Анализа

Монах Рафаило/сада схимонах Арсеније: СРБИЈА ПРЕД ПОНОРОМ – ПОЗИВ ЗА СПАС (Где је излаз?)


.

С` благословом архимандрита Николаја Николића припремио монах Рафаило Пејчић

– 2014 –

Напомена редакције (21.7.2018.):

Схимонах Арсеније (монах Рафаило)Монаха Рафаила Пејчића је 31. маја/13. јуна ове 2018. године у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије замонашио у чин велике схиме давши му ново монашко име Арсеније, по Преподобном Арсенију Великом. Великосхимни монах Арсеније свој монашки подвиг проводи у скиту Преподобног Пимена Великог у Лозници код Чачка. Скит је метох манастира Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву.

Схимонах Арсеније је рођен 1946. године у општини Бабушница на југоистоку Србије. Свој радни век је окончао у чину потпуковника Војске Србије. Ступио је у манастир Црна Река 2002. године

Треба напоменути и то да је 2015. године, по благослову епископа Артемија, у издању издавачке куће „Ревнитељ“ изашла из штампе књига „Србија на ивици понора“, невелика по обиму, која у основи има унеколико проширен текст који је пред вама.

***

САДРЖАЈ:

  1. СРБИЈА ПРЕД ПОНОРОМ – позив за спас
  2. Пропратимо мало како су текла историјска догађања
  3. Стање у „СПЦ“
  4. У чему се огледају новотарије?
  5. СА КИМ ЖЕЛЕ ДА НАС УЈЕДИЊУЈУ
  6. Поставља се овде питање над свим питањима: ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ?

d180d0b0d181d0bfd0b5d182d0b0-d181d180d0b1d0b8d198d0b0

 ______________________

Драга браћо и сестре,

Знам да сте многи и бољи и писменији у овој области и надаренији, али ја се усудих да пишем ово из два разлога:

  1. Дубоко сам уверен да као народ стојимо на рубу амбиса и да ако учинимо само корак у правцу у коме се иде падамо страшније но и у једном претходном паду, чини се без могућности за исправљање и повратак.
  2. Од самог мог рођења (1946.год) па на овамо стално је присутно некакво гушење да не могу да се осећам Србином, да не могу да кажем да сам Србин (сем каостатистички податак), а да при том не будем окарактерисан као „великосрбин“. Да не могу да се сећам Православних предака и да знам историју и дела њихова за рoд србски. Ако се нешто и сазна то су маргиналне и безначајне ствари. Суштина свега – Православна вера, као основни темељ, сваког налретка појединца, породице, друштва и државе је строго затрпавана велом заборава, замагљивана неистином. Досадило ми је дакле ово и сада ја исповедам да сам Србин православне вере, духовни потомак Светог Немање и Светог Саве. Оно што су они исповедали, исповедам и ја; оно што су они анатемисали, анатемишем и ја.

Монах Рафаило Пејчић

***

1. СРБИЈА ПРЕД ПОНОРОМ – позив за спас

Историја рода србског обилује, када је то било потребно, одсудним и неодступним одбранама. Много је таквих примера, подсећамо само на пар њих.

Косовски бој је цео одсудна одбрана вере Православне у коју са пуном савешћу о томе улазе витезови и сваки ратник, о чему народна песма каже: „Сјутра мислим поћи на Косово за хришћанску веру погинути“.

Пример из Првог светског рата:
Приликом одступања србске војске према југу, код изненадног напада Бугарске (3. царевине, поред Аустро-угарске са севера и Немачке са запада), један командир вода је добио задатак да поседне положаје и штити леви бок србској одступници. На том правцу наилазио је бугарски пук. Са положаја командир вода, рањен извештава предпостављену команду да их је већина изгинула и да не могу да одрже положаје. Добио је одговор да остану и даље на положајима.

Пример одбране града Београда у Првом светском рату:
Пред налетом далеко надмоћнијег непријатеља – Аустроугарске, мајор Гавриловић издаје овакву кратку заповест: „Војници, јунаци, наш пук је избрисан из списка живих. Ви немате више да се бринете за своје животе. Напред у јуриш за славу и спас Београда“.

Овакви примери јунаштва и херојства могу имати само људи са чврстом истинском вером у господа Исуса Христа.rep-dragutin-mala-beograd

По светим оцима, по мери колико је човек у вери, толико добија љубав хришћанску према ближњим својим. Они који у себи имају чврсту и непоколебљиву веру, њихова љубав прелази породичне оквире и они имају љубав према читавом роду србском. Читав род србски њима је ближњи. Тако се рађа прави патриотизам у коме верујући свесно приноси себе као свесну жртву и полаже живот свој за своје ближње – за све Србе. Општи интереси се јасно сагледавају и они су у првом плану.

У срцима оних који вере немају влада хладноћа, плашљивост, кукавичлук, склоност ка бекству и сва му је сконцентрисаност и пажња на лични интерес, профитерство и стицање по сваку цену. Православна вера дакле има пресудан значај за развој правог патриотизма и одбрану земље.

Данас у Србији ништа није тако угрожено као што је вера Православна. Она стоји пред уништењем, а без ње нема спасења душе, а ни Срба неће бити.

Време и свеукупне околности изискују одсудну одбрану вере Православне – изворне, непромењене онакве какву је Свети Сава примио од Св. Отаца и Апостола, и предао Србима за сва времена.

Пропратимо мало како су текла историјска догађања

Ако је историја учитељица живота, нечему би требала да нас научи.У време стварања србске државе, отац државе и народа србског кнез Стефан Немања стара се да Православље заживи у свакој породици у сваком појединцу као приоритет над свим приоритетима. Сав живот, лични друштвени, верски, државни и међусобни односи заснивани су строго по Православним Хришћанским начелима. Одступање од тога представљала је срамоту и појединца и породице, презир средине и тежак опстанак у њој. Хришћанске врлине (смерност, дарежљивост, чистота морала, милосрђе, уздржљивост, кротост, трпељивост, ревност у вери и молитви) су биле нешто што је представљало вредност у мери у којој се поседују. Људи су се мерили по врлинама.

И у том времену србски народ није остављан на миру. Вековни човекомрзац не могући да подноси ово, уједињује војске западних властодржаца за борбу против Немањине Православне Србије са намером да је разоре и униште.

Србску војску и србску државу предводи човек, који је у свему усвојио хришћански Православни живот и за себе и за својеподанике. Он са бројчано мањом војском односи победе и на Западуи на Истоку. Утврђује и проширује границе на етнички србским територијама. Чисти земљу од сваке јереси и иноверја. Народ се умножава, држава постаје све јача. Ово овако бива јер кнез са својомвластелом живећи по Богу и као Православни хришћанин има за помоћника Бога Непобедивог.Stefan_Nemanja

Предајући свом сину Стефану Првовенчаном царство (државу и војску) на управу, благосиљајући између осталог благословио је да Анђео чувар његових пукова, по милости Божјој, предводи сада пукове Стефана Првовенчаног. Трајало је то све до цара Душана. Неки га зову „Силни“. Та сила трајала је док се благочестиви отац Стефан Дечански живећи и молећи се строго у Немањићком Православном духу молио Богу за успех србске војске.

Када је Душан савладан властољубљем и сујетом погазио и огрешио се о изричитој заповести Божјој: „Поштуј оца свог и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи“, бива подвргнут проклетству и бива отрован. Његово царство је раскомадано, а до тада непобедива војска бива разбијена (на Марици 4000 турске предходнице из покрета напада ноћу и потпуно разбија 12 000 тешких србских оклопника).

Наравоученије је јасно: Док су цареви живели по заповести Божјој и народ устројавали таквим животом, народ је растао, множио се, држава напредовала ијачала, благостање и мир владали су србским просторима. Кад је цар посрнуо и огрешио се цео народ је испаштао. Настају ратови који се губе, прогони, пљачке, ропство и никад мира.

karadjordjeУ време Првог србског устанка на чело устанка стајe Карађорђе, честит вожд, чије је начело владања – правда, поштење и честитост. Када су устаници освојили један град, у напуштеној турској кући нашли су дете у колевци и известили су Карађорђа. Карађорђе је пришао колевци и по старом србском обичају ставио динар на чело детету и наредио неком од устаника да стигне турску колону и преда дете Турцима. Карађорђева војска се молила Богу и пре боја и после боја благодарила за успех. Однос снага је увек био у корист Турака, а успех на страни Карађорђеве војске. У време тешке болести када је био оборен у постељу, наређивао је да се поседну стратегијски положаји – планински венци, лако брањиви, а фронт одбране сужава.

Милоје Петровић задужен за војни део устанка (као министар војске) већ је покуповао према Нишу нека имања и воденице. Не желећи да се одрекне тога, развлачи фронт одбране по истуреним и тешко брањивим положајима. У време напада турске војске он повлачи одатле свој део војске. Тако је на Чегру оставио војводу Синђелића самог. Турска војска брзо пробија одбрану, пресеца и поново осваја територију и чини освету где год пролази. Земља као да је поцрнела од несахрањених лешева и народа и војске. Са тим су дошле и заразне болести и нови помор од болести. То је била цена непослушања, похлепе, ратног профитерства и стављање личних интереса испред општих. Узрок: слабија вера и повлађивање пороцима и страстима.

За вођу Другог србског устанка Срби бирају Милоша Обреновића склоног властољубљу и нечистом животу. Он је по повратку Карађорђа у земљу организовао његово убиство. Све Карађорђеве војводе јуначког и честитог држања уклонио је убиствима или предајом Турцима. Са таквим особинама он се окреће себи сроднима. Окреће се Аустрији и Европи. То даље повлачи одлазак синова честитих србских домаћина на школовање у западне земље. Ту се срећу са већ одавно палим моралом и безбожништвом и као школовани то доносе и у Србију.

