АКТУЕЛНО

“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковник Драгутин П. Гавриловић, неустрашив у бојевима, а запамћен по говору (1)


У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз серију текстова на интернет нашем порталу, отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачом Дванаестом пешадијском пуку “Цара Лазара“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак. Залазећи у литературу, историографску науку, свет проверених чињеница, желимо да посетиоцима портрала, кроз текстовe са фото илустрацијaмa и приказима оригиналних докумената – пре свега младима, понудимо заокружену причу о херојствима наших ратника у Великом рату, али и о цени српског кратког памћења и неучења.

Драгутин Гавриловић рођен је у занатлијској породици у Чачку 12. маја 1882. године (тада Таковском срезу, Чачанском округу). Родитељи су му били Петар и Милка. Отац Петар, био је абаџија и одборник чачанске општине. У родном граду је завршио основну школу (четири године), а потом и  шест година гимназије. Нижу школу Војне академије, као питомац XXXII класе, уписао је 1. септембра 1899. године. Војну академију завршио је 1901. године, када је указом краља Александра I Обреновића, од 15. августа (2. августа по јулијанском календару) издатим у Смедереву, стављен у активну војну службу и произведен у чин потпоручника.

Гавриловић је био ожењен 28. октобра 1907. године Даринком Даром Бјелопавловић, кћерком Велимира и Дмитре, Са њом је имао петоро деце, Сина Драгоша (рођеног 1912) и кћери Милицу (1908), Љубицу (1910), Даницу (1914) и Емилију (1921).

Службовање

По завршетку Војне академије распоређен је 31. августа 1901, у чину потпоручника, по потреби службе, за водника 3. чете 1. батаљона X пешадијског пука ,,Таковског“. У том пуку Гавриловић ће провести петнаест година. На  дужности водника остао је до 26. августа 1910. године, када је постављен за командира 1. чете 3. батаљона X пешадијског пука. Од 1. августа 1914. године је командир 1. чете 3. батаљона X кадровског пука, да би 1.  фебруара 1915. године постао командант  2. батаљона X кадровског пука до 5. маја 1916. године. Тада постаје командант 2. батаљона XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“ I позива и на тој дужности ће провести преостале ратне године и предводити свој батаљон у славном пробоју Солунског фронта.

Пошто је уследило превођење војних јединица на мирнодопске услове Крушевац је добио 47. пук, а Гавриловић је 29. априла 1920. постављен за команданта 1. батаљона наведеног пука. После указа је остао још три месеца на старој дужности. У истом чину (пуковника) постављен је 12. августа 1920. године за команданта 47. пешадијског пука (раније XII пешадијског пука). На тој дужности у Крушевцу остао је десет година до 7. јуна 1930. године, а од 11. јуна 1930. одлази у Београд на дужност шефа административног одсека ђенералштабног одељења при Министарству војске и морнарице, а потом и шефа Генералштабног одељења Гавриловић је био и хонорарни професор војне администрације на Нижој школи Војне академије.

Написао је књиге: Војна администрација (са прилозима), 1935, коју је израдио за по програму за полагање испита Више школе Војне академије и Службена путовања и селидбе за иностранство, по иностранству и у земљи официра, војних чиновника, подофицира и осталих лица на служби у војсци и морнарици и њихове законске накнаде, 1938,Службена путовања и селидбе 1939. године. О својим књигама обавештавао је јавност преко Службеног војног листа.

Напредовање у служби

На војној академији стекао је 1900. године чинове каплара (14. марта), поднаредника (14. августа) и наредника (14. октобра). Наредне 1901. завршио је  Војну академију са чином потпоручника. У чин пешадијског поручника произведен је 12. јула 1905. године. Унапређен је у чин капетана II класе 14. јануара 1910. године. Чин капетана I класе добио је почетком Првог балканског рата 20. октобра 1912. године. Након Балканских ратова унапређен је у чин мајора 31. октобра 1913. године, а у чин потпуковника 14. октобра 1915, после подвига на Дунавском кеју и рањавања. У чин пешадијског пуковника унапређен је 27. октобра 1920. године. Гавриловић није добио чин генерала.

