АКТУЕЛНО

Још једна годишњица заборављеног злочина – раскопавање српских беба на КиМ (ВИДЕО)


Крстовдан, дан разоткривања симбола страдања и путоказ српског народа везаног жељом да остане на Косову и Метохији, на својој земљи.

Из породичног албума породице Петровић/ Фото: Иван Максимовић

И док је Голгота, брдо на коме је распет Господ, окружено многим значајним местима за хришћанско предање, дотле је српски Јерусалим, поље Косово на коме је у једном дану принето више жртава из љубави за ближње него било где друго у хришћанској историји, сво окружено голготама.

Куда год унакрс да кренете све што се сматра Косовом прекривено је страдалним местима, освећено крвљу и орошено сузама, засејано костима знаних и незнаних хришћанских праведника и мученика… На нашу жалост, углавном заборављених иако ни у наше време не мањка трпљеног страдања.

Видимо да је свет у стању да мења своје „готове“ и „непроменљиве“ одлуке око „статуса“ па чак и наводних „граница“ јужне српске покрајине. Решења су толико растегљива и могућа по разним осама, са пребацивањем тежишта да је могуће и на српској страни наћи, па ево и у самом врху власти од Председника па до оних на најнижим локалним ступњевима, људе расположене да поклоне не само Косово и Метохију већ као „прилог још и Прешево и даље, ако шта ко затражи…

Укратко, све је могуће и све би овај свет могао да отрпи када се ради о Косову и Метохији, све осим једног – откривања истине. Из простог разлога јер би се размотавањем клупка историјских догађаја на Косову и Метохији на његовом крају неумитно дошло до истине да су Срби једини народ који је вековима трпео, како раније турски тако и последњих неколико арнаутски, односно шиптарски зулум и терор. То је клупко тако чврсто умотано, не само од света већ и у самој Србији, да више не памтимо или немамо правилан однос према злочинима над Србима па чак ни онима који су се десили једино нама. Један од оних злочина чије сакривање никако не могу да схватим јесте ископавање тек сахрањених беба породице Петровић из Граца на централном Косову, на самом ободу поља Косова.

Знам тачно где сам се налазио у тренутку када сам те 198. године као једанаестогодишњак сазнао за ову страшну вест. Сећам се узнемирења око мене, које је заиста било огромно. Толико да као дете чак и када сам схватио шта се десило, нисам могао да разумем да је неко мог узраста уопште био способан да о таквом злочину размишља, камоли да га почини. То је само један од оних тренутака који као да су паралелни са овим светом иако по свом обиму, нарочито овај, представља догађај који свет не памти. А по свему судећи, с обзиром на то да се десио над Србима, неће га ни памтити ако ми не допринесемо томе.

Сећање на тај злочин носио сам цео свој живот. Ишчекивао сам и трагао за коначним решењем надајући се да је једино могло да буде праведно без обзира на све. Нисам га нашао. Осим тишине и бледог сећања ничег другог није било. Све је више у мени расла жеља да истина о догађају остане забележена у документарном филму. Тако сам на Крстовдан 2013., отишао у Граце са намером да пронађем родитеље и директне учеснике, нисам знао на шта могу да наиђем. Још више ме је затекла чињеница када сам сазнао да сам за тих  25 година од тог догађаја, ја био једини новинар који је икада посетио породицу. Како су ми рекли, раније би новинари долазили тек у село, од мештана узели по неку изјаву и то би било све. Неверица је запечаћена када ми је неку годину касније и новинарка приштинског „Јединства“ потврдила да ни она нити било ко од новинара које она познаје, нису посетили породицу Петровић.

А о каквом је догађају реч када медији нису нашли за сходно да му посвете пажњу? На Крстовдан те 1988. године, деда Станко је пошао да обиће гробиће својих првих унучића. Призор који је затекао, следио му је крв у венама, ужас какав није могао да замисли да би се могао десити.

Тело једне од две српске бебе, близанаца умрлих одмах по рођењу, ископала су и голим рукама раскомадала шиптарска деца која су у том крају изводила стоку на испашу. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства. Па, опет, то није био крај ни њиховог ни страдања њихових родитеља.

Двојица мушких близанаца родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по рођењу. Сахрањени су 4. и 5. јула недалеко од села Граце, између Вучитрна и Приштине.

Родитељи несрећних беба на почетку свог брачног живота.

