АКТУЕЛНО

Миодраг Зарковић: Посрбљавање Београда би морало да буде обавеза свих српских родољуба


Да не би испало да су у Београду све сами клонови Чеде Јовановића, из наших избора познатог као друга Жељка Комшића, Фронтал.СРБ доноси интервју са новинаром који није ни за другосрбијанштину, али ни за Вучића. Наше теме су Косово, Српска, Београд, Доњецк, Лугањск и наравно – азбука.

Миодраг Зарковић: Србија у велеиздајничком тумарању кроз високу политику

Фронтал.рс 5. октобар 2018

– Има најмање годину дана, како сте упозоравали у јавности да власт у Србији „намјерава да прода Косово“. Сада је ту и план за подјелу јужне српске покрајине, којим би се неутралисало правно дејство Резолуције УН 1244, али и погазио устав. Какви су ваши ставови о овом питању?

– То сабласно разграничење је управо остварење најцрњих слутњи и бојазни о којима сам, као и многи други, говорио раније. Реч је о одрицању од Косова и Метохије, односно његовог највећег и најбогатијег дела, али да би јавност лакше прогутала такав велеиздајнички потез онда се он представља као тобоже „разграничење“. Режимске слуге нуде разноразна образложења „разграничења“, при чему је свако луђе и бесрамније него претходно: те наводно косовски сукоб мора да се реши иначе ће престати прилив страних улагања (што је заправо разлог против „разграничења“, јер од досадашњих страних улагања Србија има скоро искључиво штету), те зарад фантомских европских интеграција (такође, још један разлог против „разграничења“), те зато што ће у супротном Србе на Косову снаћи нека нова „Олуја“…

Ово последње је, мени лично, најодвратније правдање намераване велеиздаје, јер не само што манипулише страхом широких народних слојева, него још и злоупотребљава сећање на страдање Срба из Крајине. Оно што треба увек имати у виду јесте да Србија данас, за разлику од 1999. када је била изложена НАТО бомбама, није ни у каквој непосредној опасности.

Ако нисмо капитулирали онда, када су бомбе немилице пљуштале по Србији а ми могли само да их гледамо и бројимо, зашто бисмо било које парче нашег тла предавали сада, када више нисмо суочени са таквом опасношћу која, захваљујући измењеним геополитичким околностима, скоро да ни теоретски више није могућа?!

– Дуго је најављиван, давана је и паралела Милошевићевог иступа на Газиместану, говор Александра Вучића у Косовској Митровици. Након топлог пријема од ветерана ОВК, најнеочекиваније и најзначајније што је рекао – било је: Србија никад неће ући у НАТО?

– Рекао и слагао! Ево да појасним шта је суштина предлога о „разграничењу“, коју Вучићев апарат медијске присиле сакрива и од јавности у Србији: када је Џон Болтон приступио Трамповој администрацији, Американци су Београду понудили да задржи четири непокорне општине на северу Косова, али да заузврат не само призна остатак Косова као независну државу, него да се обавеже да ће целу Србију учланити у НАТО до 2025. године.

Њихови стручњаци су, наиме, проценили да је седам година довољно да се жаба скува, односно да Вучићева власт припреми јавност да, попут Црне Горе, мање-више мирно прихвати учлањење у НАТО. То је најновији амерички предлог, који је Вучић сместа прихватио и од тада покушава само једно: како да га представи српској јавности тако да га ова прогута. Са тим планом се сложио и Тачи, али је Харадинај против. Има ту, међутим, још једна тешкоћа за Вучића и Американце, а то је Русија, без чије сагласности такав предлог не може да прође у УН. Зато је Вучић почетком седмице ишао у Москву, да би од Путина добио подршку за описано „разграничење“. Наравно, није му помињао НАТО, односно, поновио је ону исту лаж коју је изговорио и у Митровици, да Србија наводно никада неће тражити чланство у НАТО. Сва незванична сазнања говоре да му Путин и руско руководство нису изашли у сусрет и да су га оставили са намерно недореченим одговорима.

