АКТУЕЛНО

Комнен Коља Сератлић: СПОЉНА ПОЛИТИКА СРБИЈЕ И КАДРОВАЊЕ ОРКЕСТРA НА БРОДУ КОЈИ ТОНЕ


Траг у времену из црног шешира

Данима се мучим да ли да напишем неколико простопроширених реченица о спољној политици и кадровању у Министaрству спољних послова (у даљем тексту МСП), с обзиром на то да сам прве текстове и интервјуе писао и давао, о тим важним сегментима сваке земље, још пре четрдесет година. Апсурдно је али је истинито, да се за тих дугих четрдесет година ништа није променило, односно кудикамо је стање трагичније него пре четрдесет година.

ДИГРЕСИЈА

Ми Срби смо познати по томе да сваки пут, када сменимо владаре, владајуће екипе (не волим синтагму „владајуће гарнитуре“), било на улици (петооктобарска пироманска револуција) било на изборима, срушимо државу, односно растуримо кадровски све државне институције, укључујући универзитете и др. Земља без континуитета у најважнијим институцијама је земља париа. Пример Кине и Русије, које су биле затуцаније комунистичке земље, требао је бити узор свим социјалистичким земљама. Спојиле су корисно из социјализма и капитализма.

Од деведесетих с краја прошлог века до данас, ако бих навео све лудорије у спољној политици Србије и кадровању, требало би ми најмање 1000 страна, иако сам до сада написао више од 500. Они којима је све то било намењено, нису читали, или ако су и понешто прочитали, нису присвајали, јер су од момента седања у фотељу добили и памет, која им је дошла из онога на чему седе у главу. Питали су једног човека на пијаци, да ли би хтео да буде председник, одговорио је: „Шта сте до сада чекали“. Не потцењујем пијацу, јер сам, своједобно, на Бајлонијевој пијаци чуо више памети него од садашњих масмедија – писаних и електронских, који су антинародни, који су под капом извршне власти, Сороша и др. страних зликоваца, завереника, који се служе измишљотинама, аферама, вулгарни, чак и нису прави таблоиди, јер су примитивни. Али такав нам је менталитет: сви можемо бити све, свака шуша је постала министар, новинар, спољнополитички коментатор, генерал, владар, односно сви су генијални сваштари.

Просто је зачуђујуће, зашто се моји критичари противе објављивању чињеница, које би требало стално понављати. Наглашавам да у свим текстовима, као у овом, износим само оне чињенице за које имам писане доказе. Један једини озбиљни масмедиј, захваљујући главном и одговорном уреднику, ништа не објављује ако за све што објави нема документа и доказе, а то је недељник „Сведок“. Опасне чињенице, које су изван памети, добијене из неких других извора (који се не могу довести да сведоче), не смем да објављујем. Сећам се када сам 2006. године у тексту у коме сам критиковао Коштуницу што је неким типовима (мушким и женским) потписивао акредитивна писма, односно именовао за амбасадоре, написао за јену женску сподобу шта је урадила на пријему у страној земљи (напила се и унередила) у функцији амбасадора, да нисам од пријатеља у МИП-у добио копију строгопов. извештаја о томе, заглавио бих ко зна колико година у затвору (повукла је тужбу).

Иначе, можда је сулудо, али је истина да су се Срби прикључили својим непријатељима у обрачуну са Србима. Тај обрачун је узео маха након петооктобарске пироманске револуције у свим порама друштва… За ових дугих и несрећних 18 година, многи Срби су се утркивали (настављају да се утркују и на домаћој и на међународној сцени, што спада у спољну политику) да се докажу колико мрзе српски народ.

