Анализа

„Шта је било, било је. Мир, мир, нико није крив!” – То опредељење нас је довело до понављања ужасне прошлости


Шта је било, било је – нико није крив !

Епилог судбине српског народа у последњих 100 година обележио је мото: Шта је било било је… Прихватимо то без сагледавања негативних последица, без критичког прилаза, дубље анализе и оцене и без дефинисане стратегије да се нешто слично не би у будућности поновило. Шта је било, било је, без кајања, нико није крив. Нећемо гледати у прошлост. Тиме се баве само они који су опседнути осветом и мржњом, заробљени у сопственом национализму и шовинизму. Окренимо се будућности као сав нормалан свет. Да ли ће неко задржати вековима изграђиван аутентичан идентитет или ће га се одрћи у име новопрокламованог, то се мене нетиче. Шта ме брига, то је његов проблем и његово право. Другим речима, будимо толерантни на сва растакања аутентичног заједничког идентитета, а нетолерантни према онима који га бране. Шта је било, било је! Идемо чисте душе, срца и савести. То је пут у светлу и срећну будућност !

На први поглед личи доста помирљиво. Међутим, ако се проанализирају последице таквог опредељења, лако је уочити да су управо из тога, произилазили сви неспоразуми, сукоби и најтежи злочини. Намеће се логичан закључак: да нас, уместо „светле” будућности чека понављање ужасне прошлости.

Ко је одговоран за то? Уопштен и поједностављен одговор био би: удружено деловање унутрашњег и спољнег фактора.

На унутрашењм плану, то су пре свега утицајне вође, предводници отпадничких самопрокламованих идентитета који, због личних интереса, воде своје заблудело стадо у најкрвавије сукобе против свог дотадашњег аутентичног идентитета, после чега се од минималних долази до непремостивих разлика чиме се постављају дубље основе у прихватању новог идентитета за који се треба борити до последње капи крви, као су већ истицале вође чији углед међу следбеницима, током и после сукоба, нагло расте.

Ништа мању кривицу не сносе, по разним основама утицајни представници већинског аутентичног идентитеа, који ради својих интереса, а неки и због незнања и неразумевања, прихватају разградњу аутентичног вековима изграђиваног државотворног националног идентитета. Они показују сервилност и опортунизам према свима онима који раде на разарању државотворног националног идентитета чиме постају саучесници разградње саме државе. Тако стичу широку популарност од свих непријатеља, спољашњих и унутрашњих, а и од свог народа који све више постаје индиферентан, слуђен и анастезиран. То су себични, људи од каријере, снисходљиви, конформисти, неискрени и друштвено неодговорни, као и они без памети и мудрости који све то олако прихватају.

На спољашњем плану, пресудну улогу на урушавању државотворног српског националног идентитета имали су:

  • Коминтерна, од оснивања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије до њене пропасти током Другог светског рата, стим што се кроз реализацију циљева те идеологије наставило даље урушавање српског државотворног националног идентитета све до пропасти комунистичке идеологије у СССР, источноевропским земљама и Југославији 1990. године.
  • Мондијализам и глобализам оличен у моћи крупног капитала најбогатијих и најутицајнијих земаља Запада од 1991. године.

И једнима и другима сметала је државотворна српска нација, као најпоузданији гарант државног суверинитета. Отуд не чуди што су се на заједничком задатку разбијања српског државотворног националног идентитета, као најбитнијег предуслова за рушење суверенитета заједничке државе, нашли удружени унутрашњи и спољашњи непријатељи.

Тај процес растакања српског државотворног националног и културног идентитета до сада је прошао кроз више фаза. Другим речима, периодично се обнављао, тако што је свака наредна фаза представљла је наставак реализације претходне фазе.

Прва фаза почиње одмах по оснивању Краљевине СХС, однсно Краљевине Југославије и траје до почетка Другог светског рата. Српски народ, који је поднео надчовечанске жртве за слободу и уједињење, уместо да створи једну српску државу (без бзира како би се звала) на претежно његовом етничком простору, који би уз Краљевину Србију, на основу изјашњавања о уједињењу ушле, поред српске Црне Горе, и северозападне области: Банат, Барања, Бачка са делом Славоније, велики део Далмације, и цела Босна и Херцеговина, или, да је тај простор прво ограничен, па да се тек онда ушло у савез са Хрватима и Словенцима, одрекли смо се победничке славе па се уместо Србије на победничком постољу са осталим државама победницама нашла Југославија.

