АКТУЕЛНО

НОВАКОВИЋ: Србија између кинеског Пута Свиле и бриселског Свиленог Гајтана


…И што је најбитније за целу ову причу, „свилена ревитализација“ Србије и других балканских земаља, и њихово укључивање у глобалне евроазијске токове, доказује и показује, не веома пластичан и веома опипљив начин, да Европска Унија итекако има алтернативу…

Неспособност и невољност Евроуније да, осим олињале флоскуле „о неопходности евроинтеграција“ понуди неку реалну и опипљиву перспективу економског бољитка и политичке стабилности у региону, су све видљивији у земљама „вечитим кандидатима“ и међу њиховим фрустрираним грађанима- код којих све убрзаније сплашњава иницијални занос имагинарним евроинтеграцијама.

Истовремено, улазак Кине на велика врата у регион, и њена веома реална и опипљива понуда економске и инфраструктурне ревитализације целог региона, укључујући и неке маргинализоване ЕУ чланице, су код грађана Србије и грађана региона пробудили наду у веома реалистичан и опипљив проспект економског бољитка- тај оптимизам очигледно деле и регионалне владе, којима понижавајућа понуда смештаја у „сиротињској класи“ у утроби бриселског Титаника, не делује више тако атрактивно.

НОВАКОВИЋ: Србија између кинеског Пута Свиле и бриселског Свиленог Гајтана[1]

Август 2018 – М. Новаковић

УВОД

Кинески глобални финансијско/економски пројект „Нови Пут Свиле[2] је позитивно узбудио све текуће и потенцијалне кинеске партнере на Европском континенту, посебно на Балкану, који још увек вида ране од недавних грађанских ратова и пратећег западног „хуманитарног бомбардовања“ током 90-их година; Истовремено, ова иницијатива је негативно узбудила све кинеске глобалне ривале- поред ноторне Вашингтонске администрације, посебно евроунијску Бриселску администрацију (ЕУ) и Берлин, који овај део југоисточне Европе сматрају „зоном непосредног властитог интереса“ (а у случају балканских чланица ЕУ и неком врстом „личног власништва“). Наравно, они то ретко кад показују отворено у својим јавним политичким и дипломатским наступима.

Почетком 90-их година дошло је до насилног распада Социјалистичке Федеративне Југославије, који су обележили крвави сепаратистички и грађански ратови- и оружане интервенције, амерички контролисаног НАТО пакта, који се, мање више отворено, ставио на страну сепаратистичких несрпских ентитета, и потом за своју искључиву мету одабрао „про-федерални“ српски ентитет. Овакав једностран и интервенционистички западни приступ компликованом балканском проблему је евентуално ескалирао у атроцијски и тоталитарни НАТО рат („хуманитарно бомбардовање“) против Републике Српске 1995. године и Савезне Републике Југославије (Заједница Србије и Црне Горе) 1999. године. Приликом овог последњег, привреда и инфраструктура Србије су били дефакто комплетно уништени.

По личном уверењу писца ових редова, таква употреба силе, која војном терминологијом слободно може да се опише и као „стратегија спржене земље“- је пре свега имала за циљ економско и финансијско сакаћење српске државе, како би она потом постала лак плен западним предаторским индустријским и финансијским корпорацијама, и константно се држала у инфериорном положају у односу на Запад. Уосталом, за такву тврдњу постоји и један веома конкретан доказ из западних извора:

У априлу 2000. године у Братислави, у Словачкој је одржана „Евроатлантска конференција“ којој су присуствовали евроунијски државници и парламентарци, високи званичници америчког Стејт Департмента и неки проминентни чланови Билдерберг Групе. Једна од главних тема те конференције су били западни планови везани за „будућност Србије“. За погубне закључке те конференције по Србију вероватно не би ни сазнали, да јавности није обелодањено протестно писмо тадашњег члана немачког Бундестага и потпредседника Европске Комисије за Безбедност и Сарадњу Вили Вимера, упућено немачком канцелару Герхарду Шредеру. У писму, из маја 2000 године, посланик Вимер изражава гнушање и неверицу закључцима конференције- који дугорочно третирају Србију као „непријатељски ентитет“, који по њима треба територијално осакатати анексијом (и проглашењем независности) „Косова“; Србију ставити у НАТО окружење и евентуално је присилити да и она приступи НАТО пакту;  али најпогубнији, и за ову анализу најрелевантнији, закључак конференције под тачком 8. јесте став да „Србија мора да буде трајно искључена из европског развоја“.