У доба комунизма, Србија је имала најгоре руководство, које се, такође, утркивало како да удовољи Брозу, Кардељу, Бакарићу и другима. Као сведок времена, све сам их познавао, наводим њихова имена зато што су у сталној телефонској вези из гробова са садашњим владарима. Сећамо се Дража, Пера, Влашкалића, Дороњских, Крунића, Берисаљевића, Тодоровиића, Друловића, Перовићки, …, Срба – функционера, из Хрватске, БИХ, Ц. Горе. Гледао сам их како четвороношке пузе пред Брозом (који је интимно о њима имао најгоре мишљење, јер „Издајице мрзе и они којима услуге чине“, Тацитус) и цинкаре своје саборце.

Од доласка Досманлија на власт, ДОСИЗАМ је и данас, најцрњи ИЗАМ (види текст „Досизам и даље влада у Страдији“). Досманлијска и ових садашњих који су их наследили, спољна политика и кадровање у МСП-у, остаће забележени црним словима. Та два сегмента су увреда за српски народ, та два сегмента су понизила српски народ, та два сегмента су срозала углед у свету српског народа, та два сегмента су нанијела велико зло економији, политици – генерално, затим култури, науци, просвети, здравству, одбрани земље (војсци), спорту.

Осим спољнополитичких лудорија, Жижића, Пешића, Коштунице, Тадића, Маровића (СРЈ), поново Коштунице и Тадића, Николића, Вучића, након што Србија, захваљујући Милу Бритви, поста напокон самостална творевина, затим предсденика влада, министара иностраних послова (Свилановића – Монтгомеријевог петоколонског детета, Драшковића – Натовца, Јеремића- Јуда без м… ретроградног, правилније речено, човек звани ретросмешпак – Мркића, и на крају неодмереног у изјавама и понашању, певача из Житорађе – Дачића), увек су се тим лудоријама придрживали улизице, свезналице увек исти већ годинама, неки аналитичари и коментатори спољне политике Србије и спољнополитичких кретања у свету.

Најсвежији пример је недавна емисија на РТС1 (нисам запамтио како се зове, неодмјерени неспособни аутор и водитељ, иначе не гледам те емисије, позва ме пријатељ да укључим тај канал, због једне несвршене музичарке, уз коју су били двојица мушкараца, чији су понеки приступи имали вредност, плус незаобилазна, умиљатог, мазног гласа – Љ. Смајловић), о сусрету Трамп-Путин, изазивала подсмех код просечног познаваоца на тему шта се из таквог сусрета може очекивати и генерално о спољној политици. „Брилијантне“ анализе несвршене музичарке А. Јоксимовић и Љ. Смајловић су, сазнао сам у међвремену, узбудиле и Трампа и Путина (ха, ха).

Ту је било лупетања на тему, да ли се разговор у четири ока икада сазна, односно да ли преводилац, ако присуствује сме да писне о том разговору. Сви су тврдили да то остаје вечне тајна. Какав аматеризам и лудорија. Ниједан разговор у четири ока са прводиоцем или без преводиоца није остао тајна, иако се не праве забељешке (Јосип Висарионович Стаљин, звани Коба, никада није дозволио да се једна реч запише о његовим разговорима са страним шефовима држава и влада; сећам се посете чувене Тачер Москви и сусрету за Горбачовом у време распадања СССР-а; пратио сам ту посету; сазнали смо и делове разговора у четири ока, јер државник мора саопштити макар министру иностраних и свом заменику и центру где се креира спољна политика, шта се причало, то није његов приватни разговор у питању је држава; тако је паметна Тачерова молила Горбачова да одгоде уједињење две Немачке, односно да се не руши Берлински зид „још најмање двадесет година“. То није послушала та политичка незналица, бивши виши тракторист, Горбачов. Дакле, саговорници у тој бедној емисији су тврдили да се никада неће сазнати шта су Трамп и Путин разговарали у четири ока (лудорија).

