АКТУЕЛНО

Саво Бојанић, отац Андрее Бојанић: Петогодишњица туге, бола и неправде


Саво Бојанић је отац Андрее Бојанић, девојчице коју је на пешачком прелазу, пре пет година, покосио Александар Митровић, син медијског тајкуна Жељка Митровића. Андреа је тада имала 17 а он 20 година. Поступак против Александра Митровића више је од обичног процеса против неког лица због саобраћајне незгоде у којој је неко лице изгубило живот јер су многу фактори умешани у сам процес, пре свега политички због специфичне улоге оца окривљеног у јавном животу Србије и његовог утицаја на правосуђе.

Поводом петогодишњице смрти мале Андрее Бојанић, разговарали смо са њеним оцем, Савом Бојанићем.

РИКОШЕТ: Докле се стигло у процесу који се води против Александра Митровића, сина медијског тајкуна Жељка Митровића и да ли тужилаśтво уопśте ради на том случају?

БОЈАНИЋ: Поступак је у току, али се предмет налази на супервештачењу, које се изводи на захтев одбране. Одлука о супервештачењу је донета на последњем рочишту које је одржано 13.04.2018.године, којом приликом је судија донела Решење о супервештачењу комплетне саобраћајне незгоде и издвојеном супервештачењу медицинске струке. Рок за то је био 90 дана. Узимајући у обзир време експедиције предмета, као и годишње одморе, више је него јасно да је рок пробијен и поново унижена судска одлука. Предмет није враћен у надлежни суд, те ни судија, а ни заменик тужиоца немају информацију где је предмет и шта се са њим дешава. Једноставно, предмет није у суду! Напоменуо бих да су и судија и заменик тужиоца особе које су изузетно посвећене целом поступку и са великом дозом толеранције учествују у поступку. Сама рочишта су емотивно тешка, са превише негативног набоја, са пуно сујетних изјава и приличном дозом подсмеха над мојом покојном Андреом. Присебношћу судије и заменика тужиоца, у неколико наврата избегнути су ексцеси и физички обрачуни. Не одобравам нити учествујем у свему томе, па ипак, покушавам у паузама, а кроз разговоре, да усијану атмосферу примирим и допринесем нормалном одвијању поступка.

РИКОШЕТ: Како је установљена брзина возила којим је управљао Александар Митровић јер је нелогично да се неко возило креће само 81 км на сат и да одбаци пешака при удару чак 29 метара далеко на коловоз?

БОЈАНИЋ: Сва вештачења су рађена на основу обдукционог налаза и на основу видео записа преузетог са сигурносне камере која се налазила у непосредној близини спорног пешачког прелаза. Вештачења су радиле две комисије, плус вештак за информационе технологије. До последњег рочишта није дошло до усаглашавања ставова обе комисије око брзине кретања теренског возила којим је управљао окривљени! Коришћени су разни алгоритми и програм за потребе вештачења. Друга комисија која је и изнела брзину од око 82 km/h је комисија чије вештачење сам подржао у целости и чије наводе сам користио у свом Приговору који је уредно и на време предат суду и унесен у судске списе, али није истакнуто на порталу о току предмета. Прва комисија се базирала на програму PC CRASH који је практично неупотребљив, а према коме је одбрана у сталном настојању да докаже да брзина није узрок несреће, што је потпун нонсенс. Друга комисија је користила PIXEL анализу фрејмова и тиме дошла до две брзине, једне од око 82 km/h и друге од око 86 km/h. Узимајући у обзир да су чланови Друге комисије људи из машинске струке, захвалан сам им на труду и искрености да се дође до ове две вредности. Да би се дошло до одрживог компромиса, а зарад усаглашавања обе комисије, чиме би се дошло до ситуације да се искажу завршне речи и донесе пресуда, прихватио сам да се уважи прва брзина од око 82 km/h. Нажалост, ни то није дало жељени резултат који би био прихватљив и за суд и за тужилаштво. Желим овом приликом да напоменем да је најтачније када би се брзина изразила у миљама/h јер би то била чиста и тачна слика брзина кретања. То се обично дешава када се превиде мере дужине које се у информатичком смислу исказују у инчима, а не у милиметрима. Ипак, и овако исказана брзина се поклапа са изјавом окривљеног да се кретао том неком претпостављеном брзином око 80 km/h. Посматрајући снимак, а и анализом кретања и окривљеног и покојне Андрее, јасно се може доћи до улазне брзине пре контакта која је око 82 миље/h, а излазна брзина при којој се удаљио са лица места је око 86 миља/h. Брзина при којој је остварен контакт теренског возила окривљеног (Џип BMW X6) је око 119 km/h. Исте ове брзине има и у својим анализама и само тужилаштво, али до сада саветнику тужиоца није дата реч да изнесе ове податке и да образложи анализу. Постоје програми који су изузетно добри за овакве анализе, а који су помињани у току поступка и са чијом ефикасношћу сам имао прилике да се упознам и уверим у тачност тврдњи Друге комисије и саветника тужилаштва.

