АКТУЕЛНО

Михаило Меденица: Посланица првачићима


Михаило Меденица

Поштована децо, данашњи првачићи — сутрашњи гласачићи, ви који још не знате сва слова али сте спонтано покренули и потписали петицију да се слике Светог Саве замене мојим, ви чије ручице тако невешто скидају целофан са сендвича који су се такође спонтано нашли на вашим клупама, ви који сте једногласно одбили веронауку јер не желите да учите о кочничару реформи којем је требало чак шест дана да створи Земљу и све на њој, јер знате да постоји неко ко би то учинио за мање од три дана — желим вам срећан почетак школовања и најлепшег периода вашег одрастања за који сам ја, нажалост, био ускраћен, али нисам данас ја важан већ ви!

Дакле, како је ово ваш дан, не могу да се не присетим свог првог дана у школској клупи — било је то 1. августа једне године, док су сви још били на летовању а школа закључана, ја сам пошао у први разред, немајући времена да чекам још месец дана јер ни реформе нису могле да чекају!

Још се живо сећам те ноћи пред полазак, од узбуђења нисам могао да заспим и од тад не спавам, али се не жалим — сан је за слабиће и опозицију, и лажу вас да се у сну расте јер видите и сами колики сам а нисам ока склопио већ четрдесет година…

Но, вратимо се причи о вама која подразумева мене и мој 1. септембар који је, рекох, био 1. августа: сам у дворишту закључане школе, сам себи разредни старешина, најбољи другар из школске клупе, „теткица“, домар… али што је најважније, сам себи највећи критичар — већ на првом часу сам задао себи контролни из математике и оценио га јединицом иако је био за више од петице, али сам, једноставно, и тада као и данас био најстрожи према себи како се не бих понео успехом и помислио да сам Бог и да ходам по води…

Шта, као нисам?! Kо је то рекао одмах да дигне два прста, или…

Овај, пардон, дакле првог дана по свом личном распореду осам часова, а мале и велике одморе сам искористио да окречим школу, заменим дрвенарију и сменим директора, јер ако сам ја могао 1. августа да почнем школску годину — могао је и он, тако да сам већ на шестом часу постао и директор школе, али нисам злоупотребио функцију, напротив, послао сам себе превентивно по казни код директора на разговор, али све је прошло у реду — препознао је у мени месију, човека енергије да промени свет и већ тада повећа БДП Србије до неслућених размера, па смо после часова заједно положили и први каменчић темељац за фабрику која је упослила 250.000 људи који јесу имали посао али сам им поделио отказе и запослио их у новом постројењу где плата јесте била три пута мања али је мотивација да учине нешто за државу била четири пута већа, што му статистички дође да им је онда и плата порасла за 70 одсто, но због мера штедње морао сам да им је смањим за 20 одсто, али…

Тако је протекао мој први школски дан, драга децо.

Преспавао сам у дворишту, наравно, да не закасним другог дана, као директор, разредни старешина и ученик генерације која се још башкарила на мору и по паркићима дочекавши 1. септембар неспремна, док сам ја тад већ кретао у седми разред и био пред реизбором за директора.

На зимски распуст нисам отишао, ваљало је радити па сам се запослио у једној лондонској гвожђарици у којој сам убрзо са шрафовске робе прешао за менаџера и уз помоћ страних инвеститора успео да је подигнем до нивоа једног од највећих светских гиганата на тржишту метала…

Дакле, поштовани првачићи, суштина је баш као ти сендвичи с којима се још мучите: треба уложити труда док скинете целофан, али кад то учините, очекује вас награда за уложен труд и хонорар за ботовање, овај, знање као највећа награда и капитал који ћете моћи да уновчите након неколико година на бироу за запошљавање кад се удомите у неку од фирми за плату од читавих 200 евра, или лепо поузећем докторирате на неком од најпрестижнијих интернет универзитета, учланите се у школску библиотеку и странку, па лагано ка врху на којем има довољно места за све који желе спонтано да се фотографишу за нашом страначком заставом, коју случајно можете пронаћи у највећој прегради ранца, мада ником није јасно откуд се ту нашла, без обзира што поштујете мој рад и плачете, јер за мене нема веће награде од дечјих суза радосница и тих уплашених погледа који говоре: „Чика председниче, хоћемо ли и ми једног дана моћи да будемо као Ви?“

Наравно, мили моји, наравно да нећете! Јер у Библији јасно пише да ће нови месија имати иницијале А. В. без обзира што је то дописао Зоран Бабић, али ваше је да се трудите, учите, уживате у детињству и не мислите на то што ћете једног дана постати технолошки вишкови, јер боље бити вишак него мањак, као што сам ја био тог 1. августа, али нисам одустао, веровао сам у себе баш као што су и разредни и директор веровали у мене!

Значи, верујте у себе а молите се мени, овај…

Срећан вам полазак у школу, децо, уживајте у сендвичима, знаћу ко није појео цео…

Михаило Меденица

ИЗВОР: аутор

———

3.9.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.