АКТУЕЛНО

Џорџ Семјуели: Уколико Србија жели да буде пријатељ са Америком, мораће да се одрекне свих националних интереса и да прихвати њихов диктат


Сасвим неочекивано америчка амбасада у Београду је, поводом 100 година од истицања заставе Србије на Белој кући, лансирала кампању о пријатељству са Србијом.

  • Од тог датума, када је захваљујући утицају Михајла Пупина и његовим добрим односима са тадашњим председником САД Вудро Вилсоном, у част српског отпора аустроугарском освајачу истакнута и застава Србије, прошао је један век. Током тог века Србија је, било самостално било у оквиру Југославије, била верни савезник Америке у оба светска рата а сматрана је то и током Хладног рата иако је наочиглед совјетски дух доминирао, културне вредности које су се промовисале биле су много ближе Западу. Међутим, за протеклих двадесет година српски народ у Босни, Хрватској и на Косову и Метохији претрпео је дивљачка бомбардовања, агресију, прогоне и страдања геноцидних размера, која још увек трају, а не само да су инспирасана већ и осмишљена у америчким штабовима попут „Олује“ или чак лично спроведена попут оног на Косову и Метохији. Све то са циљем отимања дела територије Србије ради јачања сопственог утицаја и моћи у свету.
Пише: Иван МаксимовићАнфор

Финансирањем државног пуча 5. октобра 2000. године у Србији је наметнута вазална америчка власт која је разном приватизацијом, учлањењем у подорганизације НАТО пакта и разним другим споразумима разорила државу. Снажан талас аутодеструкције преплавио је српску просвету, медије, војску, друштво па чак и Црквено устројство да је данас највећем броју младих људи сан и најбољи животни избор да напусте Србију. За то време и даље огољено, директно и без устручавања, америчка администрација вређа и понижава свест и достојанство сваког Србина у његовој матичној држави намећући му лажну кривицу за злочине које над другима није починио већ су измишљени како би била оправдана њихова агресија али и будући кораци ка уништењу тог истог народа.

У свему томе Америка има неприкосновени утицај и ненадмашну заслугу. Па, ипак, без икаквог извињења и истрајавајући у таквој политици, америчка амбасада је покренула кампању којом себе приказује као пријатеља Србије… Вештим инжињерингом, истичући заслуге Срба у светској науци и спорту, Американци су успели да изазову емотивни шок и да донекле збуне српску јавност. Оне млађе чак и да придобију.

Осврт на овај медијско – култорлошки напад Анфор је, разлагањем појаве изнутра, направио у сaрадањи са Џорџом Самјуелијем, вишим истраживачем при Институту за глобалну политику (Global Policy Institute), колумнистом неколико утицајних америчких магазина, и честим саговорником РТ (Russia Today) с обзиром на експертску упућеност у политичке прилике бивших комунистичких блокова Југославије и Совјетског Савеза. За наш портал Семјуели говори о актуелном односу Америке према Србији и начину како је администрација у Вашингтону заиста доживљава.

„Проблем је што су Срби од почетка погрешно схватили циљеве Запада уопште, као и Сједињених Држава  посебно. Срби су, нажалост, живели у прошлости. Гледали су уназад на период два светска рата у којима су били савезници савезници Британаца, Француза и Американаца. Срби су гледали и на хладни рат, током којег се Југославија сматрало де факто савезником Запада. Било би изненађујуће ако Срби нису претпоставили да овај пут не могу рачунати на добру вољу и симпатију западних сила. То је делимично било и због тога што су њихови противници били Хрвати, који су били савезници са Силама осовине током Другог светског рата; и Муслимани који су у великој мери били на другој страни током рата и који су крајем осамдесетих били сматрани ватреним непријатељима Израела, државе која је нераскидиво везана за Сједињене Државе“ наводи Семјуели који тиме објашњава због чега су Срби пропустили да разумеју околности које су почетком 90-тих настале услед дрматичне промене америчког спољнополитичког курса. Иако је све било очигледно, нека притајена нада да ће се савезништво одржати и те како је постојала и дуго опстала.

