АКТУЕЛНО

До сада необјављена студија историчара Вељка Ђурића (писана 1995 године): Пропаст Западне Србије


Поводом 23 године од геноцидa нaд Србимa у Хрвaтској, нaјмaсовнијег етничког чишћењa у Европи после Другог светског рaтa

До сада необјављена студија историчара Вељка Ђурића (писана 1995 године), представља приказ српске несреће која је по ауторовом мишљењу „рaвнa, aко не и тежa, од Видовдaнa 1389. нa Косову и Метохији“

Вељко Ђурић Мишина

Напомена: Текст сам писао почетком новембра 1995. године у намери да забележим бројне чињенице за које сам убеђен да ће, протоком историјских збивања, бити скрајнуте и заборављене. Предајем га читаоцима после 23 године, јер сматрам да би требало да се подсећамо на наше велике грешке, неразумне вође и трагедије. Свестан сам да ће „и ала и врана“ да скоче да ме критикују и оптуже али ћу се бранити захтевима да ти критичари буду убедљиви и да кажу да је много тога написаног било другачије!

+ + + + +

Моја генерација је сањала Западну Србију, државу Срба западно од реке Дрине. У Западној Србији Бањалука би била престоница, Книнска Крајина са Ликом, Банијом и Кордуном браник пред римокатоличанством, Херцеговина спојена са Старом Херцеговином (северном Црном Гором) и Рашком као браник пред исламом. Западна Србија била би држава са свим националним карактеристикама. На жалост, данас изгледа као да ћемо то оставити нашим далеким потомцима у аманет. Нама остаје да жалимо, тугујемо и да трагамо за узроцима које, одмах да кажем, сви знамо.

Западна Србија није проглашена нити створена осим у нашим душама. Било је барем пет формалних проглашавања и уједињавања без икаквих жеља да се то оствари. Уједињење нису желели ни политички врхови у Београду и Подгорици, али и они у Книну и на Палама. Уједињење нису схватали за озбиљно ни војници у сва три генералштаба.

Западна Србија није створена и зато што су Хрвати овог момента за нас војнички јаки.

Западна Србија није створена јер то нису дозволиле Европска Унија, Америка и НАТО-пакт.

Некадашње Републике Српске Крајине нема више на географској карти. Нестала је за два дана, 4-5. августа 1995. године. Нестала је на годишњицу блокада Срба западно од реке Дрине коју је увео председник Србије.

Републике Српске Крајине нестало је скоро без испаљеног метка, скоро без битке. Нестанак Републике Српске Крајине означио је и постепено умирање Републике Српске.

Три месеца после догађаја који је променио српску историју, али и неких других народа, је веома мало времена за некакве анализе. Трагање за узроцима пропасти је веома незахвалан посао у коме се мора погрешити и на некога огрешити. Стога овај текст нема никакве претензије за апсолутном истином осим да колико-толико допринесе трагању о узроцима наше националне трагедије.

Пропаст Републике Српске Крајине била је колико неочекивана толико и очекивана! Крајина је пропала пре него што је и створена: Срби су народ са библијским проклетством које га тера да се врати на Исток.

Нестанак Крајине раван је, ако не и тежи, Видовдану на Косову 1389. године. Српство још увек не схвата шта се догодило. И тако ће бити још дуго времена. А када схвати, биће касно за неколико генерација. Крајина ће тада остати у далекој историји. Или ће све то бити сасвим другачије?

Историја је сурова: историчари и хроничари догађај истражује од почетка до краја. А то ће радити многи Срби јер су сви историчари и хроничари! Стога им треба дати бројне чињенице. Овај текст биће мала хронологија догађаја коју је написао један од учесника ситних збивања. Самим тим биће субјективан и пристрастан јер је писан на посебан начин, са емоцијама а без професионалне оптерећености – онако како их је доживео и видео потписник.

Почетак свачега је рађање. Крајина је почела 600-тог Видовдана од оног Видовдана на Косову, на прослави годишњице Косовске битке на Далматинском Косову 1989. године. А Косово је најскупља и најпознатија српска реч. Јер с Косовом се рађа али и умире! Крајина је рођена на Косову. А крајишко Косово је сада у небеској Србији!

Шта то беше Крајина или стварање Републике Српске Крајине

У почетку код Срба беше жеља за културном аутономијом у Хрватској. Други корак било је стварање Српског културног друштва „Зора“ у Кистањама, селу удаљеном од манастира Крке два-три километра. Већ сутрадан догодио се радикални помак у жељи. На прослави 600 годишњице Косовске битке, на Далматинском Косову, 9. јула 1989.  године, планирало се читање прогласа о организовању референдума под међународном контролом ради стварања државе Српске Крајине, нове федерална јединице под директном управом савезне владе у Београду. Предлагало се уједињавање Срба Далмације, Лике, Баније, Кордуна, Славоније и Барање. Као одговор на стварање „Зоре“, Хрвати су ухапсили двадесетак Срба, међу њима и председника новоствореног друштва, Јована Опачића. Ова хапшења показала су Србима шта им спрема Хрватска.

Јован Опачић, председник српског друштва “Зора”

У Книну је 17. фебруара 1990. године створена Српска демократска странка ради учествовања на првим вишестраначким изборима у Хрватској. Први председник странке био је угледни лекар из Шибеника, психијатар Јован Рашковић. Недељу дана касније, 24. фебруара, у Загребу је председник новостворене странке, Хрватска демократска заједница, први и једини до данашњег дана, генерал Фрањо Туђман у првом обраћању Хрватима наговестио немир Србима: „Независна Држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“.

На основу резултата избора, који су одржани 22. априла, Срби су стекли право да формирају општинске управе у Книну, Бенковцу, Грачацу, Доњем Лапцу, Обровцу и Кореници. За председника општине Книн изабран је Милан Бабић, до тада скоро непознати стоматолог. Милан Мартић је тада био само један од полицајаца у Книну.

Следећа степеница у развоју Крајине направљена је 27. јуна 1990. године када је договорено стварање Заједнице општина Северне Далмације и Лике, а у којој би се требале наћи: Бенковац, Книн, Грачац, Доњи Лапац, Обровац и Кореница. (Убрзо су нешто слично одлучили и на Кордуну, Банији и у Славонији). Свечано проглашење Заједнице општина било је 1. јула на Далматинском Косову, код Лазарице.

Велика народна српска скупштина одржана је у Србу 25. јула 1990. године по позиву Јована Рашковића, председника Српске демократске странке. Том приликом су прихваћени Декларација о суверености и аутономији српског народа и Српско национално вијеће. Убрзо је, 19. августа,  организован плебисцит у облику референдума. Све ово урађено је и као одговор на планове Хрватске демократске заједнице, победничке странке у Хрватској, на вишестраначким изборима одржаних у мају исте године. Резултати референдума саопштени су 30. септембра што је означавало и проглашавање аутономије.

