АКТУЕЛНО

Светислав Пушоњић: НАЦИОНАЛНА СВЕСТ у роману „РАТНИ КРСТ“ Момчила Селића


НАПОМЕНА: Овај оглед о роману писца Момчила Селића урађен је као семинарски рад 2001. године, на тему коју је осмислио и пријавио сам аутор као апсолвент на студијама српске књижевности, по одобрењу професора Јована Делића. Часопис Двери српске објавио је две трећине рада у три наставка, у бројевима 13, 14 и 15, који су излазили од маја до октобра 2002. Оглед се по први пут објављује у целини. 

***

Незахвално је говорити о националној свести у условима медијског, политичког и бирократског теорора од стране неолиберализма, евро-атлантизма и других планетарних идеологија, где се сваки појам са националним предзнаком подвргава злонамерним оптужбама за антихуманизам и назадњаштво и тенденциозно поистовећује са разним деструктивним појавама. Но криза националне свести када је о Србима реч не почиње са актуелним идеологијама, њени корени сежу до самих почетака XIX века када су просветитељска начела „здравог разумаˮ довела у сумњу религијске основе народног постојања, стављајући их под разарајуће дејство критичког ума увезеног из Западне Европе. И мада је у долазећим временима Србија достизала узлет у војном, територијалном, економском и културном погледу, паралелно се одигравао невидљиви процес постепеног преумљивања домаће интелигенције кроз усвајање „прогресивних” идеја Запада, што је поткопавало духовне, историјске и завичајне матрице на којима се темељило биће српског народа и из којих је извирала његова национална свест.

Од 1918. године, са окончањем Првог светског рата (парадоксално, баш када су ратне победе и ослободилачки напори Срба достигли свој врхунац), та свест почела је да се круни и осипа чим је вековна идеја свесрпског ослобођења и уједињења замењена утопијским пројектом југословенства, који је нарочито у полувековној титокомунистичкој фази брутално разорио темеље и иначе подривеног српског бића. Неолиберални идеолошки програм, Србима наметнут са такозваном „петооктобарском револуцијом” на самом крају XX века, убрзао је и динамизовао овај двовековни деструктивни процес и продужио са уништавањем националне свести, тим жешће што се она унеколико обновила са пропашћу комунизма. Либерализам, кога Томас Молнар дефинише као „идеологију грађанског друштва”, препознао је у нацији главну препреку у остваривању својих догми, међу којима је „ослобађање личностиˮ највећа и најсветија. Тежећи потпуној десакрализацији, (нео)либерализам познаје и признаје само индивидуу коју треба „еманциповатиˮ од ирационалних стихија, а то се у првом реду односи на елементе националног лика и логоса. „Идеално друштво либерализма”, каже Молнар, „било би место где би све постало роба, предмет размене, куповине и продаје: не само шешира и аутомобила, него исто тако верске догме, универзитетске дипломе, матичних носилаца и медијских програма”.[1]

Међутим, колико радикални прогресисти, либерали и разни европејствујушчи, експанзији планетарних идеологија на српским просторима свакако су допринели и самозвани „комунистички дисиденти” и лажни носиоци националне идеје попут Вука Драшковића, Војислава Шешеља и других. Њихова национална свест (коју у аутентичном облику никада нису имали) сводила се на разметљиво парадирање националним симболима и кичерско испуцавање у јавности, чиме су индиректно доприносили исмевању и срозавању националне историје, традиције и фолклора. Иако су се бунили против тоталитарног поретка, они никада нису уистину раскрстили са својим у младости усвојеним комунистичким доктринама, па и када су се волшебно прометнули у националне делатнике и вође, од највећег утицаја на јавност, заправо су били и остали сарадници у (пост)комунистичким тајним службама, задржавши и томе сходне привилигије. У чему им је узор и претеча био Добрица Ћосић – писац, академик, партизански првоборац и (пост)комунистички функционер – са којим и почиње континуитет „национал-комунизма”, како га назива Жарко Видовић, односно лажног (или у најбољем случају делимичног) националног освешћења. Као у већини Ћосићевих романа (сем Времена смрти и донекле Корена) пример псеудонационалне свести налазимо и у роману Нож Вука Драшковића (чега ћемо се касније дотаћи) – делу написаном у пројугословенском и прокомунистичком духу, које је упркос томе код нових родољубивих нараштаја задобило статус култног и незаобилазног штива.

Тек у делима професора Жарка Видовића, неправедно занемареног и потиснутог, појам нације добија своје изворно и аутентично тумачење. Видовић нацији враћа њено онтолошко упориште, одузето просветитељском интервенцијом са почетка XIX века, којом је настао прекид у духовном континуитету српске историје. Ограђујући се од европске метафизике која до надсветовности покушава да се уздигне разумом уместо осећањем, која битије поистовећује са мишљењем, те и нацију у најбољем случају схвата као инструмент Воље за Моћ, Видовић каже следеће: „Националност је, једнако као и личност, елемент духовног идентитета човека, управо зато што нација није ни политичка, ни економска, ни расна, ни интересна, па чак ни језичка, него првенствено ДУХОВНА ЗАЈЕДНИЦАˮ.[2] Нација је заједница Завета – заједница јединства са Богом и у Богу – а таквом постаје само заветним опредељењем за Царство Небеско, једини свој аутентични духовни завичај. „Духовна заједница је заветна ако су њени чланови сабрани сви истом тежњом ка томе Небеском Царствуˮ[3], каже Видовић, што значи да она није заједница „од овога свијетаˮ, јер духовна заједница „постоји чак и кад је лишена државе (земаљског царства, изгубљеног на Косову )ˮ[4]. Управо тиме, а не искључиво војном, економском или политичком силом, нација показује „своју највећу (и једино могућу) историјску виталност, континуитет и идентитетˮ[5]. Ни баснословни капитал, најмоћније наоружање, највештија дипломатија, не могу сачувати и одбранити идентитет нације, ако она тај идентитет не носи у себи, односно ако није сабрана око суштине која није „од овога свијетаˮ. Зато нација није резултат случајних историјских околности или фиктивна ознака за скуп појединаца, а ни устројена организација или колектив са строгом хијерархијом и поделом дужности, већ надвременска и надсветовна заједница која црпе снагу из непресушног извора трансценденције. Само као духовна заједница сабрана Заветом, нација може одолети искушењима различитих епоха и одупрети се овоземаљској моћи у свим њеним облицима.

Непрекидно постојање нације као духовне заједнице, Видовић назива историјом, која није прости скуп чињеница и регистар значајних датума него „континуитет којим је превладана пролазност, тј. времеˮ, дакле надвременска категорија којом се обиље догађаја, ликова и околности повезује у смислену целину. „Континуитет једне заједнице која кроз векове уме да сачува свој идентитет називамо историјом! Историја је та непрекинута истоветност очувана упркос различитости генерација и упркос смрти и нестајању једне генерације за другомˮ.[6]

Осећање тог континуитета Видовић назива историјском свешћу, која је друго име за националну свест. То није проста Воља за Моћ оличена у империјалној жудњи за победом по сваку цену, него осећање историје као континуитета духовне заједнице, осећање њеног смисла и непрекидности, чак и када се доживи пораз или остане без државе. Таква свест могућа је само као „феномен осећања (а не мишљења)ˮ.

Међутим, националну свест не може развити човек сведен на индивидуу (чему тежи европска метафизика), већ уздигнут у ранг личности, каже Видовић. Не дакле човек као апстрактна јединка у механички организованом друштву, већ као жива и непоновљива конкретност у аутентичној духовној заједници. Ако остане без такве заједнице човек деградира на пуку индивидуу, третира се као биолошка и социолошка чињеница, научно опредмећена а тиме и понижена. Усмерена на задовољење искључиво сопствених амбиција и прохтева, индивидуа не може да саосећа са ближњима (а поготово не са даљњима) јер окови световности не допуштају да искорачи из себе. „Зато заветна (или саборна) заједница није битије, нешто што по себи постоји, него је она могућа само као феномен личностиˮ каже Видовић и додаје: „Само у таквој врсти солидарности (заветног осећања) у стању смо да не будемо равнодушни према неправдама и мукама не само обесправљених сународника, него и сваког обесправљеног и пониженог човекаˮ.[7] Али како нема свест о сопственом понижењу, човек-индивидуа и понижење других доживљава као део некаквог природног поретка, пошто размишља и дела егоцентрички, у оквиру научног погледа на свет (наметнутог поред других начина и световним образовањем). Стога према Видовићу „личност настаје (и буди се) тек са свешћу о греху бића-индивидуеˮ,[8] што значи да се индивидуа уздиже у личност превазилажењем себе кроз покајање, а никако само разумом и хуманистичким васпитањем и образовањем. Није ли још и Балзак у Предговору Људској комедији, излажући се како сам каже опасности да га сматрају за „назадњакаˮ, узвикнуо: „Ја нимало не верујем у бескрајан напредак друштва; ја верујем у ПОБЕДУ ЧОВЕКА НАД САМИМ СОБОМˮ.[9]

Живећи у страху за себе и своју егзистенцију индивидуа губи осећај за заједницу, док се једино превладавањем тог страха може осетити брига за друге, a то осећање чини суштину личности. Једино личност може обновити заједницу и једино личност поседује националну свест. Нација зато није строго уређени колектив, где су појединци само шрафови и делићи машинерије која мора функционисати без обзира на њихове мисли, жеље, цену, жртве и морал (каква је била немачка нација под Хитлером и нације у другим тоталитарним системима), јер као што каже Видовић: „Снага заветне нације (као историје) извире из моћи, значаја и достојанства личностиˮ.[10] Борити се за своју нацију значи борити се и за личности у другим нацијама. „Нама је свако својта ко је витез, па макар и пуцао у насˮ, каже Момчило Селић у Ратном крсту, a то потврђује и Жарко Видовић када за Марка Миљанова каже да се „борио за Српство тражећи и међу Шиптарима личности“, јер „у томе тражењу личности је и мисија Православљаˮ.[11]

Из овако сажетих Видовићевих ставова да се закључити да национална свест није површна идеолошка флоскула нити опште место свечарске реторике, него бивствена основа сваког појединца који је постао личност – заправо осећање које нас чини способним за љубав, врлину, жртву, па самим тим и за духовну заједницу.

