупо“ приказује с једне стране као немилосрдан према свему што је мимо њега („не можемо бити неутрални а окружени смо НАТО и ЕУ земљама“), па ћемо тобоже бити згажени од армије чекића, као ових са слике, а с друге – као мјесто култтуре, цивилизације, хуманистичких вриједности, људских и сваких других права, са којима се стога морамо поистовијетити и избрисати разлике, постајући тако још један чекић у гомили. Гадно и отровно сјеме које се Скерлић својски трудио да распе и прошири, клија и загађује наш животни простор до данашњег дана.

фото: digital.bibliotekabijeljina.rs.ba

Немилосрдна историјска реалност је међутим потпуно другачија и пред њом се ова до данас актуелна Скерлићева конструкција руши. Мјесто Запада као цивилизацијског центра постаје актуелно тек НАКОН што је Запад постао ЦЕНТАР МОЋИ – а за то нису биле одговорне никакве културне ни цивилизацијске тековине, већ два историјска догађаја – којима је обома суштина била у отимачини туђег. Први такав догађај је био освајање и пљачка православног, источног Рима, односно – Цариграда, 1204. године, од стране западњачких крсташа на основу чега почиње финансијски узлет Запада, док је други догађај био откриће Америка, заузимање и вишевијековна пљачка прекоокеанских колонија од стране западноевропских држава, уз брутално, најбруталније у историји, уништавање домаћих култура. Тада је (отприлике од почетка 16. вијека) започела бјесомучна трка западноевропских држава (у чему је још како учествовала и Скерлићева омиљена држава – Француска), за заузимањем колонија, и отимачина ресурса колонија је оно што је за наредних неколико вијекова утврдило позицију Запада као центра глобалне моћи. Никаква култура дакле, никакве цивилизацијске нити хуманистичке тековине, не – Запад је искористио своју глобално МОЋ, пониклу на ПЉАЧКИ колонија, да наметне своју цивилизацију као доминантну, а њене идеале као универзалне. Интересантно је затим рећи и то да у вријеме када Француска на Скерлићево одушевљење пулсира од духа слободе, братства и једнакости, њена војска хара по колонијама сјеверне Африке, ширећи тамо једну мало другачију причу, свједочећи тако прадревну чињеницу о дволичности политике у којој се сладуњаве поруке, идеје и идеологије, користе једино као подесно оружје против довољно глупих противника, а за промовисање искључиво властитог, голог интереса.

У чему је Скерлић погријешио? У чему гријеше модерни „скерлићевци“? – Суштина њихове, по српски народ трагичне заблуде је у увјерености да Запад формира свој став о „не-Западу“ као ОДГОВОР или РЕАКЦИЈУ на понашање „не-Запада“ уопште, и према њему. Једноставније речено – испада да Запад чека да види како ћемо се ми понашати, односно – да ли ћемо бити довољно слични њему, да ли ћемо довољно одустати од себе, па да онда одлучи да ли ће нам бити пријатељ или непријатељ (из чега онда произлази став да треба да се „поистовијетимо“ са Западом, како то вели Скерлић, односно – да се претопимо у Запад). То би било као када би „црвенокошци“ прихватили да живе по правилима надирућег Запада, тада би сачували своју земљу, и још – да би их Запад прихватио као себи равне. На ову основну идеју се добро накалемило и оно сулудо увјерење из ’90-их година о томе да је „једини проблем био Милошевић“, и да би, да смо њега срушили, све било другачије, да смо се, као – придружили чекићима у маршу, да не бисмо били изложени бруталној агресији у том периоду.. Да би, „да смо прихватили Рамбује, сачували Косово“, и томе сличне глупости.

Искрено, тешко могу да замислим ГЛУПЉЕ увјерење од овога, да Запад, своју политику формира на основу тога шта ми урадимо. То би заправо значило да Запад НЕМА СВОЈУ ПОЛИТИКУ, НЕЗАВИСНУ ОД ТОГА ШТА МИ РАДИМО, а истина је потпуно супротна. Напротив скерлићевштини – Запад је своју политику ОДАВНО ФОРМИРАО, и на њене стратешке токове, а поготово на њено суштинско усмјерење, ништа што ми урадимо неће моћи да утиче. Запад тачно зна ко смо, шта смо, и какви смо, и још важније – тачно зна шта хоће. Наше „поистовјећивање са Западом“ односно – одустајање од одбране од његове политике која је у старту непријатељска према нама, неће довести до „помирења“ већ ће наш спуштени гард само намамити Запад да нас што јаче удари посред чела. То и ништа друго.
Дакле, да смо „прихватили Рамбује“, процес отимања Косова на томе не би стао, већ би се наставио кроз демонтирање нашег суверенитета, вјероватно не само на КиМ већ и у цијелој земљи, и ишао би корак по корак, као чекићи са слике, непомирљиво против нашег интереса, а ка нашем нестанку, с тим што би било можда још и опасније јер ми као народ нисмо склони да препознамо да неко против нас води рат, док год не проговори оружје (дакле, ми не препознајемо економски, обавјештајни, културни, образовни, медијски, финансијски, биолошки, политички, дипломатски и друге облике рата – као рат, и за све то вријеме држимо спуштен гард, и то непријатељ који нас познаје, изванредно користи против нас).