„Међутим, Срби су били наивни. Нису схватили да су се амерички стратешки приоритети с краја хладног рата драстично променили. Југославија је изненада сматрана потенцијалним противником, могућим моделом социјализма који би друге државе бившег Совјетског блока могле покушати да имитирају. Југославија је такође сматрана потенцијалним савезником евентуално опорављеног СССР-а и касније Русије. У игри је сада било: ко ће доминирати на Балкану? НАТО или СССР / Русија? Сходно томе, Сједињене Државе су једино желеле да подрже све покрете за независност унутар СФРЈ. Земља се другачије није могла довољно брзо распасти за Вашингтон“ објашњава Семјуели.

Током ратова 90-тих Срби су истицали улогу Хрвата и Шиптара у Другом светском рату као верних савезника нациста а код тадашњих Муслимана у Босни истицали повезаност и идеологију исламских фундаменталиста који су већ раније започели џихад на неколико крајева света. Наш саговорник је убеђен да то ни из далека није била добра одлука.

„Што се тиче идеје да ће Сједињене Државе ценити Србе као прву линију борбе против исламског тероризма, Срби нису могли бити наивнији. Заборавили су да су се Сједињене Америчке Државе током осамдесетих придружиле џихадистичким екстремистима против Совјетског Савеза. Саудијска Арабија, највећи светски спонзор исламизма, била је и одувек била блиски савезник Сједињених Држава. Вашингтон би изабрао џихадисте пре него Русе, сваки пут. Према томе, за жалбе Срба у вези са исламским претензијама и везама Алије Изетбеговића, иако су потпуно оправдане, у Вашингтону није било слуха. Ово заиста није требало да буде никакво изненађење. Оно што су Сједињене Државе желеле јесте да створе низ малих муслиманских држава НАТО-савезнка у југоисточној Европи, на Блиском истоку и централној Азији“ објашњава Семјуели.

О последицама и са изузетно критичким освртом на дешавања тог периода, наш саговорник је опширно писао у књизи која је октобра 2013. објављена под насловом „Бомбама за мир: НАТО хуманитарни рат на Југославију“ у којој описује генезу савремене доктрине хуманитарне интервенције кроз лажи и медијско представљање потенцијалне жртве као злочинца како би се управо злочиначка акција опавдала. Према неким мишљењима књига спада у једну од најбољих истроијских дела која се баве тим периодом.

„Сједињене Државе су натерале НАТО да започне неиспровоцирани напад на Југославију 1999. године. Напад је био илегалан зато што га није одобрио Савет безбедности У.Н. Кршио је и Повељу НАТО-а зато је то био акт агресије, као и због тога што је био изведен ван подручја НАТО-а. Наравно, прекршено је и Међународно хуманитарно право тако што је превасходни циљ био – кршење међународног хуманитарног права у томе је и крајњи циљ НАТО – нешто што је НАТО користио као агумент из понављања(1) – био промена режима у Београду. НАТО је желео да свргне Милошевића. Нападати земљу са циљем да се изазове толико несреће да се становништво те земље окрене против своје Владе, представља озбиљно кршење Међународног права. Нападна сврха НАТО напада била је да се изврши притисак на Београд како би потписао Споразум из Рамбујеа. То је такође било кршење Међународног права. Напад је био у супротности и са Бечком конвенцијом.Сваки уговор потписан под оружаном претњом, док вас држе на нишану, аутоматски је неважећи. А све то чак и да не помињемо НАТО нападе на цивиле, употребу осиромашеног уранијума, уништавање мостова, болница, пијаца… Такође, наравно, постоји и огромна штета по животну средину услед бомбардовања кључних индустријских постројења. Дакле, не, САД немају морални ауторитет када је у питању Србија. Акције Србије биле су у складу са Међународним правом; оне које су предузеле Сједињене Државе и НАТО, нису биле. Србија се борила против домаћих побуњеника. Свака држава има право да одржава ред унутар своје суверене територије. Без сумње је Србија у неким акцијама користила бруталну силу на Косову. Како год, можемо бити потпуно сигурни да би Сједињене Државе биле далеко бруталније када би се суочиле са побуном на својој територији. Када је реч о несразмерној употреби силе, нико не може да парира Сједињеним Држвама“ наглашава Семјуели.