У контексту свега изреченог овде, кинеска иницијатива „Нови Пут Свиле“ (која је регионално прилагођена Србији и другим балканским земљама кроз концепт „16+1“[3]) је много прихватљивија за текуће или будуће кинеске партнере у региону, зато што за разлику од бриселског (и генерално западног) наступа на Балкану, није праћена никаквим политичким условљавањима, док су финансијски кредити и други бизнис аранжмани такође повољнији, и без компликованих административних и законских процедура- које су иначе типичне за гломазни бриселски „административни апаратус“…

 

ПОЗИЦИОНИРАЊЕ СРБИЈЕ У ОДНОСУ НА ГЕОСТРАТЕШКИ УТИЦАЈ КИНЕ, РУСИЈЕ, Е.У. И АМЕРИКЕ

Постојећи „српски режим“- који симболизује ауторативни председник државе Александар Вучић, иако је формално, уставно и правно, извршна власт државе у рукама председника владе – попут већине претходних прозападних режима, генерално позитивно сагледава продор кинеске „меке моћи“ на ове просторе, и види га пре свега као шансу за реконструкцију оронуле инфраструктуре Србије и ревитализацију њене посрнуле привреде.

Такав (званичан) прагматичан и рационални приступ српске државе се најбоље огледа у кинеско-српском Уговору о Стратешком Партнерству из 2009, који су у Пекингу потписали тадашњи Председник Србије Борис Тадић и Председник Кине Ху Ђинтао. Може се рећи да је овај стратешки уговор чврсто позиционирао Србију као будућег кључног кинеског партнера у реализацији пројекта „Новог Пута Свиле“, који је већ ушао у оперативну фазу на овим просторима.

Наравно, паралелно са кинеско-српским стратешким партнерством из 2009 године- Тадићев режим је обзнанио своју нову спољну политику под звучним називом „Четири Носећа Стуба“, коју примарно чине Европска Унија и Америка, и секондарно Кина и Русија- Тадићев политички наследник на трону Србије Александар Вучић је потом само усвојио (односно наследио) такву спољну политику.

Овде не треба имати илузију да ће Кина и Русија у некој блиској будућности успети да видно угрозе примарни западни утицај и западно политичко-економско „мешетарење“ на овим просторима. Уосталом Вашингтон и Брисел су били директни спонзори илегалног државног преврата 5ог октобра 2000 године, да би потом на власт у Србији били доведени њихови пропоненти и следбеници западних интереса- који су и данас присутни на српској политичкој сцени, и у државним институцијама.

Ипак, док су с једне стране руски утицај („мека моћ“) у Србији маргинализовани- пре свега захваљујући јаком анти-руском лобију[4] и евроунијским анти-руским санкцијама- продор кинеске „меке моћи“ и економско партнерство са Србијом су све видљивији, пре свега због прагматичног и деполитизованог наступа Пекинга; Који за разлику од Брисела, Србији и другим балканским земљама не нуди „фатаморганску економско-политичку перспективу“[5], већ конкретне и опипљиве пројекте, иза којих чврсто стоји кинеска државна развојна банка „Азијска Инфраструктурна Инвестициона Банка“ (АИИБ[6]), са практично неограниченим ресурсима.

Ако би неко и помислио да „експлозивни економски продор“ Кине на ове просторе погађа Руску Федерацију, онда сигурно није у праву. Пре свега, Кина и Русија су већ у многим аспектима стратешки партнери. С друге стране кинеске инвестиције у изградњи балканске инфраструктуре и ревитализацији српске привреде, на дуге стазе доносе бенефиције и Русији, која након недавног вашингтонско-бриселског раскола (дефакто трговинског рата) све успешније обнавља своју економску сарадњу са водећим чланицама ЕУ које такође покушавају да се „на дискретан начин“ ослободе анти-руских санкција, наметнутих од стране Вашингтона; Санкција, које готово ексклузивно наносе штету ЕУ, док САД из целе ове игре излазе практично без огреботина. И што је најбитније за целу ову причу, „свилена ревитализација“ Србије и других балканских земаља, и њихово укључивање у глобалне евроазијске токове, доказује и показује, не веома пластичан и веома опипљив начин, да Европска Унија итекако има алтернативу…

 

АМБИВАЛЕНТНИ СТАВ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Иако званично, по питању пројекта Балканског Пута Свиле, званичници ЕУ и неке водеће земље-чланице не показују велику забринутост- и чак по неким аспектима пројекта изражавају оптимизам[7]– у позадини свега су видни њихови напори да оспоре економску валидност и бенефиције истог, нарочито када су у питању постојећи и будући аранжмани Пекинга са чланицама Иницијативе „16+1“. У последње време ти напори често се претварају и у отворену опструкцију истог.

