АКТУЕЛНО

Драган Милашиновић: Седам лажних Вучићевих теза о Космету


Последњих недеља појачала се пропаганда Вучићевог однарођеног режима која има за циљ удаљавање Космета из националне свести српског народа, а коју предводи председник лично. Према устаљеним манипулативним шемама Александар Вучић, без имало срама и скурпула према заклетви коју је положио, да ће бранити територијални интегритет Србије рачунајући и Косово, избацује небулозне тезе коју затим његови сатрапи и таблоидна медијска машинерија разрађују и понављају до изнемоглости наше свести да се брани логичним аргументима. Такав приступ који се заснива на дорађеним и унапређеним Гебелсовским начелима, пре свега на оном да „сто пута изговорена лаж постаје истина“ поприма карактеристике отвореног медијског насиља над грађанима Србије, пре свега онима православне вероисповести.

То насиље није стихијског карактера како бисте могли помислити гледајући шизофрене  Вучићеве иступе, који повремено противурече самима себи, већ је организован процес осмишљен према тависток-методологији деловања на масе у центрима ван Србије, чија примена се прати кроз специјализоване агенције за сондирање јавног мњења и испоставу Тавистока у Србији, наводни „Институт за јавну политику“ самозваног спин-мајстора Бебе Поповића. Иза целокупне операције стоји Британци за које поодавно раде и Вучић (сетите се ангажовања Тонија Блера и Амадеа Воткинса која су и данас на снази) и Беба Поповић, но то није тема овог текста. Оно чиме ћемо се овде бавити јесте аргументовано разобличавање Вучићевих лажних теза о Космету које користи као логистичку припрему намераваној издаји. Сваку од њих могли сте чути у неком од његових иступа и свака је од његових гласноговорника и медија толико пута поновљена сходно пројектном задатку да неко заиста може помислити како има некакве везе са реалношћу. А нема. Све што Вучић говори о Космету је гола лаж или злонамерно изречена полуистина која је и гора од лажи.

Па кренимо редом:

Т е з а   1.

Резолуција 1244. се односи на СР Југославију, Србија се у њој не помиње, па самим тим није документ на који се можемо позивати у решавању проблема Косова.

Просто је невероватно да овакву глупост себи дозволи човек који је завршио правни факултет. И још, наводно, као студент генерације. И уз то председник Србије. А истог „мишљења“ је и његов секретар Никола Селаковић, бивши министар правде и вајни доктор правних наука. Срамно за струку. Истина је, дабоме, потпуно другачија.

Како знамо, међународно-правни континуитет СРЈ, па тако и Резолуцију 1244. и Космет као део Србије,  преузела је државна заједница Србије и Црне  Горе и то су све државе света признале. У Уставној повељи те несрећне Коштуничине творевине јасно је регулисано шта бива ако Црна Гора напусти државну заједницу (дакле, у старту се знало да та заједница неће опстати, но ни то сада није тема) и то чланом 60. став 4. Уставне повеље, који гласи:

У случају иступања државе Црне Горе из државне заједнице Србија и Црна Гора, међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација, односили би се и у целости важили за државу Србију, као следбеника.“  (1)

Дакле, нема дилеме. Резолуција 1244. у поптуности се односи на Србију и то што се Вучић на њу не позива само говори о његовим правим намерама да се одрекне Космета.

Т е з а   2.

Водеће западне земље не признају Резолуцију 1244. и не желе да се о њој дискутује.

Ову небулозу Вучић је изнео неколико пута и она је одличан пример Вучићевих лажних пројекција. Како сам о томе већ писао овде ћу само кратко нагласити следеће – за Резолуцију 1244. гласале су све водеће западне земље и мада су оне Резолуцију прекршиле признајући Косово, никада ниједна није званично тражила да она буде укинута или измењена. Да не говорим о Русији и Кини које упорно понављају да је Резолуција 1244. једини ваљани правни оквир за решавање косовског проблема. Њихова доследност Вучићу очигледно више смета него Западу.

Значи, не постоји никакав ваљани разлог да Србија избегава тражење решења унутар Резолуције 1244, већ је председник Србије самовољно одбацује. Он најбоље зна зашто!

Т е з а   3.

Црква не жели решавање проблема Космета и није политички фактор.