После Првог светског рата краљ Александар Карађорђевић, као краљ победничке војске, био је у ситуацији да формира државу Србију на просторима где живи србски народ, који је до тада био често под туђинским управама. Војвода Живојин Мишић после обиласка загребачке области даје краљу следећи извештај:

Живојин-Мишић„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко жалостан што смо ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала… Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило. Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја.

Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу. Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где кажу језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго. А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…. Ти су људи сви одреда, незајажљиви, прозирни као чаша и у тој мери толико лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите величанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати…“

Краљ није послушао свог најумнијег генерала који је једнако добро знао оно што треба да зна најнижи старешина и оно што треба да зна начелник генералштаба. Није слушао ни свог оца краља Петра Првог.

И уместо да ратом потпуно опустошену земљу са највећим постотком страдања у историји свих ратова (28%) обнови и учврсти веру као основ сваког напретка и државе и народа – темељ који су србски владари Немањићи посебно градили и за узврат имали стабилност на свим пољима. Да се достојно ожале небројени и незнани хероји и јунаци. Да се обнови школство и свештенство. Уместо свега тога он ствара најтрулију државну творевину од како Срби постоје. Уједињује Православне Србе са јеретичким народима, Хрватима и Словенцима. Они, иако губитници у рату, сада уз Србију имају све привилегије победиоца. До јуче противници на фронту сада заузимају важне државне и војне дужности често и са предношћу испред Срба ослободиоца. Они су одмах били само елементи издаје, деструкције, саботаже и праћења стања -шпијунаже, а то су и данас. То је та тотална трулеж изнутра.

По канонима Православни хришћанин не може да ожени иноверну девојку. А колика је тек грешка уједињавање целог Православног народа са јеретичким? Краљ изгледа није познавао веру Православну у мери у којој је то било потребно, а није ни слушао оне који су је познавали. Видећемо какве ће последице да уследе и да снађу србски народ. Као последица овако крупне грешке уједињавања неуједињивог, краљ први страда – гине од усташке руке. Србија је издељена сателитима немачким. Србе је могао да убија ко год хоће и колико год хоће. Хрватска оснива тзв НДХ и на просторима те нове творевине (где је живело око 2 000 000 Срба)

Почиње потпуно истребљење Срба. У Србији се разбуктава грађански рат. Проклетство се наставља. Грађански рат се завршава победом безбожника. Прогон Православне вере сада је организован. Све штопредставља истину, све духовне вредности и оно што даје смисаоживоту на земљи, а то је спасење душе, кроз успостављање хришћанског Православног живота постаје недоступно и често окарактерисано као контрареволуционарна делатност. Све је подређено новом Југословенству у коме сви сем Срба максимално заступају своје интересе, а ако то Србин чини то је подвођено под „великосрбство“. Српска историја славних предака је минимизирана са безначајним подацима. Духовна штета Србије је непроцењива. Ако једна спашена душа има већу вредност но све материјално овога света онда колика јештета од десетина и стотина хиљада отпалих од Бога, некрштених, невенчаних, нехришћанског живота? То се не може измерити. Следећеје што се пут спасења одбацивао, сакривао и био као недоступан.

Затирањем вере Православне код највећег дела Срба затрт је и пут спасења свим њиховим потомцима који наслеђем примају безбожништво као начин живота.

Следећа штета је губљење територије. Срби који су у рату били носиоци ослобођења у миру губе своје територије и оне које су платили новцем и златом и оне које су платили крвљу. Комисија која је одређивала границе није гледала где су границе србског народа већ да се Србија сведе у што уже границе. Тако је Хрватска и Хрвати који су у рату били листом за фашистичку Немачку, добила огромне србске просторе (Барању, Славонију, Банију, Кордун, Лику, и Книнску крајину). На простору саме Србије формиране су две аутономне покрајине. Граница са КиМ дубоко задире према центру Србијезаокружујићи што више рудника и рудних налазишта.

Што није дато у првој подели србски челници – комунисти накнадно дају (Лепосавић и Лешак) да би се тиме више додворили Јосипу Брозу. То су патриоте тога времана без Бога и вере. Бога се не боје, људи се не стиде.

Све ово напред речено Срби губе као последицу уједињавања са одпадницима од Бога. Грешка је учињена. Последице су очигледне. Да се грешке не би поновиле потребно је да се знају. Речено је да је историја учитељица живота и да свако треба да зна своју историју. Какву ми историју учимо? Онакву каква јесте или онакву каква одговара онима који су зацртали уништење Православне Србије. Ми своју историју писану још увек немамо.

Стање у „СПЦ“

Све до прошлог века Православна Србија је нападана споља да би сеуништило Православље, успут заузела територија, земља опљачкала народ поробио. У предзадњем веку ђаво се досетио да ће ефикасније туборбузавршити нападом изнутра. Овај паклени план изговорио је Бертенштајн, министар иностраних послова Марије Терезије, говорећи:

„Србе није могуће утерати у унију силом. Зато треба настојати да њима на епископске столице дођу људи властољубиви, људисластољубиви, људи среброљубљиви. Треба настојати да дођу нехатни људи и неспособни људи. И још треба распалити и потпиривати свађу међу клиром међу народом па ће тако Срби лакше прихватити унију“.

Пројекат је изречен, паклени план сачињен, реализација је у току. Погледајмо шта каже Свети отац Јустин Ћелијски о стању у СПЦ:

„Преосвећени Оци Епископи, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, на челу са Његовом Светошћу Патријархом Германом.

Еванђелска одговорност лежи данас на свима синовима ПравославнеЦркве Христове, тог небоземног Дома Бога Живога (1Тим.з,15), па и нанама синовима те исте Цркве Православне у земљи и народу СветогаСаве. Зато ми савест моја, жеравично мучена том еванђелскомодговорношћу, налаже пред живим Богом свеправедним да сваки личнипроблем свој одбацим као „трице“, као ништавну ситницу, и даеванђелски храбро сагледам стравичне проблеме што пламте око нас. Догматски, канонски, еванђелски, та еванђелска, та света одговорност, и решење свих стравичних проблема леже, у крајњој линији, на свештеној Јерархији. Тако у нас, то првенствено лежи на Патријарсима и Епископима Цркве.

Ава ЈустинЗато, дозволите ми, трогубо (=троструко) благодатни свети Оци, да Вас смирено, но са смелошћу својственом Православнима, запитам у име неизмењивог Светог Предања Православне Цркве, њених Апостола, Отаца, Мученика, Новомученика, Исповедника: куда идемо, и где ће нам бити крај ако овако наставимо? Говорећи из срца чињеница и стварности, јаћу навести само неке од проблема пред којима свака православна, поготову српска светосавска савест стоји и са запрепашћењем гледа на велику одговорност наше црквене Јерархије, и на њен садањи став према нашим црквеним проблемима.

1. Једна и Једина Света Васељенска (саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ увасељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети СаваСрпски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше. Подсећам само на његов светоотачки говор на Сабору у Жичи, када је Епископима, својим наследницима изложио и предао православну веру, Православну Цркву, њено Свето Предање, њене Саборе, њене Догмате, њене Каноне, сав њен Богочовечански Домострој, овим речима:

„Примамо све Свете Саборе по Божјој благодати, који су се сабирали у свако време и место ради објављивања Благочешћа (=Православља, праве вере, побожности) и еванђелског живота, које прима Васељенска — Православна — Црква. Којих се пак одрекоше они Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше, анатемисаше они, анатемишемо и ми. Јер многе јереси у разна вре-мена и лета измисли ђаво и посеја у васељени многи кукољ зловерја кроз безаконе началнике јереси, који ђаволу служе, с циљем разорења и смућења праве вере, – које ми проклињемо и са њима оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси, а стремимо ка сваком Благочешћу (=правој вери, побожности) којему нас уче благословене слуге Божје: Пророци, Апостоли и Свети Оци, као што и сам Господ наш Исус Христос Син Божји рече“. – То „духовно учење“, то јест: вера Православна, продужује Свети Сава, „није игра нити безумље мисли човечијих, него света вера проповедана, на којој бише основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, Мученици исповедише, и сви Свети очуваше, и преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном Камену Цркве – Христу основану“ (Живот св.Саве од Доментијана).

Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: -разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим.З,15). Те једине Свевредности рода човечјег свима световима. Због тога узбуђене православне савести, обраћене Светим Оцима, и Светоме Сави, жеравично питају из савремене ужарене вавилонске пећи, и чекају ваш одговор о томе на делу.

Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава“, које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? -Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве — председник саборишта, укоме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, надогмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат оБогочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој ПресветојБогомајци, о Светој Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд.

Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи:Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, зазаштиту Светог Православља од самоубилачке површности ииздајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу, вратоломно ужурбано и површно припрема, по угледу на Ватикан, некакав свој такозвани „Велики Свеправославни Сабор“, не са основном еванђелском и светопредањском темом спасења човека и света, него са чисто схоластичко-протестантском тематиком; и то припрема га у вавилонској кули савременог анархистичког и нихилистичког света, а без учешћа стварних православних исповедника, носиоца Православне вере, теологије, предања, црквености? И још многе друге безумне ствари папистички осионо ради у име Васељенског Православља, које данас не може слободно да заузме свој правилан став.

Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богомпостављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су бил и неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбранеПравославља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване „љубави“ — јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и „лажно названи гносис“ – знање, разум: ГГим.6,20. На жалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца — Апостолски 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32,33,34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове“ примили по храмовима београдским кад су им они долазили у „братске посете“, или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам“ протестантског синкретизма и еклектизма, у коме одвере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?

Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом, Који Цркву Православну руководи и упућује на сваку истину (Јн.16,13). „О! како ме жалости, —да речем и ја са Светим Василијем Великим, — то што се напуштају Канони Светих Отаца и руши се тачност црквена; и бојим се да ће таква равнодушност постепено довести до потпуног хаоса у стварима Цркве“ (канон89. Св.Василија). При овоме сетимо сестрашних речи Пророка Божјег: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јерем.48,10). А ми то чинимо, и горе од тога. Зато је неопходније и од најнеопходнијег да сви навијемо срца своја непрекидном молитвом и покајањем ка Господу, да по великој свемилости Својој не сручи на нас проклетства с неба са њиховим страхотама.

Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о„времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету,или о „дијалогу љубави“ који тобож загрева срца наших савремениканасупрот досадашњим „вековима мржње“, или другим сличнимлицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, иигнорантски, и лажан. Лажан Је, јер уместо „љубави Истине“(2Сол.2,10), уместо „истиновања у љубави“ (Еф.4,15), уместо љубавика Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза„ходе као незнабошци у празности ума свога“ (Еф.4,7) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Непросвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине“ (2Сол.2,13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали СветителзИ Божји, препуни љубави Божје иистинског човекољубља, те или оптужују Оце-Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: „ Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн. 11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да сенемилост цени више него човекољубгве. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (РО 1.91,465).

Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем другихравнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе -Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речимаПосланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања“ (Посланица 1848.год., §17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православљa.

3. „Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАП.5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванјеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима.

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромисе ни са људима ни са демонима.

„Покоравати се Богу већма него људима“,- то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,17-42); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву јеБог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто — издајство Цркве Христове.

Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба’` већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом , снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља.И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас – свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћecapy, и Божије Богу“ (Мт.22,21), да би оправдали своје пагубно човекоуrодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.

„Цару царево – Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (мт.22,19-21). А Богу? — и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор.б,19-20). Да, да, да: и душа и теnо припадају Богу: — вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвоватиради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

4. Горећи и сагоревајући у пожару споменутих проблема, ми уствари горимо у пожару богоодступништва. На свима странама народ Божји Светосавски, сагорева до пепела у пожару нашег богоодступништва. О, колико је данас стотина хиљада у светосавском роду Српском некрштених, невенчаних, неопојаних! А ми? Шта ми чинимо да тај и такав невиђени помор Српских душа зауставимо Погребни лелек пролама наше савести, и ми из срца светосавског свебола питамо: откуда све то у нас? Отуда што смо напустили апостолски пут Светих Отаца.

У својој хиљадугодишњој историји Српска Православна Црква није никада била тежи болесник него што је данас; болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар — свелекар постоји; лек — свелек постоји. То је Богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; а за њима и са њима Светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека-свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери.

Какав помор коси душе наше дечице, и наше омладине без православне наставе. Какве духовне смрти пустоше наш православнинарод који није просвећен православно и светоотачки. О својој вери Православној и животу и путу светоотачком он скоро ништа не зна,те стога тако лако и постаје плен разноврсних сектаната, који се све више и несметано шире по земљи Светога Саве. Жалосно је такођешто наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, незнају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности ицрквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије.А како би та јадна деца и могла знати тај православни, апостолско-светоотачки пут, када га се ми пастири црквени не држимо, то се однас не могу њему ни научити, нити се на нас угледати? Зато је прва и последња потреба наша данас: вратити се на православни пут Светих Отаца у сваком погледу и на сваком попришту црквеног живота и рада.

Јер једино свецели повратак на Богочовечански пут Светих Апостолаи Светих Отаца, и са њима и Светих Српских Богоугодника, то јест повратак на њихову беспрекорну Православну веру у Богочовека Христа, на њихов благодатни живот у Цркви Духом Светим, на њиховуслободу у Христу којом нас Христос ослободи (Гал.5;1), на њихово благодатно искуство у Духу Светом, на њихове Богочовечанске светеврлине. Само то, и само то може нас кукавне и јадне спасти и ослободити робовања разним човекоугодништвима и чоаекослужењима,и спрати мноштво досадашњих грехова наших. Јер то робовање јеравно идолопоклонству, равно служењу лажним идолима нашег анархистичко-нихилистичког века. Иначе, без апостолско-светоотачког пута, без апостолско- светоотачког одлучног идења за Јединим Истинитим Богом у свима световима, и служења Једином Истинитом и Живом 6ory — Богочовеку и Спаситељу Христу, Глави Цркве Православне, сигурно ћемо потонути у мртвом мору европског културног идолопоклонства, и уместо Живом и Истинитом Богу служићемо лажним идолима овога света, у којима нема спасења, нема васкрсења, нема обожења за тужно биће што се човек зове.“

Да ли су епископи послушали вапај светог оца Јустина Ћелијског?

Речи Светог Јустина Ћелијског нису могле да нађу места у властољубивим, сластољубивим, среброљубивим и нехатним епископима. Они почињу да се утркују ко ћe пре да оде до папе и да са собом поведе више свештеника на поклоњење да приме папин „благослов“, прстење и напрсне крстове за некакве досадашње или будуће заслуге.

Код папеУ срцима свих оваквих епископа нема места за речи светог Јустина. На делу је разбијање преосталог Православља. Носиоци тог дела су управо епископи папини, прстоноше, крстоноше и поклоници. Врши се убрзана припрема за улазак у некакву „једну“ веру у којој Православља не може бити. На делу је реализација екуменизма. (Задња ђавоља замка ступања у једну „веру“ где ћe Православље нестати). Тиме треба да се нанесе завршни ударац Православљу. Екуменизам наступа поступно. За почетак по „добро“ осмишљеном плану уводе се тзв. „новотарије“ у цркви.

У чему се огледају новотарије?

Промене у православним храмовима:

У самим храмовима померају се сточићи са целивајућом иконом у неки угао цркве (јеретици немају целивајуће иконе и ово је за сада као прелазни период до потпуног избацивања).

Уклањају се иконостаси све под видом реновирања, конзервирања а никад их више не враћају. То је уствари поистовећивање са католицима, јер ини уопште немају иконостасе.

У самом Олтару неки епископи су са свете трпезе скинули крстове. Неки епископи мењају антимисе у којима су честице светих мученика и уводе антимисе без честица светих мученика. (Ово је суштинска и очигледна јасна припрема за службу ђаволу, јер ђаво не може ни близу да приђе светим моштима мученика).

Промене у служби:

Прва промена је отварање двери за време читаве службе, што је супротно богослужбеним прописима.

Читање наглас светих молитава на светој литургији које чита свештеник у Олтару, а које свештеник треба да чита тихо и тајно. Ово је уведено за време и после руске револуције да би што ближе било католичкој служби.

После Симбола вере, свештеник треба да изговори: „Горе имајмо срца и заблагодаримо Господу. Достојно и праведно јест поклањатисја (они ту стају, а треба наставити) Оцу и Сину и Светоме Духу Троици Једносушној и Нераздељној“. При читању свете заамовне молитве свештеник је окренут истоку — Богу, а „новотарци“ се окрећу Западу — ђаволу.

После свештеникових речи: „Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све.“, народ одговара: „Тебе појем, Тебе благословим, Тебе благодарим Господи, и молимтисја Боже наш (велико). И молимтисја Боже наш (мало, два пута). И молимтисја Боже наш (велико)“. Док је код „новотараца“ ованајтајанственија радња у читавој литургији (тренутак када се призива и дејством Светога Духа освећују Свети Дарови – када се суштина хлеба и вина претвара у суштину истинитог Тела и Крви Христове дејством Светог Духа) исечена; после првог „..и молимтисја Боже наш“, без понављања још три пута (јер се код римокатоличке мисе Свети Дух не призива за претварање Дарова).

Промене у школству:

У Богословијама СПЦ — средње школе и на Богословском факултету, доведени су наставници чија предавања потпуно одударају од Православног учења и Православне вере. Нпр. на Богословском факултету догматику предаје епископ Игњатије Мидић и између осталог учи студенте да је душа смртна, да нема Страшног Суда, да Господ није дошао да спасе људе од греха и од смрти, што је неспојиво са Православљем и представља хулу на Духа Светог. Избачена је догматика Светог Јустина Ћелијског. Не читају се житија, која представљају право духовно благо и незаобилазна су у Православном животу. Доводе се католички наставници на Богословију, а један од њих је Јуре Зечевић. Школски програм и структура предавача обезбеђују и припремају генерације јеретички настројених свештеника.

Из Богословских школа сада излазе генерације и генерације саприхваћеном екуменистичком јереси. Одлазе у народ, не пастири да пасустадо Божје, него „вуци“ да растуре, распуде и покољу. Такво им јепонашање.Православне врлине (кротост, смиреност, смирење, неистицање, уздржање итд) је нешто што је за њих „превазиђено“!

За младе Србе је боље било шта друго само не Богословска школа, јер је ово сад школа са јеретичким програмом. Њихово настројење и њихове душе су већ на самом почетку одвојене од спасоносног Православља. Има примера да се пијанац и блудница отрезне, покају и врате хришћанском Православном животу и спасу своје душе. Али ко једном уђе у јерес тешко се враћа или скоро никако.

Промене у припреми за причешће:

Посебно се истиче грубо кршење хришћанског правила у припреми за причешће. Свети Оци су дали да се овој највећој Светој Тајни – Светом причешћу приступа уз предходну припрему верника, а то подразумева: покајање за учињене грехе, исповедање, пост на води најмање три дана и молитвене припреме.

Причешће без ових припрема по Светим Оцима представља скрнављење највеће Свете Тајне. Овакав грех се изједначава са грехом Јевреја који су Господа тукли, вукли за косу, ударали штаповима по глави, док му је на глави био трнов венац, ударали песницама у лице од чега су му избијена два зуба, пљували у лице и најзад распели.

Грех причешћа без поменуте припреме изједначава са греховима овихбогоборних Јевреја. И није на спасење већ на суд и тешку осуду.

А данашњи „новотарци“ управо настоје да се ова највећа Света Тајна што више омаловажи, оскрнави и да што више људи без припреме недостојно приступи причешћу, чиме се наводе на смртни грех. Било је примера причешћивања школских екскурзија међу којима је било и муслимана, а за некрштене нико и не пита.