Након петооктобарске пироманске и издајничке револуције, та несвршена музичарка, потрпарол ДС, именована је за помоћника министра спољних послова, најважнијег и најтежег сектора у МСП- – Штампа, култура информације, просвета, наука (то је једина особа која је ушла у МСП у кућним папучама). За несрећу нашао сам се у том Сектору, као помоћник бившем шефу Словенцу Вајглу. Сакупила нас је и децидирано рекла: „Ја сам Александра Јоксимовић, бавила сам се паралелном дипломатијом, не волим новинаре“. Шта сам на то реплицирао није битно, али је била шокирана (касније ће сав бес, плус недопустиве увреде искалити на мојој маленкости у интервјуу у Дуги новинару, садашњем дугогодишњем политичком уреднику на РТС1, а тај њен пријатељ и новинарска незналица, није објавио моју реплику на тај интервју; укинула је редовне недељне конференције за стране и домаће новинаре, ад хок конференције, брифинге, који су нормални у свим нормалним МСП-овима у свету.

То је била очекивана последица, јер су свих 19 тадашњих коалиционих досманлијских парија имале своју спољну политику и кадровање (кадровски кључ је био јачи и примитивнији од оног у социјализму када су постојали републичко-покрајински кључеви).
Свака та партија и оне најмање, чије је чланство могло да стане у једну повећу тракторску приклоцу, дале су своје бојовнике за амбасадоре, друге дипломате, све до домара, возача и спремачица. Дакако, то су били тзв. Амабасадори и дипломати са улице, без познавања дипломоатских вештина и норми, без дана дипломатског искуства или знања страних језика. Та несрећница укинула је најважнију и најпрофитабилнију установу – Републички завод за научну, културну, просветну сарадњу Србије са иностранством. Прекинула је све конвенције, програме, протоколе, споразуме уговоре на том плану са бившим социјалистичким земљама, укључујући Русију и бивше републике СССР-а, новонастале државе.

Ипак се неко охрабрио да је удаљи из МСП-а, а ли се ових дана најављује да ће бити амбасадор у једној безначајној земљи – Великој Британији. Ако се то деси, доказ је да је у Србији завладало тотално лудило. Укините амбасаде и МСП. Дипломати у иностранству буквалано зевзече, нико их не прихвата као саговорнике (ниједан се не вратио након пет-шест, неки десет година без 300.000 евра џепу, крвавог новца нас пореских обвезника и милион гладних у Србији). Тако ће музичарка, након седмогодишпње лежачине у Лондону Прибићевића, такође, примати велику плату и ништа неће радити, односно нема ниједну радну карактеристику и капацитет да обавља ту свету дужност.

Наизменично наводим кадровање и бисере из спољне (анти)српске политике за које постоје докази:

*Дакле, Свилановић је у једној емисији Утискачице антисрпског Утиска (код сваког човека понекад провали искреност или несвесна истина), сав скрушен, рекао да му други кадрују у МИП-у, а о спољној политици да не се и не говори. Тај петоколониста је у Бугарској рекао (када га је примио тадашњи председник Прванов) да ће Косово бити држава, то је поновио у једној другој прилици у Њујорку. Са Монтгомеријем је истерао из МСП више од 300 професионалних дипломата и 200 стручних референата, посебно конзуларних, који са политиком и партијама нису имали никакве додирне тачке (кључ у социјализму је био само за амбасадоре). За сва злодела, награђен је од завереника високим звањем и платом (16.000 евра месечно). О њему сам, такође, написао десетак текстова.