У име новоосноване државе, српски национални идентитет се спутавао и полако утапао у југословенство. У име стварања интегративног југословенства, свесно се спутавао духовни и укупан културни идентитет српског народа који је после Првог светског рата имао добру подлогу да додатно ојача пре свега у присаједињеним областима српског језичког и укупног културног простора у коме су живели католички и исламизирани Срби. Ту празнину плански освајају сви који свој идентитет граде на негацији своје прошлости, на антисрпству. У томе предњаче Хрвати, користећи српско наслеђе као своје.

На такву очигледну узурпацију српског културног наслеђа, због југословенског заједништва, Срби се понашају равнодушно и неодговорно. Полако, али сигурно улазе у национални дефетизам. Тако олако прихватају хрватско присвајање штокавице/српског језика као свог, а са њиме и културног наслеђа ствараног на српском језику, иако су се Хрвати половином 19-тог века жестоко опирали Вуковом предлогу да прихвате штокавицу (српски језик), као свој језик.

Паралелно са тим наставило се унијачење Срба католика у Хрвате. Између католика и Хрвата стављан је знак једнакости. Истичући да је Србин само онај ко је православне вероисповести, (чему су кумовали и поједини Срби и представници СПЦ из предострожности због унијаћења). Исто тако од стране Хрвата и Аустроугарске плански се радило на придобијању оних муслимана који су изгубили статусне привилегије после одласка Турске, а сада и Аустроугрске, која је зазирала од уједињења свих Срба без обзира на вероисповест. То је посебно било видљиво када се аустрогарска власт обрачунавала са Младобосанцима, Србима све три вере. Истовремено су се свесно потискивала свежа сећања на ратне злочине које су нанета српском народу током Првог светског рата од стране Аустроугарских поданика, не само, на простору некадашње Југославије већ и других суседних народа. Сва та сећања требало је потиснути па и заборавити у име заједничке државе са југословенским идентитетом.

И уместо да се показано херојство, током Првог светског рата и свих претходних борби и ратова за ослобођење од туђина, искористило као додатни подстицај за јачање осећаја части припадања српском националном идентитету а не аморфном југословенству, великохрватски пројекат оличен у усташком покрету, уз немериву помоћ Комунистичке партије Југославије која је спроводила циљеве Коминтерне, учинили су све да до тога не дође. У томе су их подржале све поражене снаге; аустрофили оличени у католичкој и исламској вероисповести, црногорски зеленаши, пробугарски македонци, албанска и мађарска национална мањина.

Југословенски комунисти који су спроводили циљеве Коминтерне знали су да је најкраћи и најефикаснији начин освајања власти путем револуције, рушећи државу силом. А да би се то остварило, основни предуслов је разбити државотворну нацију, њен културни и национални идентитет. То значи искористити и минималне разлике унутар српског националног идентитета и на основу тих разлика произвести новое, неприатељски му настројене идентитете. Тако су се, у међуратном времену, под комунистичким барјаком окупили сви сатрапи, непријатељи српског идентитета, који је био стожер очувања заједничке државе Југославије. Последице таквог удруженог злочиначког деловања су убиство Југословенског Краља Александра – Ујединитеља, амнестија главних организатора усташког покрета 1939. од стране Стојадиновићеве владе, међу њима и Младена Лорковића, који ће у НДХ бити министр спољних а потом и унутрашњих послова, стварање велике Хрватске тако што је влада Цветковића Савској (Хрватској) бановини припојила Приморску бановину, делове Зетске и Дринске бановине.

Сви ти и многи други уступци нису допринели бољем међунационалном разумевању и већој жељи за очување заједничке државе, као што се мислило и без основе очекивало. Десило се обрнуто. То је само дало додатно охрабљење за огољено непријатељство прма српском народу и заједничкој држави која је створена, пре свега на српској крви. Освојене позиције српски непријатељи су утврдили, а представници већинске српске нације, задовољили уступцима, очекивали да ће се тако најбоље очувати заједничка држава и остати на власти уз подршку свих, а пре свега непријатеља који су у том тренутку максимално остварили своје циљеве. Први епилог је завршен.