Пре бављења Селићевом Ратним крстом, размотрићемо још неколико битних момената у вези са Видовићевим тумачењем књижевности и уметности уопште. Полазећи од кључног става да је оно што означавамо терминима „европска култураˮ, „светска култураˮ, „светска књижевностˮ нешто непостојеће, односно обична метафизичка фикција коју су само „нововековна философија, тржиште и међународне награде у стању да приказују као реалностˮ, Видовић каже да књижевност може бити само национална, јер је и њен корен духовни, национални, а никако фиктиван, светски. „Само из таквог, локално националног корена може нићи дело које је на локалном тлу, као Дрво Живота, а нуди заштиту, хлад и плодове и другим нацијама, читавом свету; књижевност је, наиме, универзална само својим плодом, а та универзалност је могућа захваљујући њеном само националном корену!ˮ.[12] Другим речима, не може се говорити о „заједничкомˮ, фиктивном, светском корену нпр. Хомерове Илијаде, Сервантесовог Дон Кихота и Толстојевог Рата и мира, јер се њихов корен налази у духовном искуству хеленске, шпанске и руске нације, али се може говорити о универзалности ових дела у том смислу што је њихова уметничка вредност доступна свим нацијама, односно читавом свету: „Она (национална књижевност) омогућава и тражи универзално признање своје посебности, a то признање успева да добије захваљујући само својим плодовима, универзалности својих плодова које може да ужива свака нација;ˮ. Видовићеве ставове као да невољно потврђују чак и Рене Велек и Остин Ворен, који у својој Теорији књижевности и сами постају свесни да је израз „светска књижевностˮ, настао преводом Гетеовог термина Weltliteratur, „исувише високопаранˮ, закључујући следеће: „Но сам Гете увиђао је да је тај идеал веома далек, да ниједна нација није вољна да одустане од сопствене појединачности. Данас смо, можда, још даље од неке такве здружености и радо бисмо устврдили како не можемо чак ни озбиљно желети да се пониште разноврсности националних књижевностиˮ.[13]

Жарко Видовић успоставља и сасвим посебна мерила када je реч о приступу књижевним делима. „Основни критериј за процену књижевних дела је ИСТОРИЈСКА СВЕСТˮ, каже он, „јер ко не осећа историју (трајност заједнице), нема чуло ни за трајну вредност дела, те подлеже дневној политици, тренутним утисцима и пролазним мерилима (…); Јер историја је континуитет изнад времена, а осећање тог континуитета (тј. садашњости и присуства прошлих ликова и појава) јесте трансценденција, превазилажење самог себе, уздигнутост у сферу у којој једино и можемо имати слух за уметност (која је такође у сфери трансценденције, над-битија, изнад бића-индивидуе)ˮ.[14] Овакав приступ нипошто не треба поистовећивати са историјским методом у књижевности, који се развио у позитивистичкој критици Иполита Тена, Сент-Бева, а још више код потоњих марксиста, где се историја схвата као природна еволуција људског духа и друштва, а не као континуитет духовне заједнице у сфери трансценденције. Историјски метод посматра књижевно дело у оквиру искуства епохе, у светлу политичких и социјалних околности и тиме га лишава његовог смисла и вечите актуелности до којих се допире само историјском свешћу и уздизањем у над-битије. Историјским методом у књижевној критици може се закључити да је предмет рецимо Горског вијенца искључиво борба против окупатора или класни сукоб са феудалним поретком. Историјском свешћу долази се до правог предмета овог дела, а то је борба за очување и обнову Завета кроз борбу са Злом у себи и око себе, оличеном у злу потурчењаштва, коме су подлегли Срби отпали од Завета.

Са продором нововековне културе и философије, национална свест у српској писаној књижевности губи значај који је вековима имала у усменом стваралаштву, пре свега епској поезији. У судару са начелом световности заветно начело бива потиснуто, заборављено или као што каже Видовић, „претумачено у један другачији култ који je по Завет још опаснији него заборавˮ.[15] Петар II Петровић Његош последњи је дао целовит заветни одговор пред искушењима Новог Века. Аутентичног израза националне свести било је наравно и после њега, у делима Дучића, Црњанског, Андрића, Кракова, Григорија Божовића, Данка Поповића, Добрила Ненадића, Матије Бећковића и немало других књижевних стваралаца, но нигде тако целовито и снажно као код Његоша. Чињеница да су побројани већином били селективно или погрешно интерпретирани, а у случају Станислава Кракова и Григорија Божовића сасвим прећутани, јасно говори о идеолошкој и ванзаветној усмерености нововековне српске књижевности. Национална свест убрзано се растапала и ишчезавала у водама европеизма, космополитизма, социјализма, југославизма и других нововековних идеологија, све до актуелног неолиберализма који у бескомпромисној нивелацији крчи и запеглава све неравнине пред собом. Разградња националне свести постаје предуслов новоуспостављене морално-политичке подобности, како у књижевности тако и у културном, друштвеном и политичком животу Србије. Националне вредности бивају изложене исмевању које се креће од истанчане персифлаже до најгрубљег цинизма и хуле у духу постмодернистичке деструкције. Мноштво таквих дела која добијају најпрестижније награде или улазе у најужи избор за њих, довољно говори о „идеолошкој независностиˮ и „слободноумности“ домаћег културног естаблишмента.

Појава Момчила Селића је зато вишеструко значајна, како у његовој личности, тако и делу. Необичан и као човек и као писац, Момчило Селић у ову духовну пустош изазвану обиљем лажи, празнословља и фарисејства, уноси дах, свежину и пуноћу истинског живота и истините речи.

***

„Роман као уметност и историја као континуитет (могућ само у трансценденцији) срећу се и прожимају, тако да је природно што је роман, као и поезија, националног карактераˮ,[16] каже Видовић. На примеру Ратног крста дотаћи ћемо се још неких Видовићевих закључака у вези са романом, имајући у виду да је „роман окренут личностиˮ, односно „души живој осећањем и доживљајемˮ и да се пише „историјском свешћуˮ.

Као мало ко у српској књижевности, Момчило Селић представља редак пример подударања пишчевог живота и његовог дела. Бунтован и истинољубив он рано долази у сукоб са најближом околином и духом свога времена, а потом са комунистичким режимом и његовим сатрапима. Неспособан да прећути истину, да задржи „прејакуˮ реч, да се скрајне пред јакима и моћнима, 1980. године Селић бива ухапшен и затворен у Забели где је одлежао две године и три месеца због памфлета Садржај у коме се наругао тиранину и србомрсцу Јосипу Брозу Титу још за његовог живота. Недуго по изласку из затвора – пошто је схватио да у Југославији не може живети и стварати по личној мери, а не желећи да чини компромис са још актуелним комунистичким поретком – Селић 1983. године емигрира у Америку. Но доживевши и тамо многа разочарења, згађен софистицираном лажју такозваног Новог Света, гором чак и од комунистичке од које је побегао, Селић се са читавом породицом враћа у Југославију 1990. године, баш у ситуацији када је Срби масовно напуштају, устрашени и затечени њеним урушавањем као последицом лаж-братства и лаж-јединства, лаж-вредности и лаж-живота – једне целокупне и свеобухветне Лажи у којој је свако на свој начин учествовао, а мало ко јој се отимао, те због тога и испаштао.

Већина ових биографских момената обухваћена је романом Изгон, до сада вероватно највећем уметничком достигнућу Селићевом. У сржи овог романа је лична драма човека који се бори са оковима световности у условима све потпуније декаденције и хипокризије изазване идеологијом марксизма и оствареном (анти)утопијом југо-комунизма. Главни јунак, Војин, – заправо Селићев алтер-его – као син високог удбашког функционера принуђен је да системско зло упознаје на самом извору, одрастајући и живећи међу људима који га директно креирају, али су и сами његове креатуре. Војин препознаје лаж у свему око себе и не види јој ни узрок ни границу, она га притиска као мора, поготово што испод густог и непрозирног слоја идеолошко-паролашке козметике наслућује страву ужасних злочина, нискости, издајства, на чему је и подигнута лаж-кула послератног живота. Млад, неуклопив и бесан, а врло рано осетивши незадрживи импулс заветног наслеђа ( иако на нивоу подсвесних и магловитих слутњи ), Војин покушава да повеже нити покидане историје и докучи њен смисао у вези са актуелним тренутком, помним праћењем и памћењем дешавања, читањем књига, разговорима са оцем. Јединим излазом из зачараног круга бесмисла и преваре указује му се понирање у тајанствене дубине прошлости и национално несвесног да би се одатле, осетивши под ногама чврсто тло, јаче одразио ка висинама националне свести, схваћене видовићевски.

У потрази за тим духовним и историјским ослонцима на којима би утемељио и лични идентитет, Војин реконструише догађаје из Другог светског рата из перспективе двојице идеолошких противника: оца Маркана и одбеглог четника Вујошевића. На том путу он се храбро суочава са деценијама потискиваним и укриваним истинама, нимало повољним за њега и друштвени слој коме припада, али утолико је веће његово осећање дуга и обавезе према Истини и Правди. Четнички војвода Вук Пижурица (Вук Бећковић – отац песника Матије Бећковића), неустрашиви горски витез раван јунацима десетерачке поезије, па Војинов деда, племенити колашински господин кога су на правди Бога стрељали четници (као оца четворице истакнутих комунистичких активиста), ликови су који Војину светле у мраку бешчашћа и срамоте као иконичне фигуре са којима се поистовећује и кроз ту идентификацију он проналази себе и свој пут. На том путу чека га робија, а потом изгон из земље, али се он тога пута не одриче иако је унапред осуђен на пораз, свестан да онај ко искрено и целим срцем тежи ка Истини „не сме да разликује победу од поразаˮ (како то у једној песми каже Пастернак). Војинов (Селићев) подвиг постаје утолико значајнији што га чини као човек који је рођен и одрастао у привилегованом слоју, те није мотивисан глађу, сиромаштвом или завишћу. Ничим до сопственим слободним опредељењем за божанско и непролазно. Тиме се уздиже изнад социјалне патетике, идеолошких размирица и дневне политике до висина историјске свести, у чијој равни обитавају вредности недоступне било каквим позитивистичким условљавањима, одређењима и тумачењима.