Ова, изузетно опасна, теза српског председника која води у нове погубне поделе у српском народу, изречена је након јасног става Цркве да су Косово и Метогија српска земља и да нико нема права да је другом поклања.

Формулација како „Црква не жели решавање проблема Космета“ очигледно је намењена његовим англо-саксонским налогодавцима, који иначе вековима раде на разбијању СПЦ, управо јер је она најбитнији кохезиони фактор српског националног бића, али има и своју „домаћу“ димензију будући да је била сигнал за отворени напад његове политичке и медијске мреже на званичнике СПЦ, а опасно је синхронизована са нападима којима је СПЦ изложена у Црној Гори. То, сигурно, није случајно!

Ови напади, који се одвијају кроз отворену таблидну сатанизацију Цркве и њених  великодостојника могу имати крупне последице како по јединство верујућег народа, тако и на међународни положај СПЦ, јачање њеног екуменистичког крила итд.

Наравно, теза да Црква не жели разрешење косовског чвора дрска је лаж. Црква итекако жели решавање проблема Космета, али не кроз издају и предају вековне територије Шиптарима, већ у оквирима Устава и закона, божије и земаљске правде. Уосталом, СПЦ је вековима давала и данас даје свој немерљиви верски, национални и историјски допринос очувању српског Космета.

Тезу да Црква није политички фактор не треба ни коментарисати, толико је бесмислена. Ако није политички фактор, зашто њен став толико смета Александру Вучићу?

У сваком случају напади на СПЦ, у којима предњаче сатаниста Никола Селаковић, изгубљени издајник Марко Ђурић, уцењени Ивица Дачић и егоцентрична Зорана Михајловић, прелазе све границе толерантности на другачије мишљење, поштоване чак и у време комунизма, и јасно показују да је Вучићев режим спреман да на олтар своје издаје пренесе чак и православну веру свог народа, што је незабележено у српској историји.

Представљајући СПЦ као противника „компромисном“ и „мирном“ решењу Вучић и његова политичка оруђа дају алиби Шиптарима за могуће будуће насиље над српским народом, али и наставку уништавања верских и сакралних објеката на Косову и Метохији које Шиптари систематски спроводе деценијама, а посебно од проглашења „независности“. Прозивајући поименце црквене великодостојнике и свештена лица која народу говоре сходно званичном ставу Цркве, Вучићев режим и његова косметска испостава тзв „Српска листа“ цртају мету на челу ових људи како су је цртали и српском мученику Оливеру Ивановићу.

Све ово доводи СПЦ у изузетно деликатан положај директно угрожавајући њен рад и Мисију не само на Космету, већ у српском народу уопште. Можда је најбоље актуелни тренутак у односу власти и Цркве изразио човек који није Србин, али јесте велики пријатељ и саборац српског страдања на размеђу векова, професор др. Емил Влајки, у тексту „Православни антибарбарус“ чији завршетак каже:

У овом часу СПЦ се нашла на најтежем, најсудбоноснијем испиту у својој повијести. Они који желе да предају Космет Албанцима, наводно зато „што је он већ изгубљен“, наишли су на одлучан, бескомпромисан отпор цркве која не жели да тај дио територија буде поклоњен, ни по коју цијену. Свјетовне власти које су се већ одлучиле на тај корак, су у неразрјешивим тешкоћама. Како би провеле свој наум, морат ће извршити политичко спиновање, одвојити цркву од свог народа. Пошто је то немогуће, настојат ће оцрнити њене великодостојнике. Организират ће праву њихову сатанизацију. Може ли народ то прогутати и одрећи се православља ради фиктивног, илузорног „уласка у Европу“, остаје да се види. Али, ако се то деси, бит ће то, као што је већ речено, почетак краја православља, а и самог српства.” (2)

Т е з а   4.

Ако проблем Косова не реши одмах српски народ ће у наредних 50 година изгубити милион људи, а у перспективи и потпуно нестати.

Не либећи се да на најподлији начин злоупотребљава поразне чињенице о негативном прираштају становништва, који се драстично погоршао након петооктобарског пуча 2000-те године, Вучић их без икаквог доказа везује за решавање статуса Косова, јер му то одговара као демагошка аждаха за застрашивање народа. По истом основу, само много релевантније, могло би се рећи да свака Вучићева година на власти Србију кошта 65.000 Срба!! мање.

