Ћирилица

Слободан Антонић: Азбука – налаз неуредан


Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор

Проф. др Слободан Антонић

Београдске Новости су 24. јула 2018. објавиле да је Министарство културе и информисања Србије проследило Влади Предлог измена и допуна Закона о службеној и јавној употреби језика и писма (овде).

Ова вест настала је на основу изјаве министра Владана Вукосављевића, дате приликом потписивања протокола о сарадњи Министарства културе и Одбора за стандардизацију српског језика (овде). Том приликом Министар је рекао да измене Закона треба да „заштите ћирилицу, да промовишу њену употребу у натписима на рекламама, називима компанија и у медијима“ (овде).

Текст Предлога измена не може се наћи на сајту Министарства културе, нити на сајту Владе.  Међутим, таблоиди блиски власти одмах су дошли до текста Предлога. Тако је латинични Ало објавио чланак под насловом: „Svi mediji moraju da budu na ćirilici, ako ne ispune jedan uslov, PLATIĆE PAPRENU KAZNU“ (овде; начин писања изворни).

„Целокупна комуникација државних, покрајинских и органа локалне самоуправе мораће да буде на српском језику, ћирилицом“, каже се у тексту. „Исто важи и за образовне и научне установе, као и медије чији је оснивач држава, као и за електронске медије са националним, регионалним и локалним фреквенцијама“.

Pink на ћирилици? О, не!

Фото: Profimedia

„Ћирилица ће бити обавезна и за сва јавна предузећа и установе, као и предузећа с већинским државним капиталом. На ћирилици је обавезна комуникација у правном промету, посебно за навођење назива, седишта и делатности предузећа, назив робе, упутства за употребу неког производа, декларације за производе, гарантне листове, рачуне, потврде…“.

Имаћемо рачуне за телефон или декларације за бојлере на ћирилици? О не!

И пре него што је уопште и отворена јавна расправа о Предлогу измене (овде), кренуо је општи напад атлантистичких културтрегера. Дојче веле је објавио текст: „Latinica samo u četiri zida“ (овде). У њему се безобразно тврди да ће они који од сада у јавности буду писали латиницом бити кажњени са милион динара!

Наравно, DW је као ауторитет позвао Ранка Бугарског, универзитетског професора енглеског језика у пензији (р. 1933), и осведоченог непријатеља заштите ћирилице, како би објаснио да је реч, како он каже, о „дискриминативним мерама, а Устав забрањује дискриминацију“. „У  Србији се основна школа не може завршити без познавања ћирилице“, уочава Бугарски. „Како онда може бити озбиљно угрожено једно писмо које је у овој мери привилеговано?“, пита се он.

Ето, иако на свим комерцијалним ТВ, на свим производима које купујемо, или на улицама Београда и  већине наших градова не можете видети ћирилицу, то није никакав знак угрожавања ћирилице – па божемој, деца у Србији не могу да заврше школу ако не науче ћирилицу. (Алал критеријум!)

Ову DW „анализу“ одмах је преузео и сајт Б92 (овде), а Бугарског и његову „аргументацију“ дословно су пренели и N1(овде), Blic (овде) и Danas (овде). Наравно да је исту кукумавку – „дискриминација, упомоћ!“ – поновила и сва медиокритетска силесија „коментатора“ на Peščaniku (овде и овде) и Danasu(овдеовде и овде), а и BBC на српском имао је о томе – гле чуда – истоветно мишљење (овде).

Ранко Бугарски (Фото: Зоран Жестић/Танјуг)

Бугарски је још објавио и чаршав-текст на Peščaniku, у коме је поновио свој аргумент „ћирилица није угрожена јер се школа не може завршити без ње“, да би затим ускликнуо: „Што се мене лично тиче, још од детињства оба писма сматрам својим и њима се служим, као и сви национализмом неоптерећени људи које познајем. Није реч о замени писма, о једном илидругом писму, него о једном и другом“ (овде).