Ипак, Селићева национална свест у Изгону још увек није сасвим јасна и прекаљена. Порађајући се кроз велику душевну патњу главног јунака, кроз загушљиву маглу лажи и кривотворина, она постоји само као заветни потенцијал који ће у Ратном крсту добити свој експлицитнији облик.

* * *

По повратку из емиграције 1990. године Момчило Селић затиче „бурнаˮ дешавања у Србији (СР Југославији). Парламентарни избори у тек успостављеном вишестраначком систему, митинзи и крваве уличне туче са режимском полицијом, све је то личило на деценијама чекане „променеˮ, односно коначно отрежњење од полувековних титоистичких заблуда, васкрсавање погажене националне свести и успостављање бољег и праведнијег друштвеног поретка. Видевши, међутим, ко су вође и организатори тих догађања, на који се начин одигравају и у име каквих идеала, Селић убрзо схвата да се не ради ни о каквим „променамаˮ, него о пресвлачењу старих комунистичких структура у нову гардеробу за „нову политичку сезонуˮ (како каже у једном свом есеју). Стари комунисти и њихови наследници из партијског подмлатка, еволуирали су једним крилом у псеудонационалне борце (распоређене на власти и у тобожњој опозицији), а другим у демократе и либерале (окупљене у прозападну опозицију). Оба крила била су једнако погубна за Србе и Завет.

Ствари му се додатно разоткривају у наступајућим ратовима са Хрватима и муслиманима. У периоду од 1992. до 1994. године Селић је у неколико наврата био у Републици Српској Крајини и Републици Српској, најпре као ратни репортер, потом и ратни добровољац. Али уверивши се на лицу места у бешчашће и покварењаштво политичких и војних структура на челу „српскихˮ институција, Селић и овде доживљава многа разочарења. Иза тобожње „борбе за националне интересеˮ он прозире подмуклу тактику дозираног ратовања кoja се остварује преко разгранате мреже политичких, војних и медијских шпијуна, којом се Срби онемогућавају и спутавају да победе у рату. Највећи део ових догађаја обухваћен је романом Ратни крст који се може сматрати наставком Изгона.

Главни јунак романа Петар (Пит) Недић (по Селићевим речима аутентична личност из српске емиграције, која се у роману појављује углавном као пишчев двојник коме он позајмљује велики део својих искустава) потомак је по бочној линији чувеног ђенерала Милана Недића. Одрастао у духу дорћолског витештва, а по природи несавитљив и борбен, Пит Недић веома рано долази у сукоб са послератном тоталитарном идеологијом и наметнутим системом вредности. Одупирући се принудама да се одрекне реакционарног порекла и пљуне на деду и фамилију, Пит Недић доспева у поправни дом у Крушевцу, одакле после неколико година излази као „дипломирани мангупˮ и убрзо емигрира у Америку, схвативши да је у рођеној земљи туђинац. Желећи да задобије и заслужи нови идентитет у новој средини, Недић добровољно одлази у Вијетнамски рат, одакле се враћа са америчким одликовањем за спашавање капетана Џона Вордера, али у коме није нашао ништа од ратне и витешке славе за којом је чезнуо, него само ужасе масовних покоља и поражавајући слом људских идеала, осећаја и обзира. He нашавши себе ни у вавилонском шаренилу америчке цивилизације, Пит Недић се почетком деведесетих, после двадесет година одсуства, враћа у Београд, као средовечни писац, новинар и вијетнамски ветеран, где затиче сивило, трулеж и распадање, као логичан наставак онога чему је својевремено и утекао.

Ратни крст је необичан и по форми и по садржају. Роман се грана у више смерова, слике се повезују асоцијативно као у песми, без линеарног казивања и заокружене фабуле, а различита дешавања у Београду, босанском ратишту, емиграцији, Вијетнаму саопштавају се директно, ретроспективно, реминисценцијама или дијалозима проширеним у читаве наративне епизоде при чему се ликови саговорника сасвим губе. Било да говори о ситним детаљима узгред запаженим или о крупним догађајима који заузимају централно место у роману, свуда се осећа тешки прамац пишчеве свести који пред собом дроби најтврђе слојеве вишеструко симулиране стварности. Тако нпр. док се његов јунак пење до стана Мијата Перовића, удбаша са којим Питу Недићу предстоји кључни разговор, Селић поводом исписаних графита у ходнику зграде (Punk’s not dead! и сл.) стиже да прокоментарише: „Сипова зграда, очигледно, показивала је своје знање енглеског, унуци некадашњих ознаша, потом удбаша, па миповаца, потом сиповаца, ругали су се самима себи, не схватајући да то чине, нити како, а понајмање заштоˮ. Наоко безазлен детаљ писца мотивише да наговести стање духовне одрођености београдске омладине, али и карактер власти и идеологије који су до тог поразног стања и довели. То је у роману често, јер се писац не задржава на површинском нивоу појава ради пуког описа, већ га занимају  њихове прерушене или замагљене суштине. Селић је заправо сав свест која суверено влада романом, те са грчом и напетошћу стражари над сваким догађањем и призором, што понекад не допушта да се они развијају сами од себе и спонтано ослободе свој семантички потенцијал. Али без обзира  на могуће недостатке, управо та свеприсутност пишчеве свести даје највећу снагу Ратном крсту, чинећи га врло експресивним и убедљивим. Без увијања, лажне учтивости и дискреције Селић разобличава личности и ситуације, наводећи именом и презименом или лако прозирним псеудонимима њихове носиоце, мање-више познате из ближе или даље прошлости и политичког и медијског окружења.

Без неке одсутне аналитичности и дистанце тзв. објективног приповедања, писац просто граби читаоца за ревере и уноси му се у лице, желећи да га директно суочи са стварношћу ма каква она била. Луцидна до крајњих граница, крцата сочним језиком улице и пуна изненађујућих обрта, некад философски продубљених, некад духовитих, а често горко циничних, његова реченица пробија као метак слојеве лажи и лицемерја, копрене и баријере које затамњују истину, тако да се многе остварују као сентенца, друштвено-политички коментар или убојита културолошка дефиниција.

Та је реченица, додуше, понекад херметична или рогобатна, што је можда последица сувише напрегнуте свести, но и то су одлике писаца који истински осећају и изражавају се кроз огроман стваралачки напор, а за које Емил Зола каже да „пишу својом крвљу и својом жучиˮ и остављају „незаборавне странице испуњене снагом и животомˮ.[17]

Прошавши кроз ватру тешких животних искушења Војин из Изгона израстао је у Пита Недића. За разлику од младог Војина који је сав у грчу трагалачког напора и код кога се национална свест тек буди и успоставља, Пит Недић је увелико формирана личност, искусан човек који је раскрстио са заблудама прошлости и одавно се не заноси утопијом југословенства, западњачким либерализмом, као ни тражењем сопственог идентитета у туђини, ван себе и свога. Идентификујући своју судбину са судбином свога народа, он настоји да се уложи у његову добробит и допринесе јој. Робијањем у Крушевцу, бекством из Титове Југославије, добровољним одласком у Вијетнам, повратком у отаџбину када се из ње масовно бежи, одласком на ратиште, Пит Недић се потврђује као човек и јунак, ослобађен магли и опсена он постаје заветна личност и носилац националне свести. Због тога је углавном усамљен и осујећен, свуда наилази на презир, поругу или у најбољем случају неразумевање, па и код драгих и блиских људи (попут љубавнице Тамаре Митић или брата по духу Милоша Поповића), што му такође ствара бол и душевну патњу, поред бешчашћа и подлости са којима се суочава на сваком кораку. Но у погледу нације и заветног опредељења он се ниједног тренутка не колеба. Његово двоумљење везано је само за начин дејствовања: да ли да се у заветну борбу укључи као ратник или као бележник, односно да ли ће се за српство ефикасније борити пушком или пером. Зато Ратни крст и почиње дилемом: „Пуцати, или писати?ˮ, која се током романа понавља као рефрен одражавајући двојност Недићевог судбинског призива, односно: његову жељу да се потврди на делу, као ратник, и страх да ће догођено и виђено бити препуштено забораву и кривотворењу, односно да ће истина претрпети још један пораз ако не буде забележена.

***

У роману се наизменично смењују два фабуларна тока. Први обухвата дешавања у Београду, где Пит Недић време проводи са Тамаром Митић, средовечном распуштеницом и докторком са ВМА, док други прати Недићево бављење на босанском ратишту где у својству новинара крагујевачких Погледа обилази све битније пунктове покушавајући да разгрне опсене и лажи, а затим се пред крај романа пријављује у ратне добровољце. Оваква композиција подсећа на композицију Толстојевог Рата и мира, у коме се нарација наизменично пребацује из епске атмосфере руско-француских попришта у свет црвљивог грађанства и одрођеног руског племства на релацији Москва-Петроград. У првом се одвијају драме и подвизи античког набоја, тамо јунаци пролазе кроз ватру искушења васкрсавајући целином свога бића, док у другом све одише таштином и декаденцијом, а друштвени живот труне у талогу сплеткарења и закулисних работа.

И у Ратном крсту до изражаја долази управо такав контраст. У Београду Пит Недић не налази ништа сем трулеж и распадање, не само у симулираном политичком животу у режији удбо-комунистичких структура, него и у становништву које се убрзано одрођава замлаћујући се „инфлацијом, недостатком струје, грејања и горива, глађу, ембаргомˮ, у кукавичком и саможивом страху за себе и своју угодност. Угледавши гомилу која протестује у Душановој улици, Пит Недић у разговору са Тамаром Митић каже: „Нико од њих није изашао на улицу због бомбардовања Неђарића, већ су испузали, као гњиде, због недостатка струје!ˮ, а у себи размишља овако: „Мрзео је те људе које је власт испровоцирала да изађу на улице и да вичу: Уа, мрак! Уместо да ћуте и шкргућу зубима, и да пуне своје скривене пушке и пиштоље, не би ли се обрачунали, већ једном са онима који су им се ругали, безочно, као дорћолски цигани губитнику на картама, или било којој наивчини залуталој у доње крајевеˮ. У тескоби и метежу двомилионске метрополе, у понижавајућој јагми за опстанком, људи губе духовна својства и постају обезличене индивидуе лишене имена, порекла, фамилије и националне свести. Такав Београд, као и било која друга модерна метропола, живи у аисторијском и анационалном, дакле фиктивном свету бесмисленог трајања, односно дотрајавања. Становништво које више није нација (заједница) него безимена маса, никада неће устати у одбрану Завета, нити бол својих сународника може осетити као свој. Кукавичлук, очајање и страх постају доминантно стање духа у таквом свету, кога се Недић ужасава и кога презире из дубине душе. Памтећи другачији Београд, којим су ходали дорћолски витезови и људи слични њему, описану ситуацију Недић доживљава као „смрт свога града, свога Крајаˮ.

