АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА

Ексклузивно- Књига др Светозара Ливаде: БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880–2011)


Др Светозар Ливада и сурадници

БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880–2011)

Службени гласник – Прометеј, Београд – Нови Сад, 2018

ПРЕДГОВОР

Светозар Ливада, филозоф и историчар по позиву, а демограф и социолог села по нагону, и у овој књизи на потресан начин сведочи о злочинима столећа у овом балканском зверињаку, где се догађа вишак историје на мањку географије. Њему је, као социологу села, свако село завичај, а његов завичај је уништен, од стране мрзитеља живота, те грешке природе, тих модерних варвара. И када је остао без свога дома, његов дом је био на сваком месту где је сретао часног човека. Сам признаје: „Једва сам сачувао човјека у себи“. Сећање је његова покретна имовина: он је стара грађевина сва од сећања! Био је и остао нека врста стражара-чувара над вредностима које су данас потиснуте, занемарене, погажене, заборављене. Својим делом и својим животом показује и доказује како се права реч претвара у исправан чин, духовни став у друштвени однос, морална норма у моралну особу. Својим животом сведочи како се верује и нада, љуби и страда: човеку се верује кад се претвори у истину! До истине се стиже и кроз личну патњу и бол.

Ливада је човек чудесне енергије који је доживео, проживео и преживео 40 операција на костима, две на срцу и неколико клиничких смрти. Седам година је непрекидно лежао у болници, тако да се домаћи и страни лекари не могу да начуде како је уопште жив. За то време примио је преко 250 литара крви, коју су му дали људи више раса, вера и нација: зато је крвно везан за ове народе и њихове културе! Кроз тело шеснаестогодишњег дечака прошло је 17 метака, а један метак носи у себи још и данас. Због страшних прелома и гнојења обе надколенице он је скраћен 12 сантиметара: телесно се смањио, али се духовно узвисио снагом воље! Сам каже: „Претрпио сам боли за 100 живота“. Још десет година ране су остале отворене. Због силних болова и патњи родитељи су му могли дати име Бењамин, што значи дете рођено у јаду. Најчувенији страни и домаћи ортопеди уложили су заиста много труда да га спасе. Ипак, поред њих, највећу помоћ у тим најтежим тренуцима пружио му је Черчилов син, који је Ливаду упознао са својим оцем, кад га је сам Винстон Черчил посетио у болници, рекавши том приликом болничком особљу: „Закрпајте овога да сведочи о нашем времену“. То су и урадили.

У писму које ми је Ливада упутио поводом изласка његове књиге Страдања и надања стоје ове речи: „Желим да ми напишеш промотивни предговор, да ме једнако кудиш и хвалиш што сам се жртвовао да то пишем“. Нисам имао намеру ни да хвалим ни да кудим његову књигу, него да је разумем, јер од хвале не би било много користи, а од критике не би било велике штете. „Мера књиге је како се човек лако спријатељи с њом и колико се тешко растаје од ње“, записао је Бела Хамваш. Пријатељу мој, не заборави: и када те хвалим и када те корим, увек те волим! Јер си поуздан лични пријатељ и непоуздан ослонац власти. Свака власт има тебе против себе, јер је владавина човека над човеком нешто што понижава човека. А твоја књига била је за мене само повод да се још једном јавно проговори о неким кључним питањима која се у њој покрећу и да се размисли о одговорима које она нуди. Ти си кружио око ових питања и одговора „као рањена птица око разваљеног гнезда“ (Милорад Павић). Јер крајње је време да немир напусти наше душе и да се мир врати у наш сан. Ипак, имам дојам да сејеш по камену, јер данас је још једини смисао – сећање на смисао. У стварности га више нема, постоји само наш пали свет душе и духа. Филозоф воље за моћ би рекао: „Најопштији знак модерног времена: у сопственим очима човек је изгубио невероватно много достојанства“.

***

                                                            У миру деца сахрањују своје родитеље, а у рату

                                                            родитељи сахрањују своју децу.

                                                                                                            Херодотова историја, И

Ливадина књига сведочи о биолошком слому и нестајању Срба у Хрватској у последњих 130 година. У њој је показано и доказано да су Срби од конститутивног народа претворени у националну мањину: дошло је до демографских промена какве се не памте на овим просторима! Овде су живели дуже од шест столећа, најмање двадесет и једну генерацију, а данас их готово нема. Октавио Паз би рекао: „Толико нас има да нас има мало“. Светозар Ливада још више појачава: „Бити припадник мањине значи бити мање човјек“ (стр. 184).

Између корица ове књиге могу се наћи бројни подаци прикупљени из различитих извора: полицијско-судска документација, изјаве сведока једва преживелих и живих, пописи становништва, новински чланци, особно сабрани, доживљени и забележени сусрети… све је то овде уплетено и испреплетено, а лепак који све држи на окупу је заједничка несрећа, која није поштедела готово никог на овим просторима. Ливада је обишао цело ратно подручје, сва места злочина, и видео својим очима последице ужасног дивљања, једва сачувавши живу главу и човека у себи. Зато се његовим описима рата верује: сваки добар писац открије нешто добро у читаоцу! Ливада зна, не само из научних истраживања, него и из личног искуства, да је мисао боља што је стварност гора. Јавно мњење не чине само гласови живих него и поруке мртвих. Духовно моћни покојници заповедају живима из гроба, и тако показују да су присутни у заједници. Емил Диркем би рекао: „Мртви су морални полицајци друштва“.

