АКТУЕЛНО

Александар Бећић: „ГОСПОДИН А ИЗ ВАРОШИ М“


У животу господина А није било ничега необичног. Напротив. Могло би се чак рећи да је он прилично безидејно трошио своје време до коначног издисаја.

Господин А живео је већ десет година у вароши М, предграђу највеће метрополе у том делу континента. Ако се то уопште може звати “животом”.

У своја четири зида био је потпуно сам. Читавих 25 квадратних метара простора у ком је љубоморно чувао своје навике било је претрпано углавном јефтиним, џепним књигама и енциклопедијама.

За мали телевизор, рачунар на ком се одавно нахватала прашина, кревет и полураспали двокрилни ормар једва је било места. У самом ћошку, под прозором, налазила се фотеља са лампом за ноћно читање и сточићем довољно великим за шољу кафе и пепељару. Сто за ручавање имао је само две столице и служио је уједно и као радни сто. Кухиња је била опремљена само основним апаратима: малим фрижидером, малим електричним шпоретом. У купатилу, поред туш кабине сместила се веш машина коју је одавно требало заменити. Господин А је већ годинама себи обећавао како ће то урадити следећег месеца.

На зидовима није било никаквих слика. У гарсоњери са полуспуштеним ролетнама на првом спрату зграде у центру вароши није било ниједне биљке. Господин А једноставно није желео да има било какве обавезе када уђе у својих 25 квадратних метара. Желео је само да се освежи млазом воде у купатилу, а потом да се, свеже пресвучен, ували у своју фотељу и чита.

Било је дана када је господин А током једне вечери комбиновао четири, чак пет књига: Читао би по једно, два поглавља из сваке. А било је и дана када би цело вече, пре одласка на починак, посветио читању једне једине књиге. За то време, господин А попио би шољу чаја од нане и попушио две цигарете, а потом отворио прозор на 10 минута, без обзира на то да ли је напољу снег или оморина од врелог летњег дана.

Господин А устајао је рано, док би месец препуштао небо сунцу. У тишини би напуштао зграду и одлазио на воз, којим би путовао до метрополе, на посао. На улици се никоме није јављао: у вароши М није имао пријатеље. За десет година, колико је провео у том малом месту, никада није попио кафу или чај од нане с неким. У возу би уредно показао своју годишњу карту, иако су га кондуктери већ напамет познавали као ћутљивог чудака, који током вожње “чита неку књигу”, за коју никад нису чули и излази из воза тек када се на разгласу чује “Последња станица. Воз више не саобраћа”.

Можда би, да је за то било повода, неко и пратио господина А, али би он брзо нестао у вреви пробуђеног велеграда, међу људима што журе на своје послове.

Само једном, за читавих десет година откако је дошао у варошицу М, једна жена је помислила да га је препознала: Пришла му је на улици са изразом захвалности на лицу и узбуђено, са дозом поштовања изговорила: “Ја Вас знам, Ви сте онај доктор што ми је…”

Није стигла да доврши реченицу. Господин А је готово прислонио свој кажипрст десне руке на њене усне и одговорио: “Ви сте погрешили. Ја сам само обичан мајстор који зна да поправи оно што се поквари.”

И једно и друго било је истина: Господин А поправљао је срца. Стара, истрошена, измучена, поцепана, оштећена срца. Свом послу приступао је као и сваки мајстор: Одговорно, озбиљно, без изговора да је уморан, чак и ако је шест сати пре тога провео на ногама поправљајући неко друго срце.

Господин А највише је волео да поправља срца која је оштетила љубав. Знао је тачно да препозна да ли је била у питању љубав према послу или према неком другом бићу. Осећао је да ли је срце било искрено или лажљиво, користољубиво. Могао је да види да ли се срце покварило због превише љубави или због неузвраћене љубави. Увек се, готово као мало дете, радовао када срце врати где му је место, а оно проради беспрекорно, као сат.

