Видео

(подсећање) „Генерал Михаиловић – Херој и Казна” – документарни филм који би морао постати „визуелна лектира“ за нова поколења Срба


Извор: 1srboljub

***

Владимир Димитријевић: Поводом филма „Генерал Михаиловић – Херој и казна“

 , 4.5.2015.

Овај филм, на начин озбиљан и одговоран, показује сву трагедију једне војске у Другом светском рату. Он би морао постати „визуелна лектира“ за нова поколења Срба.

general-mihailovic-film

Значајан тренутак за Србију почео је у уторак, 28. априла 2015. године у 20 часова, на Другом програм Радио Телевизије Србије.Тада је емитован документарни филм „Генерал Михаиловић – Херој и казна“, који се објективно бавио случајем вође првог покрета отпора у Европи, као и разлозима због којих су га западни савезници издали.

Филм је урађен на врхунски начин, што није нимало случајно, јер је иза њега стала  холивудска компанија „44blue“, чији су производи добијали многе ЕМИ награде, и чији је суоснивач Раша Драшковић, син др Милорада Драшковића, познатог србског националног борца у емиграцији, и унук министра правде Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Милорада Драшковића, кога су убили комунисти 1921. године у Делницима. Раша Драшковић је и продуцент и наратор филма „Генерал Михаиловић – Херој и казна“. Извршни продуцент филма је „Синемон продакшн“ из Београда.

Филм је сниман на више локација у Србији, Британији и Америци. Прича је праћена ексклузивним филмским записима и документима, као и инсертима из најпопуларнијих партизанских филмова и серија, уз одговарајуће коментаре.

Поред неколико учесника рата (Савковић са Рудника, Хођера из Београда/Вашингтона, итд), у филму говоре и водећи британски историчари, на челу са Хедер Вилијамс и Питером Бетијем, али говори и контроверзни Николас Бредшо (алијас Џон Крипс), једини британски историчар који и данас подржава причу из 1950-тих година. Затим говоре истакнути амерички историчари: др Кирк Форд, професор историје на Мисисипи универзитету, историчари Националног архива у Вашингтону, итд. Свој скромни допринос овом великом филму, кроз изјаве и интервјуе, дало је и неколико истраживача из Србије који се баве овом темом, на челу са бившим шефом Војног архива у Београду пуковником мр Драганом Крсмановићем. Ту су и др Момчило Павловић, челник Института за савремену историју Србије, др  Бојан Димитријевић, изучавалац Равногорског покрета, као и Милослав Самарџић, уредник „Погледа“ и аутор петотомне историје Југословенске војске за време Другог светског рата. Продуцент филма је Илија Лабало, а режисер је Небојша Пајкић.

О ФИЛМУ И ЧИЊЕНИЦАМА

Квалитет филма који смо гледали није, наравно, само у холивудској продукцији, него у правој контекстуализацији чињенице да је Југословенска војска за време Другог светског рата, све док јој савезничке силе САД и Велика Британија нису окренуле леђа, била једина легитимна на простору од нациста и фашиста окупиране Југославије. Ђенерал Михаиловић, министар војни у Влади Краљевине Југославије у Лондону, био је човек чији је углед на свим савезничким фронтовима био неоспоран. И Американци и Британци су величали његову борбу, а о четницима су снимљена и два филма – један у САД, други у Великој Британији. Дража је био и јунак многих америчких стрипова, а појављивао се и на насловним странама угледних часописа. Одликовали су га сви антифашистички борци – од вође Француза, Шарла де Гола, до вође Пољака, генерала Сикорског. Све се ово у филму види, као и чињеница да су га Немци сматрали својим главним непријатељем.

За време Другог светског рата, нацисти су његову главу уценили са 100.000 рајхсмарака у злату, а сматрали су га својим кључним непријатељем. Наређујући да се крене у уништавање и разоружавање четничких снага Д. Михаиловића, генерал Александар фон Лер 31. марта 1943. назива Михаиловића „душом покрета отпора у Србији“, а истог дана генерал Алфред Јодл у име Врховне команде Вермахта наређује:

„Након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану“.

Немачки генерал Рудолф Литерс је, маја 1943. године, Четвртом пуку дивизије „Браденбург“ издао наредбу: „Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве“.

Draza-Mihajlovic-360x240А Хитлеров изасланик на Балкану, Херман Нојбахер, у својој књизи „Специјални задатак: Балкан“ (Београд, 2004) јасно каже да је Дража био „славан јунак српског отпора, који се са својим четницима вратио старој балканској традицији и тиме спасао част нације“, при чему се „уздржавао од свих преговора с Немцима и остао веран савезницима“. Зато је, као што већ рекосмо, и добио посмртно одликовање америчког председника Трумана, Легију за заслуге – главни командант: „Генерал Михаиловић одликовао се изванредним држањем. Као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао је и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију. Кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухополоваца било је спасено и враћено под савезничку контролу. Генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио је борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савеничкој победи“.

КО СЕ ЗАИСТА БОРИО?

У документарном филму који смо гледали сазнајемо да је једини пут Хајнрих Химлер дошао у Србију 1942, када је формирана дивизија „Принц Еуген“ и кренула у офанзиву против четника на Копаонику. Видимо да операција „Вајс“ (тзв. „Битка на Неретви“) била против партизана, али да је „Шварц“ била против четника, који су се из обруча извукли, да би у њега улетели партизани не челу са војничким аматером, Брозом, због чега је 10 хиљада партизанских бораца погинуло.