Оно, Руси су одавно научили лекцију да се обећањима у вези са НАТО-ом никада не верује, а поготово немају разлога да верују Вучићу, чију склоност ка лагању и обмањивању јако добро знају. Исто се може чути и о недавном сусрету Ивице Дачића са Сергејом Лавровим у Сочију, када му је Лавров такође ставио до знања да ће Москва у Савету безбедности УН гласати у складу са досадашњим ставовима и одбраном међународног поретка, а не са тренутним потребама званичног Београда.

У крајњем случају, сличну поруку имала је и Марија Захарова приликом недавне посете Србији, али и то је, нажалост, било сакривено од јавности, јер су режимски медији бестидно кривотворили њене изјаве.

– Да ли је просјечан бирач у Србији до те мјере лоботомиран другосрбијанштином провученом кроз више медијско-менталних нивоа, да би био у стању обезбиједити већину на референдуму који би озаконио подјелу агресијом отете јужне српске покрајине?

– Један део јесте задојен другосрбијанштином, која је зачуђујуће свеприсутна на многим нивоима: на пример, током летошњег Светског првенства у Русији, био сам запањен количином оних који су се јавно одрицали репрезентације само због тога што представља „корумпирану“ и „злочиначку“ Србију. Неретко су ти исти ватрено навијали за нескривено проусташке хрватске фудбалере.

Други део бирачког тела је уморан, или тако барем тврди за себе, што је бесмислено оправдање које говори да у Србији можда има превише будаластих појединаца који су поверовали Фукујаминој бајци о крају историје. Тај „уморни“ део претежно апстинира од гласања, па иако већина тих људи не би никада одобрила одрицање од Косова или неку сличну суманутост, њихови гласови се не рачунају јер они нажалост не гласају.

Постоји и трећа целина, коју чине гневни „бојкоташи“, они који су убеђени да се гласањем само „даје кредибилитет“ издајничким властима и да се зато треба уздржати од гласања, а да се Србија мора и једино може ослободити само народном револуцијом. Нажалост, таквих „јунака“ најчешће нема нигде на стварним протестима и уличним немирима, тако да немала галама коју праве по друштвеним мрежама и алтернативним медијима практично само олакшава режиму останак на власти. А четврта целина, можда и најбројнија, јесу они који после 18-годишњег испирања мозга више не знају за кога да гласају, јер не назиру никога ко им делује као да поштује барем минимум националног достојанства.

Један део њих гласа за Вучића, полажући наде у то да Вучић „ипак зна шта ради“ и да ће он на крају „насамарити покварене Западњаке, које само вуче за нос док не куцне судњи час“. На све то додајте страначке војске, поготово СНС-ову, која према неким проценама броји преко пола милиона људи, и добијате гласачко тело које се може изманипулисати да гласа за сопствено самоубиство. Ипак, чак и у таквом односу снага, Вучић већ више од пет година упадљиво бежи од референдума, иако га све то време уредно најављује. С обзиром на то колико панично прати анкете и истраживања јавног мњења, вероватно зна да му референдум ипак не би прошао, по свој прилици због тога што би чак и његово гласачко тело било против таквог предлога.

– Из Српске гледано, Александар Вучић као да нема опозицију, а и опозиција која добаци преко Дрине, људе сувише подсјећа на омрзнутог Бориса Тадића. Какав је распоред снага у Србији тренутно и шта прогнозирате у будућности? Неке нове ванредне изборе или коначно један читав мандат тренутног сазива у скупштини?

– Борис Тадић је с правом омрзнут, али је Александар Вучић показао да је настављач Тадићеве политике, ако се то уопште може назвати политиком а не велеиздајничким тумарањем кроз високу политику. Ко год да је омрзнуо Тадића, нема никаквог разлога да о Вучићу мисли или осећа ишта боље. Вучић је у велеиздаји отишао чак и даље од Тадића, јер је повукао неке потезе (попут Бриселског споразума) које је Тадић био упорно одлагао, плашећи се реакције јавности.