И тако из дана у дан, из недеље у недељу, месеца у месец, године у годину. Поправке, воз, књиге, сан, воз, поправке, воз, књиге, сан…

Једини изузетак из ове наизглед монотоне свакодневице, био би дан када би господин А био слободан. Тада би ишао у кратку шетњу и улазио у први локал који би му се нашао на путу. Поручио би кафу, и да би избегао оне испразне разговоре с конобаром и гостима, с врата би узимао новине, у које би се наизглед удубио. Да би сачувао свој мир у локалу, умео је чак да прелиста новине од прве до последње стране. Истина, никоме никад није могао да призна (а како би, кад никога није познавао у вароши М) да му је тешко падало да пређе преко страница на којима су се налазиле читуље. Тада би га ухватио страх да међу лицима оних који се више не буде не препозна некога ко му је своје срце поверио на поправку.

Било је зимско суботње јутро пред Нову годину када је господин А обуо кожне чизме, обукао капут од камилхара и на одавно огољену главу ставио шешир. На радост клинаца, ноћ пре тога снег је закрчио улице и била је права уметност пробити се до првог локала. Али, господин А није тако лако одустајао: Прешао је 300 метара пре него што је осетио да су му се бркови заледили. Зато је готово нервозно ушао у једну од најстаријих кафана у вароши М, узео новине, у пролазу поручио горку кафу, скинуо капут и шешир и сео за сто у ћошку. Извадио је новчаницу којом би платио кафу и још једну, мању, за конобара: увек је остављао бакшиш. Када је врели напитак спуштен на његов сто, већ је листао новине.

Читао је наслове потпуно налик на оне од прошле суботе и питао се шта се дешава са земљом у којој живи. У редовима уредно послаганим на страницама новина крило се много лажљивих, кварних, отровних, готово трулих срца. Одмахивао је готово неприметно главом и молио се да му та срца не дођу под руке. Господин А био је добар мајстор, али не и свемогућ. Нека чак ни он није могао да поправи. Отпио је у међувремену неколико гутљаја и стигао до дела новина од ког је увек стрепео.

Прву страницу прошао је са олакшањем: Већину простора заузеле су читуље посвећене неком локалном мафијашу од ког су се опраштали његови саучесници, и вероватно његов убица.

На другој страници била су лица давно умрлих, којима су породице, чисто ради реда, да комшилук не замери, одавале почаст, иако одавно за њима туговали нису.

Ни на трећој нису била њему позната лица. Само особе које су изгубиле животе у разним саобраћајним удесима. Већ је лакше дисао.

Баш у тренутку када је окренуо четврту страну и помислио како су сви они којима је он дао другу шансу још увек живи, у дну трећег ступца приметио је познато женско лице. Осмех на слици га је снажно ударио. Слова су наједном постала мутна, а у кафану као да је ушао облак који је прекрио светло сијалица. Осетио је како се зноји, како нема даха, како му невидљиве руке хватају грудни кош и снажно стежу. Устао је, затетурао се, нагло отворио врата, направио два корака, схватио да је бол неиздржива и сручио се у снег.

Конобар, који је у том тренутку спуштао кафу још једном госту, истрчао је за њим. Следила су га још двојица мушкараца. Успели су да га окрену на леђа, да му откопчају кошуљу. Један од њих му је подигао главу и снегом трљао потиљак, а конобар је покушавао да га дозове.

“Људи, нека неко зове хитну помоћ! Комшија, јесте ли добро?”, биле су последње речи које је чуо. Пре него што се угасио, помислио је како хитна помоћ неће стићи на време. Помислио је и како је све узалуд, јер тог дана у велеграду до ког неће стићи не ради најбољи мајстор за поправку срца: Он.

На столу за којим је седео остао је шешир, до пола попијена кафа и отворене новине. У дну трећег ступца четврте странице са читуљама смешио се женски лик испод којег је писало “Умрла је наша мама”. Био је то лик госпође А, једине особе чије је срце пре десет година покварио најбољи мајстор за поправку срца. Он.

 

ИЗВОР: becic.home.blog

——-

27.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.