*Натовац Драшковић (никада нисам сазнао ко га је НА ТО навукао, али неки написаше да је у питању злогласни затвор за Србе у Хагу, а познато је да има фобију од затворене просторије). Драшковић је за време посете Израелу, као министар иностраних дела у сред Јерусалима рекао „да је Јерусалим главни град Израела“, другим речима позвао је на по ко зна који пут за 3000 година постојања Јерусалима на „Свети рат“ (данас је поносан на ту изјаву, јер га је Трамп послушао и поновио је проливена крв, у Јерусалиму не постоји сантиметар земље а да није натопљен вековном крвљу). Да ли је Дршковић усагласио спољно политичко трабуњање са Центром где се креира спољна политика (такав центар, додуше, у Србији и не постоји). Није. И због тога и других лудорија за све време министровања су покушали да га смене, јер је имао „солистичке наступе“. Заступао је повлачење тужбе против земаља НАТО које су бомбардовале Србију, додавши да је С. Милошевић извршио геноцид на Космету. Пузао је пред црном удовицом, званом Мерлинком (М. Олбрајт и данас пере руке од његовог балављења), која је рекла у сред Прага да су „Срби убице, ратни злочинци и одвратни“, а Чеси су је назвали „Крвава Баба“ и прекинули промоцију њене књиге. И Драшковић је иза себе оставио кадровску пустош (кадровало се у једном затвореном клубу, под покровитељством две даме): примио је у МИП сестриће, рођаке, пријатеље, разне пијанце из кафана (за шефа једног Конзулата у Немачкој удомио је шефа ресторана на Калемегдану), десна рука у МСП-у су му били антисрпски амбасадори, као Прибићевић (веће годинама у Лондону), Вереш јуниор, извесни Висковић и многи други.

*За време министровања Јеремића, написао сам више од 20 текстова само о његовом министровању. Његово „солирање“ и гафове (заједно са политичким оцем Тадићем) немогуће је набројати. На лукав, а понекад отворено, промовисао је Турску, генерално исламску спољну политику. У сред Анкаре, на конференцији за новинаре, подржао је Турску која је тих дана убијала и прогонила Курде, 100 километара у дубину Ирака. Да ли је то усагласио са било ким у Србији, не, он је био Србија. Затим је на најпокваренији начин навукао Србију да тражи мишљење Међународног суда правде о косовскошиптарском самопроглашењу фантомске државе. Сви подрепашки масмедији преносили су Јеремићеву изјаву „Да је то велики успех његове дипломатије“, иако је Повеља ОУН предвидела да се свака земља има право да обрати за саветодавно мишљење тог Суда о било чему. Сва упозорења, молбе, текстови, писма, отворена и затворена, нису помогла. Ко је био иоле близу памети знао је да ће тај зликовачки Суд дати право шиптарима, више од половине судија су били из земаља које су признале Фантома. Данас је многима, који су га, нота бене, тада подржали, јер су спољнополитичке незналице, дошла накнадна памет из дупета у главу, да је то био Јеремићев покварени трик, јер је у међувремену Јеремић опозиција.
Исти ти који данас владају, подржали су Јеремића да буде српски кандидат за председавајућег Генералном скупштином ОУН. Ништа није, а није ни могао (преседавајући је буквално административни потрчко) помоћи Србији, посебно у вези Космета. Још за министровања, међу небројаним кадровским лудоријама, поставио је за амбасадора унесрећене Србије у ОУН Хрвата из пензије, који док је био активни дипломата није био кадар из Србије. Колико је само тај двојац нанио зла Србији у ОУН и Империји зла.
Када се вратио из Њујорка са милионима разних девиза, основао је у Југословенском драмском позоришту (осрамоћено је позориште) ЦИРСД – Центар за међународну сарадњу и одрживи развој, коме су присуствовали сви ондашњи, углавном и данашњи владари од Председника до последњег министра, плус Патријарх. Браво, браво. А, онда су га предложили да у име Србије буде кандидат за генералног секретара ОУН, натерани од Светске владе и завереника да га подржавају и величају (Тадић је тих дана, јер је себе сматрао кандидатом, изјавио да је Јеремић годинама само радио за себе и посвађао Србију са више од 50 земаља) да би га данас сви ти пљували, називали „криминалцем који ће завршити у затвору због 20 несталих милиона ДС“ – тзв. Жутих и капитала ЦИРСД.

