ДРУШТВО

Комнен Коља Сератлић: Црна Горо, мајко наша, чувари смо твог поштења


Пише: Комнен Коља Сератлић
Траг у времену из црног шешира

*Аутор је дугогодишњи дипломата, члан УНС-а

ЦРНА ГОРО МАЈКО НАША ЧУВАРИ СМО ТВОГ ПОШТЕЊА

Шта рећи (осврте су дали паметнији људи од моје маленкости, али потрудићу се да дам свој скромни допринос), осим закукати за у црно завијеном Црном Гором (типично изражавање у мом крају). На површину је испливало све оно ружно у менталитету Црногораца, боље речено Дукљана. Марко Миљанов је писао: „Не штедите никоме истину, изнесите добре и недобре заслуге. Стијем се помага да се множе добре, а умањују рђаве“.

Црногорце је одавнина убијао депресивни оптимизам, они живе „у колективно несвесном”. Те карактерне особине су испливавале у кризним временима, посебно ратним. Иако се на Балкану моментално не води класични рат између неке две земље или земаља, стање је ратно. Зар Црна Гора и Србија нису у рату, зар Хрватска и Србија нису у рату. Одговор је – да, у рату су. Многи (на моје изненађење, понекад и неки паметни људи) сматрају да речи „односи“ и „сарадња“ имају исто значење. Напротив, могу постојати односи измећу две земље (или међу више земаља), а да нема сарадње. Између наведених земаља сарадња на политичком плану је катастрофална.

Разлике су толике (кренимо са Хрватима) да Хрватска никада неће успоставити нормалне односе и нормалну сарадњу са Србијом. Усташтво је буквално процветало. Са Хрватима се није требало петљати након Великог рата. Искључиви кривац је краљ Александар. Није послушао савете паметних Срба, посебно савет војводе Мишића.

Хрватски историчар Т. Јаковина признаје „да су Срби 1918. године спасли Хрвате“. Он тврди „да Хрватска није ушла у Југославију, данас не би постојала“. Јаковина каже „да је још 1915. Србима било понуђено да узму Славонију, БиХ, Лику и дио Далмације и створе српску државу”. Истра и други дио Далмације био је обећан Италији. Оно мало Хрватске, такозвана регија Хрватска (Загорје и око Загреба) требало је да остане у склопу Мађарске“, каже Јаковина.

Додао бих да Хрватска никада неће бити држава без Срба. Области из којих су Срби протерани су пусте, а наталитет без Срба у Хрватској је негативан (види текстове „У Хрватској ништа ново“, „Католичка патологија и фалични Хрвати“, „Уби уби Србина“ идр).

Недавно је „Јерусалим пост“ објавио текст под насловом: „У Хрватској се све више изражава дивљење према кољачком усташком покрету“ у коме се, између осталог наводи: „Хрватско оживљавање неофашизма је дом можда највећег и највише прожимајућег оживљавања неофашизма у протеклих десетљећима у целој Европској унији, (…) улаазак у ЕУ није помогао у томе да се умире антисемитски и антисрпски екстремизам који прожимају хрватски јавни живот“.

Да се вратимо Црној Гори и њеном пуковнику Ивану Машуловићу (ипак одлучих да му наведем име, иако нисам хтео да прљам овај текст). Црна Гора је постала проусташка, прокатоличка, происламска.

Црногорски официр Иван Машуловић на прослави „Олује“ испод усташке шаховнице са натписом „За дом спремни“

Нико нормалан не сме заборавити да је након референдума о одвајању Црне Горе од Србије у мају 2006. године, у Цетињу (и не само у Цетињу) било лудило, Монтенегриноси су носили плакате на којима је писало „Србе на врбе“. Дрљевић и Штедимлија Марковић су мала деца при садашњим Дукљанима.

Мржња је толико велика да су Црна Гора и Србија (да поново нагласим) у рату, жешћем рату од оног у коме се пуца, а Председник Србије се поново шегачи поводом присуства Машуловића на усташкој прослави у Книну (као недавно након изјава паше турског у Санџаку, Угљанина, „Е Суљо, нема министарске фотеље, ха, ха“, уместо да је Суљо ухапшен): „Хвала вам пријатељи, како водите рачуна о Србији и српском народу и о нашим интересима“, уместо да прекине дипломатске односе са Црном Гором, Мила, као врховног команданта НАТО црногорске војске и све официре Црне Горе, прогласи непожељним особама.

