Војска

„Пусти деду, деда подетињио“


Лето 2017. године. Вељко, Маша и Дуња дошли код деде и бабе да се поздраве, иду на море.

Вељко, сав озбиљан, са поносом: „ Деда, идем са родитељима на Крф. Ићи ћу бродом на Плаву гробницу, ићи ћу на острво Видо…“ Завршио тек други разред основне школе. Пажљиво је упијао дедине приче о Великом рату, о албанској голготи, о свом чукун-деди Јеросиму, који је све то прошао и као победник вратио се у отаџбину, о свом чукун-чукун деди Новку, (Вељко му је бела пчела), који остаде на обали Саве 1915.године.
Дуња, Вељкова сестра, тек две године, игра се са својом лутком. Маша, Вељкова сестра од тетке, пет година, никако да се скраси, Дуња јој превише мала, Вељко превише озбиљан. Трчкара између њих и деде: „Деда, и ја идем на море, у Црну Гору, је ли то далеко?“.

„Вељко, обећај деди да ћеш се сликати на тим местима и донети слике. Деда није имао прилике да их обиђе. Као ђак, средњошколац, обилазио је Сутјеску, Кумровец… Још нешто: научи макар прву строфу ове песме.“
Почињем да читам: “Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом…“ Сузе ми замагљују вид и падају на књигу. Вељко, сав озбиљан, стоји и ћути. Маша застаде за тренутак, смејуљи се: „Баба, зашто деда плаче?“. Баба ме прекорно погледа. „Немој да плачеш, деца иду на пут“. Она добро зна разлог. Како то да објасни Маши, па јој кратко одговори: “Пусти деду, деда подетињио“. Маша, тај дедин плавокоси анђелчић одскакута: „деда подетињио, деда подетињио…“

Завршило се летовање. Вељко дошао код деде, показује му фотографије на мобилном телефону. Објашњава шта је све видео. Место искрцавања српских дивизија на Крфу, Плаву гробницу, маузолеј на острву Видо, Српску кућу… Научио прву строфу Плаве гробнице. Поносан сам на њега. Али деда нема такав телефон. Замолих Вељка да направи „праве“ фотографије на папиру. Хоће деда да их носи са собом.

И ето, прође скоро годину дана. Вељко завршио трећи разред. Интересује га историја. Пуно тога налази на итернету, препричава деди. Стотине питања на која није лако дати одговор. Скуписмо се истим поводом и ове године као и прошле. Вељко вади из торбе „праве“ фотографије са Крфа.
„Ево деда, да носиш са собом. Извини што касним. Тата никако нема времена.“
Маша и Дуња играју се као и лане, само су ми сада некако озбиљније и љупкије. Вељко стоји поред мене.

Узимам наочаре и гледам слике. Поново сузе… Као огроман морски талас запљуснуше ме сећања…

Пре педесет пет година уписах Учитељску школу у Ужицу. Скоро сви ђаци су били одлични у основној школи. Већином са села. Морали смо имати неки музички инструмент. Ми, сиромашнији, једва набависмо мандолине. Тих година појавише се Битлси. Ђаци из града одмах почеше носити дуже фризуре (било је кажњавања због тога) и куповати гитаре. Касније и ми са села. Признајем, нама „сељацима“ та музика није баш „лежала“.

Штедећи од доручка, биоскопских карата, свески, измолих родитеље за још пара и купих гитару. У школи смо научили ноте, а акорде од старијих другова. Дођох до нотног записа песме „Тамо далеко“ са назначеном хармонизацијом и упорно почех да вежбам. На одмору, између часова, скупимо се и певамо „Тамо далеко“. Пратим на гитари. Један професор у пролазу застаде: “Не морате баш то овде“, обрати нам се. Прекидамо збуњени.

Стиже летњи распуст. Узех гитару и запутих се у своје село Годљево, пешке. Нема пара за аутобус. Путовах цео дан, стигох предвече. Испред оронуле куће седи деда Јеросим, на клупи под јабуком. Много ми се обрадовао.
Одмах узех гитару и почињем: “Тамо далеко, далеко од мора…“, поносан што сам научио ту песму.

Деда баци опушак од цигаре који му се залепио за доњу усну и почиње, прозуклим гласом, да пева. Прво тихо, а затим све јаче. Низ лице му се сливају сузе, а он и даље пева. Пева и плаче! „Ајдемо још једном“, вели.