Јован Рашковић, најугледнији лидер Срба у Хрватској

Неколико дана уочи референдума, хрватске власти прогласиле су га нелегитимним и обзнаниле да ће послати полицијске снаге да спрече сваку помисао у том смислу. А то није била само празна претња: хрватске власти почеле су сакупљати бројне полицијске јединице у Задру, Сплиту, Шибенику и осталим градовима. Председник Книна Милан Бабић прогласио је ратно стање. Српски народ у Северној Далмацији је спонтано одговорио тако што су поставили бројне препреке по путевима на свим правцима ка Книну. Хрвати су то касније иронично назвали, а београдски „независни“ медији прихватили, као „балван револуцију“. Ради истине треба казати да ниједан балван није био запречен на путевима. Додуше, била су разна врста возила натоварених громадама камења, камење и металне препреке. Цинично је све то називати „балван револуцијом“ јер то би требало да значи да су Срби, по народној пословици, глупи као балвани.

Почетак националне револуције неки повезују и за 3. јул, дан када се једна група книнских полицајаца обратила писмом Министарствима унутрашњих послова Хрватске и Југославије у ком их обавештавају да не желе „шаховницу“ на униформи, нити да постану некакви „редарственици“. Њих је предводио Милан Мартић. Они су се одметнули, како су говорили Хрвати, и отишли са оружјем у Голубић, село петнаестак километара североисточно од Книна. Одмах на почетку, овој групи прикључило се десетак младића. Сваким даном било их је више и више. Тада се схватило да недостаје оружје. А оно је веома брзо и набављено. Председник Српске демократске странке Јован Рашковић је први пут признао да више није за вођу као што је био до тада. Рашковић је схватао да долази време оружја а том времену није дорастао.

Крајем августа 1990. године, територију Книна контролисале су организоване народне страже на путевима, српска власт је нормално радила свој посао а Хрвати су претили. Тадашња Југословенска народна армија није се мешала ни у шта очекујући некаква наређења из Београда а која никако да стигну. Прва прилика за дејство војске била је онога дана када су неколико хрватских хеликоптера са полицијским снагама кренули ка Книну са задатком да растуре све што су Срби урадили, да заведу полицијски терор.

21.децембра 1990. године проглашена је Српска аутономна област Крајина (САО Крајина) у саставу Републике Хрватске. А Крајина је требало да омогући Србима да буду равноправни са Хрватима. За председника владе изабран је Милан Бабић, тадашњи председник општине Книн.

По Уставу Републике Хрватске, изгласаном 22. децембра 1990. у Загребу, Срби су постали национална мањина. Као одговор на прогресивну репресивну политику Хрвата и њихове државе, Срби су одговорили 28. фебруара 1991. године проглашењем издвајања из Хрватске.

Први оружани сукоб снага Крајине и Хрватске догодио се 31. марта 1991. на Плитвицама. До данашњег дана нису познате жртве којих је било на обе стране. Истога дана је скупштина САО Славоније, Барање и Западног Срема одлучила да се припоји Републици Србији.

У Карађорђеву, 16. априла, малом али добро чуваном месту у Војводини, састали су се председници Србије и Хрватске, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман.

Туђман и Милошевић у Карађорђеву

Хрватски полицајци напали су 2. маја Србе у Борову Селу. У сукобу је погинуо један Србин и двадесетак Хрвата.

Руководство Крајине организовало је 12. маја 1991. године референдум за припајање Србији и Црној Гори. Крајем месеца, Извршно вијеће је преименовано у Владу Крајине. Први председник владе постао је Милан Бабић а Милан Мартић министар одбране. Истом приликом створена је функција председника Крајине. Први председник постао је Милан Бабић. Била је то његова трећа степеница у политичком пењању на апсолутну власт у Крајини.

У међувремену, у Босни и Херцеговини је створена Заједница општина Босанске крајине. Дан уочи Видовдана, 27. јуна 1991, у Босанском Грахову проглашено је уједињавање две српске области, САО Крајине и Заједнице општина Босанске Крајине, у једну целину. Било је то прво у низу проглашених уједињења.

У лето исте године, 27. јуна, Словенци су напали савезну војску. После краткотрајног рата, Југословенска народна армија (ЈНА) се, после двадесетак дана, повукла понижена и посрамљена захваљујући вољи генерала.

Крајем 1991. године, унутар међународно признатих граница Републике Хрватске, постојале су: САО Крајина, САО Западна Славонија и САО Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Оне су се, на празник Светог Николе, 19. децембра 1991. године ујединиле па је проглашена Република Српска Крајина. Први председник постао је Милан Бабић. Милан Мартић постао је министром унутрашњих послова. Председник Скупштине био је Миле Паспаљ, доскорашњи физички радник у Сиску.

39085286_830729873981381_1976691717969018880_n

Грб Српске Војске Крајине

Република Српска Крајина имала је површину од око 12.000 километара квадратних, 17 општина, око 300.000 становника. По Уставу, Крајина је имала: грб од двоглавог белог немањићког орла, црвено-плаво-белу заставу, химну „Боже правде“, српски језик као званичан и ћирилицу за званично писмо.

Издаја или Венсов план

После Словеније, и Република Хрватска се издвојила из Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. То се догодило 8. октобра 1991. године. То је био и почетак краја Југославије.

Међународна заједница, предвођена Немачком, имала је свој план о постепеном растурању Југославије на шест република-држава и смиривању Срба. Постојање Крајине требало је спречити такозваним „Венсовим планом“, названим по једном од америчких политичара – Сајрусу Венсу. Венсов план био је магла намењена Србима у Крајини. Вољом европских моћника, у Женеви су се састали председници Србије и Хрватске, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман и генерал ЈНА Вељко Кадијевић ради потписивања плана којим се гарантовало заустављање ратних борби.

По овом плану, нестало је савезне војске у Хрватској. Тако је српски народ остављен на немилост војно растућој власти из Загреба. Савет безбедности Уједињених нација је, 27. новембра 1991, по хитном поступку одлучио да пошаље мировне снаге у зоне ратних дејстава ради раздвајања Хрвата и Срба.

План Сајруса Венса “Z 4” Срби нису прихватили

Сасвим супротно мислио је председник Србије Слободан Милошевић. Он је 8. јануара 1992. године послао отворено писао Бабићу упозоравајући га да прихвати Венсов план. Бабић је четири дана касније, истим начином одговорио, и одбио Милошевићево наређење.

Милошевић је због Бабићева одбијања, посредством свог чиновника, Бранка Костића члана некаквог колективног руководства крње Југославије и генерала Благоја Аџића, начелника Генералштаба из Београда, натерао крајишку Скупштину да смени Милана Бабића. А Бабић је по повратку у Книн „распустио“ стару владу и формирао нову. Крајем фебруара, у Борову Селу, Скупштина је, по захтеву Милошевића, изабрала Горана Хаџића за новог председника Крајине. Тог момента појавило се нова личност на политичкој сцени – Горан Хаџић, дотадашњи магационер из Барање. Нови председник владе постао је Здравко Зечевић, економиста из Бенковца.

У међувремену, у Крајини су постојала двојица председника, две владе, јер Бабић није признавао смењивање у Глини које је одрадио управо Миле Паспаљ. А Паспаља је у политику увео управо он, Бабић. Но, двовлашће је убрзо постала прошлост. Наравно, вољом председника Србије.