Иначе, Вучић се приче о нестајању нације први пут озбиљно дотакао у марту 2018. године (после 6 година владања) у јеку своје преваре о „унутрашњем дијалогу“, дакле 6 година након што се дочепао полуга власти као свемогући ППВ у Дачићевој влади. У себи својственој драматургији он је на ванредној конференцији за штампу 16.03.2018. године (3) објавио да је формирао Савет за популациону политику и изнео поражавајуће цифре о наталитету. Од тог дана тема нашег могућег нестајања постаје његова стална демагошка поштапалица у издаји, а недавне мере које је донео за подстицање рађања нити су довољне, нити сталног карактера. Систематско уништавање породице, опште сиромаштво, недоступна квалитетна здравствена заштита, промоција геј-активности, претварање Србије у радни логор страног капитала и остало, далеко више утичу на смањивање броја Срба у Србији (Муслимани и Шиптари се не смањују), него било која косметска дешавања.

Ширење дефетизма како немамо децу за рат мора изазвати логично питање – а која нација их има? Ниједна нација, без обзира на жртве, није нестала што је бранила своју територију, али јесу оне које је нису браниле!

Не постоји ни један доказ да одбрана Космета наредних година може било чиме допринети смањивању броја становништва. Чак и по цену ескалације. Напротив. Доследна борба за Космет може се искористити као национални адут за раст наталитета српског народа, али и за смањење броја оних који напуштају земљу, наравно уз друге неопходне мере.

Т е з а   5.

Време не ради за Србију. Геополитичке промене у свету не иду на руку Србији па је боље питање Космета решавати што пре по сваку цену.

Нема дилеме да је свако ко овако нешто заступа или озбиљно болестан или дубоко огрезао у државну и националну издају. Све геополитичке промене у свету, од доношења Резолуције 1244. до данас, иду на руку Србији. Пре свега, свет не само да више није униполаран, већ се читава концепција униполарности распала. Запад више није јединствен блок, већ збир све супостављенијих политичких, националних и финансијских интереса. Онај ко не региструје тензије између ЕУ и САД, Брегзит, разилазак Немачке и Француске, јачање политичког утицаја националних партија у Европи итд. не би требало ни да се бави државном политиком. Са друге стране, утицај земаља које никада нису подржале независност Космета и биле доследно против НАТО злочина над Србијом расте. Трампова Америка је Империја која умире, Путинова Русија је Империја која се рађа. И Сијева Кина, такође. Чему онда журба?

Уосталом, може ли ико озбиљан данас замислити понављање сценарија који је преживела Србија, било где у свету? Нипошто. У последњој западној „интервенцији“ у Сирији свега су три земље учествовале у симулираном нападу, а ваљда нисмо заборавили да је у стварној агресији на нас учествовало 19 западних земаља.

Једноставно, у односу на покушај сецесије Косова, време ради за Србију, а не против ње како нам тврде Вучић, Дачић и Селаковић. Они знају разлоге за своје деловање, али ми као народ морамо знати да не постоји ни један разлог  због кога би Србија требало да сада иницира некаква „коначна решења“, а недостатак рационалних аргумента Вучић све теже прикрива медијском халабуком и јефтином демагогијом заснованој на сувим лажима. Отуда застрашивање народа „замрзнутим конфликтом“, шта год Вучић под тим подразумевао (нисам сигуран да најбоље разуме тај израз), нема реалног основа, и није ништа друго него покушај чисте манипулације чињеницама. Случај конфликта Британије и Шпаније око Гибралтара, „замрзнут“ већ триста година најбољи је пример за то.

Т е з а   6.

Деоба Космета је „компромис“, „праведно“ и „најбоље решење“, а давање Косову столице у УН није исто што и признање.

Занимљиво је да поставка ове дупле-тезе у потпуности потиче од потуљеног издајника Ивице Дачића, јер он је први у јавности поменуо и „деобу“ и могућност давања Косову столице у УН, а неинвентивни Вучић прихватио је то кукавичије јаје као своје, будући да сам  термин „деоба“ у себи садржи идеалну основу за манипулацију каква му је потребна.

Зашто? Зато што у нашем народу израз „деоба“ обично асоцира на правилну и праведну расподелу неке целине (рецимо наследства), што је у овом случају илузија која издајничком режиму савршено одговара. Међутим, оно што они називају „подела“ подразумева да Србија добије само 10% територије Космета, коју је и иначе контролисала пре доласка Вучића на власт, а да Шиптарима препусти осталих 90%. И да то још „плати“ уступањем „Косову“ дела југа Србије познатијег као Прешевска долина, као и сагласношћу да Косово добије столицу у Уједињеним Нацијама.

