АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Иван Максимовић: Одлуку је донео сам


Великоалбанска позадина Берлинског процеса: Вучић остварује вековни сан српских непријатеља

Ближи се час кад ће Вучић платити скупу цену поданичком односу према одлазећој немачкој канцеларки Ангели Меркел и оним либералистичким круговима у ЕУ и Америци који су му све до сада давали подршку за растурање српске државе и храбрили га да призна албанску државу на Косову и Метохији. Али, ипак, како пише немачки Дие Велт, „одлуку је донео сам”. Сам ће да сноси и последице. Службени сусрет руског и америчког председника донео је и резултате. Амерички тзв „амбасадор” у Приштини је одмах „променио плочу” па би сада да се „Срби и Албанци договоре око поделе”.

Илустрација: КМ Новине 2017

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид
29. јул 2018. КМ Новине

***

Нема сумње да Вучићева моћ (и она медијска) слаби, јер је почетком јула месеца чак и неколико режимских медија објавило вест под насловом „Вучић моли Меркелову”, где се недвосмислено представља поданички однос који он гаји према немачкој канцеларки. Наиме, вест се односи на телефонски разговор у коме је Вучић молио Меркелову да „својим угледом и ауторитетом” убрза реализацију Регионалне економске зоне и изградњу ауто пута Ниш – Приштина!

Вучић је Меркелову молио због идеје донете на првој конференцији Берлинског процеса, догађаја кога медији представљају као „Самит Европске уније” и у медијима под контролом власти као (самит) „лидера западног Балкана” док ће у оним на буџету западних фондова ипак бити прецизирано (самит) „земаља Западног Балкана”. И једни и други ће акцентовати „јачање економске сарадње” и представити га у крајње афирмативном светлу, минимизирајући чињеницу да на њему, као једна од „земаља”, равноправно учествују и албански сепаратисти са КиМ.

Тачи и Вучић равноправни – у потчињености

Према изузетно штурим подацима који су доступни, овај Самит је „једна од водећих политичких иницијатива трећег кабинета Ангеле Меркел које се тичу југоисточне Европе” која је започета конференцијом о Западном Балкану у Берлину 2014. године, по чему и носи назив. Званично објашњење за оснивање овог политичког кружока јесте „раст евроскептицизма” услед одлуке коју је јула 2014. објавио председник Европске комисије Жан-Клод Јункер да се ЕУ неће проширивати наредних пет година, дакле до 2019. Како би наводно одржали активним интересовање земаља кандидата за чланство у ЕУ, покренута је дипломатска иницијатива Берлинског процеса, која је ипак нешто мало више од тога.

Лажирана еуфорија о економском развоју и новим инвестицијама је прича за обмањивање домаће јавности како би се од ње сакрила још једна ужасна намера у поодмаклој фази. Према албанском сајту „држава – веб” (shtetiweb.org), који једини Завршну декларацију председавајућег Конференције о Западном Балкану из Берлина 2014. доноси у целини, каже се:

„…Сто година након избијања Првог светског рата, шефови влада, министри иностраних послова и министри економије Албаније, Босне и Херцеговине, Хрватске, Косова, БЈР Македоније, Црне Горе, Србије и Словеније, као и представници Европске комисије, будућих домаћина Аустрије и Француске, састали су се у Берлину 28. августа 2014. године на првој конференцији о западном Балкану”.

Јасно је да су овде све сличности са крвавим историјским догађајима од пре једног века, који је Србију скупо коштао, и те како намерне. Разбијено немачко царство никада није одустало од својих циљева који онда нису остварени али су крвавим методима веома пластично представљени. Уосталом, ово западна јавност никада није ни крила. Нарочито се у извештајима агенције Ројтерс истиче да је овај Самит и организован као нека врста догађаја којим се обележава 100-годишњица Првог светског рата!Симболично је то што се одмах знало ко ће бити следећа два домаћина а то су били Аустрија (2015.) и Француска (2016.).

У делу завршне декларације Берлинског процеса „Интензивирање регионалне сарадње као суштинске основе” посебно је истакнуто да „…сви учесници наглашавају потребу да што пре реше отворена билатерална питања у интересу добросуседских односа и повећане стабилности у региону. Премијери Србије и Косова поновили су своју одлучност да ревитализују процес нормализације односа”.

Дакле, снажно се инсистира на посматрању албанских сепаратиста са Косова и Метохије као засебне административне области, засебне државе на шта је пристао и Премијер Србије а то је од 27. априла 2014. године био Александар Вучић.