А 15. јануара 1992. године Европска заједница (ЕЗ) признала је Хрватску и Словенију. Убрзо су то исто урадиле и остале државе. Тако су ове југословенске републике постале самосталне државе. Њиховим путем кренула је и Босна и Херцеговина. Њу је Европска заједница признала 6. априла за самосталну. А сутрадан, 7. априла, Срби су на Палама прогласили Српску Републику Босну и Херцеговину. (Савезна Република Југославија је проглашена 28. марта исте године а састојала се од република Србије и Црне Горе).

Уједињене нације прогласиле су српске територије (Републику Српску Крајину) за своје заштићене зоне. Међутим, Хрвати то нису поштовали па су у међувремену напали Пакрац, код Госпића, код Дрниша, у Равним Котарима и на неколико других места. При том су извршили стравична зверства над Србима не бирајући пол или старост.

Крајишко руководство одлучило се за још један референдум о уједињењу са Републиком Српском. И то је одрађено 20. јуна 1992. године. Лета 1992. године умро је и сахрањен у Београду Јован Рашковић, један од најугледнијих српских првака.

Крајем године, 12. децембра, одржани су први вишестраначки избори у Крајини. Највише гласова добила је једна од настављача Српске демократске странке предвођена Миланом Бабићем. Није изабран председник Крајине у првом кругу. Тек у другом се то десило: 24. јануара 1994. победио је Милан Мартић. (Мартићева победа догодила се захваљујући вољи и подршци Слободана Милошевића. Сматра се да је резултат првог круга фалсификован како се не би дозволило проглашење Бабићево за председника). Боро Микелић, директор великог предузећа „Гавриловић“ из Петриње, је постављен за председника владе а Милан Бабић за министра иностраних послова.

Више од годину дана текао је живот Крајине у ишчекивању судбине. Радиле су школе, било је и неколико малих прекида. Народ по селима обављао је углавном све неопходне радове. Стоке је било довољно. У продавницама је било као и у Београду или на Палама, само су цене биле нешто веће. Наравно, изузетак су биле цене вина, ракије, пршута и сира! Аутобуске везе са Србијом биле су довољне и редовне. Долазили су уметници, књижевници, патријарх и владике. Живот је текао својим током. Као да рата Срба и Хрвата нема или да је то далека прошлост.

Председник владе Микелић био је обична марионета председника Србије. Додуше, радио је понешто и на своју руку, на пример продаја хране из предузећа „Гавриловић“ Хрватима за њихову војску. За те послове знали су само они који су читали загребачку штампу и неколицина у Книну. За Микелићевог мандата привреда Крајине опљачкана је за око 300 милиона марака.

После преговора са Хрватима око отварања комуникација, договорно  је пуштање (некадашњег) ауто-пута Загреб-Београд кроз Хрватску. Рачуна се да је хрватска страна за месец дана имала користи десетак милиона долара. А Крајина је тако била пресечена на два дела јер је Западна Славонија одвојена од остатка. И онда, 1. маја уследила је муњевита хрватска војна акција северно од ауто-пута. За неколико дана побијено је око 6.000 Срба, остали су прогнани преко Саве, у Републику Српску. Данима после тога, Хрвати су причали како уништавају распршене српске војнике јер нису хтели да се предају. Иако је крајишка војска имала савез са војском Српске, ни један метак нису испалили као помоћ својој браћи.

У време војне операције на Крајину, нико из званичног Београда није реч казао. Једина помоћ било је претеривање прогнаника од Дрине ка Источној Славонији и то без права на било какво задржавање.

Следећа два-три месеца, Крајина је и даље живела својим животом. После другог покушаја смењен је Микелић, а нови председник владе постао је Милан Бабић. А он није проглашавао владу скоро месец дана. Урадио је то тек крајем јула месеца. Тада је било касно за Крајину!

Одбрана и последњи дани или обећања, обећања

Хрватским освајањем Грахова 28. јула 1995. године прекинута је главна комуникација Далмације и Босанске Крајине. То је био први знак скорог хрватског напада на сам Книн. Други знак било је бомбардовање села Стрмице, удаљене десетак километара од Книна. Ова хрватска офанзива је била претпоследња у низу, последња је улазак у Книн.

Главни штаб крајишке војске прогласио је ратно стање и објавио додатну мобилизацију, али само за подручје Северне Далмације. Овакав потез је био потез очајника. Како другачије назвати официре који тек тада проглашавају некакво ратно стање. Као да рата до тада није ни било. Као да Хрвати нису дирали Крајину од њеног проглашења. Као да су заборавили шта су Хрвати до тада задобили: освајање Медачког џепа код Госпића, освајање моста код Масленице, освајање Равних Котара, освајање Миљевачког платоа код Дрниша и освајање Западне Славоније.

Новопроглашено ратно стање имало је и неке чудне последице: мобилисани су и радници у крајинској телевизији и радију. Неколико сати Радио-Книн није емитовао никакав програм што је сав народ, жељан праве и истините информације, додатно узнемирило. Прекид свих телефонских веза са Бања Луком и Београдом је била још једна кап у стварању безнађа.

Крајишка скупштина, која је заседала у Топуском, је прихватила састав нове владе са Миланом Бабићем као председником. Његове прве речи биле су подршка „мировним напорима Југославије“.

Крајишки војни штаб саопштава како су линије стабилне и сигурне.

Сутрадан, 29. јула, обичан народ је гледао чије се породице пакују из Книна и одлазе пут Београда. Мало је службених аутомобила за породице „заслужних“ људи Крајине а много више некаквих разлога за њихов пут из Книна. А то је значило да је нешто чудно на помолу. А онда вест да влада заседа у Книну. Прве информације биле су о откупној цени пшенице. Војне информације говоре о „чврстим линијама одбране“ истовремено када из Стрмице допиру детонације хрватских топова.

Милан Мартић од шефа полиције до председника Српске Крајине

Исто вече Милан Мартић се појављује на телевизији без председника владе Милана Бабића и генерала Милета Мркшића. Мартић понавља речи како на све то што се дешава „Милошевић и Србија не могу равнодушно посматрати“ и обећава заједничку војну акцију Београда, Пала и Книна.

Слика са книнске аутобуске станице понавља се већ данима – одлазе жене и деца. Али 30. јула недостајали су аутобуси који су требали синоћ стићи из Београда. Кажу да је место за стајање у аутобусу из Бенковца плаћан 300 марака! После подне је стигао Јасуши Акаши и обећао да ће његови посматрачи извештачи јављати шта се све збива на граници. Истом приликом договорено је да се код Карловца састану војни представници у Женеви представници власти Хрватске и Крајине.

У послеподневним часовима у Книн је хеликоптером долетео генерал Ратко Младић, командант војске републике Српске. Некако у то време из Глине су стигли и црквени великодостојници предвођени патријархом Павлом. Пред народом Младић обећава офанзиву и враћање Грахова и осталих изгубљених територија, патријарх говори о миру, владика Атанасије о Косову а Мартић обећава ломљење хрватских зуба и вилице. А народ је управо тада и даље слушао хрватске топове из правца Динаре, од Грахова. Сви су се у себи питали: Шта ако Хрвати нападну Книн, шта ако закасни војска из Српске да удари с леђа у Хрвате, шта ако се Србија не умеша… Исто вече на бањалучкој телевизији виделе су се слике избеглица из Стрмице, њихово бежање у неповрат.