 У Бриселу се крајем 2009 године огласио аларм, када је грчки премијер Костас Караманлис, свега пар дана пре крајa свог мандата, закључио са кинеском лучком корпорацијом „Коско Пацифик“ уговор о вишедеценијском лизингу Пирејске луке. Упркос чињеници да је тај заједнички грчко-кинески пројекат за кратко време постигао завидан успех (само у прошлој години „лучки промет“ је увећан за 5,2%; од кинеског преузимања Пирејске луке, она се са 20. позиције „највећих европских лука“ успела међу првих десет; ове године се очекује да буде пласирана међу 30 највећих лука у свету…) уследила су (ин)директна оспоравања тог пројекта од стране неких релевантних еврунијских и америчких институција:

Европска Банка за Обнову и Развој (EBRD) је 2017 ангажовала атинског економисту Јенса Бастијана да уради студију о „Привредном продору Кине у Југоисточну Европу“. Док је сама студија доста објективна у сагледавању дугорочних последица кинеског пројекта у овом делу Европе, она истовремено разоткрива чињеницу- да ЕУ врши индиректну опструкцију пројекта, кроз стриктну и пунитивну  примену свог законодавства у односу на неке „недисциплиноване чланице“- то се у овој конкретној студији огледа на примеру Мађарске, против које је Европска Комисија отворила истрагу због наводне „повреде правила о додели јавних послова“, приликом склапања мултилатералног уговора о изградњи брзих пруга, у оквиру пројекта „Балканског Пута Свиле“.

Такође, недавно је „Центар за глобални развој“ (CGD) из Вашингтона наручио студију о „опасности дужничког ропства“ која наводно прети седам „сиромашним земљама“ које су недавно приступиле пројекту „Новог Пута Свиле“- на тој листи се нашла и Црна Гора; Вашингтонски аналитичари упозоравају како „Кина неконтролисаним капиталом доводи те земље на ивицу банкротства“ да би на тај начин преузела контролу над њима. Иронично је да таква критика долази од стране водећих западних земаља које деценијама широм света примењују властиту  стратегију „економског поробљавања и имплемeнтације дужничког ропства“ над циљаним земљама. Овде треба напоменути да су ову, суштински хипокритичку, студију вашингтонског „тинк тенка“ (CGD)  спремно подржали и њихови европски партнери: „Штокхолмски институт за истраживање мира“ (SIPRI) и немачка Фондација Фридрих Еберт (FES).

У фебруару 2017 немачки амбасадор у Кини Мајкл Клаус је дао интервју „Јужнокинеском Јутарњем Дневнику (SCMP) изражавајући бригу због све већег утицаја Кине у Европи следећим речима: „Из нашег угла, успостављање паралелних нетворка, попут `Кине и Источне Европе` и `Кине и Јужне Европе`, у много чему се не подудара са опредељењем за кохерентну и јаку Европску Унију“.

Током посете Паризу  августа 2017, немачки министар иностраних послова Зигмар Габријел је изрекао нешто слично: „Ако не развијемо заједничку ЕУ стратегију у односу на Кину, онда ће Кина успети да подели Европу“.

У фебруару 2018, током сусрета са македонским премијером Зораном Заевим, немачка канцеларка Ангела Меркел је искористила прилику да адресира кинески продор на европско тржиште, обративши се следећим речима присутним новинарима: „Питање је да ли су овде економски односи условљени политичким захтевима… што не би било у духу слободног тржишта“. Сувишно је напоменути да таква „забринутост“ немачке канцеларке нема скоро никакво фактичко упориште!?

Oтворене или полуотворене критике на рачун кинеске економске експанзије на европско тржиште долазе и из других евроунијских извора-

У јануару 2018, током посете Кини, француски председник Мануел Макрон је изјавио следеће: „Неке европске земље су исувише отворене кинеским интересима, понекад на штету европских интереса.“

Учествујући на овогодишњем форуму у Пекингу, председница Међународног монетарног фонда (MMF) Кристин Лагард је отворено упозорила кинеске партнере на „финансијско презадуживање“ у оквиру пројекта Новог Пута Свиле. Своју забринутост је формулисала следећим речима: „Таква партнерства могу да доведу до проблематичног пораста задужења датих земаља…, у земљама где је јавни дуг већ висок, пресудно је пажљиво праћење финансијских услова.“

Њену и друге западне критике Новог Пута Свиле потом је оповргао кинески председник Си Ђинпинг: „Овде није реч о Маршаловом плану, нити о кинеској завери. Реч је о иницијативи која иде својим током потпуно отворено.“

Претходно испољена „неформална забринутост“ неких евроунијских званичника у вези кинеског утицаја на југу Европе, средином ове године је у Европском парламенту (ЕП) ушла и у „формалну процедуру“ путем врло специфичног питања (везаног за кинеско-српско партнерство) упућеног председнику Европске комисије (ЕК) Јоханесу Хану, од стране ЕП делегата Доминик Билд: „Да ли је интегрисање Србије у Нови Пут Свиле компатибилно са њиховим приступањем ЕУ?“.