Мркићу сам, такође, написао поприлично текстова, као и Отворено писмо. За њега је била пригодна једна народна пословица: „Не да се усраном на поток“. И стварно, све што је радио и причао адекватно је тој пословици. Одмах након седања у министарску фотељу, изјавио је да ће наставити дела Свилановића, Драшковића и Јеремића, њихову спољну политику и кадровање у МСП-у. Дословно је изјавио „да се ништа неће мењати у спољној политици и дипломатији“. Али, ако сте пратили његово министровање, он их је по лудоријама превазишао, просто се играо са свима нама, Србијом и српским народом. Није могао да контролише своје изјаве, био је окупиран кадровањем у МСП-у, запошљавао је голуждраве девојчице. Када се све то, та голотиља, тај смрад телесни и мозговни, разасуо по масмедијима, једној обнаженој која је пред њим заплакала рекао: „Нећу те пустити под лед“.
А, онда као гром из ведра неба, изјавио је: „Убијте ме, немам амбасадора за САД. Ево, да ме ставите уза зид и припретите не знам чиме и питате кога бих предложио за Вашингтон, ја не знам“, (види мој текст, поводом те изјаве и његовог министровања, један и два, под насловом „Убијте ме“). То је рекао и за још двије значајне земље. Он није био свестан да је та изјава отворила Пандорину кутију, односно сва зла у кући дипломатије и понашање лумпдипломата по целом свету, што министар није желео. На тој изјави су се „извежбали“ чепркала по периферији, звани и незвани, познаваоци дипломатије и спољне политике и потпуни лаици, разни булеварски и таблоидни листови.

За Империју, када је био у службеној посети (у Стејт Дипартменту га је примио помоћников помоћник, то је иначе и сада највиши ниво које дочекују и пред њима дрхте наши највећи владари) је рекао „да је то једна велика Хидра и да ту Хидру треба слушати“ (Харадинај је био поштенији, он је отворено рекао да Косово нема спољну политику, да ту политику води Мркићева Хидра).
Нема смисла да оптерећујем овај текст другим цитатима којима нема краја, али морам рећи (страни извор) да су га именовали за министра јер су мислили да може открити шифре у банкама на Кипру. Покојни Батић је отишао прерано, јер је поднио кривичну пријаву да је на Кипар изнесено 75 милијарди долара, погрешио је, изнесено је 11 милијарди долара). Тачно је да је у тим временима, када су у дипломатским џаковима изношене милијарде, он као амбасадор на Кипру био обичан дочекивач службеним колима на аеродрому носаче џакова. Други дан након што је постављен за министра, отпутовао је на Кипар и нормално, вратио се празних руку.

На крају долази оно долоросо (болно), шта рећи о садашњој спољној политици и кадровању. У једну реч, не постоји спољна политика, не постоји нормално кадровање у МСП-у, односно господин министар и његов генерални секретар, нису очистили, пречистили кућу дипломатије.