Која је разлика у коначном резултату? – упитаће вјероватно неко, наводећи омиљени контрааргумент, скован по моделу судбине „црвенокожаца“? Шта и ако смо покушали да се одбранимо оружјем? Разлика је у томе што то још увијек није КОНАЧНИ резултат, а постао би коначан оног тренутка када бисмо прихватили скерлићевски позив да и ми постанемо један од чекића у гомили. Када бисмо и коначно одустали од себе, и када више не би било Срба, а наш животни простор коначно прекрили бивши Срби – расрбљеници… Разлика је и у томе што нас је одбрана пробудила, па је сада ипак теже продати причу о „добронамјерном и хуманом Западу“ тако заинтересованом да нама буде „што боље“…

Народи који нису дио Запада – као Јапан и у крајњем случају ми, никада не бивају прихваћени у Запад, већ их западњачки прагматични дух КОРИСТИ за своје интересе када му је то потребно (као Британија која је искористила Јапан против Русије 1904. и 1905. године), да би онда или били одбачени као ислужени чекић, или – када такви народи и државе помисле да би могли да поведу и неку самосталну политику и узрасту до те мјере да стану раме уз раме са „ексклузивним клубом“ западњачких држава, бивали срезани до коријена и поново сведени на ниво служинчади (као Јапан или Њемачка након Другог свјетског рата).

Други став, онај дефетистички, о немогућности отпора Западу (јер ћемо, забога, проћи као „црвенокошци“), крије другу нетачност – „црвенокошци“ су страдали јер нису имали довољно развијену културу ни цивилизацију као Запад, нити технологију. И још – нису имали искуства с политичком превртљивошћу и бешчашћем које је на Западу савршено нормална и утемељена појава, уколико немаш уза се адекватну силу да њоме гарантујеш да ће твоје легално право бити поштовано. Нешто такво, за „црвенокошце“ није било схватљиво. Чак и нама данас, потомцима једне другачије културе од западне, тешко је да то прихватимо.
Западу је дакле, могуће пружити отпор, али под условом да имате барем приближно развијену културу као он. Ту не би требало да имамо проблем јер наша традиционална култура посједује и духовну компоненту (заправо – у њој је њена срж), док је Запад ту компоненту културе одбацио. То нашу културу чини супериорном у односу на Запад, али – једино ако је заиста и баштинимо и по њој живимо.

Српски народ припада источно-европском, православном цивилизацијском кругу. Дакле, он је нешто друго у односу на Запад. Као „нешто друго“ увијек ће од стране Запада бити третиран као непријатељ, док не буде уништен, било физички, било кроз културни геноцид – да Срби пређу из свог културног и цивилизацијског оквира у други, Западни и постану само један чекић у антихристовском маршевском поретку. Па чак и у овој другој солуцији која ће се многима учинити као мање зло, Срби ће бити коришћени од стране Запада, не ни као народ, већ као маса материјала за афирмацију неких других народа и њихових интереса, и у крајњој линији – за интересе Архинепријатеља људског рода. Другим ријечима – биће сведени на ниво СРЕДСТВА. Дакле, чак ни ова слика са војском истовјетних чекића, није потпуна као представа Запада, јер на њој недостаје онај ко усмјерава и користи ту војску. Међутим – слика Запада која се нама даје, с намјером не пружа контуре Команданта, већ нам се као једина утјеха при утапању у Запад, нуди привид једнакости.. Све и да таква једнакост заиста постоји, која је корист од једнакости у војсци чекића?

Ми имамо своју културу и цивилизацију и свој пут. Та култура није глобално популарна – не због њене тобожње инфериорности у односу на Запад (управо је супротно), већ просто из чињенице да источна, православна Европа НИЈЕ ИМАЛА КОЛОНИЈЕ и није пљачкала друге континенте, већ се борила за пуки опстанак са иновјерним непријатељем. Усљед тога, а и усљед неспојивости отимачине и уништавања са својом духовном суштином, она се није ни развила у глобални центар моћи који ће СИЛОМ промовисати своју културу као глобално прихватљив модел.

Данас међутим постајемо свједоци још једне чињенице која забија посљедњи клин у сандук скерлићевских схватања. Запад одумире. И његова узданица – Француска, кроз огроман увоз муслиманских маса, претвара у нешто што ће бити супротност идеалима над којима је онанисао Скерлић – или ће морати брутално да среже сопствену политику сладуњавштине „људских идеала“ и да се немјерљиво више окрене себи, својим националним идеалима и њиховој заштити и афирмацији, или ће је муслимански талас временом трансформисати у доминантно исламску земљу под владавином шеријата који је опет, апсолутно неспојив с „француским идеалима“, који су – бивајући секуларни и испражњени од сваку духовности, на крају кад се сведу рачуни ИНФЕРИОРНИ у односу на исламску културу која чува и своју духовну компоненту. Због тога „французштина“ не може да асимилује муслимане. Због тога ни сам Запад не може да прогута муслимане; може једино обездуховљене појединце попут Скерлића и његових данашњих епигона, или народе који из разних разлога изгубе самопоштовање и одустану од свог пута.

Међутим – шта ће бити са Француском и Западом – њихов је проблем. Ми имамо своју културу и своју цивилизацију, и на срећу – имамо и цивилизацијски и културни, довољно „масиван“ гравитациони центар. Трећи Рим – Москву. И умјесто да се поистовјећујемо са нечим што нисмо, ризикујући да на тај начин нестанемо на овај или онај начин, вратимо се ономе што смо одувијек били и привежимо се за свој гравитациони центар уз који не морамо ништа изгубити.

Romen Louis

———–

16.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Па Француска се изградила на крви, зноју и сузама милијарде својих робова, на које се нису примењивали светли идеали? Ако бисмо ми доспели под фрацуске скуте – да ли би нас третирали као Французе, као Мароканце, или као Чађаве?

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.