Шта је било било је. Мир, мир, нико није крив! Задржава се све што је освојено на рачун Срба. Заборавимо све, идемо даље! Ипак предвечерје Другог светског рата Срби очекују са зебњом и дилемом: Да ли су довољно учинили уступака да би могли очекивати заједничку одбрану земље. За разлику од Срба, њихови непријатељи, отпадници српског идентитета, српске нације, разрађују план како да наставе остваривање започетих циљева, тамо где су стали , после епилога прве фазе?

Да подсетимо – и после толико уступака, Срби су током Другог светског рата доживели најтежа страдања, а понајвише на просторима некадашњег свог етничког простора који су уступили другима, својим отпадницима. Ко те може више мрзети од оног који ти је некад био близак, а сада негира сваку блискост, јер се на блискости не може градити нови отпаднички идентитет? Он се гради на мржњи и злочинима. За то је рат најпогоднији и најефикаснији. Тада се доказује постојање непремостиве различитости и оправдаова стварање новог идентитета.

Па ко жели рат? Онај са аутентичним идентитетом, или онај ко се највећом мржњом бори против њега, стварајући предуслове за изградњу свог, квази идентитета. Онда не чуди што су некадашњи припадници српског идентитета, Макс – Вјекослав Лубурић (од Дробњака, из Пиве, командат Логора Јасеновац), Љубо Милош (мајка му српкиња, десна рука свог рођака Вјекослава Лубурића) , Миле Будак (покрштена породица Будак), Секула Дрљевић (Србин- црногорац из Колашина, који је од српског радикала постао Црногорски федералиста, сарадник Анте Павелића), Савић Марковић –Штедимлија (рођен у Пиперима, који се од црногорског бјелаша трансформисао у идеолога Хрватске Црне Горе – Црвене Хрватске и Хрватске Православне Цркве и блиског сарадника Анте Павелића и Секуле Дрљевића, који је истицао да су Црногорци Црвени Хрвати и да говоре дијалектом Хрватског језика. После изласка из затвора у коме је одлежао 6 година, Мирослав Крлежа га доводи у Југословенски лексикографски завод). Поред наведених ту су и многи други знани и незнани.

И сад после свега, што је било било је. Мир, мир, нико није крив! Задржава се све што је освојено на рачун Срба. Познат је епилог и друге фазе што ће бити полазна основа за следећу, трећу у мирнодопским условима, после стварања Федеративне народне републике Југославије којој је накратко претходла ратна Демократска Федеративна Југославија. Ништа неочекивано!

После Другог светског рата, а у складу са одлукама Другог заседања АВНОЈ-а сачињен је оперативни план у даљем разграђивању српскок идентитета, његовог укупног духовног и културног етничког простора. За само 25 година, од некадашње Краљевине три народа, Срба, Хрвата и Словенаца, са одговарајућим и припадајућим етничким простором, дошло се до шест република. Ту сложену заједницу у првих 20 година чинили су Срби, Хрвати, Словенци, Црногорци, Македонци, а касније и неопредељени Срби муслиманске вероисповести (Муслимани) као шести национални идентитет. Јасно је да је на српском етничком простору формирана велика Хрватска и још три нације: Црногорци, Македонци и Муслимани. И ако је било више разлога да се као посебне републике конституишу, Далмација са покрајином Истром, Српска Крајина коју би чиниле области Лика, Банија и Кордун и босанска Крајина. Ни то није било довољно за успостављање додатне равнотеже, па су се у оквиру Републике Србије конституисале још две покрајине.

Шта је било било је. Мир, мир, нико није крив! Задржава се све што је освојено на рачун Срба. Познат је епилог и треће фазе у којој су ударени темељи за коначан српски пораз у четвртој фази, после пада комунистичке идеологије, 1990.године и ступањем на сцену агресивног мондијализма и глобализма оличеног у моћи крупног капитала великих и најјачих држава западног света.

