АКТУЕЛНО

Владимир Меденица: ЈЕЗИК И ЗАВИЧАЈ У ПОЕЗИЈИ ВИТОМИРА ПУШОЊИЋА


Из штампе је изашло друго издање књиге завичајних поема „Ђе ти је то Врбово“ Витомира Пушоњића. Као поговор књизи објављен је говор професора Владимира Меденице са промоције првог издања књиге у УК „Вук Караџић” у Београду 2009. године.

Владимир Меденица

ЈЕЗИК И ЗАВИЧАЈ У ПОЕЗИЈИ ВИТОМИРА ПУШОЊИЋА

У књизи Ђе ти је то Врбово Витомира Пушоњића збива се јединство песме и приче, јединство писменог и усменог говора. Витомир говори из самог језика, потврђујући и оно што су закључили најумнији људи XX века, бавећи се философијом језика, попут Мартина Хајдегера који је рекао: „Језик је кућа бића и у тој кући станује човек’’. И језик којим у својој књизи говори Витомир Пушоњић јесте његова кућа, јер је то оно село – Врбово – онај завичај из кога човек једино може да говори и из кога човек једино и може да осмисли живот око себе, ближи и даљи свет, свет у целини, васељену целу.

Нема космоса, нема васељене, без онога најмањега, без свога сопственога завичаја, онога где си рођен, где си научио да говориш од тог такозваног „народа’’. А тај такозвани народ су исти такви Витомири Пушоњићи, људи талентовани и Богом створени да кажу нешто своје, нешто сопствено и посебно. Зато је песник или писац, односно човек који живи у језику, у сваком случају нешто посебно. Песник није нешто појединачно, анархично, надобудно, нешто бесмислено и јадно у својој надуваној величини, он није потпис на књизи (иако тај потпис јесте Име и Презиме), он је и нешто опште. Како рече Ђерђ Лукач, један од најумнијих марксистичких филозофа (нажалост марксистичких, али има и међу њима паметних људи): „Песник је она средина, оно јединство појединачног и општег. Кроз њега опште проговара на један специфичан и посебан начин’’.

Ова књига је изузетно вредна баш у овом тренутку зато што је писана чистим српским језиком, односно његовим оригиналним дијалектом, међу хиљадама књига које се појављују сваки дан, међу именима која личе на име Витомира Пушоњића, али нису оно посебно, нису оно јединство општег, народског и мога сопственог, што сам такође добио од тог народа. Јер „не постоји ништа моје, све ми је даровано’’ – то је велика истина коју је изрекао мудри руски философ Фјодоров, који личи на Витомира, као што и Витомир личи на њега, између осталог и зато што се ради о једном ширем, словенском језику, у коме и ми учествујемо часно и посебно на свој српски начин.

Морамо, дакле, поћи од себе и увек само из своје перспективе, свога завичаја посматрати свет око себе. Као што не постоји никаква „општа историја’’, већ само „наша историја’’ из које морамо посматрати општу, тако не постоји никаква „општа култура’’ већ само „наша култура’’ из које се једино може посматрати свака друга. Само појединачно, посебно, оплемењује оно опште. Само људи попут Витомира оплемењују оно родно, које га је даровало кроз крв, кроз млеко, кроз храну, кроз завичај, кроз природу, кроз оно „ђ’’ у „где’’ – ђе – кроз то мало Врбово које не може да стане ни на једну мапу овога света, као ни један његов становник, зато што је појединачно у неком генијалном, сулудом смислу веће него опште, веће него колектив.

Вратимо се зато нашем српском језику, укажимо ако је могуће и на ову књигу која пише и говори српским језиком, у којој нема ни једне једине туђице, у којој нема ничега што у наш језик долази ad hoc и чему значење такорећи не знамо. За разлику од данашњег новоговора препуног латинско-енглеских речи које нас сакате и кастрирају, којима се по препоруци свих оних које Витомир не може да види очима јер доносе лаж и обману, трују деца још пре почетка губљења невиности, у седмој години по школама. Упитајмо се зато којим ми језиком говоримо?

А којим језиком је исписана Пушоњићева књига јасно је после два стиха или две реченице. Она је изашла из језика усмене беседе и језика писане речи – јединственога језика. Јер језик није систем знакова, то је лаж и обмана, никаква семиосфера језик није. Ако се уопште може говорити о језику употребом научних термина можемо рећи да је језик можда симболички систем, зато што је симбол нешто живо, нешто што те обликује и уобличава, да не кажем формира. Језик те зида и гради као човека, језик је твој завичај, он те прати цео живот. Убацујући туђе цигле, туђе облике, претварајући језик у чисто значење губи се његов смисао. Шта ће нам онда оно „ђе’’ из Витомировог наслова (довољно би у том случају било „где“), шта ће нам онда сва слобода једног врбовског језика, његова „искривљавања’’, шта ће нам све то ако је језик само значење, ако у њему нема ни звука ни поезије ни слике. Јер језик је пуноћа бића, пуноћа завичаја. И шум дрвета, а не само дрво. И говор лишћа, и оно што само наслућујеш у некој вечери када се враћаш са пашњака, а испред тебе звони кравље звоно. Језик је, дакле, све то, а без таквог језика нема пуноће живота. Да је језик само значење онда би језик био само саобраћајни знак, а он то данас на жалост и јесте, захваљујући књигама назови писаца, који не говоре својим језиком, не говоре уопште о битном, не говоре о ономе суштинском што их је породило, отхранило и чему треба да се врате, пошто нигде нико отићи неће до у гроб властите земље (ако већ није несрећан да заврши у некој туђој).

