АКТУЕЛНО

Виолета Милићевић: Кајмакчалан – прича о дивовима


Некад су овом земљом ходали дивови. Див-јунаци. Земља је била срећна што по њој ходају и што су спремни да за сваки њен педаљ дају сопствени живот, а они су били срећни што су баш њени синови. Није то било тако давно – последњи пут пре сто година.

Била сам тамо где је и земљи било тешко. И не само земљи, него и планини.

Превијала се та земља у мукама када су јој туђи синови тешким ашовима и лопатама просекли утробу, копајући ровове у које су се увукли не би ли победили већ прилично изнуреног непријатеља, доспелог на чистину, што је равно самоубиству, и не би ли се сакрили од Госпе с Косом, која је тих дана имала пуне руке посла.

И данас су видљиви огромни шавови на њеном телу. Боли и кад се гледају, а камоли кад су били пуни рањеника, откинутих удова, неискоришћене муниције, непокретних телеса.
Свуд око ровова била је бодљикава жица. Ипак, див-јунаци нису устукнули.

Јуришали су и у освајању тих ровова видели наду да ће, пошто су корак ближе отаџбини, ускоро видети своје најмилије, своје винограде и трошне кућице негде у Старој Србији, Шумадији, Срему… У десној руци су држали оружје, а левом хватали непријатеља, онако гологлавог, што је био знак распознавања, јер су српски ратници тих дана добили шлемове од савезника. Многи су од њих добили и униформе, о чему и данас сведочи дугмад расута по планини. На тој планини су људи постајали већи и чвршћи од планине, нарочито они који су стигли до њеног врха – до Светог Илије. Била сам на Кајмакчалану, на тој дуго сањаној, међу облаке смештеној, Капији слободе. Тек тамо сам открила да је то место – место где се брише граница између могућег и немогућег, између освојивог и неосвојивог. Иако се ускоро навршава пола века мог телесног присуства на Земљи, нису ме учили нити сам могла да замислим како се брише та граница када се у пуној ратној опреми, после преласка Албаније, нађеш на надморској висини вишој од 2561 м, док ветар шиба са свих страна или док сунце бије у очи, на брисаном простору, на нишану непријатеља, који је надмоћан и бројно и технички, и који одозго немилосрдно пуца из свег расположивог оружја. Загледате ли се у пут испред себе, видећете, осим траве у земље, камење које светли. На сунцу се ти грумени пресијавају негде као злато, негде као сребро, негде као драги камен. Додирне ли се, сјај остаје на рукама, у виду златне прашине. Помишљам да је природа то место обележила онако како је обележила и наше Косово – божурима, и да оно народно веровање у порекло божура није изникло из потребе да се нешто измишља, већ из потребе да увиди повезаност неба и земље, небеске и земаљске Србије. Тако и за камење расуто по Кајмакчалану. Позлатиле су га душе ратника. Ретко ко је одолео да не понесе понеки грумен, а многима су то били једини или ретки сувенири са тог путовања (поред пронађених остатака оружја).

Многи од нас су се, чувши да се по планини још налазе остаци муниције, размилели по планини и, приликом силаска са врха, завлачећи се у траву, погледом су тражили и – налазили неме, углавном гвоздене или металне сведоке минулих времена: гелере, пушчана зрна, дугмад…

Придружила сам се „војсци“ истраживача. Очајнички сам желела да нађем бар један метак, чауру, било шта… Испред мене би искрсавала деца и људи који су поносно подизали са земље оно што би нашли (на пример, дугме које је направљено у Француској или у Енглеској – што се видело по натпису)… Сви су налазили понешто, осим мене…

Кад ми је сестра, видевши да тугујем због празних руку, у једном тренутку узвикнула: „Вики, имам метак и за тебе!“, осмех се разлио по мом лицу, мада нисам била срећна, јер сам желела да ја нешто нађем. „Ех, да ми је неко рекао да ћу се обрадовати зато што ми нуди метак, свашта бих му рекла!“ , узвикнула сам и наставила потрагу. Тек кад сам остала сама, наишла сам да велико откриће. Било је прекривено великом каменом плочом. Заличило ми је на чутурицу. С напором сам подигла огроман камен и угледала – ТО…По мојим сазнањима, нико није пронашао ништа веће и теже. Била сам поносна и коначно задовољна, а у исто време и тужна због сазнања да је ТО пре сто две године засигурно донело смрт неком од наших предака, а сад, ето, почива у мојој руци и – прича. Прича причу о дивовима којима нема равних на кугли земаљској.

(Мој метак, мој гелер и моје ТО).

Народ који потиче од тих дивова нема право да никада савије главу пред било ким и да изгуби наду да ће поново бити слободан.
Народ коме је Арчибалд Рајс (као, уосталом, нешто раније, и пуковник Николај Рајевски), завештао своје срце, нема право на одустајање и пораз.

Ако су, после албанске голготе, они могли да освоје Кајмакчалан и одатле, као кроз капију, закораче на своју земљу, у слободу, нема тога што је немогуће.

Виолета Милићевић

————-
27.9.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.