2. СА КИМ ЖЕЛЕ ДА НАС УЈЕДИЊУЈУ

Из књиге „Фратри и усташе кољу“, Лазара Лукајића:

У протеклих 400-500 година Ватикан је испробао и исцрпео сва средства и све методе у покалтоличавању Срба, укључујући не само зделе кромпира већ и товаре сувог злата, али су резултати остали мршави и никакви. Због тога су шефови Ватикана и њихови стручњаци не само незадовољни већ и очајни. После толико векова морали су да признају своју немоћ пред србским Православљем.

Зато је као последње средство пред Други светски рат у Ватикану разматрана могућност или покатоличавања или физичког уклањања Срба бар са територије Хрватске бановине и Босне и Херцеговине, укључујући и њихово физичко истребљење. Тако је практично у Ватикану донета одлука о геноциду над Србима у Другом светском рату. Католички свештеници и Анте Павелић добили су и са одушевљењем прихватили тај задатак. Процењено је да се историја делимично заборавља, а делимично опрости прогон и помор милион-два Срба због тобожње мисије у ширењу праве Христове вере, тј. католичанства. Сем тога, историју пише победник.

Алојзије Степинац

Алојзије Степинац

Степинац је био велики присталица усташа и заступао је Павелића и његов режим пред папом и припремао његове посјете Ватикану, као и посјете других усташких злочинаца, био председник одбора за насилно прекрштавање Православаца, био је главни викар Павелићевих оружаних снага, своје је свећенике и крижаре максимално оријентисао према усташтву, знао је и ништа није подузимао против свештеника – монструозних кољача у Јасеновцу и другим логорима, припремао је и подржавао крижаре и усташе-одметнике и подстрекавао их на терор одмах по ослобођењу земље, скривао је усташке терористе и усташко злато у архиву у Каптолу, писао је посланице против Југославије…

Папа Павле Јован Други прогласио је Алојзија Степинца за свеца 4. октобра 1998. године у светишту Мајке Божје Бистричке код Загреба.

Спрега усташа и католичке цркве, генератор нове моћи и монструозних злочина, наилазила је на чврст ослонац и главне упоришне тачке, с једне стране, у поглавару НДХ А. Павелићу, и с друге стране, у врховном заповеднику католичког клера А. Степинцу.

Јединствени ресор државе и цркве у Министрарству правосуђа НДХ, као и новоформирани, на пленуму бискупа у Загребу 1941. фамозни Одбор тројице са Степинцем на челу, довео је, с једне стране, до масовног покрштавања православних хришћана у католике (а покрштено је око 450 000 Срба и са друге стране до још масовнијег погрома где је страдало преко 1 000 000).

Сви католички свештеници у НДХ подржавали су, а многи од њих непосредно и спроводили прогон и убијање Срба 1941-1945. године. Изузеци су врло, врло ретки, занемарљиви. Најстрашнији кољачи долазили су управо из редова католичког клера.

Ватикан и католички фратри могли су да буду главни идејни инспиратори, организатори и предводници усташких клања и монструозних мучења српског народа, јер је католичка црква била најмоћнија и најутицајнија друштвена институција у Хрватској, моћнија од школе и породице, нарочито у културно заосталим срединама, као што су били Херцеговина, западна Босна и неки делови Хрватске. Из тих средина масовно су се регрутовали најмонструознији кољачи, и из редова католичког свештенства и из редова обичног, неписменог и полуписменог становништва. Никад и нигде у историји човечанства није било тако много и тако грозних мучитеља и мучења жртава и уживања у њиховим мукама као у НДХ. И нико у историји није тако систематски разрадио и тако масовно и доследно у пракси примењивао духовно и физичко мрцварење и мучење целог једног народа, као што су то чинили католичка црква и усташе.

„Ове звјери фратри“, прича Лазар Јанков, типографски радник из Земуна, „носили су униформу и као сви кољачи, носили су нож за чизмом, којим су се често служили пред заточеницима. Тако је једном, 1942. пред стројем од 2 000 заточеника фратар Филиповић заклао са својим помоћником Матијевићем 20-орицу затвореника које је издвојио из строја, а осталима је наредио: „Ајде ви други у своје настамбе“. Заточеници су кренули и пошли у логор, али је Матијевић завапио чупајући се за косу: „Дај ми још једног да закољем. Крви, крви сам жедан“- викао је сумануто Матијевић, нашто му је фратар хладнокрвно добацио: „Кољи, ако хоћеш, све“. Усташка звјер је заиста улетјела у гужву заточеника и успјела заклати још тројицу, док су се други разбежали.

Пред трпезаријом усташких “часника“- кољача налазио се љетни павиљончић у којем су се често кољачке главешине одмарале или обједовале.. Кроз осматрачницу су видјели попа Бркљачића како руча један сат послије мисе.Наједном му је дошао неки усташа који је довео затворенике… Били су то неки интелектуалци. Касније се дознало да је то била група из Сарајева.

Када је довео затворенике, Бркљачић је навалио на њих и стао их бости ножем. Настала је неописва вриска, крика и помагање… Бркљачић је у смијеху наставио свој објед. Тако је завршио последњи чин велике мисе.

1. маја 1941. пријавише се команданту дивизије ‘Сисари’ у Книну три особе, међу којима отац Шимић, францисканац. (Францисканац исто што и фрањевац, а то је католички калуђер Реда Мања браћа, који је основао Фрањо Асишки 1210. годинеу Умбрији, Италија. – Л. Л.) Оне изјавише да су од загребачке владе одређене да пре узму цивилну власт у тој покрајини. Италијански генерал их запита, који би био правац њихове политике. Отац Шимић беше тај који је дао одговор: ‘Убити све Србе у најкраћем времену…’

„Постоје свједоци, који знају како је фра Анте Кларић и са проповиједаонице распиривао мржњу на Србе говорећи народу: ’Ви сте бабе и треба да обучете сукње, јер нисте досада убили ниједнога Србина. Ми немамо оружја и ножева и треба да их кујемо од старих коса и српова, тако да гдје год видите Србина, закољите га’ “.

Према исказу многих свједока и очевидаца утврђено је, да је Божидар Брало учествовао лично на Алипашином мосту, гдје је дао побити 180 Срба, а послије тога окрутног злочина, заиграо је с помахниталим усташама коло. Уистину прави Danse Makabre (Мртвачки плес – Л. Л.), диригиран од једног слуге ђавола, који је носио одјећу слуге Бога и еванђеља.“

„Прочелник Одсјека за ‘све послове који се односе на сва питања прелажења из грчко-источне вјере на католичку’ био је фра Дионизије Јуричев. Он је говорио: ‘У овој земљи не може више да живи нитко осим Хрвата, јер ово је земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а, ако буде потребно, учинит ћу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година, а које смета нашем усташком поретку. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и ојачамо, ако нам буде потребно, још ћемо да узмемо од других. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све што је против усташке државе и власти.“

„За њега (Јуричева) свједоци кажу да је мијењао одјећу и облачећи се у усташку униформу, био стално опасан пиштољем“.

Др Милан Булајић у свом научном раду, још у рукопису „Именик злочинаца Католичке (ратујуће) цркве у Хрватској – Ecelesia militant“ наводи имена 1 171 католичког свештеника који су чинили злочине над Србима, са прецизним свим подацима за сваког од њих према шематизму Католичке цркве у Хрватској.

Сведок Вукашин Жегарац:
„Сећам се доласка групе из Трнова у Босни. Једног јутра смо постројени и усташе су отпочеле са клањем. Било је тако страшно и не може се описати. Од 250 из наше групе, овај покољ је преживело само нас 48несрећника.“

„Овако спорим начином убијања, усташе нису биле задовољне па је, према немачким нацртима, инж. Хинко (Доменик) Пичили поред јасеновачке циглане из градио крематориј који су логораши назвали ‘Пичилијева пећ.’ Међутим, још пре изградње ове, ‘кружне пећи’, спаљивање затвореника је вршено у 14 комора старе циглане. Овде су спаљивани и живи и мртви људи тако што су кроз железна врата жртве убациване у живи огањ. Сведоци казују да су ове пећи циглане за једну ноћ могле да прогутају и више од 600 особа.“

Сведок Максим Динић, преживели логораш, овако је описао Јасеновачку циглану:
„Радила је даноноћно… За више хиљада логораша циглана је била место страшне смрти. Једном су у фебруару 1942. усташе дотерале у логор велики транспорт жена и деце и све их, поред цигларских пећи, поубијали секирама и маљевима. Убијање је трајало читав дан, јер је отпор убицама био веома снажан. Жене су на усташки нож скакале, у очи им нокте забадале и падале мртве. Иако премлаћене, многе још и живе, доведена група заточеника морала је да их убацује у цигларске пећи. Тада сам видео како се људска тела топе на ватри као восак.“

Егон Бергер је провео 44 месеца као гробар у јасеновачком логору. Ево шта је о томе записао: „Дневно смо сахрањивали 200 до 300 жртава… Од једног ударца маљем у слепоочницу људи су падали, а затим су докрајчени ударцима сјекире по врату. Надаље су убијани дрвеним клиновима кроз уста тако што се клин стављао окомито у усну шупљину и када је жртва ударена неким тврдим предметом у браду, зашиљени клин је излазио на темену. Ако би се међу заточеницима нашао неко од родбине, Мујица је тјерао да се убијају међусобно, брат брата, отац сина, кћерка мајку. Био сам присутан када је Мујица једном заточенику изрезао каише на леђима и држећи их у крвавим рукама тјерао жртву да трчи око нас.“

Ево како је Џордана Фридлендер описала своје најтеже дане у Старој Градишки:
„У српњу 1942. са Козаре је пристизало и по 5.000 жена и дјеце. Усташа Анте Врбан одредио је нас 20 заточеница хрватског женског логора да бринемо о дјеци која ће, наводно, бити усташка младеж. Било је ужасно гледати мајке када су им отимали дјецу… За једно дијете које је лежало поред врата са ножицом преко прага, Врбан ми је довикнуо: – Гурни га, није ти га мајка родила. – И док сам се ја колебала како да то учиним, он је зграбио дијете за ногу и лупио дјечјом главом по собном зиду. Када су просторије напуњене тако да се више није могло угурати ниједно дијете, Врбан је донио циклон. Послије тога, недалеко од логора, гробари су ископали 11 великих рака у које су покопана угушена дјеца…“

Маријана Амулић, такође заточеница у логору у Старој Градишки, свједочила је о овом злочину: ‘Тога дана у логор су дошли Макс Лубурић, Љубо Милош и Ивица Матковић са групом нама непознатих усташа. Разлог те посјете био је одузимање дјеце од родитеља. Ужасавајућа вриска мајки и плач дјеце. Слика је била стравична, поразна. Већа дјеца су бјежала, покушавала да се сакрију. Настало је звјерско батинање, кундачење. Жене су биле избезумљене, тукле су се са усташама за своју дјецу. Све је било узалуд. Дјеца су лежала беспомоћна, без снаге за плач. Умирала су полако и тихо… Када нам је наређено да смјестимо дјецу у двије просторије једне приземне зграде у кругу логора, Анте Врбан, усташки поручник у заповједништву логора, залијепио је прозоре са папиром и с маском на лицу убацио у просторије са дјецом цијанкалиј“.