Витомир прича језиком који не уобличава никакав жанр, никаква књижевна врста нити књижевни род. Он не припада онима који сами себе исписују унутар жанра, наслеђују неке велике, па и кад нешто мало проширују ипак се држе прописане форме. Витомир се држи самога себе, онога што му је народ дао и народ предао и што би му вероватно исказао једном речју – говори!

Витомир је сасвим посебан, као што су то и његови јунаци, пре свих његов отац који се појављује као један од ликова књиге. И прича о комунизму и капитализму као њена преовладавајућа тема, јесте прича о Витомиру и његовом оцу, о „блудном сину’’ који у почетку не жели да чује оно што свет јесте. Који се не обазире на реч саму, логос сам, језик сам, завичај сам, већ мора да оде, искуси, да проба са дрвета познања добра и зла, од Европе и Света, од интернационализма и капитализма, да проба од свих тих и других искушења да би негде схватио како је све то скупа узевши – јадно, бедно и бесмислено у односу на логос, завичај и реч, од којих је својевремено бежао.

Витомир не припада никоме до нама, односно свом народу, његова књига ће надживети свога творца, продужити му живот до вечности. Оно што је написано у њој препознаћу ако сам човек.

А јесам човек, барем мало.

Књига завичајних поема Ђе ти је то Врбово Витомира Пушоњићa може се поручити на телефон 063/759-76-41 или на мејл viogor.bg@gmail.com

***

Витомир Пушоњић

КАКИ ИЗБОРИ КАКИ ЈАДИ

 

Кад већ толико тртљаш

О правима изборима и гласањима

Знаш ли ти шта значе те ријечи

 

Изабрати значи да имаш различито

Да имаш боље и горе

Па ондај према својој памети

Узимаш оно боље

А што не ваља остављаш да пропане

 

А како да изабереш боље

Нође ђе је све исто и једнако

И ништа се ни од шта не разликује

Неће ти поћи за руком

Па да си не знам колико паметан

А камоли што више ни сам не знаш

Шта оћеш

 

А кад не знаш шта оћеш

Како мореш знати шта је боље

Кажеш да смо сви исти

А јопет оћеш да одвајаш боље од горијег

Е по чему ћеш иг разликовати

Ако бољи личи на горег

А гори на бољег

А кад кажеш гласати

Значи огласити се да те сви чују

Јер казујеш нешта поштено

А не да шапћеш себи у њедра

И да се кријеш ко никоговић

А теби је гласање то

Што се сакријеш ко курва

Па шутке оловком правиш кружиће

Бираш а гледаш да те не виде

Кријеш свој глас ко да си га укро

Кријеш га ко највећу бруку

Гласаш али да те нико не чује

 

Видиш ли болан да су нас педесет година једначили

Док нас нису изравнили

И у нама затрли сваку разлику

Па нам одавно шиљеж чактаре носе

А предводници се не виде из оваца

Не разликује се оно што се тек испилило

Од онога што се на гроб наднијело

Ништа ни од шта не мореш разликовати

Ни по изгледу ни по гласу

Јер је оглашавање претворено у брбљаоницу

И сад ћеш ти да разабереш

И тајним гласањем одвојиш

Боље од горега

 

Да нијеси толики блесан

Који се заћорио у неко каном боље сјутра

Од кога не видиш ни себе ни око себе

Сватио би да нема сјутра без јуче

Па би из свога јуче

Видио млого тога данас

А и то сјутра би ти јасније било

Те би се и за њега боље спремио

Да се не разочараш

Кад ти једном и дође

 

Стрпи се за мало

Да ти кажем оно што си заборавио

Како се бирало јуче

Кад ниjeсмо били сви исти и једнаки

Кад избори ниjeсу били један дан или сат

Него од кад се родиш па до краја

И то почне од сједања за софру

Прво кућну а ондај и на сваком скупу

Па била свадба или мртва баба

За сваком се софром

Мјесто морало заслужити

И то не причом него цијелим животом

Па се јавно знало

Коме које мјесто припада међу људима

 