Када је прочитана оптужница, а затим и њен проширени део, тада сам у судници изјавио: “Ово неће бити суђење грађанину Александру Митровићу, већ суђење његовом уцењеном оцу Жељку Митровићу, а ми сви, као и цела Србија, упали смо у велику клопку.” Медији су пренели, а то је и ушло у судске списе.

У читав случај политика се уплела од самог почетка, а да све иде како је неко и осмислио, па довео Србију у клопку, било је неопходно толико времена колико је прошло од саме несреће, па до тренутка сусрета окривљеног и његовог оца, што је неких непуних пола сата. Довољно време да се учине све радње да се отац уцени, а група људи устоличи у кормило које ће нас све одвести у садашње стање друштва. У свему томе присутан је, и тада као и данас, инострани фактор. Јаки политички дуализми, интереси различитих структура, злоупотребе читаве несреће обе породице зарад личних интереса и функција, злоупотреба тужилаштва и правосуђа, само су део читавог једног непрегледног низа који се осликава у неколицини људи заокупљених искључиво личним интересима, што је погубно за читаво друштво. Овде бих се још једном захвалио свим новинарима који су својим истраживачким новинарством изнели скоро целу истину у јавност и покушали да нас извуку из клопке. Ипак, клопка је толико јака и добро припремљена да ни то није помогло. Од момента сазнања да је Андреа настрадала и ко је починилац, а поред приоритетног трагања за пуном истином, водио сам најтежу битку, а то је битка за разум и дијалог. Спречавао сам сваку сулуду идеју о осветама, насиљу и томе слично. Стао сам у заштиту правде, истине и живота и тиме заштитио окривљеног, сматрајући, а то сматрам и данас, да заслужује фер и поштено суђење за учињена дела која му се стављају на терет. Саветован од старијих, а искусних из многих сфера нашег друштва, добио сам одговоре на питања пре него што сам ишта питао и окривљеног Александруа и његовог оца, Жељка Митровића. Одговори су били истинити, а како време пролази само се све више доказују као тачним. Верујем у онај здрав део нашег правосуђа и тужилаштва, јер сам имао прилике да се уверим да има часних и поштених људи који обављају те функције. Свесни су да је ово случај који се тиче читаве Србије, читавог нашег друштва, било у земљи или иностранству, а не само нас оштећених.

РИКОШЕТ: Да ли се опструира цео случај и у чијој режији?

БОЈАНИЋ: Када сам добио копије свих вештачења и обдукциони налаз, сасвим ми је било јасно зашто се одуговлачило са подизањем оптужнице и покретањем поступка. Детаљним увидом у сву ту материју уочио сам низ неправилности и намерних грешака. У ситуацији која је тада била као узаврела лава, јасно је било да су одређени елементи поручени да се као такви унесу у налазе вештака да би предмет био измештен из Вишег суда (где му је и место) у Први основни суд у Београду. Свестан свега сто се дешава, за мене је ово била очекивана, а изнуђена одлука. Након дописа садашње Министарке правде Неле Кубуровић суду, а на Приговор који је био упућен претходном Министру правде Селаковићу, а на медицинско вештачење, вештака Анђелковића, био сам свестан и припремљен на унакрсно испитивање свих вештака. Да ствар буде јос препознатљивија, јавност је на то била и припремана немуштим, а порученим, појединим новинским чланцима. Током унакрсног испитивања вештака, а нарочито Александрића, исправљене су скоро све неправилности и отклоњене неке важне недоумице.

РИКОШЕТ: Како се догодило лажирање вештачења и ко је за то одговоран?