И Марија Чизмак била је очевидац страдања дјеце у злогласној староградишкој Кули.
‘Ноћу су дошли кољачи, Карамарко и Орешковић. Карамарко је обилазио дјецу са дугим кољачким ножем и клао их тако да је сваком зарио оштрицу дубоко у грло. Дијете набодено на нож одбацивао би колико је даље могао и тако се ослобађао од своје жртве. Мању дјецу Орешковић је давио рукама или их је хватао за ноге и ударао више пута о греде тавана. Крв и мозак циједили су се низ зидове. Њихове проклете руке биле су крваве до лаката. Невина дјечија крв циједила им се низ хлаче и чизме…“

„У Вељуну, срез Слуњ, усташе ухватише српског свештеника Бранка Добросављевића, и наредише му да ископа јаму за свог сина студента. Када је то свршио, доведоше му младића да га туку бичевима пред очима оца. Кад се изгубио, доведоше га поново, одсекоше му руку, огулише му кожу с главе, повезаше га да би му задржали излив крви, избатинаше га и окончаше му живот ударцем чекића у главу. Отац је после натеран да поје православно опело над сином… За време опела отац је три пута падао у несвест, али је бичем нагнан да заврши. Напослетку је и он убијен једним ударом чекића.“

Код Анте Павелића… долази италијански министер Рафаел Казертан. Док је поглавник говорио, приметио сам на писаћем столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупке пуна плодова мора, тако ми се бар чинило, некаквих острига, извађених из љуштура, онаквих какве се могу видети у великим судовима у излозима Fortnumand Mason, на Пикадилију у Лондону. Казертано ме погледа и намигну ми:

– Пријала би ти једна добра чорба од острига, зар не? – То су остриге из Далмације? – упитао сам поглавника.Анте Павелићдиже поклопац и, показујући ми те плодове мора, ту љигаву ипихтијасту масу острига, рече ми смешећи се на онај њему својствен начин:
– То је поклон мојих верних усташа: овде има 20 кг људских очију.“

Карлхајнц Дешнер, доктор филозофије, немачки писац:
„У Косињу, где су усташе биле насилно сабрале 600 Срба, морала јеједна мајка да у здели купи крв своја четири сина.“ „Усташе су гуралеужарене игле испод ноката и сипале су со у отворене ране. Они су унаказивали (сакатили) све могуће делове тела. Најрађе су својимжртвама још живим секли носеве и уши, а очи су им копали. Италијани су фотографисали једног усташу који је носио око врата ланац са људским језицима и очима.“

„Вођа свих тих логора, Вјекослав Лубурић, десна рука министраунутрашњих послова Артуковића, хрвтаског Химлера, живи још увек(1965. године – Л. Л.) под именом Макс Лубурић у католичкој Франковој Шпанији…

И деца су тамо клана на хиљаде. Да, чак су створени били засебни концентрациони логори за њих (као никад и нигде у свету – Л. Л): у Лобору, Јабланцу, Млаки, Ријеци, Уштици, Градишки, Сиску, Јастребарском и Горњој Ријеци. Само су 1942. године тамо бацили 24 хиљаде деце, од којих је половина уморена.“

Авро Манхатан, енглески писац: „У селу Горевцу, 13. септембра 1941. деца стара око три године била су набијена на колац. У неким местима мајке су се бацале у наручју с децом и колац је пролазио кроз дете и мајку. А груди неких младих девојака биле су везане или просечене тако да су неке биле натеране да провуку своје руке кроз њих. Људима су исекли уши и носеве и ископали очи… Италијанске фашистичке власти биле су тако шокиране таквом невероватном суровошћу… Нацисти имају њихов лични рекорд покоља, који не уступају друго место ником. Али ужаси Павелићевих усташких трупа су се показали тако брутални да су шокирали чак и њих: тако пружајући доказ да су усташки злочини превазишли све што се икада десило чак и у Хилеровој Немачкој. Величина клања може се најбоље приказати чињеницом да је у року од прва три месеца, од априла до јуна 1941, на тај начин погубљено 120 000 особа.

Пре него што су убијени, епископ Платон и прота Суботић су страшно мучени. Обојица су убијени неким тупим ножем, јер им је лице било све огуљено. Очи су им биле извађене, нос и уши одрезани, а на грудима су им ложили ватру. Проти Суботићу су пребили руке и ноге… На владичином лешу се видело да му је брада била изгорела и да су му на грудима ложили ватру а затим га заклали. ‘Причало се да су владици Платону одсекли уд и ставили му га у уста…’ Говорило се да се на месту где су епископ и прота убијени ноћу чуло запомагање, и да је сутрадан ту нађена проливена крв, човечији мозак и два коца“.

Перса је у поверењу причала о покољу српске деце у основној школи у селу Дракулићу, по казивању учитељице Добриле Мартиновић: У њену учионицу изненада је ушао фратар Томислав Филиповић, кога је она одраније познавала. Познавала су га и деца, јер је тај фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. За њим је ушло још 12 усташа, који су стали до врата поред катедре и школске табле, окренути према клупама и деци. Изгледа да је фратар опонашао Исуса Христа и његових 12 апостола, па је зато водио са собом 12 усташа. Дотле није било никакве нервозе ни страха, јер су усташе често пролазиле поред школе и нису чиниле никаква зла. „Доброћудни“ фратар Филиповић уносио је мир. Деца су радознало, без страха, гледала војску.

Онда је фратар замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дете. Она је, не знајући шта ће бити, одабрала и извела лепушкасту и уредну девојчицу Радојку, кћерку Ђуре Гламочанина. Мислила је да дете треба да нешто одрецитује, као што се то и раније дешавало, па је зато одабрала лепо и отресито дете из угледне породице. Кад је Радојка дошла до катедре, фратар ју је прихватио, подигао на катедру, а онда је извадио нож и ту је заклао пред осталом децом, учитељицом и усташама. Тада се смирено и језуитски достојанствено окренуо према усташама и рекао им:

– Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједити и ријешити свих гријеха.

У учионици је настала паника. Ужаснута деца су викала, вриштала и јаукала и скакала једно преко другог, између клупа и преко клупа. Фратар је одмах наредио девојчици Добрили Мартиновић да издвоји сву српску децу под претњом убиства. Затим је наредио да и друга учитељица, Мара Шуњић, изведе српску децу из свог разреда. Контролисао је децу по школском дневнику. Усташама је наредио да српску децу изведу напоље, у школско двориште у коме је био утабан снег. Деци је наредио да трче у круг по школском дворишту, а на одређеним растојањима је поставио 12 усташа, „апостола“. Наредио им је, како које дете наиђе, да му одсеку део тела – уво, нос, руку, образ, изваде око – и да му то гурају у просечени стомачић, а затим да масакрирано дете даљу трчи. И све тако док деца нису попадала. Онда су их усташе дотукле на снегу. Учитељице су се избезумиле.

„Мара Шуњић, учитељица, (као сведок на суђењу фратру Филиповићу – Л.Л.) причала је како је једнога дана у њену школу дошао Филиповић-Мајсторовић са групом усташа. Наредио јој је да раздвоји дјецу по националностима, а затим је извадио каму и рекао: – Дјецо, гледајте!

Почео је клати православну дјецу. Неке је прорезао па су стала трчати окрвављена у круг и вриштати. Полузаклану дјецу, избезумљену од болова, усташе су дочекивале и тукле дршкама од пиштоља и убијале“. „У школама су остала празна сва мјеста српске дјеце. Само у шарговачку школу није дошло 53 дјеце.“ Учитељица Добрила Мартиновић пала је у несвест. После се годинама опорављала. У школском дневнику је записано да су Радојка Гламочанин и остала српска деца „умрла 7. вељаче 1942. године.“

И учитељици и католичкој деци која су преживела масакр тог 7. фебруара 1942. Године било је строго забрањено да о том проговоре икад и једну реч. Па ипак је Добрила Мартиновић то испричала неким особама у Шипрагама у које је имала поверење.

Извештај италијанског генерала Александро Лузона Мусолинију из књиге „Не дај душу, роде“, Грешног Милоја:
„Дуче! Моја безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да, у нечему одустанем од старога војничког протокола. Зато се журим да вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи српска места Столац, Чапљину и Љубиње – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, предходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци). Недостају ми речи да опишем оно шта сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљива смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисо је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.

Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!

