АКТУЕЛНО

НП „ОТАЏБИНА“: Скоро 80.000 Срба спрема се да напусти вековна огњишта – Власт провоцира Олују Срба


САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Током 1999-2000. године на Косову и Метохији више од 700 насеља, што села што градова, остало је без Срба. Овако жестоко етничко чишћење Срби нису доживели ни у време сеобе под Чарнојевићем. Уместо да одлазак 200.000 Срба буде кључни аргумент у преговорима између Београда и Приштине Александар Вучић је то прихватио као сасвим регуларну чињеницу.

По њему је етничко чишћење Срба сасвим дозвољено ако Албанци желе да освоје територију и на њој формирају своју државу. Из тог разлога за шест година своје владавине никада није споменуо повратак 200 хиљада прогнаних Срба. Примера ради, колико смо само пута од њега чули да у Штимљу нема Срба и да нико не жели да иде да живи у Штимљу. Свесно је избегао да каже истину да је до `99. године у Штимљу било више од 200 српских кућа. А постојала је и душевна болница у којој су запослени претежно били Срби.

Етничко разграничење које протежира председник Србије између Срба и Албанаца је само друго име за стварање Велике Албаније. Највећа препрека стварању Велике Албаније је Резолуција 1244 и Устав Републике Србије. Председник Србије се показује као највећи албански лобиста јер Резолуцију 1244 оспорава а сопствени Устав, на који је положио заклетву, гази.

Објављивање намере да ће етнички да се разграничи са Албанцима у српским крајевима јужно од реке Ибар завладало је просто безнађе. Скоро 80.000 Срба спрема се да напусти вековна огњишта. Власт провоцира Олују Срба, ону тиху, али зато ефикасну јер нико од Срба не жели да живи у Великој Албанији. У историји Срби су у сеобама одлазили са Косова због Турака, Немаца, терориста УЧК. Данас је ова сеоба Срба у режији председника Србије. Ова сеоба Срба биће и последња јер више неће имати ко да оде.

Још у понедељак је Александар Вучић на конференцији за штампу најавио да ниједно решење за Косово неће да направи без договора са Србима из јужне српске покрајине. Међутим, већ у среду је председник Србије у турској кланици у Шиду, гле која симболика, промовисао идеју о разграничењу са Албанцима односно за стварање Велике Албаније. Шта се то десило за та два дана остаје да се нагађа. У више наврата до сада Хашим Тачи прети да ће многе у Београду да заболи глава због нових чињеница у истрази око убиства Оливера Ивановића па је то можда разлог. Или је пак озбиљно упозорење од оних који су Вучића довели на власт па сада траже да испуни обећано и преда Косово. Или је можда нешто сасвим треће.

Председник Србије каже да је он одувек био за идеју разграничења са Албанцима. „Мало морген“ јер да је јавно презентирао таква схватања никада га Слободан Милошевић не би поставио за министра у својој влади. Колико се сећамо, а то је било не тако давно, он је промовисао идеју Велике Србије са чувеним границама Карловац-Карлобаг-Огулин-Вировитица. Данас реализује са својим коалиционим партнерима Тачијем и Харадинајем стварање Велике Албаније. За њега није важно да ли је Србија или Албанија, важно је да је Велика.

Задњих годину дана председник замајава грађане Србије такозваним унутрашњим дијалогом о Косову и Метохији. За то време он интензивно води преговоре са Хашимом Тачијем на различитим местима, од Њујорка до Париза. Претпоставка је да је посредник у преговорима син Џорџа Сороша, Алекс Сорош, имајући у виду његове честе сусрете са обојицом.

Нашим пријатељима у Москви у исто време на онако сервилан начин говори да он води преговоре да би купио време и тражи свесрдну помоћ Русије у одбрани Резолуције 1244 и очувању интегритета и суверенитета Србије. Зато и портпарол министарства спољних послова Русије Марија Захарова каже да је Русија много тога уложила у Резолуцију 1244.
Поставља се питање шта треба да значи одлазак Александра Вучића 15. септембра у Москву. Ово стога јер је довео у заблуду наше пријатеље јер пре него што је изнео идеју о разграничењу са Албанцима пристојно је било да се о томе консултује и договара са руским председником. Уосталом, у мају месецу на конференцији за штампу председник Руске Федерације је изјавио да се он нада да ће решење за Косово бити у складу са Резолуцијом 1244 што Александар Вучић није демантовао. Не могу се тако обмањивати пријатељи. А можда Александар Вучић жели да убеди руског председника да је у интересу Руске Федерације да прво Косово а онда и Србија уђе у НАТО пакт.