Мондијализам и глобализам најмоћнијих држава запада, остварује своје циљеве још агресивније од Комунистичке интернационале. Не бирају средства и начине, не само у подривању аутентичних националних идентитета као окоснице очувања националних држава, већ и директно подстичу све могуће разлике унутар националне државе, уводећи их у међусобне сукобе директно учествујући у њима како би успоставили квислиншку власт. У ту сврху користе све механизме промовисања отпадничких идентитета, као највернијих сарадника у рушењу њихове дотадашње државе. Користи се сазнање социјалне психологије, по којој онај који је извршио самопоништење свог идентитета, спреман је на све злочине само да би истакао како се разликује од оног од кога је отпао. Они смишљено прижељкују злочине од оних чији су идентитет напустили како би показали и доказали да међу њима постоје разлике, и да имају оправдања за промовисање свог, новопрокламованог идентитета. С обзиром да су њихове вође и они који их слепо следе, у моралном смислу, људи без личног достојанства, части, чојства и јунаштва, са њима светски моћници лако манипулишу користећи их онолико дуго колико могу да им послуже. Кад добро одслуже и кад се компромитују лако их замењују другим који једва чекају да дођу на њихово место.

Тамо где су стали комунисти и Коминтерна, наставили су глобалисти и мондијалисти са свим унутрашњим сатрапима без личног достојанства, части и храбрости. Тако су се стекли сви услови за реализацију последње фазе, коначног српског пораза који ће се десити распадом СФРЈ од 1991.године наовамо. У грађанском рату, међуетничким сукобима, који још увек трају, уз покровитељство великих западних сила, епилог је следећи:

  1. На претежно српском етничком простору, поред урушене Србије, сада су створене још четири нове засебне државе: велика Хрватска, Црна Гора, Босна и Херцеговина и Македонија, а српске покрајине додатно ојачале своју самосталност.
  2. Произведене су нове националне заједнице са новим идентитетом који се агрессивно промовише на самопоништењу свог вековима изграђиваног српског идентитета, на антисрпству. Другачије се и нису мигли промовисати и конституисати.
  3. Упоредо са стварањем новопрокламованих, претежно националних, независних држава, ишао је и процес преотимања (черупања) српског духовног и укупног културног идентитета чиме се жели дати легитимет за ставрање нових нација, а онда и националних држава. То се посебно односи на преотимање српског језика а преко њега и српског културног наслеђа.
  4. Неканонско промовисање такозване Македонске и Црногорске православне цркве које иду у правцу унијаћења и негацији свог вековног српског идентитета и негацији самог православља. А када је ртеч о Босанцима/Бошњацима/Муслиманима (зависно од тога како се где изјашњавају) све се више напуста тоолерантни ислам а у место њега (под утицајем арапских земаља са којима се све више поистовећују), продукује се агресивни ислам који се узима за главно национално обележје.
  5. У циљу остваривања претходних циљева безочно се фалсификује историја на штету српске нације.
  6. Процес расрбљавања који траје најмање један век, произвео је код Срба опортунизам, снисходљивост, равнодушност, дефетизам и губитак самопоуздања и вере у сопствене могућности. Присутно је добровољно одрицање културних достигнућа и свих других вредности које је историја верификовала и високо рангирала. Ти уступци су ишли плански по фазама, да би се коначно дошло до завршног епилога: Шта је било било је. Прихвата се реалност као нужна и оправдана, на којој посебно инсистирају наши неприатељи, али сада у помирљивом тону, јер су остварили своје замисли. Тако се свесно, или несвесно, прихвата кривица и одговорност за све што се кроз крваве сукобе негативно дешавало у току 100-годишњег насилног расрбљавања и успостављања нових идентитета. Са “којим правом“, и ко још помиње српске земље изван државе Србије? Коме је то стсло до српске културне баштине присвојене од стране највећих непријатеља тог српског културног и сваког другог вредног наслеђа? И док се ћирилични натписи на таблама “бране“ у суседним државама, у Србији се не разбијају јер их скоро и нема.

Шта је било, било је, без кајања, нико није крив. Нећемо гледати у прошлост. Тиме се баве само они који су опседнути осветом и мржњом, заробљени у сопственом национализму и шовинизму. Окренимо се светлој будућности као сав нормалан свет!?

Нажалост, овај мото, данас много чешће изговарају Срби него други који су све учинили да се до овог епилога дође.

У Београду, 11.фебруар 2018.
Анђелко Кунарац

_________________________

П.С. Још увек постоји зрачак наде!
О томе у ауторовом чланку: Духовна и морална обнова нациjе

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.