Спољна политика (као и кадровање) је спољна политика појединаца

Министар иностраних изјављује што год му падне на памет, а то ради и Председник и председник Владе и министри Љајић, Вулин, позната дама, председник Парламента, затим опозициони мешетари, Јеремић, Тадић, Ђилас, Јанковић, Угљанин и др. Своју спољну политику има и Патријарх. СПЦ је дубоко огрезла у клерикализам. Они не креирају и не договарају правце спољне политике, они само одржавају спољнополитичке односе, неке са једном земљом, као Љајић са Турском, неко са Русијом, неко са Украјином, неко са Немачком и да не набрајам.
Сви они имају неке приоритетне земље. „Ако Вучић није сагласан са неком мојом изјавом (као например „да нам САД, Велика Британија и Француска нису пријатељи“, нека ме смени). Трагично је што је та изјава тачна, али је још трагичније да је јавно и не може саопштити министар иностраних послова. Не сме Вођа да га смени, иако га је Брнабићка неколико пута то захтевала, предлагала. У ствари, Председник и не смењује министре, зна се како се смењују министри. Зна Председник, ако би сменио певача из Житорађе да би пала Влада. Једноставно они себе сматрају боговима, тако се један бог руга другом. Све одлучује партија и вође партија. Ако један доктор наука, шеф Посланичке групе СНС у Парламенту, каже било ком члану да се ваља у говнима, он се мора ваљати. Не сме се супроставити било којој његовој мисли, а да се не говори да се неко у Парламенту супростави Вођиним генијалним потезима према некој или неким страним земљама, иако су вођи и Хрвати и Црна Гора и Албанија и Украјина и Немачка и Француска (Макрон му рече недавно у лице да је Француска спасила Србе, давши бродове у Великом рату, а онда додао „ми Французи смо вас потом ослободили“) и В. Британија, а посебно Империја зла, пријатељске земље.
Вођа каже, „Србија неће ратовати“, одмах комшије припремају рат, а о претњама шиптара да се и не говори. На дугој страни Трамп каже да може избити светски рат због Црне Горе, мислећи при том да је угрожена од Србије – лудило, право лудило. Министар спољни хоће да види за пола милиона долара Трампа у Србији, лудорија, а Брнабићка изјави „да је Косово било Србија“, ухапсите Брнабићку, такође, ко јој је дозволио да присуствује на следећем тајном заседању крвничке Билдерберг групе, која је у ствари и наредила бомбардовање, и не само бомбардовање.

А тек шта прича Суљо, председник „државе Санџак“, односно паша султана Ердогана у Рашкој области: „Вучић и Брнабићка нису председници бошњака из санџака (не пишу се велика слова ни бошњаци ни санџак, ко има иоле памети у глави, какве везе са називом бошњак имају муслимани из Рашке области, прим. ККС). „Вучић је инспиратор злочина над бошњацима. Влада је привремени орган Републике Србије. Ни они двоје, ни министри ни посланици нису наши. То нека избију себи из главе. Да смо држава, признао бих Косово“. А онда се Вођа уз осмех буквално шегачи и неколико пута изјави пред новинарима: „Нема Суљо фотеље за тебе, џабе ти све било“.
Није ми јасно шта ово „џабе ти све било“ значи, да ли један Председник може овако да се понаша. Уместо да је рекао да се неће бавити санџачким пашом и да ће органи гоњења по Уставу и законима предузети мере, он се смеје уз лудорију коју је изговорио. Дакле, Суљо–паша води и има озбиљну и спољну и унутрашњу политику, јер иза себе има моћног султана Ердогана, са којим је наш Вођа велики пријатељ.


Давутоглу, бивши министар спољних послова Турске, највећи мешетар и вечити министар Љајић, муслимански потомак Јеремић и паша санџачки Угљанин, какав квартет (читајте текстове „Мој султане“, „С друге стране јендека“ и др.).

И још један опасна појава: српски владари износе радикалније ставове у страним медијима о свим проблемима, спољнополитичким и унутрашњим, од ставова за домаће медије. Они нису личности. Сви се рађамо као индивидуе, а пут да се постане личност је трновит и дуг.

ПОРУКА

С обзиром на то да је Србија поодавно логор, посебно после петооктобарске пироманске револуције, и да је командант тог логора Империја зла, дилема је шта је и шта би требало радити. Нека се нико не вара, осим Срба и националне мањине су у логору, посебно шиптари. Побуне, убиства и отцепљење шиптара, командант логора није санкционисао. Зато је требало (то понављам у свим текстовима) преговарати само са командантом логора, а не седати за сто са логорашима. Српски индивидуални „креатори“ спољне политике односе са Косовом третирају као са страном земљом и све своје потезе сматрају спољнополитички (потписују споразуме, воде преговоре, додуше Тачи ет компани и не желе више да преговарају). Том логиком се служе разне Суље, Чанкови и сва та србофобична братија, којом владају завереници о којима сам писао и које сам набрајао у последњем тексту под насловом “Посрнула цивилизација“.

Комнен Коља Сератлић

———

30.7.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.