Мада га и на босанском ратишту прате разочарања, он ипак слути да се једино тамо могу срести људи од врлине и соја – истинске личности. Иако препуно мимикрије и манипулације, босанско ратиште на њега делује прочишћујуће, јер се на фону ратне напетости јасније оцртавају људски карактери, као и све оно што је у „нормалним“ околностима замућено. „Мислиш ли ти да је небо густо као ауспух из Вартбурга оно што би желела да видиш над собомˮ, каже Недић Тамари описујући јој свакодневицу „америчког сна” у коме је провео готово половину живота, „да кроз њега пролазиш као кроз дим и прашину ланчаног судара, да слушаш вести о „загађењу”, затрована већ одавно, од свукуд, па и од „хранеˮ која се може држати само у фрижидеру јер би се иначе усмрдела, до неба, серем ти се у такву варијанту, бољи је живот и у Данангу, или под ватром, код Коњица, бар тамо све мирише, и цвет, и трава, и људи, и просут мозак некога који је пре тога био жив, као јелен у шуми!ˮ. У овом судару светова Недић се опредељује за реалан, онтички свет историје, јер осећа да се личност може сачувати једино ако у њему учествује целим собом, бежећи од фиктивног света модерне цивилизације, све даљем од искона на путу лаганог одумирања, где се све значајно и суштинско губи у вртлогу шљаштећих и декорисаних облика. Ступањем у добровољце на крају романа он прави радикалан животни рез и окреће леђа свему што га је за тај свет везивало: „Београд беше, њему, где и Чикаго: у свету толико бесмисленом да му ни у сну није долазио на очи макар као мора, или приказаˮ.

У лику Пита Недића препознајемо неке црте кнеза Андреје Болконског, једног од главних јунака Рата и мира, који у руско-француски рат одлази као добровољац, згађен духовном бедом племићког окружења у коме је поникао и одрастао, да би учешћем у националном страдању прошао кроз катарзу и спознао животне вредности које није налазио у својој околини. Отишавши бесан, циничан и заједљив, Болконски се враћа донекле препорођен и спокојан. Слични разлози доводе и Пита Недића на босанско ратиште, с том разликом што Недићев бол није искључиво личне природе, као код неког површног незадовољника и „бунтовника без разлогаˮ, већ се кроз њега сублимише дубоки историјски трагизам до крајности измученог српства, распетог између остатака брозовског југо-комунизма пресвученог у псеудонационално рухо на челу са старим и новим удбашима, сверазарајућег глобализма којим руководе илегалне елите и светски лобији, и безумног шовинизма геноцидних србомрзитеља међу Хрватима, муслиманима, Шиптарима и другим. Али се то српство не остварује искључиво као антикомунизам, антиглобализам, антихрватство или антимуслиманство (за разлику од свих тих идеологија које се остварују као антисрпство), дакле не само још једна идеологија која је „анти-ˮ свакој другој, него пре свега као Свест о Злу, како је именује Жарко Видовић, имајући у виду исконско Зло које у различитим временима узима различите облике, називе и пароле, али увек са истим циљем – да уништи Љубав и сваки облик заједнице који на њој почива.

„Свест о Злу које нам прети је Брига, Љубав, као брига за оне које (и оно што) волимо. Без те бриге ми смо – у време опасности и бриге – бесловесни!ˮ,[18] каже Видовић. Када је о Ратном крсту реч, осим Пита Недића такву Бригу не показује готово нико. Ни Гојко Аврамовић ни Јован Спремо, министри у влади Републике Српске, који у јавности фигурирају као национални борци и делатници иако су обични шпијуни, пајаци и каријеристи; ни удбашки функционер Мијат Перовић, један од београдских владара из сенке, који се попут свих својих колега брине једино за опстанак Службе и своје место у њој; ни Тамара Митић која попут многих Београђана зло види само у губитку некадашњег материјалног благостања и жарко жуди да га замени америчким комфором, упркос свој Питовој љубави и искреним настојањима да јој предочи праву истину о распаду Југославије. Сви побројани, као и плејада других ликова у роману, бесловесни су, јер не поседују Свест о Злу, па самим тим они учествују у Злу – једни творећи га, други служећи му, а трећи макар и тиме што га као Тамара сматрају за „реалностˮ са којом се ради сопствене удобности треба помирити. Такво стање опште бесловесности ефектно је резимирано следећим пасусом: „Сви, знао је Недић, главе ослоњене уз бели, поликолором офарбани зид Спремове канцеларије, били су сомнамбули, спавачи у походу, а поход им не беше знан таман као ни скакавцима, мравима или било којој гамади; Војин Лакић се осмехивао мислећи да зна нешто, Мијат Перовић такође, Спремо и Караџић напосе, сви су се клиберили сопственом ништавилу и незнању, убеђени, као будале, да је у свих осталих људи то незнање кудикамо веће и безмерније, недоступно – као такво – чак и опису(…) сви ти заточници силе, и податности, лукавости и притворности – код других (иних) назирали су само мизерију и незнање, апсолутно неизбежне у односу на сав тај ковит информација, дезинформација и чистих лажи у којима су се давили или пливали само они, Посвећеници, и Играчи, без премцаˮ.

Без националне свести, која је Свест о Злу, човек је само бесловесна индивидуа (или како Недић каже „спавач у походуˮ), осуђена да лупа главом о скучене и непробојне зидове емпирије и времена, односно царства земаљског. Лишена вере у царство небеско, пребивајући ван Историје и Завета, таква индивидуа проналази своје онтолошко упориште једино у неком облику овоземаљске Моћи (Злу). Тако се и безверје показује као вера, али вера у Моћ која је вера у Зло. И као што се до Завета стиже једино љубављу, бригом, јунаштвом, пожртвовањем и праведношћу, тако се и до Моћи стиже „врлинамаˮ Моћи: силом, податношћу, лукавошћу, притворношћу, издајством. У том зловерју, подсмевању и презирању врлине, Недић види највећу опасност за српство. Пошто заточници Моћи не верују у врлину, нити у искреност и племенитост било чијих намера, Недић као искрени родољуб, решен да ради „за себе и свој народˮ, изазива чуђење и подозрење чак и код самих „националистаˮ, с обзиром да иза њега не стоји никаква утицајна група, организација, званична институција или било који облик Моћи. За Мијата Перовића, који на сваки начин покушава да га заврбује и ушарафи у машинерију Службе, Недић је лош пример, јер као такав „могао је СОБОМ, некоме да пробуди наду и веру да је још таквих, и да такви могу нешто и да учинеˮ.

Недићева национална свест не потиче из ината, политичког тренда или другог површног разлога, него из бриге и страха од губитка заветних вредности, без којих ће и сам живот на земљи постати бесмислен. „Посраћемо се на оно мало што су нам стари оставили, оно мало части, душе и образа, чиме смо се и одликовали мимо, рецимо, Шокаца и Балија!ˮ, каже он у разговору са Драганом Матићем, службеником у администрацији Републике Српске. Тако се кроз лик Пита Недића српство по ко зна који пут у историји  суочава са заветном дилемом „бити или не битиˮ, односно „коме се приволети царствуˮ, Моћи или Завету. Као једини у роману који поседује Свест о Злу, Пит Недић је неподложан Злу јер га лако препознаје и разобличава. Готово сви други, као поклоници силе и моћи, уједињени су у Злу против њега. Српски непријатељи стога нису само Хрвати и муслимани, него и заточници Моћи међу самим Србима, који су заједно са Хрватима и муслиманима отпали од Завета, чак и када се сматрају „националним борцимаˮ. Недић је један од ретких ликова новије књижевности у коме гори заветни пламичак, у временима када се политичари, писци, интелектуалци, официри, па нажалост и висока јерархија, приклањају Моћи, те нису достојна елита способна да свој народ изведе на заветну стазу.

Ако је роман „историјска свест пишчева, његово осећање историје, интимно осећање историје као судбине личности у духовној заједнициˮ[19] као што каже Видовић, онда то у великој мери важи за Ратни крст. Својим романом Селић поручује да Срби пропадају не зато што су малобројни, војно и економски неразвијени или што немају моћне заштитнике у свету, већ зато што се одричу свог духовног и историјског назначења и приклањају Моћи, губећу Свест о Злу па тиме и духовну виталност за борбу против Зла. Уколико такву борбу и поведу, онда се Злу не опиру врлином него вештином, покушавајући да га надмудре дипломатијом, тактизирањем, прилагођавањем чиме му се поклањају и прикључују, налазећи изговор за избегавање заветних обавеза. „Ако мислитеˮ, каже Недић Спрему и Аврамовићу, „да се коцкате са коцкарницом, и да победите, онда нисте глупи, него луди. Сатану нико лукавством није победио него врлином, једино!ˮ Недић нас подсећа на све што се изгубило и заборавило током последњих неколико векова под утицајем материјалистичких (хуманистичких) идеологија које су нас обмануле да се може живети без обавезе према ичем вишем од себе. Он нас опомиње да се против Зла морамо борити онако као наши преци, достојно и витешки, јер једино таква борба има смисла и једино у таквој борби могу васкрснути наше личности, чак и ако се она заврши поразом. „Српски Завет, истина беше недоречен“, каже Недић, „али је постојао – препознавао га је свако ко је имао очију да види, у светлим или тамним зеницама горштака који су увек претпостављали смрт, или губитак, губитку образа, или части.ˮ Таквом Српству не припада се само рођењем или генетиком него уздизањем индивидуе у личност, што подразумева напор каквом су се подвргли само ретки.