Шта мислите колико би шиптарски нарко-картел платио за овакав „компромис“?

При томе, режим не говори да се ради о територији која је Космету практично припојена од 1.јануара 1960. године из званично неутврђених разлога, као и да територија тадашњих Аутономних покрајина (Војводине и Космета) није била утврђена чак ни административним границама, како је то било међу југословенским републикама, већ је дефинисана кроз територију општина које су им припадале. Другим речима Косово и Метохија није имало „територијалну целовитост“, нити је та промена територије из 1960. извршена било каквом одлуком о „померању граница“. Не постоји ни један међународни документ, на основу кога би се могло закључити која је стварна „граница Србије и Косова“. Узгред речено, о Косову се није разговарало на Другом заседању АВНОЈ-а, нити на Бадинтеровој комисији, на основу које су разграничене бивше југословенске републике.(4)

Узимајући све ово у обзир, јасно је да у деловању режима не може бити речи о „компромису“, нити о било каквом одговорном приступу, већ о олаком поклањању територија у безумној трговини са фантомском државом, која добијањем столице у УН постаје међународно призната, без обзира што је Србија формално неће признати.

Т е з а   7.

Србија у вези Косова сада нема ништа па је добијање било чега успех.

Омиљена и већ дуго коришћена Вучићева дефетистичка поштапалица за коју верује да га доводи у лагодну политичку позицију победника колико год да изгуби. Но, вара се. Проста чињеница да он сада о нечему има прилику о чему да преговара упркос томе што је много тога Шиптарима већ предао (од земљишњих књига до позивног телефонског броја), најбоље демаскира ову његову лаж. Будући да сам овој Вучићевој дефетистичкој лажи посветио текст „Косово на метар и лажи на тоне“(5) нећу понављати тамо написано, већ ћу само констатовати да је целокупна његова каријера властодршца плаћана уступцима Западу и одрицањем од Космета. То је почело буквално од првог дана када је постао фамозни ППВ у Дачићевој влади и траје до данас, пуних 6 година.

Тај континуитет одрицања од Космета и економског суверенитета Србије једине су константе његове досадашње политике и разлог што му је Запад посвећивао неку пажњу, али упркос чињеници да се Вучић, зарад опстанка на власти, одрекао већ много тога што је Србија имала на Космету и данас постоји више него довољно аргумената да се правно, политички, историјски итд. оспорава насилна сецесија дела овог дела српске територије, почев од Резолуције 1244. до земљишних тапија на преко милион хектара земљишта у Покрајини.

Отуда, није питање да ли нешто на Космету имамо, већ зашто то што имамо не користимо?!

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Наведених 7 теза које је овај текст разобличавао, само су део манипулативног арсенала који Вучићев режим користи у припреми јавности на своју издају Косова и Метохије. Има их још много у оптицају. Од злоупотреба недефинисаних ставова Зорана Ђинђића (потурање лажне тезе како је он био за поделу Косова) и најаве некаквог „златног доба“, до наводне спремности Вучића да, као да је несхваћени геније, напусти политику свакодневно се, од стране режима и његове медијске машинерије, пласирају манипулације, лажи и обмане које воде истом циљу – припреми српског народа да издају прихвати као мудрост, да губитак слави као добитак, а губитника као победника.

Очигледно притиснут роковима које је некоме обећао Вучић не пита за цену и последице које његово медијско силовање нације може произвести. Зато ће оно што нам предстоји бити велико национално искушење које од нас тражи постојаност у Вери, љубав према ближњем и снагу да се злу одупремо. КОСОВО ЈЕ СРБИЈА!

____________________________________

Одреднице:


Извор: Аналитички форум, ЦЕОПОМ-Истина

————–

13.8.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. g….. nevidjen, lо.ov i prevarantski sljam. Ko nas sisa kada samo cutimo i ne izlazimo na ulice. Na ocigled nestajemo, sve smo siromasniji i bedniji dok se oni bogate i goje kao onaj sto ga zovu prasence. Sta reci ovom blesavom narodu osim, budale jedne i treba nam tako!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.