АКТУЕЛНО

Зоран Чворовић: Цариград хоће да жање где није сејао


Др Зоран Чворовић, правни историчар, пише за „Новости“ о претњама јединству православља. Претензије на канонску територију Руске цркве имају предисторију дугу 560 година

Речима из наслова овог текста, које алудирају на јеванђеоску причу о талантима, прокоментарисао је „васељенске претензије истанбулског патријарха“ још почетком прошле деценије епископ УПЦ Московске патријаршије Иполит. При том је исти владика упозорио како цариградски патријарх „претендује на каноничке територије где год му се то прохте, искључујући можда једино Антарктик.“

Озбиљности овог упозорења почетком нове хришћанске хиљадугодишњице могли су бити свесни само непоправљиви православни „конзервативци“, који под утиском постхладноратовског тријумфа Сједињених Америчких Држава нису поверовали у неолибералну утопију „краја историје“, што је међу религиозним глобалистима подразумевало обавезно избацивање нације и историје из Цркве. А онда је историја грунула у садашњост на велика врата и то, ни мање ни више, него посредством одлуке Цариградске патријаршије, која је свих претходних година првенствовала у модернистичком окретању будућности.

Ових дана је цариградски Синод донео одлуку да именује два своја егзарха на територији Украјине, која канонски припада Московској патријаршији. Оваквом одлуком се драстично нарушава други канон Другог васељенског сабора, који јасно налаже: „Епископи да не простиру своју власт преко дијецезе на туђе цркве, те да не сливају мржњу цркава.“ На овакву неканонску одлуку, која прети јединству светског православља, Руска црква је одговорила канонском опоменом: московски патријарх престаје са помињањем имена цариградског патријарха на богослужењима, прекидају се саслужења са клиром Цариградске патријашије, суспендује се учешће у заједничким епископским телима у дијаспори и комисијама за богословски дијалог.

Освета историје се у овом случају огледа у томе што данашње претензије Цариградске патријаршије на канонску територију РПЦ имају предисторију дугу чак 560 година. Осим тога, овакве претензије цариградске катедре су по правилу долазиле до изражаја у сличним историјским околностима и под утицајем истог спољног фактора.

Када је 1458. године пољски краљ Казимир IV, под притиском папе Калиста III, отео од митрополита кијевског и целе Русије, Јоне, епархије на делу данашње Украјине и Белорусије, које су се налазиле под пољско-литванском окупацијом, формирана је посебна унијатска Кијевска и Литванска митрополија на челу са Григоријем II. Ову неканонску митрополију, која је вршила јурисдикцију на територији отетој од Руске цркве, Цариградска патријаршија је примила у свој састав 1470. године и такво стање је потрајало све док 1686. године није дошло до сједињења отете митрополије са Руском црквом-мајком, уз сагласност цариградског патријарха Дионисија IV.

др Зоран Чворовић

После бољшевичке револуције патријарх Мелетиос Метаксакис, који је према неким подацима, од 1909. био члан једне од енглеских масонских ложа, прикључио је Цариградској патријаршији неканонски отцепљену Финску и Естонску епархију и уз то је признао аутокефалност неканонски отцепљеним епархијама Руске цркве у новоформираној пољској држави.

Да је Цариградска патријаршија у XX веку редовно паразитирала на кризи руске моћи и државности, показало се 1996. године, када је донела потпуно неканонски томос о оснивању тзв. Естонске аутономне православне цркве у оквиру Цариградске патријаршије. На исти неканонски начин Цариградска патријаршија данас хоће да дарује аутокефалност украјинским расколницима.

Пошто саборно устројство Православне цркве чине независне (аутокефалне) помесне цркве, аутокефалност некој епархији, или групи епархија, може да да само аутокефална црква-мајка, која има закониту власт над тим епархијама. Следствено, патријарх Вартоломеј се по питању аутокефалности кијевских расколника понаша противно старом правном принципу, који је у Номоканону уз Велики требник дефинисан у облику питања: „Како може дати другоме, што нема сам“. Ослобађајући себе од обавезе поштовања канона, Вартоломеј би да реши статус једне расколничке групе у овиру туђе јурисдикције по узору на римског папу, који је у римокатолцизму једини и непогрешиви извор права, па отуда по његовој вољи могу да се оснивају и укидају поједине бискупије.

Овакви неканонски поступци цариградског првојерарха, мотивисани код давања аутокефалности жељом да се оснажи оронули историјски ауторитет прве „по части“ православне катедре, а код давања аутономија у саставу Цариградске патријаршије да се превазиђе криза са симболичним бројем верника. При том цариградски патријарси при достизању ових циљева не само да не зазиру од кршења канона и уношења раздора у православље, већ ни од помоћи западних структура моћи, које су им према архивском истраживању П. Јермилова, постале незваничан патрон од 1949. године.

Ако се све ово зна, онда може и да се разуме зашто је после неуспеха утопије Новог светског поретка и поновног враћања у стварност историје, ангажовање Цариградске патријаршије на историјским руским земљама толико велико и несразмерно у односу на капацитет ове патријаршије без народа. У покушајима да се Русија према хладноратовском рецепту изолује и оцрни пред остатком света, православље постаје њен важан ресурс за цивилизацијски продор у традиционалне, конзервативне римокатоличке земље, где се део становништва свакако неће помирити са модернистичким преверавањем Ватикана. Да би се спречила таква мисија, Фанар је упрегнут да прави проблеме Руској цркви у њеном „дворишту“ и да истовремено оспорава престиж РПЦ у другим помесним аутокефалним црквама. Са Фанаром на челу православља, Запад би добио не само додатно изоловану Русију, већ и кооперативног сарадника који се у лику Вартоломеја већ доказао да је спреман да онемогући самосталну цивилизацијску мисију православља.

Имајући све то у виду, морамо на крају закључити речима већ поменутог епископа Иполита: „Человођа православног света може и треба да буде не слабомоћна катедра које не поседује ништа осим историјску, али без икаквог садржаја васељенску титулу, затим глобалне претензије и најзад спремност на сарадњу са свим и сваким, него (треба да буде человођа) она Црква која је реално способна да представља интересе Православља у светским оквирима.“ У условима лажног мира са почетка прошле деценије, на овај позив није било одзива из Москве. Да ли ће га бити данас када су ратови већ наша стварност?

Зоран Чворовић

*аутор је доцент Правног факултета Универзитета у Крагујевцу

ИЗВОР: НОВОСТИ

————-

22.9.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.