***

Три кључне личности са којима се Пит Недић среће су од посебног значаја у роману – Тамара Митић, Мијат Перовић и Милош Поповић. У односу са сваком појединачно, Недић се суочава са одређеном сфером живота, одређеним ставовима, тежњама, карактерима, при чему сваки засебан однос изграђује роман у различитим нивоима. Ради се о три света која те личности собом оличавају, при чему су свет Тамаре Митић и свет Мијата Перовића коегзистентни, док је свет Милоша Поповића нешто друго, мада не у потпуности супротно.

По доласку у Београд Пит Недић се зближава са Тамаром Митић, згодном средовечном распуштеницом, бившом женом партијског апаратчика и докторком на ВМА, која је као сасвим млада била заљубљена у њега. И сам распуштеник, он постаје близак са њом, исповеда јој најинтимнија осећања и размишљања, прича о оном што га мучи, о свеопштем расулу у коме живе, настојећи да својом личношћу и искреном љубављу пробуди и у њој личност. Приметио је брзо, нажалост, да се она руководи искључиво потрошачким вредностима и на њима темељи читав свој живот. Иако га искрено воли, она се опире његовим тежњама да јој докаже илузорност света коме стреми већина. Чак и када на рационалном нивоу разуме истинитост његових разлога, она их не осећа, јер не може да искорачи из индивидуума у коме је безнадежно заточена. Реално гледано, њу истина и не занима, за њу је истина само оно што може да јој обезбеди комоцију и сигурност. „Знаш да ми је свеједно да ли ме тлачи Србин, Немац или муслиманˮ, каже она Питу: „Знаш, да желим да живим као човек, да имам све оно што људи имају, тамо где људи и живе!ˮ

Страх од губитка образа, душе и других вредности којима се Пит управља и због којих живи, Тамари Митић не значи ништа. Она га и не примећује јер за такве вредности не зна, нити у њих верује. Једини губитак од интимног значаја за њу, у коме види узрок свеколике пропасти, јесте губитак материјалног благостања из не тако давне прошлости. „Живело се, некако, и то добро – на кредите, на мућку; платом-незарађеном-могла сам да одем, на пример, до Бахама, или Каира ПА ME ОСТАЛО НИЈЕ ТОЛИКО НИ ЗАНИМАЛО као сада, када да тебе нема – не бисмо имале шта ни да једемо!ˮ, каже она осликавајући потрошачку атмосферу типичну за шездесете и седамдесете године XX века, када се живело у слаткој илузији земаљског раја, без неочекиваних и нежељених упада историје и стварности.

Тамара попут многих жели заправо да побегне од историје и премости јаз који је у њеном ушушканом, утопијском свету пукао стварношћу деведесетих. Нашавши се изненада у свету историје, за који до тада није знала, она чезне за светом утопије коме жели да се по сваку цену врати, макар по њега отишла чак до Америке где се по њеном уверењу утопија земаљског раја може поново наћи. Она хоће да побегне од стварности историје јер је утопијска свест онемогућава да је сагледа и схвати, а не поседује духовну виталност да се стварност прихвати и са њом живи без посустајања у врлини. „Одавде треба бежатиˮ, каже она испољавајући ту своју духовну немоћ, „као луд, увек, што даље и брже: овде је губилиште, и азил за губавце, лудаке, распоре и људождере! Овде не може нико ништа да учини, нити је могао; на вулкану не гради се кућа, нити на стратишту или при кафилерији!ˮ.

Ни Питова љубав не може јој надоместити губитак материјалног благостања и сугурности. Зато од њега очекује да и њу и њену кћерку поведе са собом, у Америку. Видевши да он и не мисли да се тамо икада врати, у наступу тоталног очајања она прибегава чак и безобразној уцени: „Ако ме ти не одведеш у Америку… одвешће ме, већ, неко другиˮ, на шта јој Недић одговара: „Значи… само да се оде из овога кала, смрада, распадања, јада, срамоте, из ових гована која ти нису сметала, целога твог милог, предратног, јединог живота док је овде владао Броз, и његови сатрапи, и сви заједно спремали нам ово, што ти сад наједном смета, неиздрживо, као Циганину длака у говнима, пошто их се добро назобао!ˮ, чиме језгровито и упечатљиво слика духовну и моралну беду послератног друштва које је изгубило сваки ниво достојанства и подало се највулгарнијем опортунизму, хедонизму и конформизму. И Пит и Тамара су бегунци, али од сасвим различитих ствари. Пит бежи од лажи и утопије, уточиште налазећи у реалности (историји), док Тамара бежи од историје и уточиште налази у анти-историји, фикцији, у визији западноевропског земаљског раја као замени за пропали титокомунистички рај. Ускачући из једне лажи у другу, Тамара несвесно постаје и издајник јер се напослетку испоставља да је била заврбована од Мијата Перовића, који је преко ње контролисао Недића. Тиме је њен лични и духовни пад потпун, а Питу не остаје друго осим да, пакујући ствари за одлазак на босанско ратиште, закључи: „Жене, невенчане или венчане, ту није било, таман као ни са Ненси. Жену, категорички, очигледно неко беше убедио, још у Еденском Врту, да је могуће мислити и срати, и волети и патити се себи на ползу, бар док је векаˮ.

Кроз лик Тамаре Митић, као типичног носиоца утопијске свести, Селић нас суочава са индивидуализмом у његовом екстремном облику, узроком одрођености великог броја Срба, који то више нису ничим сем именом. Кроз њу проговара та обезличена и поробљена маса, чији се дух унизио до те мере да је изгубио сваку представу и о сопству и елементарном достојанству, некмоли о части и врлини.

***

Током читања Ратног крста пред нама се помаља страшна орвеловска истина о тајној, невидљивој али свеприсутној апаратури у чијим се рукама налазе конци свих политичких, ратних, медијских, културних и других дешавања, чије свевидеће око допире свуда, која даноноћно бди над нама, хранећи се и опстајући нашим страхом и очајем (и не можеш га додирнути омирисати видети / јер ради се ниочему свуда око тебеˮ, каже песник Чарлс Буковски). Ту безобличну неман чији пипци допиру и у најзабитије друштвене углове, Селић назива Удбом, односно Службом, мада она у ствари и нема правог назива.

Међутим, Службу овде не треба схватити у њеном најужем значењу, као тајну полицијску институцију задужену да штити становништво од унутрашњег и спољашњег непријатеља. У Ратном крсту Служба постаје метафора за Зло оличено кроз невидљиве механизме високософистицираног манипулисања људима. То су исти механизми са којима се у Орвеловом роману суочава Винстон Смит, а који неуморно фабрикују лажи и полуистине и производе стање нејасне стрепње, безнађа, збуњености. Од Службе потичу неписане и неисказане директиве које се не прекорачују, а уколико неко то и учини, следује брутална казна, каква је приказана у сцени монструозног убиства Бојана Јовановића и његове девојке. У свом најширем значењу Служба је метафора за глобални светски механизам којим управљају илегалне елите и светски лобији са све прозирнијим циљем стварања јединствене Светске Државе, антиутопије ефектно дочаране Хакслијевим Врлим новим светом.

Феномен служби, завера и лобија велика је табу тема у коју Селић задире први међу писцима, барем када је о српској књижевности реч, али не у сврху јефтиног сензационализма и мистификације, него као човек који је њихово дејство осетио на сопственој кожи, спознавши им суштину, смисао и (анти)историјску мисију.

Зло Службе, предочава нам Селић својим романом, састоји се у разградњи људског достојанства, убијању и самог појма врлине у човеку, да би га кроз безбројна понижења лишила вере у слободу и правду и тиме претворила у безопасну и осујећену индивидуу, уколико не у послушника и дословног роба.

Један од челника, креатора, али и поданика Службе (јер она влада и над својим владарима) је и Мијат Перовић, са улогом у Ратном крсту отприлике онаквом какву има О’Брајан у Орвеловој 1984-ој. Као ознаш, удбаш, конзул у Чикагу, Мијат Перовић је упућен у многе мутне и закулисне радње, као што је нпр. случај убиства Драгише Кашиковића, првака српске емиграције у Америци, које му Пит Недић у разговору помиње. С обзиром да је покварен и бескарактеран, Мијат Перовић у људима не види никакву врлину нити било шта вредно поштовања и дивљења, већ само материјал за обраду, играче које распоређује у великој Игри, којој су режисери он, Војин Лакић и непознати владари из сенке. Тако ни Пит Недић за њега није човек од соја, него усијана глава која може да поквари Игру, те га доживљава само као „недовршен посаоˮ и „необављен задатакˮ. „Да те убијемоˮ, каже Перовић, „било би исувише лако, за све нас. Но ти си изазов: ко тебе реши, унапредиће своју Службу мимо свих осталих, као Јапанци своју индустрију видео-рекордера, или Немци, своју производњу Аудија“.

Недић је за Службу загонетка коју она упорно покушава да разреши, јер својом личношћу и несавитљивим карактером обесмишљава њено постојање и доказује илузорност њених начела. Убити Пита Недића није решење загонетке, зато што би Истина од које није одступио наставила да живи и после његове смрти, чега се плаше и Мијат Перовић и други челници Службе, јер слуте да би то био почетак њиховог краја. Тако сукоб између Пита Недића и Мијата Перовића постаје сукоб између два начела – Завета и Моћи. Читава скаламерија Моћи урушава се сама од себе, ако на свету постоји један једини човек веран Завету (Истини), као што је читаво Римско царство ипак постало хришћанско упркос томе што је Исуса Христа разапело на крсту и уморило најстрашнијим мукама. Потребно је зато доказати лажност Пита Недића да се не би доказала лажност Службе (Моћи). За „обе истине” нема места, само једна може бити истинита. Служба би занавек оправдала и учврстила себе ако би се Недић одрекао истине Завета и приклонио Моћи, односно прихватио Службу као једину „истину” и једину „реалност”. Зато Мијат Перовић настоји да га убеди у релативност и непостојаност свега, у „лажност” било које истине мимо Службине. „Србине, говорио је Мијат Перовић, игра је одавно уприличена, комад је постављен, улоге подељене, хоћеш ли ти глумити трагичног принца, или неко други, није ни најмање важно, НИШТА НИЈЕ НИ ВАЖНО НИТИ ЈЕ ИСТИНА, СВЕ ЈЕ ЗАМЕНЉИВО и паметни – успешни – људи се труде једино да они буду ти који ће се окористити правом приликом, тренутком, и позивом!”