На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак ког смо спасли брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд, нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана … кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили… А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се , док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље.“

Казивање преживелог логораша из књиге „4. Међународна конференција о Јасеновцу“:
Био је март 1942. годинедан је био хладан, и киша је ромињала. Радио сам са логорашима на чишћењу круга око самог улаза у логор. Висока двокрилна капија испреплетана густом бодљикавом жицом полако се отварала. Лево и десно од капије биле су две високе дрвене куле, на чијим су врховима били снажни рефлектори и стражари са митраљезима. Погледао сам знатижељно према улазу. Неколико метара од капије видео сам колону људи, жена и деце. Усташе су их терале ударајући их кундацима. Када су дошли ближе, по одеће сам видео да су то сељаци из неког српског села у Босни. Били су уплашени, збуњени а усташе су их немилосрдно ударале уз псовке и претње. Запазио сам групу жена са децом, а међу њима једну лепушкасту младу жену забрађену марамом. Није могла имати више од 23,24 године. На грудима је носила одојче у повоју, а за сукњу јој се држао леп преплашен дечачић од око 4 год.

Усташе су врло грубо одвајале децу од родитеља чуо се врисак мајки и плач деце. Једанусташа је пришао младој жени са дететом у наручју, отргао јој већег синчића и гурнуо га у страну где су била одвојена деца. Плач и врисак били су све јачи, а на лицима садиста видело се задовољство. Онај усташа што је жени одузео синчића опет је пришао са намером да јој отргне и одојче са груди. На лицу мајке видео се бес, страх али и одлучност да не да своје чедо, које је још чвршће притискала на груди. Усташа је обема рукама ухватио дете и покушеаво да га отме, а жена је чврсто држећи дете левом руком, на наједном десном руком ухватила усташу за гркљан и тако га чврсто стегла да је он почео да се дави, колута очима и плази језик. Видевши шта се дешава други усташа је пришао жени са леђа и јаким ударцем кундака оборио је у блато. Она је ничице пала на земљу преко детета које је све јаче плакало. Прибрао се усташа, који је скоро удављен, пa окренуо жену на леђа и почео опет да јој отима дете. Његов бес је био све јачи, не само због отпора који је жена пружила, веч избог тога што га је осрамотила пред његовим усташама. И он онако бесан, хоће поново да отме дете, а она са обе руке стиска дете на груди и неда га. Разбешњен, он удари петом од чизме жену у стомак и наглим трзајем оте јој дете. Жена је немоћна и ошамућена лежала на земљи. Усташа је псовао „Мајку вам српску све ћемо вас побити, ти мене да давиш“. Дете је у његовим рукама плакало, а он му је псујући, скунуо повој, ухватио за ножице и почео да га врти у круг. Витлао је брже и брже и нагло треснуо дете о земљу поред саме мајчине главе. Дечија главица се распрсла као зрела диња а крв и мозак попрскали су и избезумљено мајчино лице. Чуо је очајнички врисак јадне жене која је затим изгубила свест. Видео сам да су је дохватили и одвукли у страну. … По одвајању децу су одмах изводили до већ припремљених јама, један је са чекићем стајао на ивици јаме и ударао децу у главу, други су додавали и бацали у јаму, друге су затварали у неке просторије и тровали цијанкалијом.

zlocin1

„Прихватилиште“ у Сиску, у ствари, било је један од најзлогласнијих усташких логора за дјецу. Затварана у просторије заражене пјегавцем, без хране и воде, дјеца су масовно ликвидирана и убодима затрованих инјекција. РАТ И ДЈЕЦА КОЗАРЕ, Драгоје Лукић, Београд, Књижевне новине, 1990.

 

Неке су клали, нека су хватали за ноге и разбијали им главе од зидове или греде, нека су затварана у оборе као свиње на отвореном простору. Зна се да је 110.000 деце заклано и уморено. Никад се неће сазнати колико је повађено деце из утроби мајки да би се убила два живота, а то су радиле и тзв. часне сестре. Речено је да је свака козарчанка носила једно дете у наручју а једно у стомаку, а колико је некрштене деце без имена.

Судбина стотина хиљада мајки и девојака је неописиво страшна. Пре уморства девојкама су вађене очи да би се у котарици послале Анти Павелићу који их је држао у свом кабинету.

Иза стрељачког строја кољача наредних дана долазиле су колоне и колоне Хрвата са запрежним колима или другим возилима и сакупљали и товарили сву храну и све што је могло да се користи а може да се натовари, а онда је паљено тако су од села остајала само згаришта и темељи. Ако неко и преживи није имао на шта да се враћа.

Овако изгледа сваки дом србски кроз кога су прошле усташе:

Zlocin

Злочин у селу Машићима потресао је Поткозарје: Вида Кутлача држала је у наручју једногодишњу Наду, своје најмлађе, девето дијете. Припијен уз мајку, дрхтрћи, стајао је и дванаестогодишњи Бранко. Стрељали су их све троје заједно, истим рафалима, одједном. Када се све утишало, чуо се само Надин плач, пригушен мајчином крвљу и мртвим загрљајем. РАТ И ДЈЕЦА КОЗАРЕ, Драгоје Лукић, Београд, Књижевне новине, 1990.

О, Господе Исусе Христе Премилостиви и Предобри у име јаука и плача, суза и уздаха деце и њихових мајки знаних и незнаних. Не дај нас Господе да нас уједињују ни у чему са оваквим сојем.

Papa

Папа је Хрватима дао благослов – злослов да трећину Срба побију, трећину покатоличе, а трећину протерају. Највиши државни органи и црквене власти организују се и препремају за овај циљ. Припремају се логори за масовно уништавање Срба. Хрватски „свећници“ су по „благослову“ врховног поглавара хрватске католичке цркве Алојза Степинца имали задатак да усташе најпре задоје монструозно-манијачком мржњом према Србима. Својим проповедима и личним примером како се зверски коље све што се назива србско.

UstaseНајчешће осмишљавање и организовање најкрволочнијих зверстава вршили су хрватски „свећеници“ и уверавали остале злочинце усташе у исправност тих дела.

1371 свештеника (две трећине) узело је истакнуто учешће у клању, силовању и сваком злостављању. Помор и клање Срба узима такав мах да о некој трећини није више било говора. У србским домаћинствима није остављен ни жив пас. Клање постаје манијачка страст. Такмичили су се ко ћe више да покоље невиних везаних Срба. Жив је могао да остане само неко Божијим чудом. Преживели су Срби само на територији Италијанске окупационе зоне. Нека им Господ урачуна то у велико доброчинство према Србима.
У НДХ су свој просперитет, благостање и проширење запланирали на србској крви, имању и земљи. У томе су до сада успевали без и једног динара одштете, јер су за тај циљ, поред Анте Павелића, имали и Јосипа Броза у Србији за заштиту од Срба и папу у Ватикану за заштиту од других утицајних државника.

Јосип Броз на све могуће начине настојао да се прикрије и заувек заборави колико је Срба на најзверскији начин уморено и заклано. Дуго је задржавао војску да не дођу до Јасеновца, а са тог правца склонио србске јединице тако да су усташе на миру, до задњег дана, масовно убијали Србе и исто тако на миру уништавали документа и објекте својих злочина – 14 пећи и кремакторијум који су непрекидно радили сво време постојања логора, а за ноћ је горело око 600 људи често пута и живих. Ипак се дошло до цифара које још нису све оно што је тамо уморено.

Сведочење Милана Дуземлића, који је пред комисијом изјавио да је у својству секретара општине Јасеновац имао у својим рукама званичне спискове око 900.000 убијених људи у Јасеновцу до 21. децембра 1943. год. (4. међународна конференција о Јасеновцу стр. 63.).

На 4. међународној конференцији стр. 64 др. Животије Ђорђевић изјављује да је у логору Јасеновац настрадало сигурно више од милион жртава, а да је званична бројка 1 706 000.

Јосип Броз и његови партијски следбеници пуним устима о братству и јединству затвараују уста и мажу очи Србима да не смеју да помену извршени геноцид над србским народом. И као поплава руше у Србији све што је вредно; у првом реду људе од значаја за будућност Србије. Тито пред крај рата прима 80.000 домобрана и усташа са свим својим чиновима и могућношћу напредовања по мери способности сваког појединца, свима је загарантована имовина. Из тих редова регрутовани су сада високи функционери, генерали, амбасадори и партијски секретари. Тако се десило да је у Бања Луци секретар партије постао дотадашњи усташа, непосредни активиста у покољима око Б. Луке, а касније и командант војног одсека.

Тако је дошло до тога да после рата неко од власти иде на Козару и нареди да се сва деца, сирочад доведу испред задружног дома. Кад су деца доведена одвојене су девојчице од дечака и дечаци одведени у Загреб (нико се више није вратио), а девојчице упућене у Вишеград. Тако је и то мало што је преостало (што је остало да се не затре тај народ у потпуности) покупљено и огромно пространство које је НДХ запланирала да очисти од Срба, завршено са чишћењем од Срба после рата.

Србима се још увек обија о главу уједињавање са отпадницима од Бога које је урадио краљ Александар.

Срби после ослобођења буквално не смеју да писну да су им комплетне породице поклане. Никаква помоћ им се не даје и нико се не обазире на њих. Органи власти су преживеле упозоравали да о покољу њихових чланова породице ћуте. Србин који је говорио – помињао да му је породица поклана могло је да му се деси да и он преко ноћи нестане. Усташама је суђено само ако има сведока и доказа, а како су Срби сведоци углавном били у земљи, води или пепелу, а међу Хрватима сведока није било, то су неке усташе слободно живеле и поред зверстава каја су починили.

Зверства, геноцид пљачку коју су починили Хрвати на потпуно невиним србским живљем показују каква је вера тог народа. Показује недвосмислено да је то ђавоља вера и да нема никаве везе са Богом и вером коју је Он оставио на земљи, показују то најкрволочнији кољачи који су из редова католичке цркве. Студент самостана на Широком Брегу је проглашен за краља кољача, јер је на такмичењу клања Срба и србске деце за једну ноћ заклао 1360 Срба. Награда за краља кољача била је сребрни сервис, златан сат и печено прасе да се почасте после клања.