Први август у Книну није донео ништа ново: на ратишту су се и даље размењивале гранате без икаквих последица, чуле су се приче како су Срби растурили неколике хрватске диверзантске групе. У Дрвару су се састали војни и цивилни представници Српске и Крајине. Уместо било чега што би добро донело, догодила се жестока свађа Караџића и Младића.

Приликом повлачења на граници са Републиком Српском, војници из Крајине морали су одложити оружје

На Илиндан, 2. августа, је грмела хрватска артиљерије и минобацачи на Динари.

Сутрадан, 3. августа, у Швајцарској су се састали представници Хрватске и Крајине. Хрвати су ултимативно захтевали разоружање српске војске, отварање свих комуникацијских путева, отварање нафтовода… Срби су пристали на све осим на војну капитулацију. У исто време, у Книну, у касарнама војника Унпрофора приметила се велика ужурбаност. Они су ранијих година, сваки пут уочи хрватских напада, обавештавани о предстојећим догађањима.

Хрвати су 4. августа, у пет сати ујутро, бомбардовали Книн. А напад је трајао сатима. У првом затишју, официри Унпрофора су признали неколицини новинара да су их Хрвати обавестили, око четири часа после поноћи, о предстојећем бомбардовању града. Официри нису говорили о синхронизованим нападима на сва крајишка насеља.

Бомбардовања су била непрестана све до око 16 часова када је наступила тишина. После подне су кроз Книн прошли први прогнаници из села са јужне стране града. Полако су им се прикључивали и сами Книњани. И егзодус је почео.

Око 19 часова са радио Книна чула су се оптимистичка уверавања Милана Мартића. Није признао да је Врховни савет одбране наредио да се комплетна одбрана повуче на друге линије. Али њихово наређење није прочитано па је остало само за упућене.  А хрватска пропагандна машинерија увелико је попуњавала празан српски простор. Наравно, њихове вести биле су пуке дезинформације срачунате да изазову панику и слом Срба.

Ратни злочин: Хрватска је авионима и артиљеријом бомбардовала и избегличке колоне

Одлазак из Книна навелико је текао. Одлазили су комплетне породице, жене и деца. Војна команда стигла је до новог одредишта, до Срба. У међувремену, сви путеви од Дрниша ка северу, ка Лици и Мартин Броду, и даље на исток, били су закрчени. Помешали су се рањеници, обичан народ и војска. Кренула је Крајина у неповрат.

На граници са Српском, војници из Крајине морају одложити оружје. Они који су одбили да оружје одложе пред Хрватима, сада одлажу оружје својој браћи из друге државе са којом су се неколико пута уједињавали. Историја то није забележила!

Народ је стизао до Петровца, одлазио даље, стизао до Санског Моста, Приједора, Бања Луке, одлазио и даље, стизао до Дрине. Преко Дрине није било Србије. Тамо је била некаква Савезна Република Југославија.

За то време Србија је ћутала. Није ни гласа пустила, као и безброј пута раније. Прво јављање десило се када је у Бања Луку стигла једна жена из некаквих владиних органа. А тада, у општем лудилу, није било никога кога занима прича неке жене из Београда!

На крају, после недељу дана, све је било јасно: Није било ни државе, ни власти, ни војске! Било је борбе за власт, пљачку и обману народа!

Лично и субјективно виђење историјске пропасти Западног Српства без претензија за апсолутном истином

Нестајање Западне Србије, започето пропадањем Републике Српске Крајине а наставило се губљењем скоро трећине Републике Српске и то оног дела који је био једна целина са Крајином, представља националну трагедију незабележену у српској историји од Косова 1389. године. Три месеца после пропасти за некакве анализе нису никаква дистанца са које би се могло трезвеније гледати. Јер, психичко растројство набијено емоцијама биће препрека да будемо рационални у гледању на трагедију и трагању за узроцима. А трагедију није могуће објаснити с обзиром да је то последица бројних чинилаца, националних, војних, персоналних, психолошко-пропагандних и ко зна чега још. Оваква комплексност има последице које не дозвољавају да се лако и простим речима каже шта се, како и због чега се све то десило.                        

Људи, људи

Персонализација историје није баш пожељна али може бити исправна и сигурна. Историјски догађаји се могу посматрати преко појединих личности због њиховог чињења или нечињења, функције коју су обављали, утицаја на власт или на народ итд. То значи да се и пропаст Крајине може објашњавати преко појединих личности политичког и војног врха, и њихове позитивне или негативне улоге. Ово је мој покушај који нема никаквих претензија осим да подсети на минуле догађаје и људе који су их стварали.

Милан Бабић

Милан Бабић је један од најпознатијих личности и најутицајнијих политичара некадашње Републике Српске Крајине. Његове функције одредиле су и његову кривицу која није безначајна у националној трагедији. Да би се све ове тврдње схватиле, мора се познавати његова политичка историја. А она је отприлике оваква:

Први пут чуло се за име Милана Бабића у Книну средином јула 1989. године када је формирана општинска комисија Савеза комуниста Хрватске ради обрачуна са Србима коју су створили Српско културно друштво „Зора“. До тада је таворио у некој од малих партијских организација. Прву степеницу прешао је када је изабран за делегата Книнске регије на последњем конгресу Савеза комуниста Хрватске.

Прави наступ на политичку позорницу збио се априла 1990. године, у време првих вишестраначких избора за општинске управе тадашње Социјалистичке Републике Хрватске. Приликом стварања Српске демократске странке није био у првој постави руководства. Челници странке, Јован Опачић, Душан Зеленбаба и Радослав Тањга, отишли су као посланици у Загреб, у хрватски сабор да заступају српске интересе. За председника Книна изабран је Бабић.

Крајем августа 1990. године превазишао је локалне книнске оквире и „отиснуо“ се у Хрватску, Југославију и шире, и то стога што је прогласио ратно стање на територији севернодалматинских општина. Било је то време одржавања референдума о аутономији а који је завршен проглашењем Српске Аутономне Области Крајине. Дан-два по проглашењу Крајине, на книнској тврђави завијорила се српска тробојница. На тврђави су се нашли: Јован Рашковић, Милан Бабић, Милан Мартић и многи други. Плотун су испалили припадници книнске полиције, са петокракама на капама. Свирао се „Марш на Дрину“. (Историјска коб је хтела да Дрина постане путоказ Србима западно од истоимене реке).

Српска тробојка на Книнској тврђави

На Српском народном сабору одржаном у Србу, јуна 1990. године, Милан Бабић као главни организатор наместио је себи и право да последњи говори. У тим временима успео је да се наметне и уздигне изнад свих осталих које је карактерисала просечност. Био је једини који је знао како, с ким и шта хоће. А желео је највише и апсолутно све. Што је желео то је и постигао: једног момента био је председник Книна, председник владе председник Крајине и још 11 функција (углавном председничких)!