Став Руске Ферерације који је изнела Марија Захарова у Београду је категоричан. Решење статуса Косова мора да буде у складу са Резолуцијом 1244 и Уставом Републике Србије. Ко каже да Руси не могу да буду већи Срби од Срба.

Да би оправдао предају Косова и Метохије бројни режимски медији просто се утркују у лажима и преварама да је то у интересу Србије и Срба. Марко Ђурић, директор Канцеларије за КиМ, наглашава да ће у тој Великој Албанији Срби имати бољи материјални положај. Соња Лихт изјављује да ако се одрекнемо Косова из Србије више неће одлазити Срби јер ће наступити економско благостање. Мирко Чадеж, председник Привредне коморе Србије, каже да у случају замрзнутог конфликта Србија губи сто милијарди евра. Какве глупости! Ради истине, по руским изворима, само вредност рудног богатства Косова и Метохије креће се између 4-5 хиљада милијарди евра. У подршци идеји разграничења припадници режима Александра Вучића број Албанаца повећавају а број Срба смањују. Никола Селаковић каже да их има милион и 950 хиљада а Александар Вучић 1,5 милиона. На последњим парламентарним избoрма на Косову број изашлих Албанаца је био 420 хиљада по подацима централне изборне комисије „републике Косово“. За претпоставити је да се њихов број данас креће између 800-900 хиљада.

У подршци Александру Вучићу можда је најдаље отишао Милорад Додик председник Републике Српске. Он каже да ако би Србија задржала Косово у свом саставу онда би Албанци чинили више од 30% становништва и на основу тога могли би да имају место премијера или председника Републике. По тим бројкама испада да Албанаца на Косову и Метохији има 2,5 милиона. Чак и да је то тачно, а није, по њему 70% Срба мора да се боји 30% Албанаца. У Босни и Херцеговини Срби чине само једну четвртину становништва у односу на Муслимане и Хрвате. Биће да су Срби у Босни много квалитетнији Срби пошто могу да се изборе са овим бројем Бошњака и Хрвата а ови у Србији су мање квалитетни па пред Албанцима треба да се повлаче.

Уопште, у добром делу власти Републике Српске је присутна идеја да ако се Србија одрекне КиМ много ће лакше да припоји Републику Српску. Тужно је али један део српског народа жели да гради сопствену срећу на несрећи другог дела српског народа. По међународном праву Косово и Метохија је Србија, док Република Српска то још увек није. Зато је Косово и Метохију много лакше сачувати него припојити Републику Српску.

Неодговорна и неозбиљна, можда боље рећи издајничка, политика Александра Вучића не треба никог да изненади. Због свог порекла њега за Србију много тога не везује. Ни ослободилачки, ни Балкански ратови, ни бројни устанци од Првог, Другог до Топличког. Грађане Србије чуде политички ставови министра спољних послова Ивице Дачића. Сам каже да су његови пореклом из Сочанице са Косова и Метохије који су пре 1912. године због зулума од стране Арнаута морали да напусте завичај. Он је за поделу Косова и Метохије чиме награђује оне који вековима врше терор над Србима а то су Албанци. Говори да Социјалистичка партија Србије није издајничка. Сигурно није док је на њеном челу био неко други.

Косовска Митровица, 14.08.2018. године
Информативна служба
Народног покрета Срба са Косова и Метохије „Отаџбина“

14.8.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. БИВШИ СРБИ – ШИПТАРИ

    КОЛИКО ШИПТАРА ЖИВИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И ЧИЈИ СУ ДРЖАВЉАНИ

    ДОКУМЕНТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА

    Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000. У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).
    Варијанту документа о етничкој слици становништв на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.
    Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.
    Овај документ је заведен у Министарству за инострне послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:
    “Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.
    Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.
    Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.
    Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).
    После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.
    Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.
    Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

    ХХХ
    У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.
    Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.
    Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:

    1) према броју рођене деце у једној години,
    2) броју умрлих у једној години,
    3) количини потрошеног хлеба у једној години,
    4) количини потрошене соли у једној години и
    5) броју пацијената у медицинским установама у једној години.

    ХХХ
    Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.

    ХХХ
    Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је несхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.

    Београд, 16. 4. 2002.
    Слободан Јарчевић

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.