Стављајући под своју контролу постојећих али и оснивањем нових организација, политичких странака и института, те разних сервиса за пласирање информација и испитивање јавног мњења, у потпуности је блокиран глас српских учесника у догађајима тог времена. Императив је постала „кривица српске стране“ која се поткрепљује недоказаним или доказано непочињеним злочинима. Да ли се онда може проценити количина кривице српске стране и „измерити“ колико је има јер управо је то главни „узрок“ понизности српских власти које су својим снисходљивим понашањем прилично охрабриле америчку администрацију која чак отворено инсистира на спровођењу најпогубнијих државничких потеза где се отпор пружа искључиво онима који се против тога побуне.

„Мој осећај је увек био да се влада Милошевића понашала паметно и са великим достојанством. Без савезника, без ичије дипломатске подршке, сабезнадежно слабом Русијом, Милошевић је тражио компромис док је успео да задржи национално достојанство. Морамо се присетити – и званичници САД-а су признали и чак се хвалили због тога – циљ конференције у Рамбујеу је био подстицање Србије да одбије план за Косово који су Сједињене Државе направиле тако да НАТО добије прилику да бомбардује Југославију. Другим речима, Сједињене државе су кренуле странпутицом наметања понижавајућих услова да Срби одбију план. Циљ је увек био да се створе услови за употребу силе против Југославије. Ту нема никаквих тајни. Учесници преговора у Рамбујеу су ово признали. Милошевић је био врло интелигентан лидер. Тачно је знао шта су циљеви Америке и напустио је свој пут да не би ушао у замку која му је спремљена. Милошевић је уствари прихватио уставни аранжман за Косово које је амерички дипломата Кристофер Хил посебно нагласио. План је био неозбиљан, наравно. Косово би ефективно било независно од Србије, али Србија не би била независна од Косова. Србија неће добити ништа са Косова, али би и морала да „искашље“ новац и била одговорна за издржавање Косова. Услови су били понижавајући, али их је Милошевић прихватио. Шокирани Милошевићевом покорношћу, Американци су извели трик у последњем тренутку. Наметнули су услов који ни једна држава на свету не би прихватила. Они су поднели Анекс Б, према којем би Косово било под окупацијом НАТО-а, а трупе НАТО-а би имале безусловно транзитно право и имунитет на целој територији Југославије. Ови услови су били далеко понижавајући од било чега што су власти Аустро-Угарске тражиле у чувеном ултиматуму из јула 1914. године. Милошевић није имао други избор осим да одбије Анекс Б. И то је било то. НАТО је жељно искористио прилику да покрене нападе који су већ дуго припремани“.

Иако су постојале сумњу у огољену намеру Запада на челу са САД да покоре и униште Србију, бомбрдовање које су предводили пси рата, или како они више воле себе да називају „јастребови“, Била Клинтона распршило је и последње наде да Срби неће страдати без кривице. Кривица је постојала, били су Срби. То се наметнуло као циљ свих циљева према тврдњи коју је изнела и сама Хилари Клинтон у Приштини „за мене, моју породицу и моје колеге Американце ово је више него питање спољне политике, ово је лично“(3). Након тога бомбардовање је Србима медијски наметано као „изнуђена реакција“ на политику Слободана Милошевића. Међутим, до свргавања Милошевића 05. октобра у чему су чланови ОТПОР-а „плаћени из буџета америчке владе имали кључну улогу“(4) а затим и „постали бизнис“* управо ове владајуће америчке породице, са КиМ је протерано преко 250.000 Срба а исељавање, услед неподношљивих услова живота и терора над свима који нису Албанци након окупације 1999. године, траје и данас. 