Филм изванредно приказује допринос Југословенске војске савеничкој победи у Африци. Реч је, између осталог, о хероизму диверзантске групе „Гордон“, која је била под Дражином командом. Немачка обавештајна група „Винеке“, која је радила на заустављању саботажа србске гериле, покренуте 1943. да би се помогло Савезницима у бици за снабдевање (реч је о борби против Ромелових трупа у северној Африци), открила је 1.499 саботажа и диверзија, од тога:

  1. прекида телеграфских и телефонских веза: 320;
  2. саботажа у халама фабрика и намерних кварова: 524;
  3. исклизнућа возова због оштећења пруга: 156;
  4. минирања водостаница: 2;
  5. прекида саобраћаја због диверзија маневарског и возног особља: 350;
  6. намерних судара возова: 78;
  7. напада на железничке станице: 56;
  8. демолирања железничких станица: 13.

Овде нису урачуната дизања мостова у ваздух, што је био задатак других диверзантских четничких група. Нацистички обавештајци су разбили групу „Гордон“, ухапсивши 773 лица, од чега је стрељано њих 396, док су остали послати у затворе и логоре.

У филму такође сазнајемо и о покушају Југословенске војске да ослободи Сарајево 1943. Све је почело крајем септембра 1943, када је ђенерал Михаиловић, у договору са представницима западних Савезника, издао наређење да се крене у ослобађање Вишеграда како би се пресекла витална комуникациона линија окупаторских трупа. У Вишеграду су, поред немачких трупа, биле и снажне јединице муслиманских и хрватских усташа. Вишеград је ослобођен 5. октобра 1943. године. Непријатељ је имао 350 мртвих, много рањених и 22 заробљеника, а заплењена су два топа, три баца бацача, 11 пушкомитраљеза, око 200 пушака, коњи и аутомобили. Одмах после заузимања Вишеграда, кренуло се у рушења моста на Лиму, који су Немци свим силама бранили. Ипак, четници су га освојили и дигли у ваздух 7. октобра 1943.

Трупе ђенерала Михаиловића наставиле су да гоне нацисте и усташе, а онда је 15. октобра заузета Рогатица, после битке на фронту Јабука – Месићи – Рогатица, која се одвијала два дана пре тога. Немци осећају да се спрема напад на Сарајево, и у једном њиховом извештају стоји: „Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања“. Извршени су напади на Рељево и железничку станицу Семизовац. 19. октобра 1943. четници су артиљеријом напали усташку касарну „Подроманија“ два километра југозападно од Соколца. Главни циљ четника био је разбијање усташког гнезда у Соколцу… Али… Али, тада је у помоћ Немцима и усташама прискочио Јосип Броз, који депешом од 21. октобра обавештава Други ударни корпус: „Четници под командом Рачића заузели Вишеград и Рогатицу. Пета дивизија стигла у Фочу и данас смо јој издали наређење да одмах крене у правцу Горажда и Рогатице, заузме Вишеград и чека даља наређења“. Други ударни корпус, коме је Тито наредио да заузме Прибој и Рудо, случајно се сукобио с Албанцима у служби Вермахта. Тито их оштро опомиње: „Нисте требали да се закачите с Албанцима, већ сте ваше операције морали усмерити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога“.

Пеко Дапчевић, командант корпуса, извињава се због борби са Албанцима: „Ми нисмо напали Арбанасе, већ они нас заједно са Немцима из правца Андријевице. Чак смо их покушавали неутралисати и водили са њима разговоре“.

И, наравно, офанзива према Сарајеву је пропала.

Ђенерал Михаиловић извештава: „Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра по ноћи. Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а усто време усташе и Немци извршили су удар с фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе“. Четници су успели да се пробију из обруча, али њихова офанзива је пропала.

У филму, Милослав Самарџић указује на чињеницу да немачки обавештајци нису могли да верују да ће партизани напасти четнике. Пошто су се, у том тренутку, и код једних и код других налазиле савезничке мисије, они су веровали да постоји координација напада на Вермахт и усташе, и то од стране савезника. Ипак, није било тако.

Филм нам нуди и целовиту причу о спасавању преко пет стотина савезничких, углавном америчких, пилота, чије сведочење на монтираном процесу 1946. титоистички џелати нису хтели да приме. Они су, у Њујорку, у Адвокатској комори, на чијем челу су били најугледнији правници, организовали сопствено суђење, и показали да је Михаиловић био савезник, а не издајник.

О ФАЛСИФИКАТИМА

Филм „Генерал Михаиловић – Херој и казна“ значајан је и због указивања на многобројне кривотворине комунистичке историографије. Довољно је рећи да, на пример, не постоји никакво Дражино наређење за истребљење муслимана, као и то да су извештаји Павла Ђуришића о борбама са муслиманима, па чак и осветама које су том приликом чињене (због претходних злочина босанских и санџачких усташа над Србима), такође фалсификат.  Дражина писма Павелићу и Степинцу су, такође, измишљена, а комунистички кривотворитељи су мењали плакате на којима је писало да су Немци стрељали присталице ђенерала Михаиловића, и како су на споменике жртвама рата уписивали и оне који никакве везе нису имали са партизанским покретом.

О фотографијама да се и не прича – монтирали су их како су сами хтели, додавали и избацивали ликове немачких официра с којима су наводно четници сарађивали, нетачно потписивали визуелни материјал, скривали слике јединица Дражине војске на заклетви (било их је, нарочито у Србији, превише да би се могло рећи како је то „шачица издајника“), итд.

