АКТУЕЛНО

РЕАГОВАЊЕ: Никола Милованчев – Истина о логору Земун 1941-1944.


У »Политици“ од 6. јуна 2017. је на ст. 23 објављен интервју са г. Робертом Сабадошем, под насловом „Логор Старо Сајмиште  чека да буде достојно обележен“

Због поштовања према историјској истини али и према читаоцима „Политике“, која се у мојој породици чита више од 90 година, осећам се дужним да исправим неке нетачности изнесене у делу интервјуа у којем се спомиње нацистичко-усташки логор Земун.

Већ сам наслов чланка је споран. 1941. г. је постојало само једно Сајмиште, зато назив логора никако не може бити „Старо Сајмиште“. Логор треба звати његовим правим именом, „Логор Земун“. Читаво време, постојања, власти окупиране Србије нису имале никаква овлаштења над логором – Србија је била са друге стране Саве. Чињеница је, да су зликовци логор у првом раздобљу (децембар 1941 – мај 1942) називали „Јеврејски логор Земун“ и да је тада убијено преко 6.000 логораша јеврејске народности. Исто тако је чињеница и то, да је логор био на територији НДХ, да је првобитно планиран на подручју Сремске Митровице, и да је основaн договором власти Рајха и НДХ. При томе су усташке власти изричито захтевале да стражари не смеју бити Срби.

А жртве у другој фази логора, од маја 1942. до маја 1944.?

Из Бијелог Брда код Осијека у логор Земун је отерано 360 Срба; од 12-15. јула 1942. из Босанске Дубице је у само 3 дана у логор Земун отерано преко 5.000 Срба. Срем: 22. јула 1943. је нпр. из Угриноваца отерано 170 људи а из Добановаца тада шаљу 260 страдалника. У логору су били чак и припадници неких јединица Недићевом командом – тзв. легализовани четници, који су се одупрли нацистима приликом разоружавања. To наводи историчар Венцеслав Глишић у књизи „Терор и злочини нацистичке Немачке у Србији 1941–1944“ (Београд, 1970): „Крајем 1942. било их је у логору око 500. Иако су били одвојени, и за њих је важио исти режим тортуре…“ У трећој фази, у задња два месеца, до краја јула 1944, читаву управу су преузеле усташе. Све ово је било познато јануара 1946., када је Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача издала Саопштење број 87, у којем су обрађени злочини у логору Сајмиште (Земун).

Цитирам: „Кроз сам логор на Сајмишту прошло је око деведесет до стотину хиљада људи. Огромна већина свих заточеника били су Срби“. У истом саопштењу наведени су и ратни злочинци одговорни за логор Земун – међу њима нема ни једног функционера власти окупиране Србије.

Државна комисија је као злочинце прогласила поглавника НДХ Анту Павелића, усташког крвника Диду Кватерника, представника Рајха у НДХ Зигфрида Кашеа и њихове сараднике.

Дакле: ако неко треба да помогне уређење меморијалног центра на месту логора Земун, онда су то на првом месту правни наследници оних који су логор основали и њим управљали а не држава Србија. Г. Сабадош није историчар и верујем да је само из своје необавештености Недићу приписао извештај Емануела Шефера да је «Србија Јуденфај». Неки историчари, задњих 10-15 година, говорећи о жртвама логора Земун, шаблонски наводе «Јевреји, Роми и антифашисти». Срби, који су чинили велику већину логораша, једини се не спомињу по националној припадности. То не разумем: нису само Срби били антифашисти, односно и српски антифашисти ваљда имају своју националну припадност.

И, на крају, нешто о концепту уређења меморијалног центра. Мислим да музеј треба уредити по начелима музејске струке (нпр. по раздобљима), као свуда другде у Европи. Мој отац и деда су се борили против нацизма; зато не пристајем да се после 75 година жртве у музеју деле по националној припадности – мислим да је тај концепт поражен 1945. Цивилизацијски, то не припада у 21. век.

Никола Милованчев

ИЗВОР: ЈАДОВНО

***

Вељко Ђурић Мишина: Докле да заљубљеници у историју уче историчаре

Никада и нико није утврдио тачан број жртава рата у Краљевини Југославији 1941–1945. године. Постоје само процене! А то значи да је неумесно користити изразе „умањен“ или „увећан“.

Процене броја становника нове државе, Демократске Федеративне Југославије, је легитимно право власти. Процена није света ствар па да се мора узимати као нешто неспорно. Она се мора исправљати бољим чињеницама добијеним, на пример, пописима!

Комунистичка власт је већ 1945. године нагласила да је у току рата страдало 1.706.000 становника. После спроведеног пописа ратних жртава 1964. године процењено је да их је било између 1.016.000 и 1.018.000 (од чега је око 597.000 пописано именом и презименом)…

*РЕАГОВАЊЕ на изнето у тексту Милованчева прочитајте на сајту Стање ствари – Вељко Ђурић Мишина: Докле да заљубљеници у историју уче историчаре

***

ПОВЕЗАНО:

*Драган Поповић: Старо сајмиште је симбол свеопштег страдања

*

——–

10.10.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.