Просто је запањујуће што многе јавне личности у Србији, које су се раније снажно оглашавале против Тадићевих антидржавних поступака, данас послушнички налазе оправдање чак и за оне Вучићеве поступке који су још гори од Тадићевих. Има медија који су чврсто (и с пуно права) нападали Тадићеву политику, али који сада благонаклоно извештавају о једнако штетној, ако не и штетнијој, Вучићевој политици. У таквом околностима, тешко је да се појави некаква здрава противтежа Вучићу, али његова спремност да велеиздају приведе крају налаже потребу да се поверење можда укаже и сумњивој алтернативи, само да би се Вучић спречио да почини национално самоубиство које иначе увелико најављује. У толиком црнилу ипак се деси и понешто добро, па смо тако сведоци убрзане политичке пропасти Саше Јанковића, човека који би у издаји и противсрпском деловању ишао чак и даље од Вучића (што је такође сам најављивао; чудо једно како се ти издајници малтене поносе својим намерама, толико да их крију једва или нимало).

Пре годину и по дана, Јанковић је важио за главног такмаца Вучићу, а данас је срећом скоро па маргиналац. При чему уопште није искључено да је између њега и Вучића све време постојао какав прећутан или можда и врло конкретан договор. Што се тиче остале опозиције, има међу њима подоста „јанковића“, али има и оних који би можда представљали помак набоље у односу на Вучића.

Довољно ми је тешко кад морам да заокружим неког од њих, па не морам и овде да их хвалим, али ми се ипак чини да политичка понуда у Србији није онолико безизлазна колико неки малодушници тврде.

– Какав је ваш поглед, са друге стране Дрине, на опште изборе у Српској и Ефбиху?

– Прво да кажем да бих ја подржао свакога кога је изабрао народ Републике Српске, без обзира на то да ли је тај неко мени лично по вољи или није. Мислим да је то ствар пристојности, а у односима унутар породице, што Србија и Српска неминовно јесу, пристојност игра чак и важнију улогу него ван ње.

То не значи да ми одавде не треба да имамо став о вашим лидерима, нити обратно. Таман посла. Али, мора да се зна да, какав год да је мој став о неком вашем политичару, увек ће ми бити важнији став народа и гласача Српске о том истом појединцу. Чињеница је да је Милорад Додик убедљиво најкрупнија политичка фигура Српске у јавности Србије, али био бих непоштен када бих рекао да је то искључиво због повластица које има у режимским медијима.

Најпре, ни те повластице нису непомериве, па је рецимо пре две године Младен Иванић у једном значајном размаку био присутнији у овдашњим информативним емисијама него Додик. Оно што је, међутим, код Додика пресудно, то је нетрпљивост коју према њему, или према Српској али опет преко њега као истурене личности, исказују Западњаци и њихове регионалне слуге. Гласач у Србији је збуњен када треба да изабере мање од два или три зла која му се нуде на гласачком листићу, али је зато увек спреман да се инати са онима који му прописују шта ће да ради и како ће да мисли, а Западни насилници то раде непрестано када је реч о Додику.

Готово да нема Западног сатрапа који из Београда није поручивао да су Додик и Српска реметилачки фактори и да им се мора стати на пут, а са сваком таквом оценом Додикова популарност у Србији је само расла. Његова флертовања са званичним Београдом се правдају у стилу „нема избора јер Српска мора да се држи Србије“, мада морам да признам да је нападна блискост са Вучићем коју исказује у последње време ипак однела свој данак: један значајан део оних који не воле Вучића, пренео је сада то осећање и на Додика.

Мене лично је веома разочарало његово грубо, неукусно и приземно поигравање са позивом на Путинову инаугурацију, нисам могао да претпоставим да ће се тако шегачити са отвореном руском подршком. Моја сазнања о опозицији у РС су крајње површна, али морам да кажем да су и таква врло неповољна. Због тога је свакако најпаметније да овде станем са овим одговором.

– Још од Милошевића, па све до Тадића, Српска се уопште није помињала у србијанским медијима. Осим изнимно и у предизборне сврхе. Слажете ли се са оцјеном да је Вучић до сада у естрадно-идеолошком смислу учинио највише на увезивању Српске и Србије? Има ли наде да ћемо остати исти народ, односно да ли разлике које се сада постоје иду ка свом повећању или смањењу?