БОЈАНИЋ: Сам вештак је у свом исказу, а што је унесено у судски записник, исказао да је Андреа била жива након пада јос неких 10-20 секунди и да је једном ногом била ослоњена на асфалт, док је друга нога била полуподигнута. Ово су две кључне ствари које дају јасну слику положаја тела покојне Андрее и јасно, а уз остале повреде, указују да је Андреа покушала да избегне контакт повлачећи ногу уназад. И овом приликом се захваљујем дотичном вештаку, јер је ипак на крају људскост у њему преовладала па је истину изрекао. Указао је кроз своја излагања на јасно недостајање повреда у обдукционом налазу чиме се и стекла “жељена”, а искривљена слика о начину и редоследу наступања повреда. Детаље о томе зашто, због чега и за чији рачун и корист је ово учињено, не желим да износим у јавност јер би тиме угрозио судски поступак који је у току. Могу само да напоменем толико, да је проширеним делом оптужнице управо и предвиђено покретање низа кривичних пријава против трећих лица која су угрозила нормалан судски поступак, а које нису на штету окривљеног јер су оптужницом јасно исказана дела за које се окривљени терети.

РИКОШЕТ: Да ли је тачно да је предмет нестао из писарнице, како је то могуће и ко је одговоран због тога?!

БОЈАНИЋ: Тачно је да предмет није у суду односно није враћен са тог фамозног супервештачења. Ни судији, ни заменику тужиоца, а ни мени, није јасно зашто се опструише одлука суда о року у којем је било нужда доставити налазе супервештачења. То је увреда за судство, тужилаштво, оштећене, адвокатуру, а на штету окривљеног и целог нашег друштва, целе Србије. Лично, јасно ми је шта се дешава у позадини свега овога, али о томе не бих да се изјашњавам, у интересу судског поступка који је у току.

РИКОШЕТ: Хоће ли правда на крају бити намирена у овом случају?

БОЈАНИЋ: Прошло је више од 5 година од трагедије, а више од 3 године како траје поступак. Законски рок за окончање поступка је 5 година, што значи да је остало мање од 2 године. У нормалним околностима, овакви поступци се решавају у распону од 12 – 18 месеци, мада има и случајева који уопште нису ни процесуирани. Има један скорашњи случај где је човек у експресном року осуђен на 1,5 година затвора, пуноснажно, јер је приликом испаркиравања, а кретањем у рикверц, прегазио мачку. И поред свих жалби свим надлежним институцијама, пресуда му је потврђена и правоснажна је. Да ли има смисла поредити овај случај са случајем Андрее, по било ком основу?! Свестан сам да ће ово трајати, а да је извесно да ће се поступак обновити. Чињеница је да је цела истина изнесена у досадашњем току поступка а да је ово супервештачење чија се решења ишчекују, заправо само куповина времена, тако да се уцењивање настави, а клопка Србији још јаче затвори. Прави сведоци који су спремни да сведоче постоје. Стрпљења и разума имам, а истину у целости знам. Сваки мој предлог да се из свега овога изнедри несто добро, а дугорочно, за децу, младе и друштво у целини, наилазило је или на одбијање или су моји предлози били препаковани па лоше презентовани и инплементирани са неуспешним ефектима. Праве речи упућене у погрешне уши, засигурно дају неуспешан ефекат. Ово ме није обесхрабрило да и даље останем при ставу да је дијалог решење и да има још мало времена да се неке ствари исправе, неки предлози усвоје, неке боље акције по питању безбедности у саобраћају спроведу, а најважније од свега је да се разумом и без дуализма дође до праведног циља. Користим прилику да се захвалим свим људима на подршци, ма где били, и да им пожелим свега доброг. Замолио бих да се клонимо сујете и раздора, а да стремимо очувању породице и деце као основних стубова здравог друштва какво Србија заслужује. Саплетени о сопствене кораке, убрзано губимо основне репере постојања, губимо младост. Све пролази али све се не заборавља.

Поступак против Александра Митровића се води у Првом Основном суду у Београду, а број предмета је: К 1466/2015.

***

ПИСМО АНДРЕИ

„Пет година се нанизало. Читав један живот се одиграо.

Мрзим повратке скоро колико и растанке, и осим теби, једино се још ноћи враћам као верни слуга.