Путићем поред куће пролазе комшије, застану, наслоне се на ограду, слушају и гледају у нас помало збуњени. Човек пева и непрекидно плаче. Неће да обрише сузе са лица. „Ајде да се мало одморимо“. Почиње да прича по ко зна који пут: „Тек сам напунио осамнаест година, када пређосмо Албанију по снегу и леду. Многи не пређоше. Па брескрајно море, па Крф, Бизерта, Солун… Опорависмо се. Пробој на Кајмакчалану… Пређох целу Србију пешке скоро трчећи, све до Темишвара… На том путу изгубио сам много другова. Тешко сам преболео свог доброг друга, у мајке јединца, Ћитића из Љубања код Ужица. Умро је рањен на мојим рукама. Пре него што издахну ми рече: Јеросиме, ако останеш жив, обиђи моју мајку, реци јој где сам остао. Испунио сам му последњу жељу. После демобилизације отишао сам на Љубање, нашао му мајку. Грлила ме. Цео дан сам са њом плакао, чини ми се и више од ње. Она више није имала суза. Још сам једном тако плакао цео дан кад нам убише нашега Краља. Сви смо у рату имали бркове, због њега. Много смо га волели и поштовали“.

Застаде, па као да се нечега сети: “На јесен идеш на ескурзију. Увек у торби имај мало леба. Нека се окори, ваља и окорео. Корице зобаног леба у мојој торби, преко Албаније, су ме можда оставиле живог…“

Кикотање Маше и Дуње врати ме у садашњост. Вељко стоји испред мене, ћути. Дланом бришем поквашене фотографије. Гледам у њега, гледам у слике. Видим у њему наду за идеале генерације његовог чукундеде. Чујем Машу како зове: „Баба, деда опет подетињио“. Вељко је, озбиљнији од својих година, строго погледа: „Ћути Машо, још си мала, ништа не разумеш“.

Још мало па ћу стићи последње године свог деде. Све чешће ми је пред очима слика испод јабуке у Годљеву. Трудим се да проникнем у душу тих, тада још живих, Прометеја наде и апостола јада, заборављених, скрајнутих, често са стигмом неподобних. Да ли су плакали само због ратом покошене и преполовљене младости једног нараштаја?! Чували су се јаких речи због својих потомака.

Колико само среће и поноса сам видео у њима када је, осамдесетих година прошлог века, општина Косјерић доделила симболичне пензије Солунцима. Тада их је било живих, чини ми се, само деветнааест. Ипак, нису били заборављени.

Ове године, кад обележавамо један век од завршетка Великог рата и победнички повратак српске војске у отаџбину, немојмо скривати сузе. Оне су сажети израз пијетета према тој генерацији и колективног и појединачног покајања одлазећих потомака.

Владета Маринковић

Ужице, 2018.

Фото: архива аутора

***

Милунка Николић – портал ПАСАЖ

И тако сад неки дан свратим до једне од чиновничких канцеларија, и онако с ногу, кренемо причу о текућим догађањима у граду, о томе „шта има паметно за изаћи негде“, па и о обележавању једног века од пробоја Солунског фронта… и ту се испостави да муж једне од чиновница има записано сећање на деду, Солунца, тек онако записано. Замолим да прочитам, будући да јако волим такве ствари: да читам рукописе „обичних људи“… и наравно: на пола се расплачем, пошто се сетим и свог деде… Верујем да је свако од нас болећив на дедине успомене и деду у успоменама… Било ми је особито задовољство и велика част јер је аутор дозволио да његове „онако записане“ успомене објавимо.

ИЗВОР: ПАСАЖ

————-

30.8.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. Hvala vam Gospođo Milunka, i Gospodinu Markoviću što ste ovaj tekst objavili.
    MORAMO DA SE SEĆAMO SVIH NAŠIH PREDAKA, ONI SU NAS OSLOBODILI OKUPATORA, ONI SU SLOBODU VRATILI U SRBIJU, KOSTI TOLIKIH MILIONA NAŠIH DEČAKA, DEVOJČICA, ŽENA I MUŠKARACA JE UGRAĐENO U SLOBODU.
    A sada 100 godina od onda dozvoljavamo da nam kvislinzi, sluge zapada, unište ono što je krvlju našeg naroda oslobođeno!
    Kada ćemo se setiti ko je i po koju cenu oslobodio Srbiju?
    Vreme nam je isteklo, umiremo, nestajemo, gubimo koren i budućnost!
    Treba svakom detetu ovo pročitati i objasniti!!!
    Da zna da nije obavezan nama već onima koji su pre 100 godina stvorili Srbiju. Da nije bilo njih, ni danas nas i nove generacIje ne bi bilo.
    SLAVA SVIMA KOJI SU UGRADILI SEBE U SLOBODU SRBIJE!

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.