Високософистицирана подлост Службе, суптилност и непрозирност њених планова, нарочито долази до изражаја у српској оружаној борби за одбрану од Хрвата и муслимана. Иза лажног патриотизма и његовог кичерског испољавања, које управо Служба допушта и форсира, крије се њена паклена замисао да се тактиком симулираног и дозираног ратовања (уз циљано одржавање расула у српског војсци) осујети и обесмисли српска борба, извулгаризују српски идеали и искомпромитују српски борци, како би се на темељу тобожње једнакости у злу међу зараћеним странама, изградило неко ново заједништво међу њима, наказно и неприродно као и сва претходна. Поред Мијата Перовића и Војина Лакића, у тај демонски пројекат су укључени бројни политички, војни, културни оперативци Службе, које Недић назива пубовима, што није само жаргонски израз за чуваре јавног реда и мира, него право занимање сваког политичара, официра, новинара, академика, универзитетског професора, писца, курира, шофера, секретарице, који у свом домену игра додељену улогу и доприноси остваривању Плана.

Зато су пубови Гојко Аврамовић и Јован Спремо, министри у влади Републике Српске, новопечени националисти „откада је то Удба дозволила, и сама покренувши своју верзију србовања, четништва , религије, и родољубља”, али и готово читаво руководство Републике Српске, које је безразложним враћањем освојених територија непријатељу и „крени-стани” политиком диригованом из Београда, онемогућавало коначну победу српске војске у рату, а све зарад тобожње „више политике”. „Е, да нам је војске као што је Поповић, одавно бисмо ми у Беч, Моку на свадбени доручак! ”, каже Гојко Аврамовић, дивећи се храбрости Милоша Поповића, на шта му овај одговара:
„Било би тако, Министре, када би нас неко, ко нас тако лепо држи за јаја, пустио да ратујемо, како ваља и како умемо!”.

Пубови су и Војислав Шешељ, Магнум (Жељко Ражњатовић Аркан), Шолаја и многи други, у национално рухо пресвучени оперативци Службе, које је, као што каже Недић: „обучила и наоружала Удба, уз Кос, и којима је наређено да носе српска знамења и кокарде” јер „Србе – по нечијем плану и програму – требало је криминализовати бар као Хрвате и Балије, да би се, по свему судећи, на тим основама заједничког, осведоченог недостатка части градило једно ново, ваљда успешније, ‘братство и јединство’ коме би се радовали, наново, само Војин Лакић и његови налогодавци, скривени ко зна где и ко зна од ког”.

Далекосежност и истинитост Селићевих предвиђања, потврђује се управо на почетку XXI века, када се нечувеним медијским манипулацијама, сасвим у духу Орвелове антиутопије, жртве (Срби) проглашавају злочинцима, а злочинци (муслимани и Хрвати) жртвама, када се један мали и многострадални народ издиже на ниво светског агресора и добија статус жртвеног јарца потребног да би се свет ујединио у мржњи и одржала холивудски искривљена и упрошћена, а заправо сатанска представа о „добру и злу”.

Пуб је, и то врхунски, и Омер Хоџић (реч је о Насеру Орићу – бившем телохранитељу Слободана Милошевића и ратном злочинцу који је побио многу српску нејач), обавештајац „преко кога се дозирало стање од Сребренице до Милића, и од Зворника до Жепе”. Омера Хоџића и његове муслимане, наоружавала је чак и „српска” Служба, јер је и он само играч у њеној Игри. У томе се огледа демонски карактер Службе, њена ужасавајућа спремност на најподлије и најнечасније подухвате, на превару и издајство чак и сопственог народа у сврху сопственог очувања и опстанка.

Пуб је, двоструки, и Живко Миловановић, одбегли Равногорац, а иначе бескарактеран човек заврбован и од Удбе и од ЦИА-е, преко кога је Служба контролисала српску емиграцију и одржавала стање расула у њој.

„Сви су овде мурија”, узвикује Драган Матић у наступу очаја, и сам, по сопственом признању, задужен да надгледа Недића, и додаје: „све шема и превара, подлост и реконтра, нема ничег што није кулиса, шминка, лаж, или горе, Србине!”.

Зато Недић осећа као свој животни и судбински позив и призив, да забележи све што је видео, чуо, доживео, да отме од Лажи све што се отети може и што лажни бележници (односно новинари, аналитичари и писци у функцији Службе), нису стигли да преправе, замене, пониште или облепе телевизијским и идеолошким обландама. „Да ми је само да остане што о томе шта се овде збило, и како, па нека ђаво носи што је његово и без чега не може!”, узвикује Драган Матић на врхунцу своге резигнације, а Недићева дилема са почетка романа продубљује се овако: „Пуцати, то се могло, а писати, већ теже: ваљало је записати оно што је немогуће: боју, омер, и снагу звери која се тумбала пољем испред Ослобођења, ослобођена, и сама, свега до себе”.

Из ситуације у ситуацију Недић се упознаје са многоструким обличјима те невидљиве звери, његова се искуства повезују у све јаснију целину и ми бивамо суочени са механизмом застрашујуће неогрениченим у могућностима трансформације, стапања и сажимања са најсвакодневнијим облицима живота (попут чудовишта званог Течни метал у другом делу Терминатора), као и у спремности на свирепе одмазде над свима који се по неком основу не уклапају у његове шеме и планове.

Сва сазнања која Недић пабирчи по Београду и на ратишту, покушавајући да схвати догађаје у целини и континуитету, добијају своју потврду и разјашњење у већ поменутом отвореном разговору са Мијатом Перовићем: „Србине, рекао је Мијат Перовић, меко, намерио си се на аждају стоглаву: чак све главе да јој посечеш, ти, нићи ће стотине нових, јер, аждаја не живи ни главама ни репом, већ страхом твојим и других као ти; она је оцртана као формула, или компјутерски програм, у теби, и свима који је назиру, она јесте програм, чисти софтвер а ко је твори то није битно, нити како се тај, или ти, зову”. Док се изразито антисрпски карактер наводно „српске” Службе, њен лажни и наручени национализам, потврђује и овом реченицом: „Шта мислиш, ко је Цркву разградио, ко је, увек, минирао све што сте хтели и почели, ко је, увек, налазио разлог да се нешто не учини док су Хрвати, Чокалије, Шиптари, и други, радили као да су на млазни погон, и да пиче низ воду, са ветром у леђа?”.

На врхунцу својих трагања, Пит Недић сазнаје за убиство Бојана Јовановића и његове девојке Тање, које су на монструозан начин ликвидирали маскирани оперативци Службе испред сплава Нептун. Неописиви ужас овог злочина, приказаног са натуралистичком детаљношћу, непосредно нас суочава са демонским карактером Службе и њеном решеношћу да опстаје без обзира на цену, жртве, морал и начин, али исто тако и са демонским наличјем читаве савремене цивилизације која почива на хијерархији тајних друштава и обавештајних служби, иза чијих се отрцаних хуманистичких парола о миру, слободи, правима, братству и једнакости крије најцрње Зло, у коме се учествује макар и сопственим непротивљењем.

Служба је материјализација лажи, безверја, притворности, дволичности, неповерења, отуђења и других карактеристичних појава модерног човечанства које егзистирају испод танког слоја паролашке козметике.

Служба је болест изазвана расцепом у људској души, кризом идентитета, кризом личности; она је оваплоћење не само туђег него и нашег сопственог Зла које се рађа из духовне слабости и беде, у роману најизразитије испољене кроз лик Тамаре Митић. У томе се састоји коегзистентност њеног света са светом Мијата Перовића.

***

Иако се налази у тешкој и деликатној ситуацији, одасвуд надгледан и излаган покушајима врбовања и подмићивања, иако осећа да га третирају као уљеза, залудника и замлату, не налазећи разумевања чак ни код најближих, Пит Недић остаје доследан себи и Завету, не колебајући се ниједног тренутка у погледу својих опредељења.

У њему се на необичан начин спаја сензибилитет модерног антихероја, очајног и усамљеног појединца који блуди маргином не налазећи своје место у друштву, и нешто од оне древне јуначке етике која га још више отуђује од цивилизације савременог света, утемељеног на прогресу, профиту и дрском прагматизму. Иако је његова битка унапред изгубљена, Недићев пораз се уздиже до заветних висина и сија као једина светла тачка у роману препуном тескобе и хипокризије. Жртвени трагизам који је пораз кнеза Лазара и његове војске претворио у заветну победу која до данас крепи душу српског народа, на микро-плану и у потпуно измењеном историјском контексу долази до изражаја и у личности Пита Недића, који се одриче „земаљског раја” Америке и одолева искушењима у Београду и Босни да би се потврдио као личност неподложна преради, замени или поништавању. У њему налазимо нешто од архетипа хероја чији идеалан лик описује публициста Жељко Познановић: „Херој најпре идентификује зло, па га онда уништава, или ако не може да уништи зло, он му не подлеже по цену мученичке смрти. Имајући божанску искру у уму херој јој служи. Он служи оном најбољем у себи предано и снажно потчињавајући гласу савести и разума, вољу осећања и тело. Хероји су они који стварају историју било као мученици, као ратници или као свеци”.[20]

Недић ипак није сасвим усамљен, људе сличне себи он не проналази у естаблишменту, него међу борцима из првих редова, људима превареним и изданим од свога руководства. „Како се иде даље од прве борбене линије, тако ствари све мање ваљају”, каже Пит Недић, што убедљиво говори о односу народ-елита, тј. о народу који нема достојну елиту и елити која није достојна свога народа, што значи да је лажна и наметнута. Последње остатке духовне и физичке крепкости, витештва и искреног другарства Недић проналази међу људима скрајнутим и затуреним, својом или туђом вољом. У њима назире божанску искру и заветни потенцијал за стварање Праве Србије, племићке и витешке. Такви су високи сури Гачани, прекаљени борци, са којима Недић проводи неко време, као и откачени храбри момци из Неђарића, међу којима као драгуљ блиста њихов вођа, резервни поручник Милош Поповић. Младић једноставан, весео и кочоперан, неретко оштар на језику због кога је и премештен са фронта. Због горких речи упућених генералу Ратку Младићу, Поповић је удаљен из првих борбених редова и додељен као помоћник Мишели Граније, поверенику европске хуманитарне организације „Лекари без граница”, што он доживљава као тешко понижење.