Тако она и ја заједно заливамо сваку помисао и правимо нови свет у ишчекивању изласка Сунца.

Захвалан сам звездама на њој, а њој на теби. Мука ми је од речи које памтим дуго, дуго и које урезујем по зидовима властите собе. Испред мене је зид, онај који ме учи да никад не треба бити тако јак да га срушиш. Мораш да научиш да живиш с тим зидом. Од њега није тешко направити неку нову димензију. Обојио сам га у неку нежнију боју, ону која ми неће доносити горчину. Седим на клупи, тамо где се састају они који почињу и завршавају. Тамо, где се састајемо ти и ја.

Живот ми није дао приручник и никакво објашњење у вези тебе…

Кад си се родила: „Честитамо! Мајка и девојчица су добро. Имаћете правог борца у кући!“

Ма, дај ћале… Али био си ту ти. Гледао си ме кроз прозорчић на вратима и махао си. И био си насмејан. Медицинска сестра те је одвукла и рекла да нема потребе да више будеш ту, јер ћу ја да спавам и бићу велика, једног дана. Али, ја се ни тад нисам осећала као неко ко ће бити велики. Осећала сам се малено и нисам желела да спавам. Све је било блаже и лепше док се ти смејеш. Па макар кроз прозорчић. Било је потребно да ти будеш ту.

А, кад си страдала, седео сам и питао се: “Како је могуће да живот не дише и да све је стало?“

Знаш, ћале, следећег дана након мог страдања, копали су по мени. Не, није метафора, буквално су копали. Нисам навикла да неки хирурзи са зеленим капицама роваре по мојим органима. Нисам навикла да ико ровари по њима. Некаквим језивим металним стварчицама. Да прави резове по мом стомаку и целом телу. И то тако стварне резове. Видљиве, опипљиве. Болне за тебе. Али, ја се нисам будила, јер сам већ отишла.

Знаш, недостаје да те загрлим и шапнем: “Ћеро, овај фрајер ти је супер!” Дечаци из твојих прича немају појма колико су срећни, што су макар на кратко били део твог света. Мени недостајеш још више, јер пуно је ствари, оних обичних и свакодневних, с којима смо знали да се досађујемо. Недостајеш на помисао о твом првом пијанству од две вотке и певања по улици и тадашњег феноменалног смеха приликом описивања лепотице у бунди, која је плакала на народњаке. Користили смо те наше мале таленте и од њих правили најлепше лудорије. Људи су волели да нас слушају или гледају. Једни су мислили да је то уметност, други да смо будале, док су се сви ти, дивили тим „емоцијама“, а ми смо се само дописивали. До крајњег циља – уговарања следећег тајног сусрета и освајања новог забрањеног виђања.

Видиш, а мени недостаје да ти њушкам браду, да те љубим у нос и будим те. Отвараш очи, гледаш ме, смејеш се. Кад на то помислим, више ме ништа не боли. Резови нису важни све док си ти ту. Ни 5 година после, ја и даље, у тим недостајањима, нисам одрасла. И контам да не морам. Јер имам неког ко ме воли тако „неодраслу“. Неког ко се смеје онда кад му и није до тога, само да би био јак за мене. Неког у чијем бих загрљају и даље била малена, а опет највећа на свету. Сећам се, да сам једном остала у стану због прехладе. Ходала сам по њему и размишљала о теби. Наслонила се на прозор и тамо си био ти. На паркингу испод моје собе. Од стотину соба ти си пронашао баш ту, једну једину, где сам била ја. Махао си и смејао се. И било је лакше. Бол је била блажа док се ти смејеш. Било је потребно да будеш ту.