Овде је изражена њена забринутост наводном опасношћу по европске интересе- али остаје отворено питање, зашто је Србија била издвојена мета овакве непримерене критике!?

За разлику од посланице Билд, председник ЕК Хан је у свом формалном одговору био мало умеренији: „Интеграција Србије у иницијативу Новог Пута Свиле не представља препреку приступању Србије ЕУ, али под условом да Србија испуњава своје обавезе из Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП), недавно потписаном транспортном уговору заједница, као и обавезе које је преузела током преговора о приступању ЕУ.“

…И из овако пажљиво формулисаног става председника Европске комисије ипак је видљив отпор и нелагодност ЕУ у односу на кинеско-српски пројект; нарочито ако се зна да су многе ставке ССП и других потписаних обавеза између ЕУ и Србије, чисто политичког карактера, што оставља могућност за будуће политичке уцене од стране Брисела- Рецимо у контексту политичких поглавља „споразума“, ЕУ може у блиској будућности да покуша да блокира неке мултилатералне пројекте Новог Пута Свиле који кроз Србију воде у ЕУ, у моменту кад Србија одбије да се трајно одрекне властите државне територије на Косову и Метохији…

 

АМЕРИКА НЕМА ЈАВНЕ ПЛАНОВЕ ПО ПИТАЊУ „БАЛКАНСКОГ ПУТА СВИЛЕ“, АЛИ ЗАТО ИМА „ОНЕ ДРУГЕ“

Силазак Била Клинтона са америчког председничког трона на коме је провео скоро целу последњу деценију прошлог века (коју су обележили његови „хуманитарни ратови“ на Балкану); и долазак, прво Џорџа Буша у 2001; и касније Барака Обаме 2009; означили су промену фокуса америчке спољне политике, са балканског жаришта на нека друга…

…2017, долазак Доналда Трампа на власт, прецизније „десничарских јастребова“ којима је он окружен, као и најновија политичка дешавања у Вашингтону (посебно амерички „трговински рат против свих“, укључујући ЕУ и Кину) указују на то да се вашингтонски фокус полако али сигурно враћа на Балкан. Док с једне стране амерички приступ кинеском пројекту је амбивалентан, неконвенционалан и у најмању руку збуњујући, сводећи се на „плиткоумне и твитерашке“ реакције контраверзног председника Трампа; Који је у једној фази кинеско-америчких преговора чак и јавно подржао OBOR[8], и потом (према неким азијским гласилима и угледном Блумбергу) у мају 2017 понудио чак и америчку финансијску подршку пројекту OBOR[9]; С друге стране десничарски јастребови из његове администрације шаљу јасну поруку Кинезима да OBOR директно угрожава америчке интересе-

У духу такве контрадикторне и нестабилне америчке спољне политике, Трампова „оптимистичка туна“ се у септембру исте године напрасно променила- након сусрета са индијским и пакистанским званичницима амерички Секретар одбране Џејмс Матис је оштро критиковао кинеску иницијативу, нагласивши да је неопходна заједничка индијско-америчко-пакистанска алтернатива којом би се контрирало кинеској иницијативи.  Његовој критици OBOR-a се придружио тадашњи Државни секретар Рекс Тилерсон (који је био заједно са Матисом на тој Азијској турнеји). Да би ова америчка контрадикција била потпуна потрудио се накнадно и Трамп својом изјавом, током посете Јапану у новембру исте године, у којој је предложио домаћинима да заједно разраде властиту алтернативу кинеском Путу Свиле!?

Да се вратимо сугестији из поднаслова- да САД имају „неке друге ставове“ и приступе балканском питању, који су за сада више у сфери полујавних, а у неким варијантама и тајних, планова…

Боље обавештени читаоци знају да се америчка државна и спољна политика креира, ван Беле Куће и Конгреса, у (полу)тајним „кружоцима“ и иза затворених врата. Ови „кружоци“ делују кроз парадржавне форме разних „тинк-тенк“ НВО корпорација, који се често финансирају директно из америчких државних фондова. Дакле, прави актери америчке спољне политике су „људи у сенци“ или како се они ових дана популарно називају- „дубока држава“.