На велики празник, Крстовдан, ожалошћени деда  пошао је да обиђе гробиће. Надао се да ће сам, у тишини, моћи да се помоли и да одушка свом болу. Оно што је тамо нашао превазилази моћ описивања. „Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“ описивао је деда Станко дубоко урезану слику у својој души.

Злодело овде почињено није забележено током читаве историје света. Ни међу људима али ни међу најкрволочнијим зверима које су икада ходале овом планетом. Петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину.

Иако је ово пријавио најближој станици Милиције што је пре могао, они се тек сутрадан појављују на месту невиђеног вандализма. Са њима су дошли и форензичари (међу њима је била и Славица Добричанин, професор Медицинског Факултета у Приштини а иначе сведок многих Шиптарских зверстава) ради што прецизнијег реконструисања и бележења читаве ситуације.

Милиција, нарочито у Вучитрну тада састављена искључиво од Шиптара са неколицином поткупљених Срба који су изигравали марионете и пуки декор баш као и данас, одбила је да прихвати да је у раскопаном гробу лежало тело бебе.

Окупљени мештани покушавали су на све начине да убеде полицију у то, нарочито на основу разбацаних остатака тела већ ископане бебе, није вредело. У очају, уз одобрење породице, неки од Срба почињу одмах да копају, и то голим рукама, други гроб који није био дубински оскрнављен. И тако је и други близанац, ни смрћу раздвојен од свог брата, и у овом страдању понео свој крст заједно са њим. На крају је закључак био поражавајући за све који сматрају да живе у свету у коме постоји макар минимум разумних осећања и схватања, укључујући и негативна, која одређују односе међу људима.

У извештају Комитета и истражног судије из Вучитрна наводи се да су око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета. „Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“ пренели су тада медији.

Управо је „папирни новац“ био оно што је послужило да се манипулише мотивима шиптарске деце да почине овај демонизовани злочин који је једино имао за циљ да застраши Србе и натера их да се иселе са Косова и Метохије. Наводно, Шиптари су веровали да је обичај Срба да у сандуке остављају новац и да су се деца полакомила на њега. Међутим, питали су Срби, ако им је то био мотив, зашто онда нису однели новац?

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили.То су Б.Б (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

Упркос свим чињеницама, упркос живим сведоцима и документима, тадашње шиптарске власти са појединим проданим Србима (баш као и данас) крећу у прикривање па чак и посредно правдање овог злочина.  Према изјавама које сам током снимања документраног филма у неколико наврата  забележио видео камером, неколико директних учесника је потврдило да је прикривању злочина предњачио, сада у пензији тадашњи високи чиновник општине Вучитрн а касније секретар Црвеног крста на Косову и Метохији Д. М. Њему су касније породичну кућу у Вучитрну порушили локални Албанци и не обавештавајући га о томе. Кућа је порушена упркос чињеници да „сви знају ко сам, где радим и шта радим и на чије је ово име“ како је рекао је РТС-у тада.

Дубоко повређен због тих навода које сам у ранијим текстовима о овом злочину јавно изнео, Д. М. ме је позвао у своју канцеларију и онда покушао да ме убеди да је то лаж а онда и тешким претњама да повучем написано. На крају је ипак задржао „неутралан“ став да би неколико месеци касније стигао и судски позив јер је желео да се извиним због онога што сам написао на основу забележених изјава мојих саговорника. Како се сазнало судија који је тај случај требао да води био је Мурганићев некадашњи сарадник, односно били су повезани економским интересима а ни сам Суд није био надлежан за ту врсту поступака. Захваљујући пријатељима који су били спремни да до краја заштите мене и право на истину, поступак је обустављен након указаног низа неправилности. Иначе, понудио сам Д. М. да говори у том филму и да изнесе свој став, да сам образложи и говори о том догађају из свог угла. Одбио је. Као и да одговори, у том у неку руку приватном разговору, да ли су упитању били лични интереси односно да ли му је плаћено да то чини, да ли му је можда прећено и тако био присиљен, или је прикривање само био покушај да се умири народ и предупреде еветуално сукоби у политички изузетно осетљивом тренутку? Ћутао је извесно време гледајући ме нетремице у очи. Ништа није рекао.