Наравно, у филм од сат и петнаест минута није могло да стане све ово, али је учињено нешто значајно: показано је како су комунисти отимали четничке подвиге, и уграђивали у своје серије и филмове. То је значајно да виде пре свега млади, јер у неотитоистичкој Србији једно од средстава злостављања становништва свакако је емитовање олињалих партизанских филмова, којима  су нам у детињству испирали мозак. Рецимо, из филма се види да је прича о „Отписанима“ у ствари прича о равногорским илегалцима у Београду, који су имали изванредну борбену организацију и радио-станицу, коју су нацисти открили помоћу гониометра (о чему једна од епизода „Отписаних“ говори као о случају станице комунистичких илегалаца). И прича о Валтеру који брани Сарајево је та врста фалсификата – Хрвати и муслимани у Сарајеву нису водили борбу против Немаца; сумњиви су били само Срби.

Кад се филм погледа, бива јасно да је комунистичка фикција о Другом светском рату у Југославији управо то што јесте – фикција. Јер, Краљевина Југославија није капитулирала, пошто су краљ Петар и његова влада одбили да предају признају, најављујући рат до коначне победе; комунисти су, све до Хитлеровог напада на СССР 22. јуна 1941. године, били савезници нациста, који се боре против родољуба спремних на отпор Хитлеру; позив народу да устане, КПЈ, минорна и слаба бољшевичка партијица, могла је да проследи само малом броју својих симпатизера, а не и читавом народу, који за ову дружину једва да је и знао; народ је у земљама Југославије остао уз странке за које је гласао пре Другог светског рата (Срби уз радикале, демократе и земљораднике, при чему чак ни левичари-земљорадници нису били уз Тита). Титова војска је, према Уставу Краљевине Југославије, имала улогу пете колоне, а Немци су, у јесен 1944. хтели да се предају западним савезницима и Дражи, а не партизанима, итд

ДА ЛИ ЈЕ ДРАЖА БИО КВИСЛИНГ?

У филму који смо гледали, а на основу сведочења врхунских историчара, пре свега страних, види се да је Михаиловић био доследан антинациста и борац против Хитлерове окупације. Главна оптужба свих тито-комуниста у нас, упућена на рачун ђенерала Драгољуба Михаиловића, министра војног у Влади Краљевине Југославије, која је била наша држава и једна од савезница у борби против Сила осовине, јесте да је он, наводно, био „квислинг“ (Видкун Квислинг је био Норвежанин који је сматрао да Норвешка треба да се уједини са Хитлеровом Немачком, јер су и Норвежани, потомци Викинга, надљуди аријевске расе; Квислинг је хитлеровце пустио у Норвешку, и био не њихов сарадник, него њихов савезник и обожавалац). Ова ординарна глупост већ деценијама се намеће као непобитна истина, и наводе је сви следбеници загорског бравара, самозваног „маршала“, чија је партија 1928. године у Дрездену, на свом конгресу, донела одлуку о разбијању Југославије као творевине „великосрпске буржоазије“ (КП Југославије је, на тој линији, подржала, у свом листу „Пролетер“, усташки устанак у Лици).

Вођа оних који Дражу називају „квислингом“ био је подофицир у „Вражјој дивизији“ Стјепана Саркотића, која је, 1915, починила невиђене покоље у Мачви; био је ликвидатор НКВД-а у грађанском рату у Шпанији, као и денунцијатор угледних југословенских комуниста, који су, а међу њима и Коста Новаковић и Филип Филиповић, после Титових достава били побијени од стране Стаљиновог режима (о чему више у књизи „Тито-тајна века“ Пере Симића, која је, у Службеном гласнику, доживела више издања).

Јосип Броз Тито у униформи 42. Вражије аустроугарске дивизије на фронту у Западној Србији 1914. г.

Јосип Броз Тито у униформи 42. Вражије аустроугарске дивизије на фронту у Западној Србији 1914. г.

Титови партизани су, у случају да се англоамерички савезници искрцају на Јадрану, нудили сарадњу Немцима, о чему су, марта месеца 1943. године, у усташком Загребу, с представницима Вермахта преговарали Коча Поповић, Милован Ђилас и Владимир Велебит (више у књизи Миша Лековића, „Мартовски преговори“, објављеној у Београду 1983). Да и не говоримо о чињеници да је Тито борбу против легалне Југословенске војске стављао у први план свог војног деловања.

Наравно да домаћим титоистима све ово ништа не значи. Па ипак, да цитирамо омиљеног им џелата српског народа, Слободана Пенезића Крцуна, који је, у лето 1961. године, правнику Миливоју Драшковићу рекао следеће: „Постоје две тезе о улози Михаиловића које се не могу измирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нама шта да се дода. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију. Дража је мрзео Немце као и ја!“

Како је Дража могао бити квислинг када се знало шта Хитлер мисли о његовом народу? У својој књизи „Специјални задатак: Балкан“ (код нас је објављена тек 2004. године), специјални Хитлеров изасланик за просторе Југоистока Херман Нојбахер каже да су на Балкану само два народа била под немачком окупацијом: Срби и Грци. Сви остали су били Хитлерови савезници. Хитлер је Нојбахеру о Србима говорио овако:

„Ми никад не смемо на Балкану дозволити да један народ постане сувише моћан, народ који осећа политичку мисију и историјску улогу. Управо Срби су тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, а и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне примедбе на то да такав народ у њиховим настојањима и амбицијама још посебно охрабрим и подржим (…) Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. Због тога ће они увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда значи опасност“…

Када је Нојбахер нудио Хитлеру да наоружа четнике за борбу против партизана, и то 1944, у доба пред слом Немачке, овај му је рекао да му не пада на памет да наоружава србске националисте, и да је за њега боља извесна комунистичка опасност.

ЗАШТО ЈЕ ДРАЖА ОСТАВЉЕН?