Пуковник је, с обзиром на амбивалентност у карактеру, уместо да буде пуковник одабрао да буде покојник. Њега су тај карактер и мржња према српском народу довели у први ред на трибини у Книн, под усташку шаховницу, заједно са Готовином, Маркачом и др. зликовцима. Он је протеклих дана уживао што се о њему писало, па макар и негативно, што спада у још једну карактерну особину Црногораца – нарцизам (сетих се приче мога деде да је осамдесетих година 19 века у близини Шавника један из породице која никада није имала јунака или познату личност (такву породицу су звали „мртва породица“) запалио цркву. На питање зашто је то урадио, одговорио је „да се и о мојој породици прича“. И дан данaс се прича.

Ради младих, а тако ми Бога и старијих, пренећу једну истиниту причу Радована Вукановића, команданта Треће дивизије на Сутјесци 1943. Ту је причу поверио Дедијеру:

„Радован ми се поверио да је на Сутјесци био са Ђиласом и једном групом од 70 комуниста, махом руководилаца. Они су били испод једне стене коју су већ запосли Немци. Тада је Ђилас издао наређење да партизани морају да униште све документе. Ту је Радован морао да исцепа и баци у земљу чак и свој дневник, који је водио од априлског рата 1941. Онда им је наредио да скину и баце бурме, прстење и све остало што би могло да утврди њихов идентитет. После тога је наредио да свако стави револвер у крило, да убаци метак у цев и да онда, по његовој команди сви изврше колективно самоубиство. Том се оштро супроставио Иван Милутиновић, који је повикао „Натраг пиштоље, нисмо ми овде да се убијамо, него да последњим мецима убијемо што више Немаца“. Тек после тога се (амбивалентни нарцисоидни, прим. ККС) Ђилас тргао и ућутао, а другови су повукли пиштоље и ставили за појасеве“.

Машуловић и Ђилас имају исте карактерне особине, само што Машуловићу није имао ко да забрани да иде на усташку прославу, односно да буде покојник.

***

ПИСМО ЦРНОГОРСКОМ ОФИЦИРУ ПРИСУТНОМ НА ПРОСЛАВИ „ОЛУЈЕ“

Ја ти ово писмо, пуковниче
Ноћас пишем из малог Шавника
Да те питам, због чега си ишо
У скут српског да љубиш крвника

Због чега си ишо пуковниче
Ђе је Србин вјечито лелеко
Због чега си понизио себе
Губало те мајчино млијеко

Мјесто почаст да жртвама одаш
Вјечне снове што у гробу снују
Ти с душманом православног рода
Вино пијеш и славиш „ОЛУЈУ“

Кано крило гладног лешинара
Шаховница над тобом се вије
Леле мајци твојој, мој Иване
Боље да те ни радјала није

Док род српски на дан овај клети
Над хумкама своје дјеце плаче
Ти на понос Српске Спарте пљујеш
И поздрављаш усташке кољаче

Ни Секула Дрљевић се није
Вјеруј, тако понизно понаша
Што је силног Ђуришића Павла
Предо жива у руке усташа

Те године Градишка је Стара
Црногорске дјеце била рака
Па сам због тог, гледајућ те с њима
Вас дан дуги од жалости плака

Јасеновац ни помињат нећу
Клете јаме и стратишта многа
Сву ноћ себе с невјерицом питам
Како с њима славити си мога

На вратима српског града Книна
Ђе барјаци сад виоре њини
Ти’, пуковник црногорске војске
Пружаш руку Анту Готовини

Да се Сердар Јанко спуштит може
Црној земљи из плавих висина
Кунем ти се у крст и у вјеру
Да се не би наносио чина

Петар би те Цетињски проклео
И за тебе посло перјанике
Да те пита – што си полетио
У скут српске да љубиш крвнике

Зар нијеси у дубини душе
Чуо вапај, јауке и крике
И под ножем усташким ђе плачу
Српска дјеца с Кордуна и Лике

Вако радећ, никад ући нећеш
У „Примјере чојства и јунаштва“
Нит ће неко за тебе да каже
„Да си родит имао се рашта“

Јеси л’ имо кога да ти каже
„Чист кроз мјеста прљава пролази
И да на свјет све се опрат може
Само црни не могу образи“

Славко Перошевић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.