Одбијен је предлог команданта Шумадијске дивизијске области дивизијског генерала Добросава Миленковића од 1. јануара 1929. године, да Гавриловић добије чин бригадног генерала. Миленковић наводи Гавриловићеву храброст, ратне заслуге, успехе у вођењу пука, а такође га пореди са млађим официрима и онима који су стекли чин канцеларијским послом. Наводи да је то интерес војске и правде. Командант V армијске области, армијски генерал Божидар Терзић се сложио са предлогом и тражио да се Гавриловићу поново омогући студијско путвање, јер на извршеном није имао успеха, а без њега није могао добити виши чин. Међутим, министар војске и морнарице, армијски генерал Стеван Хаџић је одбио да Гавриловићу омогући поновно испитно путовање за чин бригадног генерала, наводећи одговарајуће прописе и образложења. Министар је овом приликом скренуо пажњу својим потчињенима да није примерено поредити заслуге и судбину пуковника Гавриловића са другим официрима.

Завршени специјални курсеви: Завршио је Пешадијску школу гађања у Београду 1910. године, официрски курс у вођењу специјалних јединица у Лерину 1917. године, затим виши течај Пешадиојске официрске школе у Калиновнику. У Француском центру у Флорину је априла 1918. био на обуци у руковању различитим типовима оруђа.

Учешће у ратовима

Током првог Балканског рата био је на дужности командира 1. чете 3. батаљона X пешадијског пука ,,Таковског“ I позива. Пук је био у оквиру Шумадијске дивизије. Учествовао је у операцијама на Косову до Призрена. У борби код Тенеж дола његова јединица се налазила у пуковској резерви. Са албанским побуњеницима је његова чета водила борбу јужно од села Бицана 1. новембра 1912. године.

У Другом Балканском рату учествовао је у Брегалничкој бици, у борбама на Дренку 18. јуна и 20. и 21. јуна 1913. године, Рајчанском риду у којима је Шумадијска дивизија победила непријатеља. У борби на Кличарици код Власине његов пук потиснуле су надмоћније бугарске снаге 8. јула, па је дошло до повлачења према Буковој глави.

У Првом светском рату као командир 1. чете 3. батаљона X кадровског пука рањен је у Колубарској бици 14. новембра 1914. године у борби на Котаници.

Када је 5. октобра 1915. године (22. септембра по јулијанском календару) започета офанзива немачке, аустроугарске, а нешто касније бугарске војске Гавриловићев X кадровски пук био је у склопу јединица које су чиниле одбрану Београда (командант генерал Михаило Живковић). Он је тада командант 2. батаљона X кадровског пука. Његов батаљон је прво распоређен у резерву, да би онда заменио 3. батаљон истог пука и примио одсек потпорнице у одбрани града. По преузимању одсека, Гавриловић је издао наређење да се ископају ровови за клечећи став, непосредно уз Дунав, толико близу воде да је на појединим местима усталасана вода улазила у ровове. Овај подухват је спасио животе многих војника од непријатељке артиљерије, која је тукла више десетина метара иза линије ровова у дубину брањене територије.

Фронт 2. батаљона захватао је простор од фабрике ,,Гођевац“ на Сави, обухватајући и Доњи град Београдске тврђаве, низводно до Дунавског кеја. Напад на Гавриловићев одсек вршиле су јединице осмог корпуса треће аустроугарске армије (командант генерал Херман Кевеш). Артиљеријска припрема за напад  аустроугарске и немачке војске била је веома систематична. Најпре је, да би била неутралисана, гађана артиљерија српске војске, нарочито тешка (у горњем граду и топовска оруђа код циглане браће Ђорђевића), а онда је артиљеријска ватра појачавана и усмерена на стрељачке заклоне дуж обале Саве и Дунава и део града у близини. Авиони су вршили осматрање ефикасности гађања и коректуру. Аустроугарска трећа армија је тукла Београд са тешком артиљеријом, од које су најстрашније дејствовали мерзери калибра 305 и 420 милиметара.

О дејству артиљерије говори пише Ђорђе Себастијан Рош: ,,Моји класни другови потп. Ковачевић, п. поручник Ерић, и ја, седели смо на насипу железничке пруге и посматрали дејство ове чудне и за нас још невиђене артилерије, чија су зрна једним поготком дизала читаве куће и читава градска платна у ваздух, уз страховиту детонацију, од које је дрхтала атмосфера. Призор је био страховит и у исто време сатански величанствен…