После свега, шта би требало да се деси, које услове које услове треба испунити, како би се америчка влада реално могла представити Србима као пријатељ?

САД немају пријатеље. Има државе-клијенте и супарнике. Ако Србија жели да буде пријатељ са Сједињеним Државама онда ће морати да постане држава – клијент и да прати диктате америчке диктате. У том случају Србија ће морати да прихвати трајни губитак Косова. Мораће да тражи пријем у чланство у НАТО пакта. Пре свега, мораће да заборави чак и на помисао да води политику неутралности између Запада и Русије. Другим речима, Србија ће морати да ступи у савез са НАТО-ом и ЕУ против Русије. Одустајање од Дејтонског споразума у Босни било би следеће на дневном реду. Србија би се морала сложити са успостављањем централизоване, јединствене државе у Босни. Другим речима, Република Српска би морала бити напуштена. То ће се очекивати од Србије.Сједињене Државе неће дати ништа. Зашто би? На Србе се у Вашингтону гледа као на губитнике. Запад је добио све што је желео од распада Југославије. Свака бивша република Југославија је сада чланица НАТО-а, изузев Србије и Босне. Косово и Метохија су преотети из Србије. Сједињене Државе не мисле да Србима треба нешто дати. У ствари, Вашингтон наставља да гледа на Србе са мучнином. Чланство Косова је одложено због истрајавања Срба. А Србија је и даље у веома пријатељским односима са Русијом. Што се тиче Вашингтона, Срби морају да прихвате да су изгубили ратове деведесетих година прошлог века, да прате програм и да начине преостале сврсисходне уступке“ отворено говори о могућем „пријатељском“ положају Србије и Америке саговорник Анфора.

Ако већ пријатељство није могуће, будући да америчка империја никада није била заинтересована за заснивање савеза на емотивном и сентименталном већ искључиво на материјалном основу, поставља се питање шта би била најадекватнија реакција српске јавности?

„Врло је тешко за некога ко то гледа с поља да даје савете. Србија очигледно мора да доноси одлуке у складу са својим националним интересима. Можда је пријатељство Сједињених Држава и Европске уније толико важно да Србија треба да жртвује своје историјско и културно наслеђе и легитимне националне тежње како би то себи приуштила. Али ја некако сумњам у то. Национално достојанство је веома важно. Срби су поносан народ. Они су присутни на светској сцени вековима уназад, и надајмо се да ће и наредних векова бити. Нико не може предвидети будућност. Ко зна какав ће облик Европе бити за 50, а камоли 100 година? Многи се боре против безнадежних изгледа. Сходно томе, истрајавање на историјском праву на Косово и Метохију је сам по себи важан циљ. Исто важи и за Босну“указује Семјуели прецизно и непогрешиво на пут кога се треба држати уколико се жели да Србија напредује и да се објективно нада бољој будућности.

„Случајно, на много начина, позиција Србије је данас много боља него што је била деведесетих. У то време Срби нису имали савезнике, а Русија, њен снажан пријатељ и заштитник, нестала је са светске сцене. Србија је тотално била у милости НАТО машине. Данас је ситуација потпуно другачија. Србија ужива веома снажну дипломатску подршку Русије. Русија је апсолутно бескомпромисна по питању Косова: нема признања, нема чланства у УН. Ова подршка је веома важна јер спречава да тзв „Косово“ постане међународно призната држава. Косово није члан УН-а и врло је мала вероватноћа да ће то постати у догледној будућности. Чак шта више, руско-кинески блок ће неоспорно постати озбиљан економски и финансијски ривал Западу. Дакле, Србија сада има пуно простора за маневрисање. Више се не може довести у ситуацију „прихвати оно што Запад тражи или ћеш нестати!“ Било каква агресија против Србије данас је апсолутно незамислива. Паметно српско руководство би требало да буде у стању да искористи ову светску ситуацију у своју корист. Међутим, то је само мој став. Имам утисак да ће људи који владају Србијом данас бити више него срећни да тргују својим пријатељством са Русијом како би постали партнери и делили вредности са НАТО и ЕУ“ упозорава наш саговорник чије пријатељске али и реалне савете ипак треба схватити крајње озбиљно и применити сва средства која нам омогућавају да се ослободимо утицаја Запада и да се престане са подилажењем када за тим уопште нема потребе.