Иако сам раније наводио пун идентитет, овај пут то нећу да учиним како се не би погрешно пажња усмерила искључиво на њега јер оно што је јако битно и још важније да се зна, јесте да је сваки чиновник из редова српског народа, од којих су преовладавали Црногорци, у доба албанског управљања Косовом и Метохијом, био у ствари њихов, шиптарски човек. Било да се налазио у локалној самоуправи, полицији или судству, изузетака није могло да буде. Управо данас имамо идентичну ситуацију где Срби представљају декор шиптарских власти, судства и лице те лажне „државе“ а где сви до једног управо раде у корист албанских интереса и такође нема изузетака. И догађаји се понављају…

Заборавили смо тај, као и ко зна колико још других злочина нарочито силовања девојака и деце јер је била велика срамота говорити о томе. Срби су се, незаштићени, увелико селили. Срби се и данас, после деценија албанског терора, непрестано исељавају са Косова и Метохије услед незаштићености и тоталне препуштености албанској локалној власти. Оно што је заборављено опет се понавља. Таква су правла историје. Рецепт који је успешан нико не мења.

Чак и према овом злочину, на који сам после свих тих година подсетио српски народ, однос је помало чудан. Њиме се баве искључиво алтернативни медији, подсећајући из године у годину, без жеље да траже правду, разјашњење, да га истакну и да он добије заслужено место у сећању српског народа. Сви се задовољавају тиме да напишу по коју реч о томе.

То наше „зна се“ и „сви видимо“ шта се дешава, је једна од наших најотровнијих рана. Задовољавајући се оним „што знамо“ ми себе устројавамо на пут заборава чвршће него што би то било ко други могао. И то на најпростији могући начин – тиме што „знамо“ себи сугеришемо да о томе не размишљамо, да се њиме не бавимо – да га не памтимо!

А у ствари, злочин је тек до пола откривен. Документарни филм чије сам снимање започео тада, са јаком жељом и намером да српској и светској јавности укажем на ужас и предочим праву слику догађаја о тадашњем тренутку који  за свет представља време „репресије над Албанцима“, никада није завршен. Ни портал, чији сам дописник тада био, ни било ко други није показао интересовање за расветљавање тог догађаја. За то време снимано је неколико филмова о измишљеним злочинима над Албанци које су спровели „неидентификовани“ али увек Срби.

Остаје питање, да ли још увек није тренутак да се за истину о српском страдању говори или смо сами криви што се о томе ћути и са великом сигурношћу гура у заборав? Мислим да ће нас најдубље сахранити баш то што „сви видимо“ и што „сви знамо“ шта се дешавало… Па макар нико ни 25 година или дуже, најчешће никада, не обишао страдалнике да истину забележи управо од њих.

Аутор: Иван Максимовић

ИЗВОР: КМ НОВИНЕ

28.9.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. БРАТЕ ИВАНЕ ДАЋЕ ТИ БОГ СВАКО ДОБРО ВЕЛИКИ СИ ЧОЕК КАКО МИ ЗАГОРАНИ ЗБОРИМО СУДИЋЕ ИМ БОГ ТИМ шиптарима КОЈИ СУ ТРЕНУТНО ОКУПИРАЛИ СРБСКУ ЗЕМЉУ КОСОВО И МЕТОХИЈУ И ТИМ нато окупаторима ИСТИ САМ КА И ТИ ЗА НАШЕ КОСОВО И МЕТОХИЈУ СВЕ ДАТИ ОД СЕБЕ САМО ДА ОСТАНЕ НАШЕ И НИЧИЈЕ СУЗУ СРБСКЕ МАЈКЕ СЕСТРЕ ЖЕНЕ ЗА СИНОМ ШЋЕРКОМ МУЖЕМ ОЦЕМ БОГ ВИДИ ЈЕДИНИ ОД СВИЈУ ЈАВНО ПРОВОЦИРАМ ОНАЈ издајнички БЕОГРАДСКИ режим СМЕТАЈУ МИ ОРГАНСКИ НЕ ПОДНОСИМ СВУ ТЗВ СРБИЈАНСКУ ВЛАДУ КОЈУ ЧИНЕ СИНОВИ И УНУЦИ партизана ЧАК ИМА И ЈЕДНА рватица ДА ЈОЈ ИМЕ НЕ СПОМИЊЕМ САД НА ЖАЛОСТ СВЕ СУ ТО ПОСЛЕДИЦЕ југословенског комунизма СВЕ ЈЕ РЕКАО НАШ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ У НЕБЕСКОЈ СРБИЈИ ОД БОГА ТИ ЗДРАВЉЕ И ЖИВЕЛО УЈЕДИЊЕЊО СРБСТВО У СЛОБОДНОЈ СРБИЈИ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.