Јер софра није била обична трпеза

И скуп гладних и жедних људи

Него је имала први и задњи крај

Али и прије него се постави

Па нек је било не знам колко собетара

Тачно се знало ђе је чије мјесто

Ко је за првог а ко за пошљеног краја

И тај ред се није постављо тајнијем гласањем

Него је свак онијем што јесте

Унапријед своју столицу зарадио

Па никоме није падало на памет

Да некога са његовог мјеста

Помјера ни горе ни доље

 

У свакој софри прво мјесто у првом крају

Било је домаћина куће

До домаћина је комшија

А треће је кумовско

А до кума пријатељ куће

Који је узео или дао чељаде у кућу

И тако све по Божијем и људском реду

Па кад се изредају сви људи

Ондај жене исто по реду и пречини

До жена младеж

А ђеца нијесу могла за софру

Јер је софра озбиљна ствар

И за њом нема мјеста

Ономе што јој није дорасло

 

А тај ред у сједању

Био је и у свему осталом

 

Није се пило друкчије

Него редна са наздрављањем

Прва је зна се за здравље домаће

Друга за здравље комшија

И тако редом до оне пошљене

За здравље и бољитак

И онијег што нијесу за софром

А тако је било и са причом

Па није причо ко шта стигне

И шта му на памет пане

Него је и туј реда било

Па се знало ко прича и шта прича

И само да знаш

Велика је част и признање био први крај

Али богоми и одговорност и образ

Па ако си нека слаботиња

Те нијеси мого издржати

Да се управљаш према мјесту на коме си

Губио си га не само за софром

Него и у животу

Али се то ријетко дешавало

Да чоек сам себе истисне из првог краја

А луцпрдама ни у старости

Није требо први крај

Него су били задовољни

Својим мјестом у задњем крају

 

Зато си тада и у путу

Кад сретнеш чоека

Позно је ли за први или задњи крај

И шта ћеш с њим да причаш

И шта те од њега море снаћи

А данас кад чоеку и у кућу уљезеш

Не мореш разабрати ко је домаћин

Сви су равноправни

Па се домаћин и не види и не познаје

А често служи само за спрдњу

А ђе је домаћин спрдња

Туј за честите људе и честите послове

Мјеста нема

 

И софре су нам потпуно

Према новијем обичајима

Да ни у чему реда нема

Нити се зна за први и задњи крај

Сједа ђе ко стигне

И чини шта оће

И оно што се некад не би опростило

Ни онијем у задњем крају

 

Ни ко наздравља

Ни чека редну

Сједа заједно чоек и жена

Младо и старо

Па жене воде мушке разговоре

А људи торочу ко женетине

Оно што не зна одакле је шупљо

Мудрује и памет просипа

А старци се аче и шегаче

Ко ђеца

И нико никога не слуша

Но сви у један глас

И сад ћеш ти туј да направиш избор

 

Данас и да оћеш назор

Да направиш први крај

Нећеш моћи

Јер су људи за првог краја

Начисто нестали

И све је претворено у задњи крај

Па и онај ко би стио бити

Не зна како се то и чим ради

 

Оћу да ти кажем

Немаш ти више кога изабрати

А не мореш бирати чоека

По ономе што он мисли да је

И што би стио бити

Него по ономе што јесте

Ако и ти мислиш на поштен избор

И знаш шта оћеш

 

***

О аутору:

Витомир Пушоњић рођен је 27.6.1946. године у селу Врбову код Пријепоља, као  десети, најмлађи син Милована и Божане Пушоњић. Године 1973. дипломирао је Српскохрватски језик и југословенску књижевност на  Филолошком факултету у Београду. Прву сатиричну причу објавио је у Јежу 1970. Од 1973. до 1978. радио је као гимназијски професор у Рудом. Због прилога објављиваних у пријепољском листу Полимље пада у немилост локалних власти, те се преселио у Ариље. Године 1979. завршава роман Болесник нашег времена који београдски издавачи оцењују неприкладним.

„Реформом”  школа у „шуварице’’ постаје „технолошки вишак’’ због чега 1981. прелази у Београд, где се запошљава као ноћни чувар, временом поставши кадровски референт. Oсамдесетих објављује у Осмици, Репортеру, Политици. Књигу сатире Шта чекају мајмуни током деведесетих одбија више издавача због неподобних делова, те је рукопис угледао светло дана тек 2002. као ауторско издање. Године 2007. у издавачкој кући Жагор објављује Из-рађање Србије, другу књигу сатиричне поезије и прозе.

Био је члан уредништва електронског часописа Српски лист (www.srpskilist.net), а велики број друштвено-политичких написа објавио је на сајтовима Српска политика, Нови стандард и другим.

Прво издање књиге Ђе ти је то Врбово изашло је 2009. године у издавачкој кући Логос Владимира Меденице.

Живи у Београду.

————

23.9.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.