АКТУЕЛНО

Добрашин


Пише: Небојша Реџић*

КМ Новине, 04. септембар 2018.

Walter 7,62 био је наоружање Вермахта за ваздухопловство, оклопне јединице и све официре копнене војске. Због квалитетне израде и практичних габарита пиштољ је међу савезницима, а посебно официрима Црвене армије, постао цењено трофејно оружје. Никада нисам сазнао како је пиштољ доспео код мог оца; сећам се само да је „то био поклон од неког ратног друга, Словенца“ али су то све само непроверени фрагменти моје конфузне меморије.

Oве податке сам скоро нашао у Политикином магазину, у рубрици из старих ризница. Мотив више. Пиштољ неће опалити, али можда једнога дана из њега излети још нека прича, судбина, мит…

Требало је пиштољ поново ставити у легалне токове; пријава Полицији, депоновање, потврда за суд, предлог суду за накнадну расправу о оставини, допуна решења, решење, правоснажност, Полиција опет, реверзибилни процес. Остало је само то да Полицији докажем да нисам под истрагом (ионако не признајем судове) и да се не истражују моји сумњиви ноћни разговори, шапутања, дневне мисли и садржај подварка, давалац рецепта…

Палата правде. Kако то звучи, звечи, јечи… ових дана када та слепа дама бива продата као бело/црно робље, силована, бичевана, искоришћена, када је мач у рукама оних који режу, касапе, лажу, стварају свет, играју се судбинама…

Треба да докажем држави да ме она не јури, испитује, пропитује, сумњичи за… шта год. И да ме не гони.

„Молим да ми издате уверење да против мене није покренута истрага, нити подигнута оптужница, како код тог суда, тако ни код Вишег суда у Београду и то било за које кривично дело из надлежности ових судова“.
У потпису – Молилац.

Ред молилаца за доказивање исправности, грађанске снисходљивости, опортуне сагласности отезао се у кривудаву црту креативних молилаца. Негде око средине уредно поређаних руку са уплатницама за молитвене таксе, гледам однекуд познато лице, лице које сам последњи пут видео, где?

Мотел „Наис“ (код Ниша), на аутопуту Бг – Скопље, Софија, Солун, зависи где се упутиш…

***

Година 1999. јун, 15. Сећам се

Заустављамо се са “југом у деловима” поред стотињак других возила која личе на запреге, натоварена до пуцања коферима, торбама, сликама, успоменама, безнађем и страхом.

Возим моје родитеље из Врања у Београд. Мама и тата су се после два дана проведених у Врању у хали, на поду колективне срамоте и понижења јавили да су стигли. Тај исти југо возио је тринаестогодишњак. Сатима у колони непроверених гласина, лажних информација, непостојеће наде, „привременог напуштања домова“, страха…

Мама је јуче испред наше зграде, у рано, магловито јутро младом војнику у Призрену испред тенка брижљиво рекла: „јел’ ти хладно, сине“? Одговор је био: Was? Утрчала је у кућу и рекла само: „Ђоко, дошли Немци“

***

Добрашин. Био је то Добрашин. То лице се не заборавља. Сви сурови врхови и косине Kомова, долине и шуме око Лима, векови трпљења, суочавања и преживљавања су на том лицу. Знао је Добрашин и тамо, у Призрену, у „Душановом граду“ да опстане међу „њима“ (Албанцима, Шиптарима) пливао је у бујици простаклука, увреда, понижења, али исто тако је знао да узврати. Требало је опстати, али не само опстати. Није био сам.

Тридесетак година издржао је између осталог и захваљујући његовој самоконтроли и алкохолу; волео је да попије, ваљало је, али је увек владао собом и ситуацијом. Иначе, без тога би његов живот тамо био незамислив.

Његов брат Раша, чији је старији син Драган погинуо почетком јуна у селу Kориша код Призрена, становао је на педесетак метара од нас. Kада су „милосрдни анђели“ „ослободили“ Kосово, Раша није хтео да оде, избегне, побегне пре него што да четрдесетодневни помен сину.

Стално је понављао: „Неће мене нико, нема разлога, ником нисам ништа нажао урадио, неће ми ништа!“


Убијен је у свом стану заједно са својим другим сином, 30 и неког дана после погибије првог сина. Има оних који ће их спомињати.

Живели су, каже Добрашин, неколико година у Kовину. После тога су, пре неколико година купили кућу у Kалуђерици и сада су дошли овде у Суд да легализују имовину. У пензији је. Нису му признали девет година па му је пензија око 15.000 динара. Мало, ал` шта ћеш?
Легализују својих педесетак квадрата. Јер, ипак је то Закон и треба га поштовати, ма какав био. Протерани, без игде ичега, обесправљени, убијани, жртве, и легализују.
Чује ли то неко? Човек легализује; на другој страни легализује се смрт, прогон, пљачка, срам, понижење…Демократски поредак, власт – па то је оксиморон. Легално проглашава неправду, а Добрашин легализује.

Ту је и Ружа, његова жена. У првом тренутку сам помислио да је то његова мајка, старија сестра… Где нестаде она лепа жена? Ово је сада старица. Kаже да је преживела инфаркт после дводневне коме; преселили су се у Kалуђерицу да би били близу њене сестре, да би биле близу једна другој; а онда умире сестра, па зет и на крају и њихова два сина.

Пошаст… Зашто? Можда је и то легално?

Седимо у кафићу, питамо се.

Да, онај пиштољ са почетка приче. Регистроваћу га као трофејно оружје. Трофеј?

____________________

Реџић је рођен на Косову и Метохији, у Призрену, живи и ради у Београду

Извор: КМ Новине

1 reply »

  1. Господине Реџићу,
    Остало је да се молимо Богу!
    Судије и тужиоци згрћу паре, возе скупа аута, деру народ, пресуђују у корист парајлија за дебеле паре-
    А после тога – иду на повишење.
    Ако смем да наведем Апелациони суд у Београду и судију Бисерку Живановић. Где је она данас?

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.