Када је пала ноћ, одблесци овог оркана на црном јесењем небу били су све ређи и ређи, док се у поноћ није све смирило. Ваздух је мирисао на барут, сумпор и паљевину. Ја сам са својим водом и својим друговима провео целу ноћ у строгој приправности у предњим рововима. У зору повукли смо се у насип железничке пруге на одмор. Легао сам у 3 часа, а  већ један сат доцније, тачно у 4 часа ујутру 23. септембра 1915. г. пала је у непосредној близини прва граната као сигнал за ону страховиту бубњарску ватру, која је трајала непрекидно 24 часа. Чинило се као да је по команди, у размаку од неколико секунди, после прве гранате пало десет, сто, хиљаду, много хиљда граната. Пламен и дим обавили су Дунавски Кеј и прве жртве су почеле падати…

Тих 24 часа бубањске ватре на Дунавском Кеју били су најтежи часови, које сам у рату преживео и не дају се никаквом маштом претставити и реконструисати. Тучени са свију страна, у немогућности бити брањени од своје сопствене артилерије, гинули су војници са страшним ранама по телу.

Земља је затрпавала читаве групе војника с тим, да затим, заједно са тим покривачем буду бачене у ваздух под експлозијом зрна тешког калибра. Свака веза са позадином била је прекинута. Храна није слата, а полсати ордонанси нису се више враћали, јер су успут један за другим гинули. Земља се тресла и стењала под тешким ударцима, а када је ноћ пала, киша је почела да сипи, и цело поприште је боило осветљено огромним пламеном горућих здрада: електричне централе, кланице итд.“

Артиљерија је од 9 часова пре подне  6. октобра усмерила своје дејство на стрељачке заклоне дуж Саве и Дунава, да би око 1 час 7. октобра био врхунац њеног жестоког дејства, а с циљем да њене трупе изврше прелаз преко река, што су оне, после извиђања патролних чамаца и започеле у 2:40 ујутру. Непријатељ је из правца Великог острва и острва Кожаре извршио пребацивање чамцима, добро штићен са монитора артиљеријском и митраљеском ватром. Одговорено им је, из ровова на обали Дунава и на железничкој прузи, пушчаном ватром и бомбама. Приликом искрцавања заробљена су два официра и 150 војника. Међутим, аустроугарске трупе су доспеле на Доњи град и Дунавски кеј захваљујући својој бројној надмоћности (16 аустроугарских чета наспрам 6 српских). Заузеле су железнички насип. Противнападима су сузбијене аустроугарске трупе ка градским улицама и враћен део железничког насипа, па је непријатељ потиснут према обали. На тај део фронта на Јалији 2. батаљон X пешадијског пука упућен је са Торлака, па је преко Великог Врачара и Кланице стигао око 9 часова стигао до Стругаре Прометне банке. Гавриловић је је извршио јуриш са свог одсека, али је он био неуспешан због надмоћности непријатеља.

Пре кретања у други јуриш на аустроугарске положаје на прузи у продужетку Кнез Михаиловог венца и Робијашкој башти, пред војницима и официрима преостала три вода 2. батаљона, два вода 3. батаљона X кадровског пука, деловима жандармеријских чета и Сремског одреда, окупљених око 14:30 часова 7. октобра 1915. године (24. септембра), испред кафане Јасеница, мајор Гавриловић је одржао говор, по коме је остао заисан у историографији, у Реторици Бранислава Нушића (литератури страних аутора, која се бави значајним говорима), уџбеницима историје  и упамћен колективном сећању српског народа:

,,Војници! Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.

Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине… Ви немате да бринете за ваше животе, који више не постоје… Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“

Ватра митраљеза из велике близине и са монитора зауставила је јуриш браниоца. У току борбе на Дунавском кеју, код железничког насипа, бодрећи команданта вода Ђорђа Роша (рањеног у врат) и издајући наређења, Гавриловић је рањен у врат, те се стропоштао крај свог потчињеног. Однесен је у Душанову улицу бр. 6. ,,некадашње здање Евгенија Савојског“. Ту су сестре Вука Јовановић и Јелена Лена Милутиновић организовале привремено превијалиште у ком је поред осталих и Гавриловић збринут. Истог дана је упућен у Чачак, где је у војној болници оперисан и после три недеље недеље, на лични захтев враћен је у строј и одлази на фронт, тада већ у чину потпуковника.

Дарко Михајловић

Дарко Михајловић

ПОВЕЗАНО: 

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковник Драгутин П. Гавриловић, неустрашив у бојевима, а запамћен по говору (2)

*Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије

ИЗВОР: rtk.rs

————

27.9.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.