АКТУЕЛНО

Мошо Одаловић: ХАЈМО, ЉУДИ, ДА КОНАЧНО ИЗБРИШЕМО ОНУ РУЖНУ, НЕПРИЈАТНУ ПРИЧУ О ДУШКОВОЈ БЕДИ У НОВОМ САДУ


„Молим вас, молим вас, прочитајте . . . ХАЈМО, ЉУДИ, ДА КОНАЧНО ИЗБРИШЕМО ОНУ РУЖНУ, НЕПРИЈАТНУ ПРИЧУ О ДУШКОВОЈ БЕДИ У НОВОМ САДУ“ – написао је песник Мошо Одаловић на свом профилу Фејсбук друштвене мреже. Ово је својеврсно сведочанство о томе како је у ствари живео песник Душко Трифуновић у Србији, које је супротно од оног што се прича… 

ПЕСНИК Мошо Одаловић

„Зарад части и истине, зарад људи и града који му дадоше више но читава Српска и Србија! Оно што је изгубио, губећ Сарајево – просуту породицу и све што је животом стекао – нико му не могаше надокнадити.

У Новом Саду, најпре, пригрлио га је Перо Зубац, у песничком роду најрођенији. Његова песма (Перова), доброчињење и ауторитет отварала су сва врата Новог Сада и Војводине!

Најпре Милорад Мирчић, градоначелник НС, дадне Душку кључеве омањег једнособног стана на Детелинари. Лакнуло Душку; тегобно је подносио привремене смештаје…

Кад се уморио високим степеништем, нашли су му диван стан у самом центру – на стотинак метара од СНП! Доплату учинио „Инстел“, односно господин Милан Гутић! Исти господин, с породицом, дао је главнину новца за споменике на гробу и на Видиковцу у Карловцима. Покренуо је и „Инстел“ награду за књижевност, а први добитиник добре новчане награде, наравно – Душко, миљеник куће Гутића – Милана, Биљане и Александра.

Свака част „Прометеју“, Колунџијама Зорану, Борки, Корани, Исидори!!! Душков издавач, и свакодневно свратиште. Има и „давања“, тако би говорио – за нешто презалогајит. „Лако је мени с њима, њихов сам кућни љубимац!“ Узгред, Душков син Северин радио је неколико година у „Прометеју“…

Што се тиче сталне бесплатне карте Београд – Бар, ноћивања у Игалу, Хотел „Металург“ – и то је Перо Зубац сређивао.

Како да не споменем госпођу Миру Радин, директорку Дома на Ветернику – за збуњене и посрнуле. Један од угледнијих, племенитијих домова, са изузетом економијом и радништвом. Сви су одреда обожавали Душка! И Душко њих! У изузетно доброј кухињи, повремено би обедовао – што и штићеници.

Како да не споменем кантаутора Бранка Пражића! О како су, и ових дана, предивне његове вечери посвећене Душку. Пева, Рецитује, прича анегдоте…

Како да не споменем Весну Каћански! С Пером код Душка – до последњег Душковог дана, туго моја… Кад је смалаксао, избегавао изласке, редовно га обилазили… И умирућег дана, позвонили на вратима, покушали мобилним !?!….. Провале врата и затекну Душка, тек са знацима живота… и понешто једва изговори… Стигла болничка кола, пребачен на одељење, сви око њега, све покушали… није вредело…

МИР ДУШИ ЊЕГОВОЈ – ПРЕБЛАГОЈ!“

(На фотографијама људи који су помагали Душку да у Новом Саду, бар повремено, осети мрвицу лепоте „нове завичајности“… Снимци: Vladimir Zubac)

ИЗВОР: ФБ Moso Odalovic

***

Душко Трифуновић

Душко Трифуновић је био српски књижевник, песник и телевизијски аутор.

Душко Трифуновић син Петре и Васа Трифуновића из Сијековца – села надомак Босанског Брода, учио је браварски занат и завршио је шумарску школу, и до 1955. године радио је као бравар у фабрици вагона у Босанском Броду.

Тада одлази у Сарајево и уписује Филозофски факултет – одсек за књижевност. Годину дана по доласку у Сарајево објављује и своју прву књигу поезије. Током студирања Душко Трифуновић уређивао је часопис „Живот“, био је секретар удружења књижевника БиХ и слободни уметник. Студирање напушта после две године.

Након студија Душко Трифуновић се запошљава на Телевизији Сарајево као уредник музичко-забавног програма и омладинског програма, где често доводи у програм ондашње популарне музичаре, првенствено припаднике сарајевске рок сцене. Сматра се заслужним за креирање нечега што је касније названо сарајевска рок ен рол школа. Био је и аутор познате дечије емисије „Шта деца знају о завичају“.

Почетком рата – 1991. године Душко напушта Сарајево и одлази у Нови Сад. У Новом Саду ради као уредник на ТВ Нови Сад, и живи у скромним финансијским условима до своје смрти 2006. године.

Душко Трифуновић је био плодан стваралац који је створио двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма, а писао је и песме за децу. За своју поезију освојио је многе награде међу којима су „Бранкова награда“, „Штестоаприлска награда града Сарајева“, „Награда Змајевих дечијих игара“ и многе друге.

Међутим оно по чему Душко Трифуновић остаје посебно упамћен јесте чињеница да је писао песме за многе познате Југословенске музичаре, и те песме су касније постајале велики хитови. Међу њима су: Шта би дао да си на мом месту, Има нека тајна веза, Пристао сам бићу све што хоће, Милиција тренира строгоћу (Бијело Дугме), Главо луда, Река суза и на њој лађа (Здравко Чолић), Златна рибица (Вајта), Има нешто у том што ме нећеш – (Жељко Јоксимовић) и многе друге.

Према сопственој жељи Душко Трифуновић је сахрањен је у Сремским Карловцима, на Черетском гробљу, 30. јануара 2006.

Живим Своје

Не жалим се живео сам дуго,
имао са зашто и за кога,
и сад не знам шта да радим друго
но да берем плодове од тога.

Живим своје и нек други живе.

Скретао сам пажњу на лепоту,
узимао себи већи део,
садио сам руже по животу
да их бере ко год буде хтео.

Живим своје и нек други живе.

Ја сам стао на свој камен луди,
мом животу нећеш наћи ману,
учио сам од паметних људи
да не идем на њихову страну.

Живим своје и нек други живе.

аутор: Душко Трифуновић

——–

22.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.