На своју славу, Светог Николу, 1991. године, Бабић је изабран за првог председника Републике Српске Крајине. У међувремену, око себе је дозволио окупљање мале групе локалних послушника и каријериста. Сваки од њих желео је да буде нешто ближи од осталих „предсједнику“, како су га из милоште називали. Један од врхунаца њиховог удвориштва било је на Српском радио Книну у форми емисија са поздравима и лепим жељама од обичног народа. Своје сервилне сараднике знао је да награђује различитим титулама, од директорских до министарских. Бирао их је по квалитетима и манама, далеко испод свога нивоа и квалитета.

Први пораз који га је прилично уздрмао дошао је од стране председника Скупштине Милета Паспаља, кога је баш он „измислио“. А овај је пристао и потписао Венсов план без ичијег овлашћења и налога, осим ако се не рачуна Милошевић. Тако је Паспаљ срушио Бабића!

Волео је да се шепури пред народом показујући да је иза њега званична Србија: његови послушници намештали су стање у коме би народ постављао питања у стилу „Ко стоји иза њега“ и одмах одговарали: „Милошевић“!

Своју харизму је љубоморно чувао и није дозвољавао да му се неко приближи по слави. Ту сурову страну лица је показао према Драгану Васиљковићу, познатијем као капетану Драгану, личности која је препородила војничку организацију Крајине и припремила добру одбрану за прве хрватске нападе. Раст Драганове популарности је могло угрозити Бабићеву популарност. Стога је доживео да га протерају из Крајине по његовом налогу.

Драган Васиљковић, познатији као Капетан Драган, борио се у Српској Крајини

Није Бабић мрзео капетана Драгана због маскирне униформе јер је и сам то волео и у њој проводио време, додуше само на конференцијама за штампу. Али, истина је да ниједном није отишао међу борце, на прву линију фронта.

Милан Бабић се издигао из обичног народа, пењао се на политичкој лествици, падао али се поново дизао. Био је на врхунцу у сваком погледу: власт, функција, телохранитељи, аутомобили, друштво, путовања и тд. А све то имао је само после подне, никако пре подне. Васцела Крајина је знала да он воли да спава до поднева. Седнице владе Книна и Крајине, или било које друге институције, заказиване су само за послеподневне часове.

Изгледало је као да је овом малом и провинцијском лидеру слава помутила разум. Умислио је да су његови разговори са службеницима Уједињених нација или Европске уније у ствари разговори високих и равноправних државника. Знао је да се пореди са председником Србије. Мислио је како може уцењивати Србију што је и урадио неколико пута проглашавајући уједињење Крајине и Србије или Републике Српске.

Милан Бабић је лично постигао много у својих дотадашњих 40 година: био је неко и нешто, био је велика власт, путовао је у име Крајине. Иако је имао подршку народа, није му се одужио како је морао. Био је превише ауторитаран, није хтео добре сараднике јер су му дражи били неспособни послушници.

Као један одговор на писмо Слободана Милошевића (у коме је тражио од народа Крајине да смене Бабића и изабере другог) забранио је политичку партију Савез комуниста – Покрет за Југославију, којој је идејни и духовни вођа била Мирјана Марковић, супруга председника Србије. Да иронија буде потпуна, тај исти Бабић је скинуо забрану у данима када је схватио да ће му то донети поене у Београду поводом разговора о новом председнику владе. (Срби у Крајини су Милошевићево писмо схватили као знак издаје, тада се први пут народ сетио састанка Милошевића и Туђмана у Карађорђеву).

После смењивања са места председника Крајине, Бабић је задржао место председника Книна. Одатле се није ни претерано ни често јављао. Као да је чекао своју нову прилику. Први корак ка новом успону урадио је у манастиру Крка када се јавно пољубио у знак помирења са Миланом Мартићем, тадашњим министром унутрашњих послова, иначе тада најмоћнијим човеком Крајине. На изборима одржаним крајем 1993. и почетком 1994. године, своју пропаганду је обогатио новим детаљима. Тако је често помињао име четничког војводе Момчила Ђујића говорећи да је историјска личност. (Као да то народ није знао и без њега)! Његов изборни слоган могао би се окарактерисати у једној реченици: „Никада више у Хрватску“! Народу је било јасно да је Бабић победник. Међутим, његово раније замерање Милошевићу, довело је до понављања избора а самим тим и новог победника у личности Милана Мартића.

Нови председник крајишке владе Борислав Микелић, изабраник Милана Мартића (и Слободана Милошевића), предложио је Бабића за министра спољних послова. То је могло да значи: нова путовања, Европа, одела, дипломатија, велики саговорници, једном речју, као некада! Али, историја му није дала за право да путује много, ако се не рачуна безброј пута до Београда.

Бабић није хтео да се придружи рушењу Микелића које су припремали посланици Српске радикалне странке Крајине на предлог председника Милана Мартића, хтео је да то сам уради јер је намеравао да покаже своје могућности (стару величину, стару славу). Када је то и урадио, постао је нови мандатар. Владу је стварао више од два месеца. То је било време убитачне хрватске пропаганде о оружаном решавању проблема Крајине. Када је створио владу, могао је само да прихвати европско-хрватско уцену названу „План Загреб-4“. Предвече 3. августа 1995. године, у згради америчке амбасаде у Београду обећао је америчком амбасадору Питеру Галбрајту доста уступака Хрватској. Али, за Крајину је тада већ било све касно!

Амбасадор САД Питер Галбрајт координирао је акцију “Олуја” са председником Хрватске

Пропаст Крајине је дочекао у Београду. На крају је завршио у Земуну, у кући једног рођака. Кажу да је крајем августа виђен пред амбасадом Канаде, у реду за подношење молби за усељеничку визу.

Горан Хаџић

Магационер из Пачетина, Горан Хаџић, пре августа 1990. године познат је као коцкар и женскарош. У данима проглашења САО Славоније, Барање и Срема био при самом врху Српске демократске странке. Његов избор за председника Крајине, по диктату из Београда, био је прави догађај. Први потез који је урадио био је именовање Жељка Ражњатовића, познатијег по надимку Аркан, једног од команданата добровољачких јединица из Србије које су ратовале с друге стране Дунава и Дрине.

За време свога мандата, Хаџић се није разликовао од Бабића, ни он се никада није појавио на фронту али се често сликао у униформи окружен телохранитељима са пуно оружја. Волео је конференције за штампу.

Избегличка колона Срба из Крајине спашава животе (у Сремској Рачи)

Када је Крајина грцала у бројним проблемима, у првом реду тешке борбе око коридора од Бања Луке ка Бијељини, њен председник Хаџић се одмарао на најпознатијем летовалишту у Црној Гори, на острву Свети Стефан. А стварно се прославио у причама о шверцу нафте и дрвених трупаца. То је време када је Крајином царовало безакоње, шверц и лоповлук на свим нивоима осим у обичном народу. Једини који се у тим временима бунио био је министар унутрашњих послова Милан Мартић. Стога га је Хаџић хтео да додели генералски чин баш Мартићу и тако га на неки начин смири.

Горан Хаџић је данас поново извучен из прошлости да одради намењени задатак око источног дела некадашње Републике Српске Крајине састављене од Барање и Западне Срема. Он је тај који може бити потписник и формалног гурања Крајине у Хрватску а то значи у историју.