Како то „једно и друго“ изгледа код Бугарског види се из чињенице да је он од 25 књига чак 23 изворно објавио на латиници (што је 92%): Predlozi over, under, above, below beneath u savremenom engleskom jezikuLingvistika o čovekuJezik i lingvistikaLingvistika u primeniJezik u društvuUvod u opštu lingvistikuJezik od mira do rataKa jedinstvu lingvistikeJezik u društvenoj kriziJezik u kontekstuLica jezikaNova lica jezikaŽargonJezik i kulturaSelektivna sociolingvistička bibliografija SFRJ-Srbija 1967-2007Evropa u jezikuJezik i identitetPortret jednog jezikaSarmagedon u MesopotamanijiBibliografija uz sabrana delaPutopis po sećanjuJezici u potkrovlju и Govorite li zajednički?

На ћирилици је Бугарски објавио свега две књиге (Језици и Писмо), али обе су више пута прештампане на латиници, док је само једна од 23 његових латиничних књига изашла и на ћирилици (овде).

И, ето тако у пракси изгледа другосрбијанско начело „и једно и друго писмо“. Ћирилица је добродошла само у траговима, на нивоу статистике грешке. Али, чим пробате да тај однос макар мало промените, одмах се дигне ларма: „Дискриминација!“ и „Национализам!“.

Тај плурализам на терену изгледа тако да, када је реч о порталима, РТС, Политика, Новости, НСПМ и други „националистички“ медији имају као опцију оба писма, док „космополитиски“ Danas, Peščanik, N1, Vreme, као и сајтови свих људскоправашких NVO или странака попут LDP, имају искључиво латиницу. Укључив и Filozofski fakultet u Novom Sadu!

Како ће се завршити овај „ћирилицагејт“ у Србији уопште није извесно. Овдашњи другосрбијански аутошовинисти, за које сви знамо да суверено владају српском културом и медијима, толико мрзе ћирилицу (овде), да тешко да ће дозволити њен озбиљнији повратак у јавни простор.

Извор: Б92

Истоветна борба води се и у Републици Српској. Жељка Цвијановић је најавила доношење сличног закона о писму (овде). Међутим, критичари кажу да је у Српској ћирилица у још тежем положају него у Србији.

У Београду је макар на званичној РТС све на ћирилици. У Бањој Луци, напротив, РТВ Републике Српске све што титлује – филмове, серије, документарне емисије на страном језику – ради на латиници (овде).

То је стога што у БиХ, кажу из РТРС, постоји уставна норма равноправности писма, па се „латиничењем“ филмова и серија само успоставља равнотежа. Али, зашто та норма не важи за ТВ ФБиХ-а, где је све на латиници?! Да није право објашњење можда у страху да оглашивачи не повуку своје рекламе ако се популарне серије и филмови не емитују на латиници? (исто).

Комерцијална правила су једноставна: Србима, као потрошачима, не смета латиница; Хрвати и Бошњаци неће за њу ни да чују; дакле, све има да буде на латиници.

Тако се сукоб фанатика и толерантних завршава победом фанатика.

Овакав исход у комерцијалној сфери не сме, међутим, да буде на штету српског националног идентитета. Империјалне амбиције „босанског“ и „хрватског“ језика према Србима западно од Дрине могу бити заустављене само онолико колико Срби у РС користе ћирилицу.

Избрисани натписи на ћирилици у Федерацији БиХ (Извор: 24sata.info)

Стога је борба за поштени однос српских медија спрам националног интереса – однос који треба да буде некорумпиран комерцијалним или „грантовским“ разлозима – кључан за очување нашег елементарног идентитета.

Ћирилица је у самом идентитетском језгру нашег народа. Коме то није јасно нека погледа како су се србомрсци понашали према ћирилици у окупираној Србији и Црној Гори 1915-1918, у НДХ 1941-1945. или данас у „Репубљик е Косове“, у „Неовисној републици Хрватској“ или у „Монтенегру“.