Значајан догађај у коме је засијала Поповићева личност је спасавање рањеног француског наредника на сарајевском аеродрому, кога су муслимански снајперисти покушавали да докрајче (реч је о истинитом дешавању). Док су Французи из трупа УНПРОФОР-а непомично посматрали последње часове свога рањеног колеге изложеног муслиманским хицима, Милош Поповић је потрчао у цик-цак, ризикујући сопствени живот за туђинског официра кога је понео на раменима и изнео ван домашаја метака, а потом је на исти начин спасио чак и његово откинуто уво. За такво херојство Милош Поповић је одликован  „Ратним крстом” (Croix de guerre), који му је доделио француски генерал Филип Моријон, но приликом доделе француског одликовања, Милош Поповић је, уместо пригодног празнословља које се очекивало, генералу одговорио „да га заболе за њихово одликовање, и да је све то учинио из пуког зезања, да разбије досаду… ”. Тако се Поповић двоструко потврђује као личност: ризиковањем сопственог живота зарад спасавање туђег, а затим и одбацивањем почасти и признања западноевропског народа чији је основни политички смер непријатељски настројен према Србима. У оба случаја он превазилази сопствени его – најпре превладавањем страха од смрти, а онда превладавањем таштине и славољубља.

У Милошу Поповићу Недић открива човека сличног себи. И Недић је одликован, са Distinguished Service Medal, за спашавање капетана Џона Вордера у Вијетнаму, па их и та необична подударност додатно приближава. На Недићево питање шта му би да спашава „прво Француза, па његово уво?”, Милош Поповић одговара такође питањем: „А шта је теби требало… да БАШ САДА долазиш овде или да, у Сајгону, спашаваш вијетнамску децу, И ТО ОД СВОЈИХ, Србине?”. Као у Примјерима чојства и јунаштва Марка Миљанова овде налазимо два изванредна случаја витешког односа према непријатељу, за какав је знала јуначка и патријархална етика, пре него се утопила у циничном прагматизму модерних времена.

Сусрет између њих двојице представља зачетак духовне заједнице која постоји у сфери трансценденције и у којој се учествује као личност, надвладавањем искушења епохе. Њиховим сусретом успоставља се заветна вертикала, завет поново добија шансу, а роман се изграђује у највишој равни, где обитавају заветне вредности, историја и смисао. У свету Милоша Поповића, Недић проналази оно што није нашао у свету Тамаре Митић, која је жртва лажи и бесмисла, а поготово не у свету Мијата Перовића, који бесмисао твори и од бесмисла живи. Оно што је у роману поништено Тамаром и Мијатом обнавља се Милошем Поповићем, он је живи доказ да Недићева потрага није јалова, у шта ово двоје покушавају да га убеде.

Ипак, и Поповић је, упркос личним квалитетима, из неког разлога такође осујећен. Подлежући конфузији и расулу, иако зна да их свесно производи Служба, њему се сваки Недићев покушај да било шта промени, чини узалудним. „Знам да гајиш неке илузије да се овде може нешто учинити”, каже Милош Недићу пред његов одлазак у добровољце, „Знам, такође, да од почетка овога рата покушаваш да скупиш бар вод добрих, нормалних људи који нису ни зликовци, ни ландаре, ни психопате, ни пљачкаши, и са њима да ратујеш као Србин и као човек. Питаш ли се ти, Србине, зашто већ две и по године не можеш ништа, а Магнум, и Шолаја, и Шешељ и друге сплачине могу све, осим да победе, што кажу да им је циљ? Мислиш ли… да ће ОНИ дозволити, иком, да научи да ратује, и да окупи људе, који ће се, потом, борити управо против њих?”, на шта му Пит Недић одговара: „Ако нико од нас ништа не проба, онда ћемо сасвим сигурно проћи онако како нам се пише, а, ако неко бар проба, можда ће ипак нешто макар за пицину длаку, бити колико-толико друкчије”. У овом дијалогу трагизам Пита Недића је потпун, он се састоји у његовој очајној, донкихотској вери да је могуће одупрети се Злу макар усамљеним личним подвигом, те да се вреди заложити до краја ако су изгледи на успех бар незнатни. Успех је садржан већ у самом чину покрета (подвига, од словенске речи двизати – кретати), какав год био исход,  јер се самим тим чином успоставља некаква референтна тачка на плану вечности. Осим Недића спремност за такво нешто не показује нико, па ни најбољи међу Србима, попут Поповића. Ни такви не налазе снагу да одоле апатији и равнодушности као последицама духовне капитулације пред Моћи.

На том путу Недић остаје усамљен до краја, а дилема са почетка романа, коначно се резрешава овако: „Писати, или пуцати, полако, стапало се у једно: писати као да пуцаш, или пуцати као да пишеш – пекатеом, бровингом, пушком, пиштољем, убијати немани без броја и имена, недоступне чак и правој смрти ( …), за све врлине, па и за Бога, једино је јунаштво стајало као услов; без храбрости, ни жена се није могла волети, а камоли један народ, или Бог”.

***

Селићева национална свест, тј. осећање историје као континуитета духовне заједнице, која у Ратном крсту успева да се конституише, често се меша са претераним бесом и револтом, што у уметничком смислу донекле затамњује домете овог романа. Наметљива ангажованост и претерана жеља да се разрачуна и освети, њу онемогућава да у највећој мери постане заветна и уздигне се до пуноће и целовитости са којом се она јавља у Његошевом опусу. Знатним делом она остаје у сфери коју Видовић назива епском, у сфери јунаштва које је самом себи сврха, те ако није подређено Завету и не садржи духовну компоненту, фигурира као прекомерна сујета или нека врста Воље за Моћ.

Такве слабости долазе до изражаја и у еротским сценама (прва са Питом Недићем и Тамаром Митић и друга са Милошем Поповићем и Мишел Граније), веома налик призорима у америчким мелодрамама. Не због самих еротских сцена (јер се еротика као веома присутна у стварности модерне епохе не може игнорисати ни у изградњи романескне структуре која у њој настаје), него због уметничке функције која им је у роману додељена, а састоји се у афирмацији телесности и полне потентности као неодвојивих атрибута херојске маркантности, што писац чини на начин помало упрошћен и тенденциозан. Њиховим наглашеним истицањем он као да је желео повући црту између света последњих ратника, маргинализованих и отуђених, али пуних варварске свежине, снаге и потенције, и света закржљалог и истрошеног грађанства, у коме царује слабост, анемија, духовна и физичка јаловост, што само собом не би било проблематично када не би би било тако упадљиво. Исту претенциозност налазимо и у пишчевом честом понављању истих атрибута маркантности („Тежак, таман, мрк…”), па и у призорима налик холивудским, са добро познатим позерским гестовима, када нпр. његови јунаци, пре него што ће проговорити, значајно прошетају по соби, лежерно припале цигарету или направе дугу паузу у говору. У побројаним ситуацијама српски и хришћански архетип јунака несвесно се уподобљава обрасцу надувених и разметљивих мачо-типова америчке школе. Њихова духовна суштина и морална снага подређују се наглашеним телесним преимућствима, са којима су се помешале на сувише незграпан начин.

Ове примедбе ипак су другоразредне ако се има у виду идејна конструкција и смислена целина Ратног крста на коју је до сада указано, од далекосежног значаја за разумевање епохе и српске судбине у њој.

Као посебан квалитет овог романа ваља истаћи искрену, дубоко мотивисану и урагански снажну потребу да се надвлада историјски дисконтинуитет и успостави онтолошка веза са српским етичким традицијама, насилно пресечена тоталитаризмом нововековних идеологија.

За разлику од Његошевог дела у коме се Завет брани од тек надолазећих искушења нововековног хуманизма, просветитељства и европске метафизике, али у ситуацији када је тај Завет још увек постојао и Срби га још увек осећали и њиме живели, Ратни крст се јавља у време када су модерне идеологије за собом оставиле језиву пустош, а Срби убрзано нестају као духовна заједница, одричући се себе, свога наслеђа, па и самог имена. Кроз пишчеву личну драму и драму његових јунака, кроз њихову борбу са собом и са многобројним искушењима времена, Српски Завет на крају XX и почетку XXI века, добија шансу да се поново заметне, макар у књижевној и уметничкој сфери, до тренутка када ће се поново обновити као покретачко начело укупног народног живота.

***

Почетком осамдесетих година, пре појаве романa Момчила Селића, имали смо лажан покушај конституисања националне свести који је био широко прихваћен и подржан од естаблишмента. Реч је, наиме, о писцу (касније и водећем опозиционом политичару) Вуку Драшковићу, комунистичком кадру, истакнутом новинару ТАНЈУГ-а и секретару једног од водећих комунистичких функционера, који је еволуирао у наводно „освешћеног” српског родољуба, те националног писца и вођу. Међутим, површност његовог „преображаја” (за који ће се испоставити да се није ни догодио, јер је био чисто амблемског карактера) потврдило је његово целокупно јавно и политичко деловање. Недуго по уласку у политички живот Драшковић је постао оличење разметљивости, таштине, властољубља, као и беспринципијелног политичког мешетарења, чиме је осрамотио и унизио српску идеју за дуго време. Изразит пример псеудонационалне свести налазимо у његовом роману Нож, у коме се заветни сукоб између Срба са једне, и муслимана и Хрвата (од Завета отпалих Срба), са друге стране, тумачи и разрешава лажно и утопијски.