Милан Мартић

Милан Мартић је по струци квалификовани машинбравар. Касније се преквалификовао и постао полицајац. Радио је и у Книну, циници кажу веома ревносно и на штету појединих људи. Неколико дана уочи прославе Видовдана 1989. године на Далматинском Косову се изненадно разболео. Ваљда је осетио да ће народ требати тући а он то није желео.

Први пут се за његово име чуло када је одбио да потпише лојалност новој хрватској полицијској власти и стави „шаховницу“ на униформу и главу. После тога остало му је да се склони из полицијске станице и из страха да се не нађе неки лојални. Заједно са неколицином истомишљеника, узели су нешто наоружања и отишли у Голубић. Ту се настала прва група наоружаних Срба који су били спремни и на оружани отпор новој хрватској власти. Као министар унутрашњих послова покушао је да спречи криминал али није имао могућности јер је то само део једног великог брега. Ни као председник Крајине није могао много да уради. Морао је често да пита Београд за савете о свом послу. Једном је одбио да послуша Милошевића тако што је отишао у Дрвар на гласање ради одбијања плана Контакт групе. То му Милошевић ни до данашњег дана није опростио. Да је тако, види се у сталним нападима на њега и Караџића и „њихову неразумну политику“.

Хрватска пропаганда је 5. августа 1995. лансирала вест чак и посредством Београда о његовом наводном самоубиству. Извукао се међу последњим становницима Книна. Није имао скоро никаквог утицаја на последњу операцију крајишке војске – повлачењу Крајине у неизвесно. Задржао се у Бања Луци и ту остао до данашњег дана и живи животом који је веома тешко разумети: формално посматрано, он је и даље председник државе која и даље постоји. Одатле поручује како не признаје пораз већ само привремену окупацију, како се спрема за нову борбу против Хрвата која ће вратити Крајину. Три месеца после историјске трагедије, све ово изгледа без смисла и будућности јер нема ни Крајине ни Крајишника.

Борисав Микелић

Борисав Микелић, претпоследњи председник владе Крајине, остаће запамћен у историји као политички моћник кога је на власт довео Милан Мартић а кога је на неки начин и срушио. У међувремену је оштетио привреду и народ за око 80 милиона долара, од чега је лично за себе узео неколико милиона. Постоје докази да је за свога мандата испоручивао храну хрватској војсци (о чему је писала и хрватска штампа).

Иза себе је имао ратне профитере али и званичну србијанску политику. Знао је често да говори похвално о Слободану Милошевићу и његовој политици. Ваљда је због тога сматрао да може нападати све у Крајини као људе који спроводе погрешну и катастрофалну политику.

Није прихватао никакве кривице упућене на свој рачун. Говорио је и говори да су криви Мартић и Караџић и њихова политика. Наравно, у званичним гласилима у Београду. Сматрао је да се морало са Хрватима преговарати и споразумевати, најпре о економији а потом и осталом, при том не помињући реинтеграцију као крајњи циљ те политике. Стога је договоре из новембра 1994. године сматрао веома добрим и корисним за Крајину. Преговори су били неповољни по Крајину док су за Хрватску значили пут мирне реинтеграције. Једино је Микелић сматрао да ће таквом политиком натерати Хрватску на зависност од Крајине. Микелић је оптужио Мартића и Бабића за главне кривце који су допринели заустављању преговора са Хрватима. Пропаст такве политике, говорио је Микелић, је дошло после одбијања плана Контакт групе од стране руководства Републике Српске негирајући чињеницу да је то урадила Скупштина.

Војска Крајине или официри по казни

Заједница општина Северне Далмације није имала своју војску. Имала је само своју полицију. Касније је некадашња Територијална одбрана проглашена крајишком војском и то у оквиру постојеће Југословенске народне армије. После повлачења савезне војске из Хрватске, у Крајини је створена крајишка војска. Врховни команданти били су председници Крајине. Уз председника је постојао Главни штаб.

Команданти су били генерали: Миле Торбица, Миле Новаковић, Милан Челекетић и Миле Мркшић. Свако од њих стигао је са путним налогом из Београда. Сваки од њих остаће запамћен у историји Крајине по неком од војних пораза који су ломили Крајину и њену територију. Генерал Торбица је одговоран за Миљевачки плато код Дрниша, Новаковић за Равне Котаре, Челекетић за Западну Славонију. Генерал Мркшић је изгубио целу Републику Српску Крајину. Намерно пишем целу Крајину пошто су (самоизабрани од званичног Београда) представници источног дела Крајине, Славоније, Барање и Западног Срема, прогласили у међувремену Сремско-барањску област. Само је Челекетић признао да је губитак територије његова кривица и поднео оставку на положај. У посети војном врху у Крајини долазио је често и командант војске друге српске (прокламоване) државе, Републике Српске, генерал Ратко Младић. Из Београда су долазили скоро сви официри, понекада на по неколико дана.

Генерал Мркшић је у почетку створио поверење у војску стварањем Корпуса специјалних јединица и тврдњама о стабилности и снази одбране. То је урадио но војној паради на Видовдан и месец дана касније, на седницама Скупштине. С друге стране, за пет година Српска војска Крајине није имала војничку обуку, одговарајућу храну, комплетне униформе, …

Генерал Мркшић није 4. августа објашњавао зашто војска није заустављала хрватске напада и вршила контранападе већ је говорио како је војска обезбедила повлачење народа. При том је понављао како има свега два дана да изведе народ и војску. Данас ове речи имају свој смисао и јасне су свим Крајишницима ма где се налазили. Крајина се за два дана испразнила, нису послушала неколико официра на Кордуну па је хрватска казна стигла њихове војнике али и народ.

Руководство Републике Српске је често понављало своје обавезе и дужности о заједничкој одбрани и о помоћи у случају хрватског напада. То је урађено и крајем јануара 1995. године обећањем о слању осам бригада у одбрану, поновљено крајем априла и неколико дана пред августовску трагедију.

Flag_of_Serbian_Krajina_(1991).svg

Застава Републике Српске Крајине

Пропаст Крајине

„Савезна Република Југославија“ није имала никаквих обавеза према Крајини по Венсовом плану. Међутим, то се није смело признати па је званични Београд обмањивао Книн све до самога краја Крајине. Наиме, нестанак Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и повлачење савезне војске, Југословенске народне армије, је означило и крај свих обавеза проистеклих из Венсовог плана. Београдски полузваничници већ месецима говоре како је позивање на обавезе покушај има за циљ увлачење „СР Југославије“ у рат а који би натерао Уједињене нације да је прогласе за агресора и према њој примене одређене мере, у овом случају страховита казна коју би спровео НАТО-пакт. Сам Милошевић је објашњавао Мартићу да је напад на Западну Славонију игра ради увлачења СР Југославије у рат. Истом приликом говорио је да ће исто бити поновљено и касније али да Југославија неће „насести на провокације“.

Челници „СР Југославије“ су годинама понављали како Венсов план није прејудицирао никакво политичко решење самим тим и признавање граница Хрватске. Тврдило се како Срби имају своју државу, пошто имају територију, народ и војску, што им је давало довољне гаранције у преговорима са Хрватима. То је, добро се видело касније, било бацање прашине у очи Крајини.

