Комнен Коља Сератлић

Комнен Коља Сератлић: Како упокојити ПРОКОП? (Вратите нам Главну железничку станицу)


Пише: Комнен Коља Сератлић
август 2018.

Траг у времену из црног шешира

У свим европским метрополама, и не само европским, главна  железничка станица је у центру.

Прва српска  железничка станица је изграђена по узору на железничке станице великих европских земаља и стоји као монументално здање. Први воз из ове станице кренуо је ка Земуну уз дворске почасти, 20. августа (1. септембра) 1884. године у 15 часова. На путу ка Бечу, први путници су били краљ Милан, краљица Наталија и престолонаследник Александар Обреновић. Свечаном отварању станице присуствовало је више од 200 иностраних званица и хиљаде грађана. Три дана касније кренула је прва композиција за Ниш, односно прва редовна линија Београд-Ниш успостављена је 3./15. Септембра. Тога дана отворена је и линија до Пеште. У почетку су на овим линијама саобраћала по два воза дневно.

Ко је донео ту сулуду одлуку да се та станица затвори, питање је свих питања. Једна од најлепших станица у Европи била је симбол града. И не само симбол града, она је сама по себи била музеј и остаће музеј, али не онај који намеравају да сместе под бомбастичним називом („Музеј настанка Србије“ или тако нешто), да би замаглили очи и памћење свима који су везани за то здање, настало пре 134 године.

Са те станице и на ту станицу су долазили и одлазили краљеви (неки се никада нису вратили, као краљ Александар кога усташе и ВМРО убише у Марсеју), председници разних земаља, угледне светске личности, научници, велике делегације из разних земаља (економске, политичке, културне, спортске). На тој станици су се рађале и опраштале најлепше љубави.

Моје речи су сиромашне при речима грчког новинара, који је, шокиран затварањем Главне  железничке станице, написао текст под насловом: „А шта је душа…?”

„Затворено је једно поглавље (пише Грк) историје Београда, или боље читава књига, писана 134 године – Главна  железничка станица је престала да ради. Душа једног града жртвована је на олтару п р о ф и т а.. Даћемо нову душу Београду, рекао је арапски принц, инвеститор (уместо три и по милијарде евра, дао је неку сићу; „ко је са Арапима орао, дупетом је влачио“ прим. ККС), који обаћава да ће изградити мали Дубаи на десној обали реке Саве. А шта је душа, сироти мој владару? Гомила бетона, челика и стакла.”

Затим Грк упозорава тога суровог принца: „Само ако прислониш ухо на дебеле зидове ове зграде, чућеш душу коју она носи“. Затим набраја: „Душа су песме војника који одлазе на балкански фронт… јецање мајке која се опрашта од драгоценог јединца… пољубац вољене… коњи који уплашени њиште на перону, предосећају опасност… крв рањеника која натапа камени под… тихи вапај оца који преузима ковчег с телом свога сина…”

„Душа је (пише грчки новинар даље), и суза Рома – чистача док у станицу улази воз с нацистичким окупаторима… уплашене очи Јевреја које последњи поут гледају свој град кроз бодљикаву жицу на прозорима теретних вагона… стид шефа станице који пиштаљком означава полазак воза смрти… ћутање с осећањем кривице свештеника, продаваца, индустријалаца који прате како тај воз одлази.“

„Део душе те станице су и грчки студенти (и он је био један од њих), крајем 1970-их и почетком 1980-их, који су се верали у вагоне „Акрополис експреса“, обично носећи кутију банана и чежњу за домовином“.

„Душа су још и ситни лопови, затим таксисти-преваранти, корумпирани полицајци и проститутка Славка, која је пецала муштерије на источном улазу“, набраја аутор и додаје: „Све то заједно и још толико чини душу, а ко год ми не верује, нека само прислони ухо на зид станице и осетиће“ – написао је на крају грчки новинар

Уверен сам и надам се у Бога да ће нека генарација вратити ту станицу. Причао ми је недавно један млади грађевински инжењер, цртао ми је на папиру док смо пили кафу у близини доскорошње Главне  железничке станице, да је требало сместити колосеке под земљом, ако већ шеици, разни Бин Зајеби и принчеви, домаћи тајкуни, не желе да виде возове са прозора и балкона Београда на води. Рекао сам му да су све станице у Москви тако решене, а има их шест. За време четворогодишњег службовања у Москви био сам у свим тим станицама: Кијевска, Белоруска (возови полазе за све градове Европе), Курска, Лењиградска (из које полази најбржи воз на свету „Сиви соко“ до ценра Петрограда), Јарославска, Совјоловска. Возови су под земљом, као и велики Московски метро који има 199 станица украшених орнаментима, сликама, витражама, скулптурама… Свака је за себе музеј – храм уметности, архитектуре и историје.