Велика Британија и САД су оставиле Дражу и Србе на цедилу зато што је решено да се Совјетском Савезу препусти Балкан и Исток Европе, што је била цена совјетског ангажовања у победи над Хитлером. Британци, између осталог, нису волели Дражу и због његове самосталности. Ево једног догађаја који је у јесен 1942. запазио Дражин  борац, Недељко Плећаш:

“Шеф британске обавештајне службе Бил Хадсон говорио је добро српски. (…) Потпуно усамљен и затворен у својој колиби, ретко је с ким разговарао, сем за време обеда, а и тада је обично стављао негативне примедбе. (…) Са Михаиловићем је разговарао и у дискусијама су се често сукобљавали, што нам је свима било непријатно. Сећам се једном приликом у Колашинским Пољима њих двојица стајала су на степеницама на улазу у школу и нешто жучно расправљали. Ја сам био подалеко и нисам чуо цео њихов разговор, само сам у једном тренутку чуо како је ђенерал Михаиловић љутито узвикнуо: ‘Саставите пете кад са мном разговарате!’ Хадсон је саставио пете и по војнички га поздравио: ‘Разумем, господине министре!’ Мене је ово изненадило, јер то није био Михаиловићев начин опхођења“.

А 6. јула 1943. године ђенерал је послао поруку својим саборцима: „Збијмо наше редове. Будимо чврсти. Њих се наш народ ни најмање не тиче, па се тако и понашају. За њих је ово Африка, а ми Црнци. Они ће покушати да купују наше људе и створе раздор у нашим редовима, па да нас потчине себи“. Поводом Хадсоновог држања, Михаиловић је 12. јула 1943. писао:

„Хадсон нарочито хвали Грке, који су се без икаквих услова ставили под британску команду. Ми на то никада нећемо пристати, нити ћемо икада бити Грци. Међу нама могу бити само савезнички односи. Нисмо ни пред непријатељем капитулирали, па нећемо ни пред савезницима. То сам поручио и Лондону.“

Промена савезничких приоритета значила је издају Драже и његових сабораца. Зато су чињенице о спасавању савезничких пилота (у филму смо имали прилике да први пут видимо америчке документарне снимке спасавања авијатичара у Србији 1944, али и ђенерала Дражу са њима), као и о покушају америчког обавештајца, пуковника МакДауела да се Немци на Балкану предају Дражи, прикриване, као државна тајна, преко шест деценија. Сада све то знамо.

Филм „Генерал Михаиловић- Херој и казна“ показује, на начин озбиљан и одговоран, сву трагедију једне војске у Другом светском рату. Он би морао постати „визуелна лектира“ за нова поколења Срба. Јер, ко заборави лекције историје, осуђен је да их понавља.

(Погледи, 3. 5. 2015)

2 replies »

  1. У аламанаху “Слоге” за 1951. годину објављен је текст потпуковника Мирослава Станковића под насловом “Са Дражом од Брчког до Равне Горе”. Потпуковник Станковић је пратио ондашњег пуковника Дражу Михаиловића од 11 априла до његовог доласка на Равну Гору 15 маја 1941. године. Ово је без сумње најбоље сведочанство свих догађаја, који су били везани за рад и живот Драже Михаиловића у том периоду, како то лепо рече Милорад Лукић, уредник аламанаха “Слоге”. Овај текст сам у целости припремио за све читаоце сајта ФБР, који дословно гласи:

    Мирослав Станковић

    Са Дражом од Брчког до Равне Горе

    Немачки напад на Југославију 6 априла 1941 затекао је пуковника Дражу Михаиловића на положају шефа Оперативног одељења II армије, чије је седиште било у Сарајеву. Ова армија имала је да брани део граничног фронта према Мађарској, на отсеку Дунав-Барања-Борач код Вировитице. Барањски отсек посео је био десети посадни пук осјечке дивизије, наслањајући се лево на валповачки одред код варошице Валпово, који је био под командом пик. Свете Рајаковића. Осјечка дивизија била је стављена под команданта II армије.
    Још није било извршено ни активирање мобилних јединица до формацискоиг састава, а камоли њихово превожење и стратегиски развој на битачкој просторији. Немци су и овога пута изводили тактичке операције искључиво на комуникацијским правцима. Кад се томе придружило и издајство хрватских јединица, команда II армије била је приморана на брзо евакуисање Барање и Славоније са циљем, да се стабилизује фронт с друге стране Саве и Дунава.
    Услед такве ситуације 41. пешад. пук, у коме сам био командант IV батаљона, напустио је Барању 9 априла, а 10 априла око 11 часова сав се пребацио преко Дравског моста код Осијека. Ту пук добија задатак да два батаљона, први и други мајора Саве Маринковића и Тихомира Лазаревића, крену у први борбени ред на десну обалу реке Драве, а два батаљона да остану као отсечна резерва на јужној ивици вароши Осијека.
    Око 17 часова истога дана добили смо извештај, да су се први и други батаљон, састављени углавном од Хрвата, распали, а да су команданти похапшени од стране Усташа.
    Ова вест дала ми је повода да од Срба из Србије, већином кадроваца, који су се ту затекли у пуку на отслужењу рока, и од свих подофицира Срба, формирам један чисто српски одред, сигуран за сваку евентуалност.
    До увече тога дана успевам да одржим на окупу цео свој батаљон, се 50 војника Хрвата са командиром десете чете поручником Кеслером, који су побегли Усташама. Међутим, после осам часова увече користећи густу помрчину, разилазе се и Хрвати војници 11. и 12. сељачке чете.
    У 22 часа биле су ми прекинуте све везе и са командом пешадије и са командом дивизије…