Република Српска Крајина појавила се на географској карти. Међутим, није се уклапала у нови светски поредак. Нашла се непланирано и изненадно у вртлогу европских збивања. Њена судбина је тако била одлучена па је пропаст било питање дана. Пропаст Крајине морала је доћи због неколико веома важних интереса, у првом реду геостратешких и геополитичких, поделе интересних сфера на Балкан и јасне политике да на Балкану не сме да постоји ниједна велика и јака држава, а то значи ни српског народа, најраспрострањенијег и најбројнијег на Балкану. Уместо тога, требало је српски утицај свести на што је могуће мањи ниво, отприлике на ниво Србије пре 1912. године (То је најбоље видљиво из некадашњег „Карингтоновог плана“ којим се Југославије растурала на шест држава са специјалним статусом за националне мањине и где је Србија специјално третирана).

Непрестане свађе и бројна неслагања челних људи у Крајини, неодговорност према националном циљу и његово срозавање у интересу личног и безброј сличних карактеристика, допринели су трагедији Крајине.

Наредба о евакуацији помиње се као пресудан моменат у повлачењу народа и војске које је означило и одлазак Крајине. Наредба је састављена на састанку Врховног савета одбране одржане у Книну 4. августа а потписао ју је Милан Мартић. (При овом не треба занемарити и утицај Генералштаба из Београда и одлуке са седнице одржане 2. августа). Из ње је произилазила евакуација цивилног становништва из далматинског дела и привремени одлазак на резервни положај. Тако је спасен народ без великих људских жртава. Исто тако, спасена је војска. Повлачење је произвело дезорганизацију, стихију и хаос у сваком погледу.

Председник Србије, Слободан Милошевић, зарад само себи познатих циљева, није реаговао на слом Западне Славоније. Додуше, био је искрен у разговору са патријархом Павлом када му је тврдио да све тече по плану! Исто се поновило и приликом пада осталог дела. По Мартићевим казивањима, постојао је заједнички план о јединственој одбрани у случају хрватског напада на било који део Крајине, а који је значио да су се у рат морале укључити Република Српска и СР Југославија. Хрватска телевизија често је понављала изјаве Фрање Туђмана да на њихов скори напад на Крајину Милошевић неће реаговати. А Срби у Крајини добро су видели хрватску телевизију. Истовремено, из Србије није било ниједне речи утехе или подршке ако се не рачунају слаби гласови политичких странкама који су више били за унутрашњу употребу него што су били остварљиви.

У том раздобљу, само је једна политика остајала иста и непрестана: оптуживало се руководство у Книну и на Палама да воде неразумну политику. Ту „неразумност“ је најбоље објаснио Милошевић Мартићу у њиховом последњем директном разговору: „Не разумеш ти то, мој Мартићу“!

Народ у Крајини се осећао напуштеним од свих, нарочито од званичне Србије. А званична Србија се понела на разне начине према Србима из Крајине. Између осталог и хапшењем, малтретирањем и затварањем, једном речју убија се понос у човеку. Наравно, о томе се нигде не може јавно казати на радио станицама или телевизијским програмима, написати у неким новинама или нешто треће. Истовремено, сваки од тих страдалника је уплашен и забринут и сматра да је најбоље да ћути.

Малолетна деца за воланом у збегу 250.000 Срба из Хрватске

Један од чинилаца пропасти Крајине јесте нека врста специјалног рата против Срба. Наравно, није тешко погодити ко су креатори а ко реализатори. Хрватски напад имао је шифровано име „Олуја“ што подсећа на име војне операције против Ирака – „Пустињска олуја“.

Хрватска „олуја“ је дуго планирана и за веома кратко време реализована са страховитим последицама. Стога је вредна мале анализе и тумачења: Хрватска је нашла моћне заштитнике и чврста савезнике за разлику од Срба. А савезници су дали дипломатску, политичку, пропагандну, медијску и војну подршку. Почело је причом пласираном веома вешто у медијима да свет и Уједињене нације не могу да реше српско-крајински проблем па га они морају завршити реинтеграцијом. Но, ово тврђење може се тумачити и америчком дозволом Хрватима да ратују и гину уместо њих.

Хрватска пропаганда је понављала да је реинтеграција Крајине императив хрватске политике која се мора спровести милом или силом. Милом је значило преговорима који ће Србе довести до понижавајућег статуса. А силом је значило војничким путем то урадити уз уништење што више Срба. Трећа могућност није се помињала али се знала: сеоба преко Дрине и Дунава, у Србију. Хрватска политика је одавно ослобођена постојања пацифизма или миротворства, као што га има у Србији и међу српским народом. То је један од предуслова за успех националне политике. То је допринело да Хрватска буде монолитна и јединствена по питању односа према нехрватима.

При планирању ратне операције морало се водити рачуна и о могућем понашању Србије. Хрвати су то веома јасно исказали у пропаганди тврдећи да се омладина Србије неће борити у Крајини, како Шумадинац неће ратовати у Обровцу. Вредно је помена тврђење Вука Драшковића како се Србија брани у Београду а не у Книну! Американци су 1991. године сјајно „одрадили“ спречавање мобилизације у Србији уз добру помоћ неколицине малих група и политичара. Стога су тај посао разрадили до краја што је резултирало и добро пласираним тврдњама у такозваним „независним медијима“ широм Србије како је војна снага Србије и Црне Горе слабија од Хрватске. То је имало за закључак да се не треба мешати у сукоб с друге стране Дрине, у супротном ће се доживети тотална катастрофа. Из садашњег времена види се успех али и назире шта ће даље бити.

Специјални рат у Крајини помагао је и званични Београд форсирајући сталне сукобе међу појединцима и политичким странкама, дискредитовани су челници и вође, умањиване заслуге појединаца, нападани добровољци из Србије и умањиван њихов значај итд. Истовремено је из Београда помаган криминал, корупција и мито. (Вредно је помена оно шта је све рађено са Фикретом Абдићем или са Петим корпусом војске Босне и Херцеговине, а које је издигнуто на државни ниво и проглашено великим интересом). У међувремену је истицана снага хрватске војске и ширене претње од могућих удара НАТО-пакта по Србима.

Хрватска пропаганда је личила на познату америчку која је примењена против Ирака. Истовремено, српска је, најпростије казано, ћутала. Вредно је помена да су хрватски медији преносили само оно што је дозвољавао и говорио генерал Иван Тољ, и ништа више. Хрвати су у време напада имали и неколико својих радио-станица које су радиле и оглашавале се као да су српске. Колико је америчко-хрватска информативна пропаганда била јака говори и овај податак: једна „независна“ телевизија у Београду 5. августа је емитовала фоно-снимак првих речи „Хрватског радио Книна“ које су се чуле из Сплита 6. августа!! Па и званична београдска телевизија је преносила вести (из ове америчко-хрватске кухиње) како су Хрвати испалили више од 5.000 граната на Книн што није било тачно!

Информативна надмоћ Хрватске имала је велику корист: преко радио и телевизијских станица ширене су лажи и полуинформације које су имале разарајући ефекат код Срба. Вредно је подсетити се хрватских „вести“ о паду појединих места, предаји појединих личности или целих јединица, слободи одласка по предаји оружја и тд. Подразумева се да је највише покушавало преко обичних средстава веза између појединих српских команданата. Посебно место у пропаганди имао је и летак испаљиван специјалним гранатама из хрватске артиљерије.