Шта имају Православни Срби да траже са таквим сојем? Уједињавање би значило лудило или безумност. Али у Србији и чак 30 год. после Брозовог режима влада оно што је он утемељио. У србским школама и србска деца не знају ништа о том страшном геноциду и лако се тако неупућени и у незнању могу гурати где хоће и са ким хоће.

Треба да се зна да је прикривање злочина саучесништво са злочином. А то је урадила комунистичка власт на челу са Ј. Брозом, а то чине и досадашње власти после њега. Садашње црквене власти преузимају улогу Јосипа Броза и комунистичке власти и уместо да разобличавају заташкане и заборављене злочине, да подстичу државне власти и школске установе на памћење злочина над прецима, да се потомцима не би поновило да се историја учи каква је била, а не каквом је приказује непријатељ Србства. Уместо свега тога они траже јединство са вршиоцима геноцида и отпадништва од Бога.

Места страдања предака требало би да буду места обиласка њихових потомака ( а посебно школске деце) и помен страдалаца пред Господом. Ту Срби имају шта да науче. Даље од тога је губљење времена у испразне ствари.

Господ је за отпаднике и јеретике и лажне учитеље рекао: „По њиховим плодовима ћете их познати“. А који су плодови и дела католичких свештеника, верника и вере? Обраћен је цео један народ на првородни грех-убиство и то на најмонструознији, најкрволочнији начин са садистичким иживљавањем над сваком жртвом. Ниједна жртава није уморена без претходног мучења. Посебна лакрдија и циркус од њихове вере представља чин опраштања греха.

Свештеници и фратри, који су организовали и предводилизлочинства невиног народа по завршеним масовним клањима и на др. начин почињеним зверствима, су организовали пирове, славља и поделе награда, одликовања и др. признања истакнутима у злочину, исти врше опроштај греха. Ко се мало разуме у веру зна да грех може само опраштати Господ Исус Христос и то под условом да се починилац греха горко покајао, исповедио и чврсто решен да грех не чини до караја живота. Свештеник је ту да чује исповедање и да моли Бога, као служитељ Божји, да се грешнику опрости грех.

Шта раде хрватски свештеници и фратри који су уједно имали и усташке чинове и дужности команданта логора смрти? Организују, руководе и дају лични пример клања невиног народа. Фра Филиповић је посебно волео да коље децу, а посебно девојчице, а пратиоци су му предусетљиво доводили девојчице на клање са: “Изволте, велечасни“.

После извршених злочина и славља поводом тога, узимају улогу Господа Исуса Христа и опроштају грех где би било какво покајање било смешна ствар. И за читаво време рата докле је трајало клање, покајање као основни услов за опроштај греха је непознат. Напротив, страст према клању Срба је управо распиривана од хрватских свештеника. Напред поменута дела као плод католичке вера нема никакве заједнице са вером Господа Исуса Христа и Свету Тројицу Бога Оца и Сина и Светога Духа. Оваква њихова вера представља засигурно најтежи облик одпадништва од Бога и опет засигурно служењу самом сатани на путу уништавања истините Православне вере, истинитог Бога Исуса Христа. Отуда је сва толика мржња према Србима. То је управо ђавоља мржња према православној вери у Бога и то је буквално сатанско ригање мржње.

Данас србски епископи и патријарх иду оваквом свештеном клиру на поклоњење и са њима траже братско заједништво у вери и њих називају друго крило једне цркве. Папу, који је заклети и непомирљиви противник Православне вере и који узима учешћа у свим страдањима Срба, прошлим и садашњим (бомбардовања Републике Србске и Србије и отимања највиталнијих делова), називају светим оцем и иду му на поклоњење и пријем прстенова и крстова. Сама, дакле и ова дела као плодови њихове вере показују да су и ови „србски“ епископи изгубили и напустилиПравославну веру и заједничаре са јеретицима најгоре врсте, са задатком и циљем да у то уведу и остали народ србски. Србска Православна вера се овим начином руши изнутра. Они који треба да је чувају, зашта су дали завет, они је руше.

Овде ће верни народ који је сачувао праву веру да одигра улогу – чувара вере.

Срби треба да знају да сви они које су Хрвати поклали и поубијали, а остали у вери Православној, њихове су душе спашене и да су анђелима узнешене у небеско царство без задржавања на митарствима. А они који су примали католичку веру да би сачували живот њихове душе су демонима одношене у пакао, јер су се одрицањем од Православне вере одрекли и Бога. Ко има јасну просвест знаће да је боље да и ако га 1000 пута закољу, а да се не одриче Православне вере. И сви који су се на било који начин одрекли Православне вере погубили су своје душе и после смрти одлазе у вечне муке. У погибао одлазе и душе оних који се приклоне екуменистичкој јереси (то је данашње време).

Србкиња која се удала за Хрвата и одрекла се Православне вере треба да зна да је и тело и душу предала ђаволу на вечне муке и навукла проклетство на породицу.

Уместо да заблагодаримо Господу што нас је ослободио такве заједнице по великој милости својој и то тако што су се они силом одвојили од нас, наше власти посебно црквене опет хрле некаквом уједињењу. Бог у чуду гледа и чуди се неразумном народу. Докле да га вади из пропасти, а он се са опет враћа.

Видели смо само део катастрофе коју смо претрпели од уједињавања са онима са којима нема уједињења и не можемо се ујединити са јеретицима и са отпадницима од Бога. Кампања државних власти се наставља за улазак у ЕУ, а црквених власти за улазак у једну веру са јеретицима што би значило напуштање Православља, отпадништва од Бога.

Они, са којима хоће да нас уједињавају по основи отпадништва од Бога, своје настројење према нама нису променили, само прибегавају вековном латинском лукавству: У рату кољу – у миру се братиме . И већина осталих западноевропских земаља кад год су могле да Србији нанесу зло то су учиниле.

Све напред речено, речено је да се види каквој вери припадају они са којима се на челу са патријархом грле, братски целивају, сликају испод слике онога који је „злословио“ помор и погром више од 1 706 000 Срба на најзверскији начин. Да се види од кога се узима благослов, прстење и напрсни крстови. Сам папа прима ове епископе не зато што му је стало до Срба, он је своју љубав показао формирањем усташких јединица-као језуитске са полагањем заклетве за истребљење Срба без обзира на пол и узраст. Прима их да би сада преко њих затро и уништио остатак Православља у Србији.

Безумље црквених челника нема граница кад наводе свој народ на нову, најцрњу, општу пропаст – губљење сопствене и спасоносне вере Православне и прикључење отпадништву од Бога – јеретицима.

Овај задатак који сада извршавају, епископат са Синодом и патријархом на челу, и уколико би га реализовали по свој страхоти и последицама по србски народ, надмашило би сва усташка клања, јер су они физички истребљивали Србе, али ко год је остајао у вери спашавао је душу као мученик.

Ако би и црквеним и државним властима успело да Србију опет уједине са јеретичким западом то би значило погибао оних душа које се томе приклоне, то би даље значило затирање пута за спасење свим потомцима до краја времна, јер би тај пут овим био изгубљен и потпуно затрт, као што су до сад уништене многе духовне вредности србства, и коначно то би био искорак и пад у мртво море без икакве могућности за повратак за спасење. Било какво треће уједињење са јеретицима је заиста утапање у вечну погибао.

Али се уздамо у Бога да врата пакла неће надвладати Цркву Христову.

Има ли Србија епископа и пастира доброг који ћe водити своје стадо путем спасења и да живот свој поклони за свoje стадо?

ИМА!

Епископ мали растом, али делима до неба досеже. Онај кога су 15година ломили горе поменути Синод и епископат не би ли и он оставиоПравославље. Остао је непоколебљив у вери, чврст и од тада стојијош чвршћи стуб Православне вере. За веру Православну даје све;веру ни за шта. Не прави уступке ни пред ким кад је у питању Православље.

Бог је увек Први, испред и изнад свега. Он зна погубност папизма и не да му приступ до наше србске душе да је смућује у води упропаст отпадништва и мрачњаштва. Он непрекидно бди над свакимсвојим чедом да га упути на пут спасења. Он завете своје о чувањувере испуњава прво делима у сваком тренутку, читавим својимживотом, а онда речима громогласно. У њега духовна чеда имајупотпуно поверење и сигурност да их родитељски идобропастирски пасе и води правим уским путем, путем трпељивости, кротости, нестицања, уздржања, целомудрености, смирења, ревности у вери и молитви. Њега када долази на Богослужење не прати кордон наоружане милиције као за борбена дејства, као што то бива са напред поменутим епископима. Његa верни народ на знак звона сачекује од капије црквеног или манастирског дворишта, па све до целивајуће иконе у цркви и свако се труди да узме благослов. То траје све док по могућности свако не прими благослов и при одласку и при доласку.

Да – то је његово преосвештенство владика Артемије.

Неизмерно благодаримо милости Божјој што га је дао Србима, каокулу светиљу да Срби не остану у општој помрачини екуменуизма. Којиса запада у тамним таласима отпадништва и неморала запљускује.Чији протагонисти за врлине узеше ђавоље страсти (гордост, сујету,обману, лаж, подлост, лицемерство, дволичност). Законом штитенајгнусније гадости и пороке. Законом штите непослушањеродитељима и самовољу најмлађег нараштаја припремајући га тиме систематски за отпадништво од Бога и уподобљавање антихристу.

Србин без Православне вере није Србин. Он формално јесте, али у суштини он није оно што је Свети Симеон Стефан Немања, отац народа, оставио као аманет србском роду — Православно биће од главе до пете. Православни Србин је врло препознатљив. Из њега извиру Божје врлине и кад говори и кад ћути и кад гледа и кад сања и кад саосећa, сажаљева, помаже. Његa свагда покрива благост, кротост, мир, молитвеност. Србин без вере и не зна ко је, не зна за претке и за потомке, потпуно погрешно размишља. Лако пријања уз сваког. Лако постаје Хрват, Мађар, муслиман лако се одриче свог имена и узима туђе и постаје заклети противник србства.