    ЗАСТАВА 41 ПУКА – ЗА ЧИЧУ

    Од 22 – 23 часа водио сам разговоре са командантом пука потпук. Рудолфом Укмаром о томе, шта да се сада ради. Кад су сви Хрвати напустили и придружили се Усташама, било је потребно да се спаси оно што се може спасити, а у првом реду највећа светиња пука – пуковска застава. Предложио сам потпук. Укмару да он са заством крене, под заштитом српског одреда и да се придружимо оном делу војске, која је одлучила да се даље бори против непријатеља. Потпук. Укмар се колебао. Изговарајући се да је уморан, одлучио је да и он остаје и не иде даље, али је пристао да кришом преда пуковску заству. Договорили смо се да нам заставу преда кроз собе његовог штаба. Позвао сам наредника Божу Перовића да прими заставу. Перовић је дошао под прозор и из руке команданта примио пуковску заставу, пољубио је и поносно носио до краја.
    Ова застава прва се залепршала на Равној Гори.
    Та иста застава пратила је Чичу кроз све његове борбе, победе и страдања и пала је у руке непријатељу исти дан, када је та судбина задесила и самог Дражу.Са њом је пао и њен храбри заставник Перовић тада већ као кап. II класе.
    У 24 часа одред Срба војника верних Краљу, застави и отаџбини, кренуо је пут Босне, пошто је пре тога разоружао митраљеску чету, повадивши из митраљеза затвараче, оставио десету митраљеску чету без аутоматског оружја, а издајнички штаб пука оставио на Голдштајновој пустари. Један једини Хрват придружио се нама. “И ја идем с вама и остајем веран Краљу и отаџбини. Мени су Хрвати убили оца”. То је био потпоручник Ленац.
    Пре нама је било 50 км пута до Босне, кроз Независну Државу Хрватску. Нисмо знали шта нас све на том опасном простору очекује, али смо били срећни што смо се решили издајника.
    Месечина као дан. Пут Осијек – Винковци. Мртва тишина. По пољима јуре коњи из напуштених комора и других јединица, а наш одред жури и граби, не би ли што пре стигао свом циљу.
    11 априла, око 2 часа изјутра, срели смо се јужно од села Бресја са противавионском батеријом капетана Цигановића, која је управо силазила са положаја на друм и спремала се за покрет. Испричао сам Цигановићу наш случај и замолио га да прими моје људство у камионе, што је он одмах допустио. Распоредили смо људство по камионима, упалили моторе и кренули. На друму смо оставили коње и кола, која смо дотле водили собом.
    Са свитањем дана стигли смо у Винковце. Тек овде смо видели сву трагедију једне војске у расулу. Пут ка Брчком сав закрчен колонама, које се, збијене, полако повлаче. У Винковцима су Хрвати већ били образовали своју команду. Командант места био је пук. Јосип Трупац, његов помоћник генералштабни потпук. Стјепан Најбергер. Хрватска команда издала је наређење да се Хрвати издвајају и упућују у ново формиране хрватске јединице, а да се Срби разоружавају. Међутим, користећи опште расуло и гужву, пробили смо се кроз Винковце и једва стигли до пред Брчко око 9 часова пре подне.
    У варошици Жупања капетан Цигановић нађе свог команданта дивизиона, мајора Угљешу Ћосића. Зауставили смо се пред мостом на Сави код Брчког, чекајући на ред да пређемо мост. Пред самим мостом приметили смо команданта армије. Рапортирао сам му, а он ми је одговорио да му се јавим кад стигнем у Брчко.
    Прешли смо мост и стигли у Брчко, где сам разместио свој одред по кафанама и отишао да се јавим команданту армије.

    СУСРЕТ СА ДРАЖОМ

    Штаб армије био је смештен у згради среског начелства. Кад сам ушао у зграду, затекао сам постројено више нижих официра и подофицира из разних јединица. Чекали су да реферишу команданту сваки о свом случају. Место команданта у сали се појавио пуковник Дража Михаиловић у униформи официра планинског пука. Обрадовао сам се кад сам га видео, јер сам га познавао још из 1926 – 27 године, када сам био у војној академији. Пришао ми је и упитао ме озбиљно, али благо, шта је било са мном. Испричао сам му све шта сам доживео са својим одредом. Кад сам му споменуо Винковце, он ми рече: “Да, да и нама су Усташе у Винковцима заробиле цео пртљажни део те сам и ја остао без својих ствари. Нека се ваш одред данас одмори, а поставите само патроле нека крстаре по вароши. Ви пак прикупљајте војнике, који су остали без својих команди. Штаб нема личне заштите, те ће ваш одред од сада да врши ту дужност, а ви ћете сва наређења да примате од мене”.
    Дан и ноћ прошли су на миру. Цело то време пролазиле су кроз Брчко наше јединице, које су се повлачиле из Славоније.
    12 априла око 7 часова изјутра отишао сам у штаб да примим наређење за рад у току тога дана. У штабу сам чуо да ће начелник штаба генерал Магдић тога данана да отпутује у Сарајево у болницу. Жалио се да га боли уво… Као Хрват није нашао другог начина да се извуче из Брчког. Дужност начелника штаба преузео је пук. Дража Михаиловић. Истовремено сам сазнао да штаб нема никакве везе са врховном командм и да се ни до данас не зна ко је управо начелник штаба врховне оманде.