За боље разумевање америчке „амбивалентне балканске стратегије“ су веома важне процене више утицајних америчких „тинк-тенк“ НВО о (не)будућности Европске Уније, и потреби новог америчког „интервенционизма“ на Балкану, који би поред политичких подразумевао и одређене војне мере-

Стратфор корпорација[10], коју многи сматрају медијским крилом ЦИА, процењује да ће до 2025, поред Велике Британије и још неколико других значајних држава иступити из ЕУ, истовремено Стратфор отворено изражава сумњу да ће Европска Унија уопште опстати у наредних десетак година.

У контексту ове Стратфорове пројекције, веома је индикативна студија још једне америчке парадржавне „тинк-тенк“ НВО: „Нетворк 20/20“(Н20). Студија је објављена у марту 2017 под називом „План Б за Западни Балкан- Поново успостављање америчке доминације у југоисточној Европи“. У студији се наводи да- док је приметно на једној страни да је дошло до „замора ЕУ“ у примању новог чланства- истовремено је такође приметан пад интереса међу земљама-кандидатима за чланство у ЕУ. Као разлог, наводи се недостатак стварних и опипљивих перспектива (или алтернатива) за проспективне евроунијске кандидате. „Н20“ истиче да олињала  ЕУ мантра „о посвећености евроинтеграцијама“ која потенцијалним чланицама не нуди никакав суштински бољитак, те им тако само демотивише жељу за ЕУ чланством- несвесно их мотивишући  да се придруже другим алтернативним и веома опипљивим перспективама (попут рецимо кинеског пројекта Новог Пута Свиле).

Оно што треба да буде посебно поражавајуће за ЕУ, али и за њихове регионалне „еврофанатичне“ следбенике, јесте процена „Н20“ да ће у блиској будућности доћи до радикалног реструктурирања (деградирања) Евроуније и поновног успостављања снажних националних држава, што би евентуално требало да доведе и до потпуног нестанка ЕУ са политичке карте Европе. „Н20“, који је ову студију упутио Белој Кући и другим америчким државним органима, на крају закључује да САД треба да се врате на Балкан у „империјалном стилу“, не само политичко-економски већ и војно.

Истовремено као главне америчке ривале у региону они означавају Кину, Русију, и делимично Турску и Саудијску Арабију. Занимљиво је да „Н20“ као алтернативни план за „дезоријентисане кандидате“ или отпаднике ЕУ- у случају распада или деградације уније- види њихово чланство у амерички доминираном НАТО савезу. У својој студији „Н20“ не нуди конкретне паритетне мере према кинеско-руском присуству у региону, али зато америчком државном врху сугерише потребу за додатном милитаризацијом Западног Балкана.

Процене, планови и предложене конкретне мере од стране горе цитираних парадржавних америчких НВО, само на изглед делују исувише радикално и ван контекста званичне спољне политике САД- нарочито ако те ставове упоредимо са неким другим ставовима, привидно умеренијих „тинк-тенк“ НВО, али зато много блискијим америчким центрима моћи.

Тако, угледни амерички аналитичар Роберт Каплан, бивши саветник у америчком генералштабу, шеф геополитике у Стратфору и саветник у утицајном „Центру за Нову Америчку Безбедност“ у свом чланку из маја 2017 „Нужна Империја“ (објављеном у престижном „Њујорк Тајмсу“) истиче како је за контролу Балкана неопходна стално присуство империјалне (америчке) силе, нарочито у тренуцима када дође до „распада претходне империје“. Иако се он првенствено залаже да Балкан буде под непосредном контролом Брисела, он очигледно овде, под „распадом претходне империје“ алудира на реалистичан проспект деградације и нестанка ЕУ.

Да би схватили, да се иза свих ових хипотетичких пројекција и планова, у ствари крију и веома реалистични вашингтонски планови- односно „они други“, како смо сугерисали  у поднаслову овог чаптера, довољан је увид у стратешку студију утицајног Атлантског Савета (АС) под називом „Напредак Балкана- Нова америчка стратегија за регион“.

Ова студија, која фактички цементира ставове „тинк-тенк“ НВО анализа (претходно елаборираних у овом чаптеру) је посебно значајна, ако знамо да је Атлантски Савет дефакто незванично Гласило[11] америчког Стејт Департмента (СД);  АС у својој студији предлаже СД- у сврху  Спречавања Продора Руских и Кинеских интереса у регион, снажнији притисак на земље Западног Балкана да се што пре интегришу у „трансатлантску заједницу“, где Атлантски Савет сматра: 1.примарним чланство у НАТО и 2.секондарним у ЕУ- и истовремено сугерише потребу да те балканске државе ступе у неку врсту политичко-војног савеза са САД. Иза оваквог, отворено неоколонијалног, приступа „балканском питању“ очигледан је амерички напор да се Кини и Русији трајно блокира или омета приступ југоистоку Европе.