Крајишка кривица у трагедији је ипак најглавнија. Пораз има безброј разлога, углавном неоправдавајућих. Политичко јединство Крајине није постојало. Партије су се гложиле, манипулисале простим народом, давале лажна обећања која нису могли испуњавати, сејали илузије о сопственој снази и немоћи Хрвата итд. Знатан удео у поразу има и подела у народу створена у Другом светском рату.

Крајина се већ педесетак година биолошки празнила, започело је децембра 1944. године одласком Динарске четничке дивизије са око 7.000 младића, наставило „возом без возног реда“, одласком на школовање и тд. Врхунац може бити дезертерство које је непрекидно трајало од пролећа 1991. до трагедије августа ове године. (Вредно је помена знати и за непроверене податке о 20.000 војно неспособних мушкараца на основу разних папира и потврда, купљених или добијених легално).

Крајинска руководства, осим часних изузетака, нису имала довољно поверења и подршке у народу. Кукавичлук већине руководилаца се исказивао бежањем у тешким приликама. Примера има много па их не треба наводити. Мешани бракови међу њима имали су и своје последице. И за ово има много тврђења.

Национално и патриотско стање међу Србима у Крајини, али и у Српству, је испод сваког нивоа. Овај рат је показао оно што се није могло видети у историји: дезертерство, неборбеност, неспремност на жртве. Овај рат није изнедрио јунаке, осим часних изузетака. Хрватска омладина и народ нису прихватали никакве заједнице са Србима, били су за Хрватску без Срба. Такав мотив имао је велику предност. А Срби су тражили резервну домовину напуштајући своје вековне територије.

Историја Крајине је краткотрајна – свега пет година. Пропадање Крајине исто толико. Нестанак Крајине трајао је свега два-три дана. Остаје нам историја, жал за прошлим и туга за будућношћу. И ништа више.

(писано почетком новембра 1995. године)

Вељко Ђурић Мишина

ИЗВОР: Између сна и јаве

—————

11.8.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

6 replies »

  1. Доста добар текст за неколико нелогичности и нетачности. Проф. Вељко је студентима говорио да не постоји потребна историјска дистанца и да се догађај најбоље разумије након самог дешавања,а овдје пише другачије,званично. Такође омаловажавати Мартића јер је остао у Бања Луци,а у исто вријеме критиковати Бабића јер је остао у Београду је апсурдно. Грб СВК (Српске Војске Крајине ) је погрешан. У самом тексту имате мапу и грб РСК(Републике Српске Крајине) Такође ми је нејасна тзв. ратна застава Крајине. Уопште је се не сјећам. Ту можда гријешим.

    Свиђа ми се

  2. Сви одговори о нестанку РСК налазе се у Београду. Поштујем аутора али морам примјетити неколико чињеница које су недостајале у тексту. У настајању , као и у нестајању , РСК било је много утицаја из Београда , како политичког тако и војног и безбједносног јер су сви ти били у служби ј“U“го-комунизма који за циљ има потпуну пропаст Срба. Један од главних је поменут а то је Боро Микелић. Скренуо бих пажњу на његов утицај крајем осамдесетих јер је већ тада био умјешан у привредни криминал а остварио је и везе са војном (тачније генералском) партијом „СК – Покрет за ј“U“гославију“. Пошто сам поријеклом са Баније одлазио сам тамо у то вријеме и сваки пут када би питао : „Шта ће вам слике Милошевића“ гледали су ме попријеко. Сам Микелић , као члан ЦК СКХ није имао повјерење међу народом али је о томе бјесомучно лагао у својим медијским наступима. Да не дужим , истина ће нас спасити (мислим на цјелокупан народ) а ако наставимо живјети у лажи можемо , веома брзо , очекивати нашу потпуну пропаст. Значи , отварање архива у Београду и позив издајницима на покајање тако што ће изнијети истину.

    Свиђа ми се

  3. Имао сам документа о “Бљеску“ и “Олуји“ – месеципо раније. То сам доставио свим српским руководиоцима – Београд, Пале, Подгорица, Книн. Али, ништа није предузето против те две хрватске агресије, иако је постојао споразум да ће бити у борби и војне јединице из Новог Сада, Шумадије и Вуковара. То се, нажалост, није десило.

    Свиђа ми се

    • У то вријеме сам био припадник ВРС. Сада могу рећи на жалост. Тада сам сматрао да је све једно у којој се „СРБској“ војсци налазиш. Брзо сам схватио да у ствари и даље постоји ЈНА а да су је само применовали у разне „срПске“ војске. За ову тему је јако битно нагластити да је постојао дубоки раскол у ВРС и убјеђен сам да је сам Младић био за агресивнију обрану територија али је превладала ј“U“го-комунистичка , „братство-јединствена“ струја која је била за препуштање територија. И не само да је било подјеле него је усташка агентура бјесомучно радила и унутар ВРС а Бања Лука је била и онда пуна (као и данас) њихових доушника и агената. Примјер за то је „Септембар ’93“ о чему је понешто говорио и тадашњи министар полиције Р. С. Томо Ковач. Некако се од прилике све зна само није јасно кога се и зашто штити на уштрб патње читавог нашег народа???

      Свиђа ми се

  4. МИЛЕ МРКШИЋ ЈЕ БИЈО ЧЛАН савеза комуниста ЗА југославију ЈАСНО ЈЕ ШТО НИЈЕСУ ДОЗВОЛИЛИ ДА СЕ НАПАДНУ рвати У СЛАВОНИЈИ ДА СЕ РАЗВУЧЕ ФРОНТ ДИНАРЦИ И ЛИЧАНИ ЧЕТНИЦИ ОНИ КОЈИ СУ КЛЕЛИ У ВОЈВОДУ МОМЧИЛА ЂУЈИЋА НИЈЕСУ НИКАДА ИЗГУБИЛИ НИ ЈЕДНУ БИТКУ КАД СТЕ ТАКО ИЗДАЛИ комунисти ВИ СТЕ несој СВОЈЕ СТЕ ПОСЛАЛИ СИНОВЕ И ШЋЕРИ У БЕОГРАД А САРАДЂИВАЛИ СТЕ СА усташама ПРЕД БОГОМ ЋЕТЕ ОДГОВАРАТИ ЈЕР ДАНАС ЈЕ ЧИСТА СРБСКА ДАЛМАЦИЈА ХЕРЦЕГОВИНА КНИН ТРЕНУТНО ОКУПИРАНА ЗБОГ ВАС несоја А РУКОВОДИОЦИ РС НИЈЕСТЕ ДОЗВОЛИЛИ ДА СРБИ НОСЕ ОРУЖЈЕ У РС НЕКА ВАМ ЈЕ НА ОБРАЗ НА ЖАЛОСТ СУДБИНА ДИНАРАЦА И ПОДИНАРАЦА ЈЕ ИСТА КА И СУДБИНА БРАЋЕ МОЈЕ И СЕСТАРА СА СВЕТОГ КОСОВА МЕТОХИЈЕ ЈЕР РЕЧЕ ИСТИНУ И СПАСЕ ДУШУ МОЈУ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.