    ДРАЖА ПРЕУЗИМА КОМАНДУ

    Јавио сам се Дражи који ми је наредио, да до 10 часова са мојим одредом поседнем у ретком строју десну обалу реке Саве, десно и лево од самог места: “У току дана издаваћу вам на веме потребне допуне, пошто ћу бити у вашој близини”.
    У 10 часова наша артиљерија ставила је под ватру пут Винковци – Брчко ка Жупањи. Једним противавионским топом, постављеним уз сам мост, управљао је лично сам Дража и сам регулисао ватру. Затим је лично отишао да на лицу места изда заповест пук. Фети Спајићу, команданту армиског коњичког пука, да затвори правац ка Бијељини. Ознојен и задихан, враћао се преко Савског Моста да се лично увери да ли су извршене све потребне припреме за рушење овог моста. Тачно у 12 часова, уз огромну детонацију, мост се повија и затим руши у Саву.
    Настаје тајац на целом фронту. Ни пушка да се чује.
    Осматрамо дурбинима. Славонска равница пуста, нигде живе душе. На путу такође никаквих покрета. Немачка авиација активна, а њихови авиони само крстаре и надлећу на све стране.
    Састајемо се ту некако око моста. Посматрамо како понтонири бацају у Саву понтонирски материјал, да неби пао непријатељу у руке. Дража, утонуо у мсли, узима лулу, поново је пуни дуваном, па ће при том: “Tешко је командовати деморалисаном војском”. Рекао сам му да сам разговарао са Митром Митровићем и да ми се он жалио како коњи три дана нису ништа јели, да су коњи, а и људство посустали и да сада пук ништа не претставља.
    Само што завршисмо овај разговор, када се Славонском равницом проломи дотадашња тишина. Зацикташе митраљези, запрашташе пушке, али тамо у даљини, ка Жупањи. Што је време даље одмицало, ватра нам се све ближе приближавала. Осматрамо дурбинима. Виде се покрети, но нема Немаца. На онстраној обали већ се појављује комора. Покушава да пређе преко моста, али је мост већ био порушен. Дозивамо се преко Саве и питамо које су то јединице. Долази нам одговор да је то 60-ти пешадиски пук, под командом потпук. Александра Унгара и да је њихов 4 батаљон у заштитници која води борбу са Хрватима.
    Да бисмо заштитили прикупљање пука с оне стране обале, то смо с ове стране отворили ватру и под заштитом наше ватре пук отпочиње да се превози са једном речном лађом и чамцима, под личним руководством пук. Д. Михаиловића и истога дана око 17 часова пук је пребачен, без икаквих губитака.
    У 17,30 Дража упознаје командата босанске дивизије са досадашњом ситуацијом, а мени је наредио да прикупим одред и сачекам наређење за покрет.
    У 19 часова кренули смо аутомобилима за Грачаницу, где је у току ана био пребачен штаб армије. Преноћили смо у Грачаници. Ноћ је протекла у миру.
    На први дан католичког Ускрса 13 априла Дража је добио наређење од команданта армије, да од мога одреда, људства 72. пеш. пука, армиске ауточете, два вода притивавионских митраљеза из армиског противавионског дивизиона и получете борних кола из батаљона борних кола, формира у току дана један брзи одред са задатком, да успостави ситуацију на левом крилу армије, на правцу: Добој – Дервента – Бос. Брод.
    Одред је био формиран у току тога дана. Ноћу смо кренули према Дервенти. 14 априла око 3 сата стигли смо у Дервенту на 5 – 6 км, где смо се до 5 часова омарали у једној шуми.
    Са свитањем зоре кренули смо ка Дрвенти.
    Курири из неких јединица поднели су Дражи извештај, да је Дервента већ у рукама Хрвата.
    Дража наређује да се Дервента заузме по сваку цену и да се ослободи правац ка Бос. Броду. За извршење овог задатка упућује у претходницу чету пешадије на аутомобилима, вод борних кола и вод противавионских митраљеза.
    Отпор се даје из кућа. Уличне борбе трају кратко. Усташе беже, неки се крију по кућама, а једна група која се била забарикадирала у слагалишту преко од станице, још је давала отпор. Водник дервенског жандармериског вода, мислим да је био пор. Мирко Марушић, са жандармима и војницима из нашег одреда упада у саму зграду и кроз прозоре избацује живе Усташе.
    Са правца села Плехана добијали смо опет ватру, но њу смо брзо сломили.
    Пред Бос. Бродом опет борба. Немци су на Сави подизали понтонски мост, а Хрвати су их превозили чамцима. Ово је рађено под заштитом немачке авиације. Поједини немачки авиони спустали су се до на 50 м. изнад земље и митраљирали нас. Са околних брда Усташе су отвориле ураганску ватру на нас.
    Дража је трчао са положаја на положај, наређивао, поправљао распоред, бодрио, храбрио… Посустали смо од умора, а били смо и гладни. Храна ће да нам се дотури чим падне мрак, а њега, Дражу, старог ратника, хероја и јунака, нису замарали ни глад ни борбе, нит пак напори. Пошто је наш одред био свршио добијени задатак, дошле су у 21 час друге јединице да нас смене.
    Док је Дража овде водио борбе, Немци су већ били ушли у Сарајево и Бањалуку.
    У 23 часа кренули смо за Добој и даље у саставу штаба армије. У Добој смо стигли 15/4 око 7 часова. У Добоју и његовој околини било је пуно наше војске, можда 60 – 70.000 људи.
    На челу колоне био је Дража. Зауставили смо се на путу Добој – Маглај. Око осам часова почела је да делује наша артилерија, али у коме правцу, ни сами не знамо. После овога чула се и јака митраљеска ватра. Истрчао сам на чело колоне да упитам Дражу шта треба радити. Наредио ми је да пренесем наређење да сви војници, а и старешине, припреме ранчеве, па за случај потребе да одмах напуштају возила.