Белоруска  железничка станица у Москви је најлепша

Био сам и у Бечкој главној  железничкој станици пре и после реновирања, односно изградње велелепног здања (коштала милијарду евра), а кров „изломљени“ изграђен је од 7. 000 тона челика. У њу се долази метроом, као и у руске станице, или се из те прекрасне зграде силази степеницама и лифтовима на пероне. На тој станици отворен је и Banhof Siti– 90 различитих продавница и угоститељских објеката на око два хектара површине.

Зашто све ово пишем? Зато што Прокоп никада неће бити  железничка станица. Направљен је у облику саркофага. Грађен је 50 година и све владајуће гарнитуре су у предизборним кампањама обећавале да ће завршити ту станицу. Знали су да се од тог ругла ништа не може направити.

Пре неколико година у масмедијима (писаним и електронским) су се појавиле ударне вести да је тадашњи председник владе, а сада Председник Србије, отворио станицу Прокоп. Мој познаник из Новог Сада и моја маленкост (срели смо се у удобном новом црвеном возу) смо решили да видимо како изгледа та станица. Укрцали смо се управо у воз, који са станице Н. Београд иде у Прокоп.

Када смо допутовали на станицу Нови Београд, сви путници су напустили воз, осим нас двојице, што нам је било изузетно сумњиво. Кондуктер нас је упозорио да напустимо воз. Рекли смо му да желимо да видимо нову станицу. Човек се грохотом насмејао. Када смо ушли у ту станицу није било ниједног воза и ниједног путника, тврдимо под моралном и материјалном одговорношћу.

Кондуктер нам је рекао да је боље да се вратимо на станицу Н. Београд и да нам неће вожњу наплатити. Нисмо га послушали, питали смо га где се из станице излази. Слегнуо је раменима. Изашли смо из воза и прескочили два колосека. Упутили смо се према степеницама које воде на огромну плочу тог саркофага.

Падала је јака киша, низ степенице које су поплочане глатким плочама текао је поток. Уз придржавање, јер су те мокре плоче биле клизаве као клизалиште, изашли смо на ту огромну бетонску плочу (на споменутом свечаном отварању једна тадашња министарка обећала је изградњу великог центра на тој плочи. Као што је све било превара и лаж и то је била лаж).

Ишли смо по њој доле-горе као суманути, тражећи степенице да се спустимо и дођемо до неке улице. Међутим, нигде излаза није било, а киша је пљуштала (кишобране нисмо имали). Мокри до коже, како се то каже у народу, вратили смо се низ степенице по потоку на плочама у саркофаг.

Ниједног воза није било (снимили смо), никога нисмо могли питати где да изађемо. Наједанпут се појавио спаситељ – један радник у радном комбинезону који је носио у флаши машинско уље. Замолили смо га да нас изведе из тог бетонског затвора. Дуго смо ишли са њим све до стуба (десног) надвожњака (неких 100 метара видела се његова машина копачица којој је нестало машинско уље). Показао нам је да идемо уз једну стрмину кроз шипражје, по блату. Држали смо се рукама за шипражје и напокон у ципелама, које се нису виделе од блата, масног као смола, стигли смо на тротоар у близини фирме „Рудо“ која производи помагала за инвалиде. Ту је у близини и тролејбуска станица. Очистили смо ципеле колико толико да би смо ушли у тролејбус. Људи на станици, тако мокре и блатњаве, сумњичаво су нас гледали.

Новопроглашена главна станица Београда, названа „Београд центар“ (енгленштина), или Прокоп, никада, осим да се изнова гради, неће бити оно што се од те станице очекује. Тако је направљен тај саркофаг да се никада на тој станици неће моћи укрцавати аутомобили на воз. Како ће се до ње долазити из разних крајева Београда? Да ли су обезбеђени посебни аутобуси, минибусови? Сада, и ко зна колико дуго, цароваће таксисти и новчано драти овај иначе осиромашени народ. Где ће чекати путници из унутрашњости да би преседали у друге возове? Итд, итд… Питања, нажалост, има превише.

Такође, потребно је подсетити да станице Н. Београд и Земун личе на некакве станице по селима из 19 века. На станици Топчидер се у ауто-воз укрцавају аутомобили. Један мој рођак је недавно вежбао два дана пре поласка у Бар како ће укрцати аутомобил у ауто-воз.

Зато нам вратите ту прелепу Главну  железничку станицу. Реновирајте то здање које ће само улепшати тај (не зтнам чији је) Београд на води, или, како рече принц, нови „мали Дубаи“. Османлије, шеике и принчеве Срби никада неће скинути са својих леђа.

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.