– Никако се не слажем. Штавише, Вучић и ту прави искључиво штету. Најпре, једина ововековна власт која је заиста и полагала на односе са Српском и улагала у исте, јесте власт Војислава Коштунице. Њему човек може и треба много тога да замери, али је напросто немогуће чак и замислити Коштуницу да присуствује „комеморацији“ у Поточарима. Уз то, не смемо заборавити да је управо у Коштуничино време српски Телеком купио Телеком Републике Српске. Нажалост, Коштуница ни у тој ствари није имају снаге, а можда ни воље, да иде до краја, али барем није забијао нож у леђа Српској као што то раде његови наследници. Што се Вучића тиче, његов режим тренутно потура наводну бригу о Републици Српској само да би прикрио велеиздају на Косову.

Док се одричу окупиране покрајине, наводно најављују спајање Српске и Србије у некој будућности – како човек да им верује, када нису у стању да сачувају ни оно што су се заклели да ће чувати?! У крајњем случају, колико је Вучићу стало до Републике Српске видело се пре две године, када се успротивио референдуму о националном празнику. Не само да се јавно успротивио, него се на затвореним састанцима нудио да он буде тај који ће Додика, тј. Српску, одговорити од референдума. О томе су задивљени сведочили управо мрски другосрбијанци (на пример Соња Бисерко), који под Вучићевим режимом уживају чак и веће повластице него раније, па често имају прилику да састанче са Вучићем, који им тада као мало дете полаже рачуне.

Дакле, Вучић и његови послушници сада причају (увек неодређено и у магли) о Републици Српској, али само зато што је на дневном реду Косово, које би они да уклоне као тему из јавности. Али будите сигурни да, када једног дана Српској буде потребна помоћ, тада би исти ови објашњавали како се преко Дрине не може ништа урадити али би се заклињали да ће једног дана зато вратити Србију на Косово – које су баш они и предали непријатељима.

Њихова вајна посвећеност Српској је тренутна, пролазна, неискрена и служи само да би се прикриле све размере њихове велеиздаје на другом, акутном жаришту. Од њих таквих никакве вајде неће видети ни Србија, ни Српска. И Србију, са све Косовом, и Српску, моћи ће да заштити, уједини и ојача само она власт која не буде одустајала ни од једног српског подручја, народа или циља, било са које стране Дрине.

– Ви сте један од оних који не да се не стиди или ограђује, већ отворено подржавате самоодбрану у Доњецкој и Лугањској Народној Републици. Како гледате на убиство предсједника Захарченка?

– Жао ми је само што им нисам од веће помоћи, поготово у оваквим тренуцима. Убиство Захарченка је несумњиво дубоко трауматичан догађај за цео Донбас, а поготово за Доњецку Народну Републику. Нисам био тамо већ годину дана, али јесам у непрестаном контакту са пријатељима и познаницима оданде и кажу ми да је стање после Захарченкове смрти поприлично хаотично, што је и разумљиво.

Ипак, верујем да ће ДНР остати на ногама. Чак и хаотична, ДНР је, као и ЛНР, у стању да се одбрани од настраја украјинских фашиста. Они користе новонасталу ситуацију појачаним нападима и гранатирањима, али, осим чешћих цивилних жртава, које су свакако за жаљење, нису успели да се приближе нити једном стратешком циљу. Мислим да бисмо ми Срби могли од Донбаса подоста да научимо у том смислу, јер Руси не губе главу чак и када су околности крајње неповољне.

– Лично познајете Захара Прилепина. Које је ваше читање тога што је „остао на Рачи“? Да ли је званична културна политика коју води Србија, ишта далековидија и боља од непостојеће културне политике у Српској?

– Нажалост, културна политика Србије је поражавајућа и у огромној мери дубоко противнационална. Повремено се јави овај или онај културни радник, па можда чак и политичар, који повуче одређене благотворне потезе, али то су све изузеци и појединачни, насумични случајеви. Српство као идеја је у значајној мери поражено, што мене, као животног националисту, посебно боли, јер се сећам националног заноса са краја осамдесетих и почетка деведесетих. Тај пораз првенствено иде на душу онима који већ безмало 30 година кроје културну политику, а којима су белосветске пропалице, као што је Марина Абрамовић, и важније и блискије него један Црњански или Селимовић.