                                                                        Јер сви не могу бити криви.

                                                                                                            Светозар Ливада

На другом месту о њему сам записао: Просто је невероватно шта све зна и шта све тачно памти, премда има 90 година живота. По речима једног његовог саговорника, Ливада има „пренасељено памћење“, а сваки невини гроб оплакује као гроб најрођенијег, што је дало повода Стипи Шувару да га назове кордунашком нарикачом. Он поставља пред себе тешке проблеме, које сам не може да реши: оно немогуће је његова судбина! Готово целог живота држи разапета своја једра за сусрете са суровим друштвеним ветровима. Али извор његове снаге је обећање да буде веран самоме себи и истини, то јест доследан у одбрани правде и права, ма где били погажени. Борио се за част а не за власт – и по правилу био на губитку. Снове дуге преко 70 година неће да изда ни за шта на свету – његова бунтовничка нежност, безазлена мудрост. Он се спори и бори против свега што понижава човека, а говори и пише ни по бабу ни по стричевима. Неопходна је снага духа и лична храброст да би се рекла истина у време када је све уперено против ње.

„Чинили су Срби злочине, али ви сте на осветнички начин учинили оно што су Турци урадили Јерменима, Американци Индијанцима и Аустралци Абориџинима. Сами сте показали да је могуће и друкчије провести мирну реинтеграцију Источне Славоније“ (стр. 190). „О томе аналитичка грађа коју исписујемо – за сваког провјерљива грађа – недвојбено говори да се ради о повијесном, а некажњеном злочину, као изразу планиране и остварене политике на штету демографског корпуса, у цјелини жртвоване судбние српскох народа у РХ“ (стр. 190).

Светозар Ливада није представник велике, званичне историје наших спорова, сукоба и ратова. Он је вредан радник, у пољу мале, незваничне историје, сведок личних страхова, мржње и бола. Велика повест се понавља, мала је непоновљива, јер је моја и твоја, а не наша. У сваком случају, о слици прошлих догађаја брину, свака на свој начин, не само званичне установе него и незванични појединци: установа и појединац тешко да могу мислити у оквиру истог обрасца! Лична и званична прича: обрнути дневни ред живљења. Званични оквири памћења и особни оквири сећања: од спољашње, историја постаје унутрашња, догађај се претвара у доживљај, историја у биографију! Мени се допада прича о прошлости која повезује догађаје са личним судбинама – бригама, патњама, боловима, страдањима, али и радостима, жељама, љубављу и херојством појединаца, несталим у тами званичног заборава. Овакав прилаз је одмор од званичне историје, јер оно чега нема у тој општој историји јесу појединачне судбине небројених мушкараца, жена, деце и стараца – безброј прекинутих живота и неиспричаних прича. Роберт Н. Бела, у делу Погажен завет вели: „Само кроз осећање трагедије могућно је научити нешто из прошлости“.

Друштво које не памти своју прошлост слично је појединцу који се не сећа ко је, шта је, одакле је. Поглед на прошлост није поглед на мртваца: то су успомене што светле из дубине времена, што живе и после смрти толиких поколења. „Ко год жели да види оно што ће бити, треба да размотри оно што је било“ (Николо Макијавели). Не видиш добро испред себе ако не гледаш иза себе. Ливада показује и доказује да глас истинољубивог, независног и слободног истраживача није потпуно утихнуо, бар када је реч о критици национализма и рата. Ако он то не чини, онда препушта деци мрака, сподобама страшне руке, ковачима и извођачима рата, псима рата, да својим нечасним понашањем вређају живот и његове кључне вредности и норме. Људи се хватају између себе не схватајући сами себе. „Свакако, свако доба у предању оставља више трага о свом јаду него о својој срећи. Болне судбине постају историја“ (Јохан Хојзинга, Јесен средњега века, Матица српска, Нови Сад, 1991).

Ратом је прије свега нападнута истина.

Због тога је сваком рату иманентан злочин.

                                    Светозар Ливада

У нас обично владају или бивши затвореници или душевни болесници. Зато наше друштво једном изгледа као проширен затвор, а други пут као велика лудница. Ако хоћеш да упознаш друштво у коме је пропало скоро све што је било лепо, истинито, добро и свето, онда дођи к нама. Воља за моћ је битно обележје наше историје, па у свему оскудевамо, само вођа имамо напретек. Наши људи радије следе вођу него истину! Зато се овде одувек игра драма овог дела света, ово је поље трагичних деоба: овде историја броји гробове! Не каже се узалуд да Балкан пати од вишка историје: мали народи праве буку да би постали велики, а стварно велики народи овде праве мир по мери својих интереса! Како је ово област велике верске, културне, етничке, друштвене и идеолошке разноликости, није чудно што неспоразуми, спорови и сукоби нису само верске природе, него и културне, етничке, историјске, идеолошке и психолошке. Овде народи не живе једни са другима, нити једни поред других, него једни против других. У другој нацији, вери и култури не види се могућност сарадње и узајамног богаћења, него искључиво опасност по властити идентитет. Кључ свих наших проблема лежи у начину комуникације: ми разговарамо једни са другима преко нишана и мушице. Овде говори оружје, па су и речи оружје.