А све то изводљиво је онолико колико се може скупити снаге да се смене сви који у власти ипак заступају политику војно политичког приближавања Западу. На Русију се као на искреног и снажног на савезника све више може рачунати, а Џорџ Семјуели је доказ да и на западу имамо пријатеље којима треба пружити и чврсто стегнути руку. Остаје само да се изборимо за промене у самој Србији.

ИЗВОР: КМ НОВИНЕ

12.9.2018.

3 replies »

  1. БРАТЕ ИВАНЕ ОН ЈЕ чифут ТЗВ исис СУ СТВОРИЛИ америка и чифути ОЦА МУ Ј … КАД СРБИ БУДУ РАЗУМЕЛИ ДА ИЗА еу СТОЈЕ чифутски банкари И масони И ДА НЕМА НИКАКВЕ РАЗЛИКЕ ИЗМЕДЂУ црвене шестокраке петокраке И жуте шестокраке И БЕЛЕ америчке САМО ЗА ЦАРСТВО ДУШАНОВО СРБИЈА НА ТРИ СРБСКА МОРА СССС

    Свиђа ми се

  2. Tekst Dzordz Semjueli-a se ne sme ignorisati! Objektivni analiticari zapada sve vise otkriveju destruktivnu ulogu Amerike i NATO-a prema Jugoslaviji a takodje i prema Srbiji. Bezobzirnost koju je Zapad ispoljio prema prema Srbiji 1999 je izmedju ostalog dokaz koliko je lako njima da se ogluse u
    postovanju bilo kojih medjunarono postavljenih normi.
    Srbija mora da napusti udvoricko ponasanje prema zapadu a posebno prema USA i da se okrene iskrenim prijateljima Rusiji i Kini. To mora da ima na umu sadasnja elita Srbije !!!

    Свиђа ми се

  3. З А Т О

    СРБИ И СРБСКИ ПРИЈАТЕЉИ, ДРЖАВЉАНИ, ПОЛИТИЧКЕ И ГРАЂАНСКЕ

    ОРГАНИЗАЦИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НЕ ПРОПУШТАЈТЕ ЈЕДИНСТВЕНУ

    ПРИЛИКУ, ЈЕР ЈОШ НИЈЕ КАСНО, ДА ДОЂЕТЕ У СУБОТУ 15. 09.2018. НА

    НАРОДНИ СКУП ПРЕД НАРОДНОМ СКУПШТИНОМ У БЕОГРАДУ ДА СЕ

    УСВОЈИ ОДЛУКА У КОЈОЈ СЕ ЗАХТЕВА ДА НАРОДНА СКУПШТИНА ДО

    24.09.2018. ПОКРЕНЕ И ПОТОМ СПРОВЕДЕ УСТАВНИ ПОТУПАК

    РАЗРЕШЕЊА:

    АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА ФУНКЦИЈА И ПОЛОЖАЈА ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ

    И

    АНЕ БРНАБИЋ ФУНКЦИЈА И ПОЛОЖАЈА ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ

    КАО И ЗА УСПОСТАВЉАЊЕ ПОШТОВАЊА УСТАВА И ЗАКОНА И ОД ВЛАСТИ.

    Све о Народном скупу је описано у његовој пријави властима изложеној на:

    http://www.ssssseternal.org

    ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР (OO)

    Др Љубомир Т. Грујић, редовни професор у пензији, Београд, покретач и организатор Народног скупа

    Душан Стојановић, дипл. економиста и дипл. инжењер информатике, Суботица, члан ОО

    Мирољуб Шовић, дипл. економиста, Брус, био генерални директор „Прве петолетке“ у Брусу, члан ОО

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.