О свеукупном суноврату културне политике у Србији можда и најбоље говори чињеница да се Србија малтене одриче управо Иве Андрића и Меше Селимовића, иако су се и један и други за живота одредили као српски писци. Овде скоро да немате јавну личност која ће њих двојицу јасно и гласно назвати управо тако – српским писцима. Културним посленицима у Србији смета и један Достојевски (не претерујем: Борка Павићевић је у једној емисији ничим изазвана дословце рекла да јој је „преко главе Достојевског“), а камоли Захар Прилепин, живи пример тога да писац и данас може да буде и човек, и ратник, и бунтовник.

– И у Србији и у Српској, још је на снази у подвијест натучена максима да је ЕУ једини могући избор нормалног човјека, и једина спољнополитичка нада. Одвајањем Црне Горе, Србија је остала без излаза на море и тако изолована, има ли она могућност да бира савез са Руском Федерацијом или било ким другим, окружена чланицама НАТО и ЕУ?

– Одвајање Црне Горе је оставило, што се каже, ожиљке на души, али у смислу повезивања са Русијом не представља некакву тешкоћу. Постоје јасни међународни прописи о саобраћајним и трговачким правцима, поготово у време мира, тако да приближавање Србије Русији зависи искључиво од наше одлуке – и наравно од руског пристанка, али све указује да са тим не би било проблема.

Дакле, поново је заплет у Београду, а вреди поновити да Вучић није у стању чак ни да обезбеди дипломатски статус за руски хуманитарни центар у Нишу, иако је Москви давао свакојака обећања управо у том смислу. Не сме се заборавити ни да је пре четири године Вучић на захтев из Брисела угушио српски извоз у Русију, који је тада, услед западних санкција и руских контрасанкција, могао вишестуко да се појача. Све док су на власти у Србији отворени западољупци попут Тадића, или лажни русољуби попут Вучића, Србија се неће приближавати Русији, иако би јој то било спасоносно опредељење.

Са друге стране, наставак евроинтеграција је сигуран пут ка коначној пропасти Србије и уопште српства.

– Након петог октобра, другосрбијанштина је суверено владала медијским простором Србије. Од уређивачких позиција на РТС, до позиционирања отворено издајничких медија скоро у ранг државних. Данас се, чини се, чују и неки други, становништву Српске милији гласови. Има ли побједа Томе Николића на изборима, било какав утицај на то?

– Нажалост, Ваш опис не одговара чињеничном стању јер данас није ништа боље. Уређивачким позицијама на РТС доминирају другосрбијански кадрови, чак и више него раније, а за кључна постављења, као што је место генералног директора које је припало осведоченом другосрбијанцу Драгану Бујошевићу, може се чути да их је лично Вучић аминовао.

Такође, дневни листи „Блиц“, који је барабар са Б92 највише тровао српску јавност противсрпским испадима у овом веку, отворено држи страну Вучићу и подржава његову власт – чему свакако доприноси и пронемачко опредељење „Блица“. Борба за слободоумну реч, поготово националну, није ништа лакша него под ранијим властима.

– Шта бисте поручили људима у Српској, који су озлојеђени Београдским политичко-идеолошким третманом Бање Луке, у односу на Сарајево, да у смислу фаворизовања потоњег?

– Поручио бих да разумем озлојеђеност, јер и сам осећам исту, као и многи „обични грађани“ Србије. Али, од озлојеђености немамо ништа. Другосрбијанштину нисмо измислили ми у Србији, она је овде наметнута из простог разлога што је овде било седишта Брозове власти, прве која је столовала у Београду а која је противсрпство уздигла на ниво државне идеологије.