Њихови закључци, односно смернице, јесу кратки али веома јасни и недвосмислени, јасно промовишући западни хегемонизам и неоколонијални приступ Западном Балкану; али оно што је најважније- и отворени ривалитет и непријатељство према „Евро-Азијском Фактору“…

 

ЗАКЉУЧАК

 У уводном делу ове анализе смо указали на чињеницу да упркос „слаткоречивој реторици“ Европска Унија није искрени партнер Србије, нити већине других регионалних држава, већ покушава да их контролише у сваком аспекту, користећи се својом (сада већ прозирном) политиком „штапа и шаргарепе“- Таквог дволичног приступа, не само од стране ЕУ већ и САД, су данас мање више свесни и скоро сви регионални лидери.

Неспособност и невољност Евроуније да, осим олињале флоскуле „о неопходности евроинтеграција“ понуди неку реалну и опипљиву перспективу економског бољитка и политичке стабилности у региону, су све видљивији у земљама „вечитим кандидатима“ и међу њиховим фрустрираним грађанима- код којих све убрзаније сплашњава иницијални занос имагинарним евроинтеграцијама.

Истовремено, улазак Кине на велика врата у регион, и њена веома реална и опипљива понуда економске и инфраструктурне ревитализације целог региона, укључујући и неке маргинализоване ЕУ чланице, су код грађана Србије и грађана региона пробудили наду у веома реалистичан и опипљив проспект економског бољитка- тај оптимизам очигледно деле и регионалне владе, којима понижавајућа понуда смештаја у „сиротињској класи“ у утроби бриселског Титаника, не делује више тако атрактивно.

Таква фрустрација дволичном бриселском и вашингтонском политиком, бар када је у питању Србија, је у последње време све уочљивија код видно фрустрираног председника Александра Вучића, који се готово преко ноћи преобратио: од посвећеног еврофанатика- у приметног евроскептика. Истовремено је видљив, не само његов, већ и других чланова владе, изразити оптимизам по питању кинеског пројекта „Балканског Пута Свиле“. Овде ипак треба бити опрезан, јер Вучић је током своје двоценијске политичке каријере демонстрирао завидну „камелеонску ћуд“- и спремност да се под спољним притисцима итекако повија, и зарад опстанка на власти мења „своје политичке боје“!?

Наравно, овде треба повући кочницу из још једног разлога, и сагледати неке друге, потенцијално опструктивне факторе, по текући удружени српско-кинески пројект-

Као што на Западу постоје „пара-државне НВО“ које креирају и имплементирају империјалну политику према циљаним земљама и регионима- тако и у Србији (и другим земљама региона) постоје „пара-западне НВО[12]“ углавном финансиране из Вашингтона и Брисела, чији је главни задатак имплементација западне политике у региону, и идеолошка (западна) индоктринација домаће популације. Може се чак и рећи да су оне ударна песница западне „меке окупације“, на овим просторима.  По таквом начину деловања су ноторне следеће НВО: Хелсиншки одбор, Фонд за хуманитарно право, Атлантски савет Србије, Центар за културну деконтаминацију, идр…

…Дакле, за очекивати је да ће сва та „јавна и тајна“ про-западна друштва и НВО у Србији (када им за тако нешто стигне миг од западних спонзора) у одређеној фази вршити опструкције кинеских и других евроазијских пројеката- без обзира да ли ће таква њихова делатност нанети штету националној привреди; На крају крајева они и нису ни основани зарад бољитка нације-домаћина, већ зарад интереса својих западних спонзора.

Док се спектар деловања западно финансираних НВО углавном своди на политичко-пропагандно и медијско деловање, много већа опасност по кинески пројект (по убеђењу писца ових редова) долази од притајених глобалистичких играча који су позиционирани у самом врху српске државе и њеним институцијама- они припадају углавном елитним тајним друштвима, која отворено или полуотворено мешетаре на овим просторима већ деценијама, и по правилу (и скоро увек) на штету српске нације.

Најбољи пример недавне опструкције евроазијског пројекта на овим просторима, јесте саботажа српско-руског пројекта Јужног тока у Србији (и његовог спонзора руског гиганта Гаспрома) која се одиграла почетком 2013 године у режији тадашње министарке енергетике Зоране Михајловић. Главни саботер руског пројекта из редова владе је била министарка Михајловић, али је такође чињеница да је иза опструкције прећутно стајао и тадашњи премијер Александар Вучић[13]– који упркос бенефицијама које је Јужни ток доносио Србији, није имао снаге (или воље) да „каже не“ Бриселу и Вашингтону.