    Саопштио сам наређење. Одред је кренуо у насилно извиђање према станици Шеварлији. Наша борна кола већ су била онеспособљена. Митраљеска послуга: неки већ изгинули, Хрвати напустили оружја и побегли. Поручник Илић заменио нишанџију и туче станичну зграду, коју Немци већ поседују. Официри Хрвати, у највећој ватреној вреви, вичу: “Примирје! Примирје!” Неке смо казнили на лицу места.
    За тренутак морали смо да напустимо моторна возила. Куће су нас штитиле од немачке убитачне ватре. Били смо тучени од стотину митраљеских и топовских цеви, јер се пред нас била ипречила једна цела немачка оклопна јединица, која је длазила из Бањалуке пеко Теслића, долином реке Босне и пресекла нам пут ка Маглају. Када је борба била на врхунцу, видело се да се не може борити голим грудима против челика. Цео одред налазио се у једној безизлазној ситуацији. Позади нашег садањег положаја налазила се једна издужена и пошумљена коса, но до ње је требало прећи брисане просторе од 6 – 700 м, који су тучени јаком ватром из немачких борних кола. Упалили смо своје аутомобиле. Мунициски аутомобили изазвали су страшну експлозију. Као по команди, Немци су тренутно прекинули ватру. Искористили смо овај тренутак и повукли се. Хрвати који су били остали у овом одреду такође су искористили прилику, али се нису повукли са нама, но су отишли у загрљај Немцима. Од Хрвата је са нама остао само потпоручник Владо Ленац.
    Дан је био на измаку и мрак је почео да се пушта. Добој је био осветљен. Био је већ у немчким рукама.
    Окупили смо се на једном пропланку и пребројали се. Од одреда није била остала ни половина.
    С нама су Хрват Ленац и Словенац поднаредник Улман. Наложили смо ватре да би се мало просушили, јер нас је преко целог дана тукла хладна прлетна киша, а и да бисмо нешто јели, што смо код себе имали.
    Тачно у поноћ кренули смо вододелницом реке Спрече и Криваје.
    16 априла 1941, око осам часова, наишли смо на једно српско село, посустали од умора, неспавања и глади. Дража је наредио да се разместимо по овоме селу, а да би се војницима што спремило за јело дао је својих последњих 2000 динара које је имао код себе са речима: “Немам више. Ви фицири прикупите још између себе, али од војнка не тражите, јер они немају. Купите хлеба и неколико оваца, па нека се спреми ручак.”
    Овде смо проданили и одморили се, а увече смо кренули у суседно село.
    17 априла дошао нам је жандармериски кап. Милојко Узелац са кап. Петром Дејановићем и са још неколико жандарма и донео 300.000 динара, коју је суму предао Дражи за исхрану људства овог одреда. Кап. Узелац остао је све до краја у штабу и прозван је “Tарас”, јер је личио на Тарас Буљбу.
    20 априла били смо у селу Петрово Село. Ту нам је дошао кап. Игић благајник босанске дивизије са новцем од два милиона динара, али је сутрадан побегао од нас и у срлу Горње Драпшине убили су га његови пратиоци и опљачкали новац. Дошао нам је и Фрањо, марински наредник.
    Наше патроле крстариле су околним брдима и доводиле наше залутале војнике из других разбацаних или већ заробљених јединица. Довели су нам и два наредника на коњима из коњичке краљеве гарде. Саслушали смо их, а они су изјавили да је њихова бригада 15 априла разоружана код Љига, а да су они родом из Травника и да иду својим кућама. Пустили смо их да иду пешке кућама. У њиховим бисагама нашли смо плакате о нашој безусловној капитулацији. Дали смо их Дражи. Пошто је прочитао један примерак наредио је да се одред построји на једној ливади, а онда је одржао следећи говор:
    “Jунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулациу не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат . Енглези су наши савезници. Оваква хетерогена војска каква је била наша, није била способна за никакву борбу. О томе сам ја писао и говорио, али… Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима. Када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нас помоћи.
    Малена Србија водила је Први и Други балкански рат. Први светски рат. Из ових ратова она је изишла као победница. Својим савезницима показала је пуну верност, а српски хероизам задивио је цео свет и показао свету како се гине и мре за слободу. Ми ћемо се и овога пута борити за нашу слободу, за бољу и срећнију Југославију.
    Живео Краљ! Живели наши савезници Енглези!”
    Тога дана прикључио нам се и добојски четнички одред са око 30 четника, а старешина им је био војвода Митар.
    Дражин говор учинио је дубок утисак на наше душе и више није било коебања. Сви смо имали поверења у нашег Дражу и били готови да сви са њим радије изгинемо, него да паднемо Немцима у руке. Дража је био симбал части и слободе. Кроз његова уста проговорио је у том моменту цео српски народ. Где он, ту и ми. У ватру, у воду, свеједно, он је с нама.
    21 априла седели смо тако поред ватре, све сами официри и кували кромпир за ручак. С нама је био и Дража. Он се није одвајао од нас. Доручковали смо, ручали, вечерали и спавали, све заједно, те тако није имало потребе на нас позива, но кад је имао нешто да нареди чинио је то када смо тако били окупљени. Овом приликом рекао нам је:
    “Mи морамо да се успротивимо Немцима. Сутра ћемо да рушимо жељезничку пругу Завидовићи – Хан Пијесак.”
    И свакоме одреди улогу у овом послу. Марински наредник Фрањо примио се да на станицама демолира и скине телефонска и телеграфска постројења.