Као што матица не сме да се одриче своје удаљене браће, тако би и у Српској морали да буду свесни да немају другу матицу сем Србије, па да би у то име ваљало да се укључе – ако треба и на силу! – у јавни, политички и културни живот Београда и Србије. Увређеност и озлојеђеност само могу да нас заваде, што никоме од нас неће користити, напротив. Мислим да је рачуница сасвим једноставна: са Београдом утопљеним у антисрпство, Срби неће сачувати ни Косово, ни Српску, а на крају ни Београд; са Београдом који дише и мисли у складу са српским потребама и циљевима, ниједна замисао није неостварива, па ни она да у догледној будућности ујединимо све српске земље под једну капу.

Зато верујем да би посрбљавање Београда морало да буде обавеза не само нас одавде, него свих српских родољуба.

– Недавно је Фронтал објавио истраживачки текст да већина посланика у НСРС, укључујући и кћер Радована Караџића, користе латиницу за име и комуникацију на друштвеним мрежама. Какво је стање у политичкој елити Србије, те има ли смисла у условима када млађи нараштаји ћирилицу уопште не користе, нека врста Закона о заштити српске азбуке?

– Баш због тога би такав закон и имао смисла. Битка за ћирилицу је једна од кључних битака нашег нараштаја. Она можда не мора стално да буде у првом плану, јер је чињеница да имамо трајуће пожаре (Косово пре свих, али и коначан статус Републике Српске) који природно заокупљују највећу пажњу, али се од борбе за ћирилицу не сме одустајати.

Стање у Србији је такође поразно, као и Српској. Једини изузетак је управо Косово и Метохије, где је ћирилица свеприсутна у јавној употреби. И управо то је део Србије који садашња власт намерава да одбаци кроз злослутно „разграничење“!

1 reply »

  1. КАКО МОЖЕ ДА СКРАЋЕНА СРБИЈА БУДЕ МАТИЦА СВИХ СРБА ? ЗБОРИТИ ЈЕДНО А ПОЗИВАТИ СЕ НА лажну бечко берлинску и ватиканску школу ЈЕ ГРЕХ ПРЕД БОГОМ И СРБСТВОМ МАТИЦА СВИХ СРБА ЈЕ ЗАГОРЈЕ А КОЛИКО ЈА ЗНАМ ДА ЈЕ ТО ДАНАШЊА ЕРЦЕГОВИНА РОДА КАЛИНОВИЋА А ШТО СЕ ТИЧЕ ДА СЕ ПРОШИРЕНА ЦРНА ГОРА ОДВОЈИЛА ВИДЕЋЕМО ДОК ЈЕ БРДА СЕДАМ СРБСТВО ЧУВАЈУ БРДЂАНИ ОД КАКО ЈЕ СВЕТА И ВЕКА ЈА НИКАДА НЕ БИ ДОЗВОЛИЈО ДА СЕ СРБСКА СПАРТА ОДВОЈИ НЕГО ТИ ДОДЂИ У БЕРАНЕ ПА ВИДИ ЂЕ ЈЕ СРБАДИЈА У ДОЛИНУ ПОКРАЈ ЛИМА СВАКА ВАСОЈЕВКА ФИНА ВИДИ ЂЕ СЕ ОНЕ СРБСКЕ СПАРТАНСКЕ НОШЊЕ ВАЗДА НОСЕ ЂЕ СЕ СРБСКИ ВАЗДА ЗБОРИ ЂЕ СЕ СРБИН СА ЧОЈСТВОМ ОБРАЗОМ ПОШТЕЊЕМ БОРИ ПРОТИВ СВИХ рдђа погана несоји ЈА СЕ БОГУ МОЛИМ ЗА ОСЛОБОДЂЕЊЕ И УЈЕДИЊЕЊЕ СРБСТВА ДА СЕ ОТКРИЈЕ ГРОБНО МЕСТО ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЈЛОВИЋА ДА СЕ ПОДИГНЕ СПОМЕНИК У БЕОГРАДУ И ПОДИГНЕ СПОМЕНИК ЧЕТНИЧКОМ ВОЈВОДИ ПАВЛУ ЂУРИШИЋУ У ГОРЊЕ ЗАОСТРО И У БЕРАНЕ АМИН БОЖЕ ДАЈ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.