А, да ли се сећаш како је све почело? Као да смо били заједно у неком паралелном универзуму и онда се нешто десило, бацило нас у овај, сударили смо се и наставили да ходамо кроз живот, држећи се за руке. Хоћеш да ми спремаш штрудлу са маком? Само ако ћеш да ми певаш, док ти спремам. Шта да ти певам? Неку љубавну песму. Код тебе је све љубав. Са тобом је све љубав. Ма ти си љубав. Кажеш ми да си негде прочитао да је увек тренутак да будеш нечије пролеће и да волиш што је твој тренутак баш сада и траје?! Кажем да волим да таквом пролећу будем Сунце. Кажеш да си сконтао да када год си гледао према Сунцу, био си срећан?! Зато пиљиш у мене! А, да те подсетим за метар кревета и једину ноћ, у ових 5 година, коју си спокојно преспавао? Видим да си уредна у прелиставању мојих писанија, па ћу ти одговорити. Кажу да спавати поред неког је много више него спавати са неким. Огољен од лажи, верујеш неком да буде сасвим близу тебе у тренутку твоје највеће немоћи. Да ли може једна асоцијација, а да ти не прсне амигдала? Ања, очито ме навлачиш на нешто што има везе са тобом, а никако да саопштиш. Познат ми тај твој рад. Почни. Плаве руже и маковњача? Опааа! Па ти си се заљубила?! Јесам, али још је рано да ти причам о томе. Још га пржим на чежњи. Па, том ће и Сизиф позавидети на труда. Неће, ћале, јер је то ок лик. Сјајно! Само те молим да не форсираш клишее оног твог пајтоса Буковског, од милошти званог Буксна. Ма, Буксна ми објаснио пуно тога, а нарочито да сујета вреди по луле дувана. Него, осећам да желиш нешто да ме питаш? Да ! Да ли си дипломирала? Па, зар не примећујеш крила? Овде сам постала оно, што сам овде одувек желела. Имам крила да летим куда год пожелим. Прилике су нашле мене без да сам се морала превише трудити. Добро, лагим мало. Заслужила сам их, али волим све што радим толико да се осећам као да се само добро забављам. И не морам никад да будем ни одрасла ни велика. Ти ме чиниш и одраслом и дететом у исто време. Само је потребно да будеш ту где јеси.

Пре него што одеш, имао бих нешто да ти предложим, јер си велика.

Видиш мене да нисам неки лик. Био сам окружен оним што живот понуди и што само једном добијеш. Тако и ти, допушташ да те додирују рукама туге. Зато немој да допустиш да те опет додирну. Не слушај шта ти говоре. Нема потребе за тим. Знаш да ће једног дана опет доћи неко туђе, одбегло и полупразно срце које ће тражити мир. Немој да машташ о мору, местима на која требаш поћи и угасити све оне лампе на обали… Прича је прошла! Не гледај у страну, можда видиш некога ко ће ти све оне боје обојити опет црном. Уништиће тако лепу слику коју си тако марљиво стварала. Површни су, пуштају те да их загрлиш, а онда те пусте. Узели су ти речи и све што си направила лепшим и бољим. Остаћеш загледана у једну јулску ноћ и испраћати још једно лето. Заборави да је икада било неко пролеће, да те неко пустио да постанеш део приче. Престани да кривицу тражиш у себи. Нема је, никад ниси ни била крива. Није шала да уништавамо људе које волимо. То није клише, већ стварност. Зато су људима потребни ти ситни црви, који ће бити ту да испричају неку локалну причу и поруше све те милине новог дана. Крени и не мисли, пусти друге да воле оно што си створила. Верујем да неће бити довољно снажни да чувају тај сјај. Ти ниси нека ситна душа која може да воли баш сваког црва који те погледа нежно. Пусти да прође, као и олуја у зору. Потребно је да осећаш да би живела пуним животом. Једино тако твој свет неће престати да прича и да живи. Већ чујем и шкрипу оловке док пишеш, уз пркосни осмех: “Овај живот није био добар, идемо на следећи!”

Добро чујеш, ћале!

Опалио си ме животом по сред чела. Недостајеш ми баш као што и осталој деци, овде, недостају њихови родитељи и породице. Нас овде има много и ту смо негде око вас.

Ања, никад ми неће бити јасно зашто сам те уписао на курс летења, да би сад могла да се дружиш са Петром Паном.

А, ти ћале, немој да се стидиш кад причаш са празном столицом или фотографијом. Теби барем не морам да објашњавам да сам увек ту. А свет нека мисли… Гурај нашу причу, наше визије о свету за децу. Вуци напред и горе. То су два једина дозвољена правца. Да, и не брини. Чувам осмехе од заборава.

Минут по минут пролази, суза по суза из ока, истиче.

Заклопио сам ону задњу корицу где пише: ‘Све пролази али све се не заборавља.’“

 

ИЗВОР: РИКОШЕТ- специјал

———–

21.9.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.