Овде је веома важан детаљ- да је Зорана Михајловић такође један од оснивача (про)западне НВО „East-Weast Bridge”(EAB); Истој НВО припада и садашња премијерка српске владе Ана Брнабић. „EAB“ се сматра београдском експозитуром озлоглашене „Трилатералне Комисије“ и директно је асоциран са озлоглашеном Билдерберг групом.  Глобалистичка Билдерберг група је у прошлости доносила веома фаталне одлуке по судбину Србије-

Током годишњег заседања Билдерберг групе у у Шкотској, између 14 и 17 маја 1998, је донета коначна одлука о криминалном НАТО бомбардовању Србије- почетком 1999. Такође, Билдерберг група је на свом редовном заседању 2011 у Швајцарској закључила да издвајање Косова из Србије мора да се убрза.  Дакле, ових пар веома непријатељских одлука Билдерберга према Србији јасно указују на то какве сличне „(не)пријатељске одлуке“ могу да нам следе у наредном периоду. Остаје отворено питање колико је „западних спавача“ уграђено и у врх српске државе, да би евентуално били активирани у неком погодном моменту?

…Уосталом није случајно да је на овогодишњи скуп Билдерберга, који се одиграо почетком јуна у Торину, позвана и српска премијерка, и члан “East/West Bridge” НВО, Ана Брнабић.  Такође није случајно да су једне од главних тема западно-глобалистичке Билдерберг групе на том скупу биле: Русија, слободна трговина (за кога?), и америчко светско лидерство- сам наслов овог последњег сугерише афирмацију истог…

А сад на крају ви сами закључите- Ко би могао да буде следећи (потенцијални) „западни спавач“ из српског државног естаблишмента, који ће у датом тренутку рецимо добити задатак да саботира „Балкански Пут Свиле“ и уруши економски опоравак Србије!?

Уосталом сетите се Евроатлантске конференције из 2000-те у Братислави, коју су управо водили чланови Билдерберг групе, и њеног кључног закључка:

   „Србија мора да буде трајно искључена из европског развоја“…  

 

 

Аутор Миодраг Новаковић је оснивач интернет „ФБР Медијске Групе“ (@ FaceBookReporter.org & FBReporter.org) Истраживачким новинарством и писањем се бави од 2009- члан је Међународне федерације новинара (ИФЈ) и Независног удружења новинара Србије (НУНС). До сада је објавио 6 књига на српском језику. Контакт имејл: editor@politicallyincorrect.news

 

 ФУСНОТЕ:

[1] Свилен гајтан: Турска средњовековна варијанта „гароте“(омче за дављење)- омиљени начин ликвидације политичких ривала или непослушних отоманских великодостојника, од стране Султана (турског двора).

[2] 2013 године кинески председник Си Ђинпинг је обелоданио светској јавности стратешко-економски пројект Нови Пут Свиле, који је светској јавности такође познат под називом „Један Појас – Један Пут“(OBOR: One Belt One Road)- и који за разлику од сличних западних пројеката не садржи политичка условављања својих регионалних партнера.

[3] Иницијатива „16+1“ је иницирана 2012 од стране кинеске владе, и њу поред Кине, чине 16 југоисточних европских држава: Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Хрватска, Чешка, Естонија, Мађарска, Литванија, Латвија, Македонија, Црна Гора, Пољска, Румунија, Србија, Словачка и Словенија.

[4] Српски анти-руски лоби је најактивнији у западно финансираним НВО (невладиним организацијама) и водећим српским медијима, али је позициониран чак и у српским државним институцима- укључујући и неке чланове владе.

[5] Та „фатаморганска перспектива“ је персонификована у бриселској политици „штапа и шаргарепе“- која, бар кад је у питању Србија, се готово искључиво своди на „употребу штапа“.

[6] АИИБ развојна банка је основана у октобру 2013 године. 2015,  Кина је обзнанила да је више од 160 милијарди америчких долара одвојено за амбициозне инфраструктурне и грађевинске пројекте широм Азије и Света.

[7] Током посете кинеског председника Си Ђинпинга Берлину у јулу 2017, немачки канцелар Ангела Меркел је, поводом кинеске иницијативе „Један Појас- Један Пут“ изјавила следеће: „Радо ћемо учествовати у таквим пројектима“ (www.politico.eu).