Дачић, који је предводио и годину дана раније парафирао Бриселски споразум, већ тада изјављује да он више „неће водити преговоре о Косову јер постоји договор да је то питање на премијерском нивоу”. Ово је и званично била прва Влада Александра Вучића чије је активније учешће у преговорима о Косову и Метохији захтевала управо Немачка па се на занимљив начин преплићу његов долазак на власт и интереси Берлина.

У истој декларацији се даље наводи да ће Немачка „и даље остати посвећена јачању слободе медија у региону. У том циљу, Савезно министарство иностраних послова (Немачке) одржава радионицу за дванаест водећих новинара из свих земаља региона у оквирном програму конференције”. Колико је слобода медија ојачала може се, између осталог, видети и по томе што се о суштини овог овом Самита у Србији баш ништа не зна али смо одлично информисани о периферним темама.

Распрачавање Србије сто година након великог страдања и велике победе над немачким царством које се тако и распало, са Владом која не само да даје пун пристанак већ је у спровођење тог процеса упослила читав свој капацитет, несумњиво представља и лично задовољство за вечито мрачне владаре немачког дела света. У то нас уверава и чињеница да надокнада ратне штете за оба светска рата као ни извињење за почињене злочине над српским цивилима и државом никада нису уследили. Ко до сада није могао, сада може сасвим јасно да види да неће бити чак ни опроста за претрпљени пораз у агресији коју су пре 100 година извршили на Србију.

Одлучно у сатирање Србије

Према зацртаном плану у овом процесу ће једну од најважнијих улога играти Савет за регионалну сарадњу који „ангажује учеснике из југоисточне Европе, чланове међународне заједнице и донатора (УН, САД, Светска банка…) о темама које су важне и од интереса за овај део Европе, „са циљем промовисања и унапређења европске и евроатлантске интеграције региона”.

Те интеграције, против којих је огромна већина у Србији, одговор су баш на сва питања. Управо страх од могућности да би посебно Србија, последња након драматичног политичког преокрета Црне Горе и испољене фанатичне лојалности Бриселу, могла да престане да прати шаргарепу на предугачком европском штапу и окрене се свом историјском и једином савезнику, Русији, допринело је већој подршци Берлинске иницијативе. Ово исто пише и АП током Самита у Трсту, преносећи речи тадашњег италијанског премијера Паола Ђентилонија који је најотвореније о томе говорио.

„Руски напори су највише видљиви у Србији, где раде медији које финансира Москва и појачане су и економске и војне везе између две државе” – рекао је Ђентолини који се једини и успротивио намери проширења ЕУ јер би за Европу био, како се историјски показало у неколико наврата, нерешив проблем ако би се власти Србије вратиле разуму и Русији. Да се то неће лако, па вероватно уопште ни десити, најавио је немачки лист Дие Велт који пише да је „идеја рођена на Балкану, формулисао је Александар Вучић”.

Тешко би било који лидер државе, па и овакав каквог Србија има, формулисао идеју која се до најситнијих детаља поклапа са историјском агендом осведоченог непријатеља али пребацивањем лопте се додаје на аутентичности једне идеје.

Нарочито када и Портпарол за спољнополитичка питања посланичког клуба СПД у Бундестагу Нилс Анен у тексту за Франкфуртер алгемајне цајтунг пише да „Немачка и ЕУ морају да се јаче ангажују и да јасно ставе до знања да преговори о чланству морају бити вођени озбиљно, те да европска перспектива остаје али да о регионалном помирењу и принципима правне државе као предусловима нема дискусије. ЕУ не би смела да ублажи услове за приступ, јер би тиме испустила средства притиска на владе на Западном Балкану” конкретан је Анен који, када се повуче наметнута историјска паралела, у ствари каже да немачка на ободу свог царства жели верне коњушаре какве је већ имала међу народима са овог простора.

Ово нам неће објаснити представници власти у Србији јер то није у интересу „креатора идеје” па је говорећи о Берлинском процесу и последњем Самиту у Лондону, пред који је Вучић молио Меркелову, генерални секретар Министарства спољних послова Србије и некадашњи најуспешнији Милошевићев „тапкар“ на сваким изборима, Вељко Одаловић, за телевизију Н1 рекао да је „Берлински процес нешто што је препознато као модел да земље Западног Балкана буду интегрисане у ЕУ, а Србија иде својим путем и ту нема ни проблема, ни дилема”. У том случају Србија је држава у којој једино није проблематичан Берлински процес, како Одаловић тврди.

У пријатељском разговору недавно, у коме смо се дотакли и Вељка Одаловића, један од искрених прегалаца за српска национална питања са КиМ, прокоментарисао је – „остао је белег од давнина. Одало – Одаловић… То је некада раније већ одало нешто, по томе је и познато…”.