    22 априла кренули смо из овог села и усред бела дана дошли смо до означене пруге. Извршили смо припреме на једном узвишеном обронку, одакле смо имали преглед од Завидовића па до Симиног Хана. Пропустили смо један воз из Завидовића који је био пун наших војника. После пола часа спустили смо се на пругу. Сва одељења заузела су свој одређени распоред. Прво смо пресекли телеграфско – телефонске линије. За рушење пруге нисмо имали никаквог експлозива, већ смо исту поткопавали испод шина и онда шине изваљивали дирецима из њиховог лежишта. На разарању ове пруге радили смо два дана и две ноћи. На станицама Симин Хан, Каменско, Солум и Олово, демлирали смо телефонске и телеграфске апарате и учинили их неупотребљивим.
    Из села Каменско Хрвати су отворили ватру на нас, али после пола сата борбе оставили су нас на миру.
    24 априла разместили смо се по сеоским кућама у српском крају Солума. Немци су из Олова позвали Муслимане у борбу против нас. 25 априла Муслимани из Олова, пошто су примили оружје од Немаца, напали су нас. Како су биле постављене заседе и како смо се надали да ће да нас нападну ( јер су нас Срби обавештавали), дочекали смо њихов напад, разбили их и све натерали у бегство. Увече истога дана стигли смо, мислим, у село Мислово, на путу Зворник – Сарајево.
    26 априла извршили смо препад на једну немачку колону северно од Хан – Пијеска за око 6 км од овог места. Ту смо се снабдели са потребним стварима, а препад смо извршили успешно и без икаквих губитака по нас. Изгубили смо се кроз шумски честар и у подне стигли смо у село Кусаче. Сељаци су известили Дражу да Муслимани из села Жепче већ нападају српска села, да су неке Србе побили само зато што су Срби, а и да су почели да пале српске домове. Дража нареди да се опреми једно јаче одељење и да оде у село Жепче са задатком, да из овог села доведе два највиђенија Муслимана. Увече су довели два Муслимана и Дража их лепо прими у кући неког Ристе.
    У братском разговору и благо им јекао и ово: “Ви нас Муслимани прозвасте четницима. Ни четници нису наносили никаква зла своме народу, већ су падали и гинули за његову слободу. А ми смо југословенска војска у отаџбини, која никада неће да капитулира пред Немцима. Ви сте већ почели да правите зулуме. Кажем вам: чувајте српска села као и своја. Не заводите се немачким лажима, јер су они исто толико ваши непријатељи колико и српски. Они су дошли и отићи ће, а ви ћете опет остати овде. Него, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско и тако ћете се потамарти у овом крају.”
    После овога наше патроле опет су вратиле ова два Муслимана у њихово село.
    Ту смо преноћили, а 27 априла пребацили смо се у село Северско. Муслимани су нас међутим тужили Немцима и Немци су из Рогатице пошли у потеру за нама. Из борних кола Немци су тукли гола брда.
    У току ноћи прикупили смо се на Дрини код села Старог Брода, и до сванућа 28 априла већ смо били с оне стране реке Дрине. Распоредили смо се у једном српском селу. Тога дана стигао је мајор Миодраг Палошевић, командант петог јуришног батаљона са кап. Миленком Релићем и са око још 30 војника и подофицира.
    Добојски четнички одред војводе Митра остао је у Босни.
    Првог маја били смо у селу Врежњу – Заовина. Овде смо остали до трећег маја, посветивши ове дане нашем уређењу: парење, шишање, бријање, оправка обуће и друго.
    Трећег маја имали смо конференцију да би се донела одлука за наш будући рад. Прво смо претресли ситуацију. Имали смо обавештења да за сад у Србији нема јачих илегалних одреда под оружјем, да је војвода Коста Пећанац био у Рачанском манастиру, али да је отишао на Копаоник, да се ген. Љуба Новаковић са нешто војника налази на Букуљи, да је немачки заповедник Србије генерал Бадер издао проглас да ће за сваког погинулог Немца стрељати 100 Срба, за рањеног 50, а за саботажу такође 50 Срба. Том приликом Дража нам је рекао: “ Наш задатак на првом месту биће да спроведемо нашу организацију. Практично узевши сада у Европи нема фронта. Догађаји ће се развијати временом и време ће нам рећи све.”
    После се прешло на избор краја где да се прбацимо, одакле би под бољим условима могли да радимо ( Равна Гора је случајна и не унапред припремљена). Једни су предлагали да се иде на Копаоник за Костом Пећанцем, други на Златибор. Ја сам предложио да се иде на Рудник, из ког крају су већ потекла два српска устанка. Мој предлог је био примљен.
    Због наговештене потере од стране Немаца из Кремне, кренули смо трећег маја у 17 часова да се испнемо на врх планине Таре. Водић нам је био неки Зека.
    Четвртог маја мајор Палошевић ми је предложио да са још два официра одем у Бајину Башту и подигнем сав новац из пореске управе за потребе одреда. Категорички сам одбио овај предлог, не из страха, него из других разлога.
    Тога дана увече известили су нас, да Немци припремају напад на нас и да ће исти да уследи можда још сутра. Раном зором кренули смо одавде у правцу Калуђерских Бара. Код села Шљивовца неко је припуцао на нас. Примили смо борбу која је само крако трајала.
    На Кондару смо дочекали Ђурђевдан. Кретали смо се ка Руднику скоро неузнемиравано. Стигли смо на Рудник 15 маја. Остали смо неко време у селу Заграђе, а потом смо прешли на Равну Гору, која се налазила на падинама планине Повљена. Тако је Дража дошао на Равну Гору.
    Одавде почиње друго поглавље његовог мученичког и патриотског рада (Види: Попуковник Мирослав Станковић, Са Дражом од Брчког до Равне Горе, Аламанах “Слоге “ за 1951. годину, PERTH, Western Australia, стр. 63 – 71).

    Свиђа ми се

  2. ЧЛАНАК ЈЕ ОДЛИЧАН ПРЕД ГОСПОДОМ СРБИЈА ЈЕ ДУЖНА ДА ПРОНАДЂЕ ГРОБ ДА СЕ ПОДИГНЕ СПОМЕНИК СВИМ ПАЛИМ РАВНОГОРЦИМА КОЈИ НАСТРАДАШЕ ОД крваве усташке комунистичке банде и окупатора немаца бугара шиптара угара

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.