[8] “Нови Пут Свиле“ или „Један Појас- Један Пут“; на енглеском: “One Belt- One Road” (OBOR)

[9] Према наводима магазина „Кина & САД у Фокусу“- у мају 2017 Трамп је упутио делегацију Националног Савета за Безбедност у Пекинг и овластио их да сарађују са Кином по питању OBOR, чак им понудивши финансирање пројекта посредством Азијске Инфраструктурне Инвестиционе Банке!?

[10] Стратфор (енгл. Strategic Forecasting, Inc. скраћено и углавном се користи STRATFOR) је приватна обавештајна компанија основана у Остину 1996. године у Тексасу. Џорџ Фридман је њен оснивач, директор и главни обавештајац (Википедиа)

[11] Да би схватили значај и утицај АС на америчку политику довољан је увид у Листу директора– нека имена посебно падају у очи: Хенри Кисинџер, Питер Акерман, Весли Кларк, Џејмс Бејкер, Аштон Картер, Вилијам Пери, Колин Пауел, Кондолиза Рајс, Џејмс Вулси, Мадлен Олбрајт, Карл Билдт…

[12] „Са њима се срећу светски лидери који долазе у Београд – од Клинтонове до хашког тужиоца Брамерца – а и премијер Вучић гледа да изглади односе са њима чим западни амбасадори у Београду истакну да су забринути због односа власти према невладином сектору.“- цитат из чланка ЦЕОПОМ-а, на следећем линку: http://www.ceopom-istina.rs/vesti/prozapadni-nvo-i-budhet-srbije/

[13] Њихове улоге су се данас „незнатно промениле“- Вучић је председник државе, Михајловићка је вицепремијер и министар грађевине…

 

РЕФЕРЕНЦЕ:

https://www.cgdev.org/

https://www.sipri.org/

https://www.fes.de/

http://www.medienanalyse-international.de/wimmer.html

https://www.scmp.com/news/china/diplomacy-defence/article/2072046/berlin-uneasy-about-bejings-growing-clout-eastern

https://www.scmp.com/news/china/diplomacy-defence/article/2134196/merkel-warns-against-chinas-influence-balkans

https://www.chinausfocus.com/foreign-policy/trumps-wavering-stance-on-chinas-one-belt-one-road

https://www.bloomberg.com/view/articles/2018-08-24/trump-paints-xi-into-a-corner

https://network2020.org/

http://www.atlanticcouncil.org/images/Balkans_Forward_web_1128.pdf

http://www.atlanticcouncil.org/about

https://www.nytimes.com/2017/05/05/opinion/robert-kaplan-european-union-balkans.html

http://www.ewb.rs/Default.aspx

https://facebookreporter.org/2013/04/27

http://trilateral.org/page/3/about-trilateral

http://bilderbergmeetings.org/steering-committee.html

https://facebookreporter.org/2018/06/08/dragan-milasinovic-ana-brnabic-na-bilderberg-sesiji/

https://srbin.info/2018/02/04/ko-su-tajna-drustva-koja-vladaju-svetom-i-otkud-srbija-na-jednom-takvom-sastanku/

https://www.kurir.rs/planeta/2935493/balkanski-put-svile-evo-kako-kina-prodire-na-balkan

https://www.slobodnaevropa.org/a/srbija-kina-put-svile/28463285.html

https://www.tportal.hr/vijesti/clanak/novi-put-svile-kakve-to-zamke-krije-kineski-megaprojekt-foto-20180424

https://www.energetskiportal.rs/novi-projekat-kine-veliki-rizik-po-zivotnu-sredinu/

http://www.politika.rs/sr/clanak/401904/Put-svile-ne-vodi-Srbiju-u-finansijski-corsokak

https://www.blic.rs/biznis/ministar-antic-novi-put-svile-je-sansa-za-razvoj-balkana-srbija-ce-ostati/z5cv8d6

https://www.blic.rs/vesti/svet/zamke-na-putu-svile-osam-zemalja-posebno-je-ugrozeno-ogromnim-kineskim-projektom-a/ewnjr76

http://www.7dnevno.hr/geopolitika/dr-sc-jadranka-polovic-i-mario-stefanov-zapadni-balkan-nezavrseni-posao-sad-a-i-eu/

http://www.7dnevno.hr/geopolitika/dr-sc-jadranka-polovic-mario-stefanov-zapadni-balkan-2/

http://www.novinar.de/2008/03/15/vili-vimer-pismo-kancelaru-gerhardu-srederu.html

https://warontherocks.com/2017/11/unexpected-regional-player-balkans-china/

https://asia.nikkei.com/Politics/International-Relations/China-unsettles-EU-with-Belt-and-Road-moves-in-the-Balkans

https://www.politico.eu/article/china-serbia-montenegro-europe-investment-trade-beijing-balkan-backdoor/

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.