Драшковић као писац показује солидан квалитет у описима ратне и поратне стварности, деценијама скриване од комунистичких цензора, нарочито у призорима масовних и монструозних покоља над Србима од стране муслиманских усташа, са којима и почиње роман. Но утолико више чуди што, након показане смелости да отвори забрањену тему, он током романа и сам прибегава заташкавању овог нечувеног геноцида, кроз постепену нивелацију сукоба у духу југо-утопије, односно комунистичког братства и једнакости (баш како су чинили они од којих се наводно одвојио), не разумевајући заветну проблематику тог сукоба, његове дубље корене и далекосежнији значај. Пошто никада није покушао да се уздигне до нивоа заветне свести, Драшковићу није тешко да тек тако игнорише сву монструозност усташких злочина, те у бљутавом и патетичном маниру (што је очигледно наслеђе система коме је у младости служио) пред крај романа узвикне: „Зато су наши ножи братски, зато су наше ране братске, ЗАТО СУ НЕБРАТСКЕ НАШЕ УСПОМЕНЕ!”, чиме сугерише закључак да су Срби, Хрвати и муслимани једнаки у Злу, па је потребно одрећи се прошлости („небратских успомена”) не бисмо ли наставили заједнички живот у оквиру југословенског „братства”. Тиме се Драшковић, сасвим у духу либерализма који се устоличио након пропалог комунизма, уместо за Завет опредељује за Консензус, индиректно позивајући (Србе пре свега) на нови Заборав. Исто чини када на уста Атифа Тановића, одбеглог муслиманског усташе који живи у Трсту (и који се обогатио тако што је заклао првог комшију, Србина Ђорђа Вилењака, и преотео његову радњу) узвикује: „Како злочин може бити тежи од злочина?”, чиме се монструозност и масовност усташких злочина умањује и оправдава лажном противтежом у „српским злочинима”.

Катострофално одсуство националне свести види се и у дијалогу између четничког војводе Митра и проте Нићифора, при чему се војвода Митар каје што на време није отишао у партизане (?!), јер је схватио да ће они из рата изаћи као победници. Поново уместо за Завет, Драшковић се кроз свог јунака (коме је у роману доделио улогу мудрог и разборитог човека), опредељује за Победу, макар се прикључио и непријатељима Српског Завета тј. Комунистима (у том смислу не мање жешћим од муслимана и Хрвата). За њега победа није очување Завета (чак и по цену сопственог пораза), него тријумф сопствене (над)моћи без обзира на начин и средства. То своје ванзаветно опредељење Драшковић је више него писањем потврдио јавним наступима и политичким деловањем, те се не треба чудити што он не разуме онтолошку дубину сукоба са Хрватима и муслиманима (од Завета отпалим Србима), нити га разрешава по заветној вертикали, него по либералистичкој хоризонтали, у плићаку опште једнакости, хуманистичког празнословља и братства и јединства по сваку цену, одакле ће се увек изнова актуелизовати све до коначног и суштинског – заветног разрешења. „А Југославија је била бесловесност, ‘мир и слога комшија’, тј. братимљење жртве са џелатом”, каже Жарко Видовић, „Перверзија титокомунистичка (сатанска), изведена из адамске бесловесности српског Краља! Грех је од тога нашег Адама, као Прагрех, корен и узрок нашег страдања”.[21] Али перверзност и наказност таквог решења Драшковић не може уочити јер му недостаје национална свест која је Свест о Злу и „осећање историје као континуитета духовне заједнице”.

Са Селићевим Ратним крстом описана проблематика се поново издиже на заветну раван. Тамо где нас Драшковић позива на Заборав и Консензус, Селић каже следеће: „Историју творе људи, а људи имају имена и презимена, и биографије, које се не могу ни брисати, ни дописивати, ни изнова писати, свакога дана по потреби Службе… сви они имају свој траг, који смрди баш њима, ОНИМЕ ШТО СУ БИЛИ И ЧИНИЛИ, од тренутка свога настанка, до краја – и свога, и нашег.”

Сукоб са Хрватима и муслиманима је онтолошког карактера, а не дневно-политичког и државно-територијалног како то изгледа површном Драшковићу, који ствари сагледава из перспективе вечите садашњости, као и његови претходници и његови настављачи. Тај сукоб се не може објаснити емпиријски и научно, пошто се у његовом средишту налази проблем Завета који не да мира пре свега Хрватима и муслиманима, јер их мучи и прогања као „памћење крви” (термин једног руског философа), те им се чини да ће душевни спокој и афирмацију себе као тобожњих „нација” досегнути само потпуним затирањем Срба, како их собом не би подсећали на духовну суштину коју су својевремено изневерили. „Драмски сукоб у Горском Вијенцу није сама битка око ‘истраге потурица’”, каже Видовић, „него унутрашњи сукоб у човјеку, дубока душевна дилема, рат ‘душе са тијелом’, ‘духова с небесима’ (злих духова у човјеку против завјета…)”.[22]

Хрвати (већина) и муслимани су бивши Срби који су тај рат изгубили, па их притајена свест о духовном поразу непрестано мучи. Зато ће се сукоб са њима увек изнова актуелизовати (не зато што то Срби желе) све док се не разреши по заветној вертикали, што значи: или повратком Завету од њега отпалих Срба (муслимана, Хрвата, али и комуниста, псеудонационалиста, позападњачених неолиберала и мондијалиста) или битком до коначне победе једне од страна.

Владика Данило се опредељује за друго решење тек после дуге, хамлетовске борбе са самим собом и разговора са потурицама, после кога се уверио да је прво решење немогуће.

Спознавши лагарију југословенства и њене катастрофалне последице по Србе, ужаснут стравичном истином о усташким злочинима у Другом светском рату, али и у најновијим ратовима, Пит Недић постаје свестан неминовности коначног обрачуна са свим српским душманима: „Са мном не би било ни примирја, ни поштеде, ни болесних ни позадине: спровео бих мобилизацију, увео ратно стање, и улупао непријатеља једном за свагда”, каже он Гачанима на фронту, храбрим борцима превареним од Службе, која симулирањем тобожње „борбе за српске интересе” заправо неуморно ради на обнови перверзије југословенства.

***

Са Ратним крстом као претходно са Изгоном, српска књижевност почиње да се ослобађа провинцијалног комплекса у односу на друге европске књижевности, односно да проналази упориште у себи и духовном искуству своје нације. Игноришући, па и директно поричући та оригинална упоришта, многи српски ствараоци са статусом водећих у културној сфери поводили су се за духом времена и најбудаластијим уметничким трендовима, расплињавајући се у празном естетизму и бесплодним егзибицијама форме. Зато није у праву Михајло Пантић када каже следеће: „Књижевност се, крајем века, не само под теретом ружне свакодневице, и тешке историје, већ и услед агресивности нових медија, све више повлачи из употребе”.[23] Није у праву стога што су и ружна свакодневица и тешка историја одувек нудили обиље материјала и били највећа инспирација за уметнике, а и тврдња у вези са медијима, који заиста јесу агресивни, ипак звучи као изговор. Релевантнији разлог „повлачења књижевности из употребе” лежи у упорном и систематском заобилажењу стварности, у неспособности српских стваралаца (нарочито новије генерације) да мисле, осећају и пишу истинито, чиме изазивају све веће читалачко отуђење и незаинтересованост. Одрекавши се себе и своје бивствене основе да би се прилагодила свакојаким књижевним трендовима, српска књижевност у последњим деценијама XX века постала је инфантилна и имитаторска, одумирући у баруштини фарисејства, кривословља и празнословља. Блазираност и затупелост читалачког духа последица је хиперпродукције млаких и туњавих остварења, којима се додељују најпрестижније награде и тенденциозно се промовишу као тобожња ремек-дела.

У таквој атмосфери, Ратни крст упадљиво одскаче својом зрелошћу, снагом и истинитошћу. Пишући га у очигледној журби (од децембра 1994. до марта 1995.) Селић од свог романа прави аутентичан досије у који пакује све што је видео и доживео, старајући се да предухитри нова распремања или брисања прошлости. Успостављајући својим романом историјски континуитет, Селић се уздиже до националне свести, али не као опредељени присталица некаквог политичког правца или идеологије, него као човек који трага за истином и суштином, који је дубоко проживео и проосетио све што је написао.

Ратним крстом Селић настоји да успостави макар и најлабавију везу са будућим генерацијама, које ће, отварајући овај роман-досије, моћи да се разаберу у тмуши лаж-времена и лаж-живота, из перспективе једног аутентичног искуства. Ратни крст је покушај да се преко адске провалије XX и XXI века пребаци макар и најкрхкији мост, преко кога ће се Завет пребацити на другу страну, да би у неким бољим временима васкрсао у свом некадашњем сјају.

„Роман је писмо писца упућено читаоцу, као што бродоломник баца у море запечаћену флашу, а у њој писмо… Ако читалац на то писмо не одговори, роман-писмо је бесмислено, као писмо без одговора”,[24] каже Видовић, а његове речи потврђује и Пит Недић, бродоломник који, тонући на броду са кога не жели да побегне, каже да би смрт за њега значила „само крај његове, личне, неуспеле мисије да викне, или да испали метак, упозорења, бар момцима на положају више Кривајевића, на Нишићима, код балијског, библијског, хананског Олова”.

Ратни крст је управо то – метак упозорења „испаљен” у једном даху, упућен свим Србима који имају очи да виде и уши да чују. Али не само Србима, него и другим нацијама и другим људима који имају воље и снаге да се отимају Лажи и Злу.

 

Светислав Пушоњић

————-

* Роман Ратни крст Момчила Селића, може се поручити на телефон 063 / 759-76-41 или на мејл: viogor.bg@gmail.com

————–

[1] Томас Молнар, ЛИБЕРАЛНА ХЕГЕМОНИЈА, СКЦ, Београд, 1996, стр. 20

[2] Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 124

[3] Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 17

[4] Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 170

[5] Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 17

[6] Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 184

[7] Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, Светигора, Цетиње, 1997, стр. 186

[8] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 8

[9] О РЕАЛИЗМУ ( чланци ), Култура, Београд, 1949, стр. 44

[10] Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 98

[11] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 9

[12] Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 72

[13] Рене Велек и Остин Ворен, ТЕОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ, Нолит, Београд, 1974, стр. 70

[14] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 11

[15] Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 31

[16] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 11

[17] О РЕАЛИЗМУ ( чланци ), Култура, Београд, 1949, стр. 104

[18] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 49

[19] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 54

[20] Жељко Познановић, СРПСКА ИДЕЈА, Слободна књига ( издања Владимира Максимовића ), Београд, 1999, стр. 36

[21] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 100

[22] Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, Филип Вишњић, Београд, 1989, стр. 86

[23] Михајло Пантић, часопис КЊИЖЕВНОСТ И ЈЕЗИК ( текст Савремени тренутак српске књижевности ), година XLII, број 1-2, Београд, 1995, стр. 72

[24] Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА ( поетофилософија и коментари ), Знамен, Београд, 1999, стр. 76

———-

18.8.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.