Ко то неће да види или да разуме, или је интелектуално инсуфицијентан, или припада компрадорској петој колони, ангажованој да поради на нашем нестанку и затирању.

Питање је, наравно, да ли ова власт има демократски легитимитет да спроведе акцију радикалне одбране ћирилице, или је то све само манипулативна димна завеса намењена патриотском делу јавности, како би се заташкала предаја Косова.

Већ сам писао о томе да је министар Вукосављевић један од ретких патриота у садашњој влади (овде). Ово је, очигледно, његов покушај да уради оно што је у Србији требало знатно раније предузети – још приликом распада СФРЈ (1992) или приликом доношења Устава (2006): законски обавезати правне субјекте да у јавној употреби користе ћирилицу.

Владан Вукосављевић (Фото: Марина Лопичић/Курир)

Но, никада није касно. Диграфија је сасвим ретка и транзициона појава. Међу двеста држава и седам хиљада језика, она постоји тек у пар случајева, при чему сваки од њих, у складу са политичким и културним преференцијама владајуће елите, тежи латиничној једноазбучности.

После слома СССР, као вид „еманципације“, Туркменистан (1993), Узбекистан (1993) и Азербејџан (2001) прешли су са ћирилице на латиницу. И Казахстан је, прошле године, најавио прелазак на латиницу до 2025. године (овде и овде)

Двоазбучност данас постоји, рецимо, у Узбекистану, где се и даље 70% књига штампа на ћирилици (овде). Молдавски се у осамостаљеном Придњестровљу и сада пише ћирилицом, док је остатак земље 1989. године прешао на латиницу (овде).

Међутим, све су то транзиционе појаве кретања према латиничној једноазбучности – баш као и у данашњој Црној Гори, где је атланистичка компрадорска елита успела да сведе ћирилицу на гробљанске споменике (овде).

Србија је, заправо, једини пример друштва у коме оба писма већ читав век постоје на мање-више добровољној бази – премда је приметно систематско потискивање ћирилице у сфери трговине и медија.

Извор: Ћирилица Београд

Главни непријатељи ћирилице у Србији јесу снаге које Србе фанатично доживљавају као „мале Русе“ – било да су то аустроугарски или немачки окупатори, било да су то енглески или амерички „савезници“, било да су то, као данас, носиоци атлантистичке, културтрегерске,  хегемоније.

У овом часу латиница је у Србији несумњиво колонијално писмо – и у економском, и у културном, и у медијском погледу. Стога је режим у противеречности. По карактеру он је компрадорски. Али, у његовом крилу, појавила се иницијатива да се одбаци један од његових кључних (ауто)колонијалних симбола.

Сумњам да ће ова иницијатива и у оваквом облику да прође. То је толико супротно компрадорској есенцији режима да је мало вероватно да неко од вето играча (Veto Players) – од Председника републике до Амбасадора САД – неће покушати да је блокира.

Али, без обзира од кога долази и какве су јој шансе, ову иницијативу треба подржати. Она није у колизији са нужном опрезношћу поводом косовске политике режима.

Не боримо се тек око једног питања. На делу је тотална борба (Kampf auf Leben und Tod), борба за цело наше биће. Свако секташење у тој борби води у пропаст. А хијерархија је очигледна: свака част због одбране азбуке, али не можете остати у влади која „Косову“ поклања столицу у УН.

Па да видимо шта ће на крају испасти.

 

Слободан Антонић

 

Краћа верзија овог чланка објављена је овде

ИЗВОР: Стање ствари

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018

———-

22.8.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. Ћирилица је корен и ГЕН православних народа.
    Овдашњи пријатељи НДХ и европе хоће да га посеку у корену.
    Не дајмо ћирилицу.
    Опет се можемо вратити на браћу хрвате – колико тамо ћирилице, толико овде латинице.
    Преписати њихов закон. Европски је.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.