Вељко Одаловић

Кроз сличан модел Берлински процес је објашњен и на сајту Министарства чији је Одаловић секретар где се каже да је „циљ Самита посвећеног западном Балкану био је постизање заједничког договора о јачању регионалне сарадње на ЗБ и утврђивање четворогодишњег оквира (2014-2018. година) за решавање преосталих отворених питања у региону“. Довољно је окренути се око себе и видети да баш ни један од акутних проблема није решен, напротив. Али ће Влада ипак пронаћи успех који је постигнут а као један од најконкретнијих резултата навести „…успостављање Регионалне канцеларије за сарадњу младих по угледу на немачко-француски модел. Седиште Канцеларије је у Тирани а за првог генералног секретара изабран је кандидат Р. Србије Ђуро Блануша”.

Иначе, поменута завршна декларација прве конференције у Берлину такође истиче да ће повезивање (регрутовање) младих бити приоритет Берлинског процеса.

Драган Николић у егзилу

То што је за генералног секретара ове организације са седиштем у Тирани изабран Србин говори само о томе да није довољно да Срби воде процес против сопствене државе и националних интереса већ морају да га предводе.

Пуленима са Вучићеве „Српске листе” наступила је сезона опадања. Један по један, одлазе са Косова и Метохије… Бивши председник општине Партеш, Драган Николић, затражио је азил у Луксембургу, једној од држава највећих савезника албанских сепаратиста. Разлог „бекства“ овог високог званичника „Листе Српска” су, како тврди за албанске медије, уцене и претње које је добио од званичног Београда.

Не зна се шта је ни са Владетом Костићеми Бранимиром Стојановићем, најгрлатијим заговорницима Вучићеве политике са централног Косова, сепаратистичких градоначелника Грачанице и Тачијевих саветника. Од планова које су са говорница предочавали народу, остала је само успомена исве већи број албанских објеката у српским срединама од којих чак и они за проституисање из неког разлога често смештених недалеко од школа које похађају српски ђаци. Ова двојица су била одговорна за промену пољопривредног у грађевинско земљиште што Албанци нарочито добро плаћају мимо званичних токова новца.

У великом проблему и страху су и браћа Ивановић, Вучићеви вазали и ововремени владари Новог Брда од који је српски живаљ запиштао у мукама какве ни од албанског терора није доживео. Нарочито их је уплашила заслуга коју имају за висок број регрутованих Срба у „Безбедносне снаге Косова“ посебно након недавне афере. Срби из њиховог окружења наводе да су браћа у великим бригама и јако нарушеног здравља, новац ће им тешко помоћи.

Бекство са пленом, општа бежанија, страх, болест, неизвесност, то је свирепа владавина Александра Вучића донела Србима на Косову и Метохији, чак и његовим најближим сарадницима…

3 replies »

    • ЧЕТНИЧКИ ШЕКУЛАР,

      Лепо је то што пишеш било би још боље да агитујеш у ЕРП у егзилу да направе ЛИТИЈУ – КРСНИ ХОД по улицама црнграда зарад очувања Светосавске вере, КОСМЕТА у границама Србије и спас србскога народа.

      Да присуство у литијама буде обавезно за све вернике ЕРП у егзилу.

      Литија са 4 владике и преко 150 свештеномонаха, свештеника, монаха и монахиња ЕРП у егзилу са верним народом епархије и свих часних који би се придружили, би била Божија сила више десетина хиљада верних, која би срушила ЈЕРИХОНСКЕ ЗИДИНЕ НЕПОМЈАНИКА,

      Ово из разлога што су тако чинили наши свети преци у конкордатској кризи 1937 године.

      Нису се забили у катакомбе и храмове, него су изашли на улицу на челу са св.Николајем Велимировићем, а свјатјејшиј патријарх Варнава Росић је дао свој живот у одбрани вере.

      И СПРЕЧИЛИ СУ ИХ У НАМЕРИ !!!

      Главни организатор литије био је св.владика охридски и жички Николај Велимировић.Литија је Замишљена „као велика црквено-народна манифестација у борби против Конкордата”

      Тако се брани вера и нација.

      Катакомбе да, правилно исповедање вере да, али то није довољно, ПРИМЕР СУ НАМ ДАЛИ НАШИ СВЕТИ ПРЕЦИ !!!

      ЛИТИЈЕ И НА УЛИЦУ!!!

      Шта ти кажеш, о овоме ЧЕТНИЧКИ ШЕКУЛАР, изјасни се.

      Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.