Србин без Православне вере је већ изрод на сопствену штету и погибао свих својих потомака уколико наслеђем примају безбожништво.

Драга браћо и сестре,

Потребно је да схватимо да екуменизам као менгелама стеже обруч да угуши Православље код Срба. Епископи на челу са патријархом већ прихватају јерес, у Богословским школама се предаје јерес, а Православље је избачено. Синод као да је отишао и корак даље и делује као језуитска јединица папина, која немилице подло и лукаво и на сваки начин, у стилу правих језуита, обрачунава са оним што је Православље.

3. Поставља се овде питање над свим питањима: ГДЕ ЈЕ ИЗЛАЗ?

1. Окретање Православној вери појединачно и као народ. Сви губици србски крооз минуле векове напред наведени могу се надаље избећи само враћањем вери Православној – државних органа, црквених власти, школских установа, породице и сваког појединца. Садашње веронауке и вероучитеља боље да нема, јер су јеретичког настројења.

2. Владарима србским неопходно је познавање средњовековне истините историје србске сачуване у житијама светих, познавање Православних канона, енциклопедијe Православног духовног живота да би могли да доносе праве одлуке и предвиде последице онога што чине. Без поменутог праве се грешке катастрофалне по народ. Долазак до наведеног знања треба омогућити кроз институције школства и наставног програма.

3. Морал који се намеће преко јавних медија и школског система је морал кога су западни народи прихватили као отпадници од праве вере (управо су због тога и отпали), не пристаје нама и у директној је супротности са Православним моралом. Неморалом се непрекидно засипа младеж од најранијег детињства како стечене навике у детињству нико више не би исправио. Зато то не треба ни гледати ни слушати. Заштита од разврата, блуда, дроге, пијанства (које су све смртни пороци) једино се трајно може решити у породично устројеном Православном животу.

4. Потребно је да схватимо да нам је учење Православне вере из Светог Писма и Поуке Светих Отаца, хришћанска обавеза и дужност. Без доброг познавања духовне законитости Православне вере не можемо да устројимо себи правилан хришћански Православни живот. Не знамо шта је то што треба да чувамо као спасоносно, а шта да одбацимо као отровно и погубно, односно оно што нам се подмеће као Православно, а у ствари је јеретичко. Вера научена и примењена у дело је оживотворена вера и она је онда спасноносна. Вера без дела је мртва.

5. Школски систем је унакажен примесама са запада, а то је у Србији почело избацивањем из програма псалтира и касније веронауке. Сада је уведена веронаука, али су избачени Православни вероучитељи. У школама су они који прихватају јерес екуменизма. Законом о заштити деце озакоњава се непослушност родитељима.

Увођење сексуалног образовања у школама је драстично кршење Православних хришћанских норми – заповести. Јавни медији су пуни неморала и обмана. Све је мудро срачунато од налогодаваца јер се овим формира менталитет (прозападни), који ће, кад се оформи, сам одбацити све што је Православно, као што су то већ једном учинили комунисти.
Особе прозападног (савременог модерног са страстима, без Бога или са лажном вером) менталитета Православље се не дотиче. Управо је то и коначни циљ који се жели постићи код србске омладине. Сада не постоје ни снаге ни време да се било шта промени. Државне и црквене власти пливају у прозападним струјама мртвог мора и не могу ни себи помоћи јер су прихватили погибао и у својим душама.

У овим условима остаје сваком појединцу да се стара о свом спасењу и спасењу душа својих ближњих устројавањем хришћанског Православног живота појединачно, ко има породицу – породично.

6. У Србији је данас велики број и велики постотак родитеља који имају нерешив проблем код деце која су се одала пијанству, наркоманији; уз то скоро увек иде блуд, разврат и др. неморал. Већ је речено да су ово плодови безбожног комунизма, које садашње генерације беру, а однеговале су га претходне. Рецепт за заштиту од ових страсти је једноставан и опитно установљен. То је правилно устројен Православни хришћански живот. Ко води такав живот ове га се страсти не дотичу. Они, пак, који су већ захваћени поменутим страстима, без вере у Господа Исуса Христа и устројеним Православним хришћанским животом, лечењем лековима или било каквим методама, проблем решавају само привремено и непотпуно и опет се враћају пороку, јер човек сам без помоћи Божје не може да победи страст. Само они који су са вером у Бога и воде Православни хришћански живот за помоћника имају Бога и уз дуготрпљење и упорност исцељују се трајно.

7. Уједињење – да. Али само са Православним народима. Према западу и западној јереси ни пола корака, јер смо кроз претходна два уједињења и ходања по самој ивици амбиса били у опасности да нестанемо. Све ово важи и за Србе из Републике Србске и Србе ван Србије. Имати стално свест о томе и тежњу прво уједињења Срба међусобно у чему је перспектива опстанка Срба као народа. А онда или упоредо и уједињавање са другим Православним народима. Друге опције су ишчезавање, асимилација и нестанак.

И опет – за остварење свег напред реченог, само је један услов: вера Православна.

У име Светог Симеона Стефана Немање
Светог Саве
Светог краља Јована Владимира
Свих Светих Немањића
Светих деспота
Светог мученика Цара Лазара
Светог Петра Цетињског
Светог Василија Oстрошког
Светог Владике Николаја
Светог Јустина Ћелијског
Светог свештеномученика Платона
Светог мученика Вукашина

Господе Исусе Христе поштеди остатак Православног народа србског од било каквих уједињавања са западним јересима – од коначне пропасти. Уразуми Србе да се зауставе и не направе искорак у паклени амбис екуменизма. Дај им да искорак направе ка цветним пољима Православља ка истоку.

СА ПРАВОСЛАВНОМ ВЕРОМ У БОГА.

ЗА ПРАВОСЛАВНОГ БОЖЈЕГ ПОМАЗАНИКА И ВЛАДАРА СРПСКОГ СВИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА, ДУХОВНОГ ПОТОМКА ОЦА НАРОДА И ДРЖАВЕ СРПСКЕ, СВЕТОГ СИМЕОНА И ДУХОВНОГ ОЦА СВЕТОГ САВЕ.

Монах
Рафаило Пејчић

(преузмите ПДФ документ)

____________
Извор: Срби на окуп
Приредила редакција СРБског ФБРепортера

6 replies »

  1. + Требаш ли као православни монах рећи ПОМАЖЕ БОГ или је то срамота питам Јавно и није ме срамота ма и сви да ме попљујете… Велики је пост а интернет може (исто важи и за мене најгрешнијег) ? Кад сви монаси и сви попови пишу ли пишу , шта тек остаје нама Мирским или световњацима… А шта ћемо с Историјом Забрањеном ? … питам како се звала бака светог Саве ????? Имамо ли неког владара пре светих Немањића .. опрости „оче већ како се зовеш“ немој ме смућивати или наводити да свашта мислим о вама… и ПОМЈАНИ +

    Свиђа ми се

    • Рекао бих да ти “брале“ преферираш Перуна ,Тара и остале, а уз њих и неке друге србске претке ,када већ тако питаш има ли владара пре светих Немањића! А ако грешим ,онда би било лепо да нам ти кажеш који су то значајнији Срби пре светих Немањића, када је наша,србска државотворност у питању, како те небисмо погрешно разумели !? ….или сам те ја ипак добро разумео !?

      Свиђа ми се

  2. Проследите овај чланак свим пријатељима са поруком да га прослеђују даље, да се шири истина о масакрирању српског православног народа од стране сатанских римокатоличких ватиканских усташких крвата. Да се не заборави и да се не дозволи поновити.

    Свиђа ми се

  3. ovaj kraj me podseca na ideje brastva I jedinstva , I zasto bi trebali snekim da se ujedinjujemo , I kako cemo se na taj nacin spasiti, kada su I drugi duboko u ekemenizmu I novoj liturgiji, I sami imaju vise problema nego mi.Problem u Srbiji treba resiti , skupiti sav verni narod I odluciti zajenicki da sadasnji nazovi ,patrjarh , sinod I neke vladike nisu vise pravoslavna crkva I izabradi ,novog patrijarha, I sinod, I nove vladike I vratiti verni narod da odlucuje o vaznim crkvenim pitanjima, a vec sada jeretike ne oslovljkavati sa njihovim duhovnim cinovima jer su jeretici, a one koji drze bozje zapovesti I crkvene zakone postovati I slediti, I ukljucujuci sve vernike pravoslavne uciti nas narod o very jer narod nezna nista , a kako ce znati kad nema ko da ga nauci , niti nasa crkva uopste polanja pznje ucenju svojih vernika, kad pogledate da se retko ko od vladika I svestenika zna uopste pravilno prekrstiti , o kakvoj very pricamo, uglavnom ocistimo prljavstinu kod nas , a svi verni malo vise da ispituju sebe I svoje grehove I vise se truditi u molitvenom zivotu I citanju psalama I svetog pisma.Gospode Isuse Hriste Sine Boziji .pomiluj me gresnoga,blgoslovi Oce nebeski sve Srbe verne pravoslavne, koji nisu ekumenisti I ne idu na jereticke liturgije,amin.

    Свиђа ми се

  4. Сјајан текст. Заиста добро сажета србска историја. Имам само једну замерку. Кад на крају кажете да има излаза нигде не спомињете Цара који ће по пророчанствима Светих отаца доћи и ослободити србе. Праштајте.

    Liked by 1 person

    • Отац Рафаило, сада Арсеније помиње Цара, нисте пажљиво прочитали. Ево цитата:
      „СА ПРАВОСЛАВНОМ ВЕРОМ У БОГА.

      ЗА ПРАВОСЛАВНОГ БОЖЈЕГ ПОМАЗАНИКА И ВЛАДАРА СРПСКОГ СВИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА, ДУХОВНОГ ПОТОМКА ОЦА НАРОДА И ДРЖАВЕ СРПСКЕ, СВЕТОГ СИМЕОНА И ДУХОВНОГ ОЦА СВЕТОГ САВЕ.

      Монах
      Рафаило Пејчић“

      Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.