Нажалост, наша историја није историја науке и културе, него углавном војна и политичка историја. Појединац не може ништа да измени у чињеници што је рођен на овој балканској раскрсници свих путева и свих ветрова, где се више ратовало и убијало него мислило и писало: овде се уместо класичне музике чују класични јауци! Овде се укрштају три погледа на свет: православно-византијски, католичко-римски и исламско-оријентални тип културе, што се у индивцидуалној свести манифестује у облику сукоба унутар личности. Одавно су наши етнолози и историчари рекли да смо нашу кућу саградили насред пута.

Кад се овако сложено друштво нађе у кризи, онда се по правилу јављају облици ретроградне свести: национализам, клерикализам, шовинизам, фашизам итд. За сваку невољу тражи се кривац, а кривац је увек неко други: друга нација, друга вера, друга култура! Неко је добро рекао: „Тешко држави у којој свако племе тежи да буде нација и да има своју државу“. На делу је повратак свести на нижи степен, а на површину избија прастари нагон за груписањем по етничкој и племенској линији. Чак се и религиозна вера постовећује са вером у нацију. На питање „које си вере?“ може се чути веома чест одговор „српске“ или „хрватске“, што доказује како је створена психолошка и идеолошка веза између вере и нације, иако стварне везе међу њима нема и не може бити, јер има више нација исте вере, и у једној нацији више вера. Верска припадност је изједначена са националном, или је ова друга надмоћна, што се лепо види из одговора једног православног свештеника на позив за заједничком молитвом Срба и Хрвата. „Ми се православни можемо молити за њих, али не са њима“. На питање „ко си ти?“ више готово нико не одговара да је католик, православац или протестант, него да је Хрват, Србин или Немац. Нација је постала модерно свето, па појединац више личи на своје племе него на самога себе.

Да би се створиле етнички чисте државе, у време када у целом свету не можете да нађете ни један већи град који би био састављен од чланова исте нације, нужно је прибећи мање или више насилним средствима: а) асимилилацији или мелтинг поту, б) протеривању или етничком чишћењу, ц) истребљењу других народа или геноциду. А то само значи да национална држава не може бити демократска, јер иде против интереса грађанина и људских права уопште. Јединство нације симболизује се на прост и простачки начин: једна нација, једна држава, један вођа! Национализам је политичко лудило и срамота века. Ево биланса националистичке политике у нашој бившој домовини: 250 000 мртвих, 700 000 рањених 3000 000 расељених! Зашто би љубав према својој нацији подразумевала мржњу према другој? Национализам је „модерна религија малолетног човека“. Нација се представља као проширена породица, а мајка као симбол нације: напад на нацију је напад на мајку! Моја нација је у праву, чак и кад није: етничко је значајније од етичког.

                                                                        Кад богати воде рат, сиромашни умиру.

                                                                                                Жан Пол Сартр

Избеглиштво је сан о повратку. – Ми смо људска бића без имовине и домовине: избеглице у рођеној земљи, где су с краја на крај посејани гробови наших предака. То је света земља, натопљена крвљу и сузама наших најмилијих, знојем радног народа, духом њених мудраца. Домовина није просто земља или тле, већ вековна огњишта и вековне гробнице наших ближњих: заједница живих и мртвих у неком вишем јединству! То јединство је сада разорено и питање је колико времена треба да се оно обнови. Ми смо избеглице, без тла под ногама, без сталног места боравка, номади без адресе, на којој би нас неко могао наћи. У свим нацијама у бившој држави има овако несрећних људи као и у мојој, јер нема рата који доноси добро, нема праведног рата, сваки рат је неправедан, а посебно рат између браће по вери, између хришћанских нација. Кад се распада једна државна заједница, онда сви губе, а нико не добија. Искорењени, ми сањамо о коренима.

Тај трагични, болни и трауматични појам „избеглица“ везан је уз готово сваког шестог нашег суграђанина. У једном тренутку рата у нас је било 4.500 000 избеглица. Боривоје Борозан,  избеглица из Мостара, овако је дефинисао тај појам: „Избеглица је завежљај у руци, укочен и избезумљен поглед, бледо, изборано и уплашено лице. Избеглица је брзо старење и рано сазревање; избеглица је изгубљено надање и одвајање од најближих; избеглица је виђење свих дана у истој сивој боји; избеглица је чежња за својима и немогућност да се са њима види и сусретне; избеглица је јаук, патња, страдање и гушење у боловима. Избеглица је паљење свећа и кандила, шаптање молитава за спас ближњих у невољи; избеглица је грех божји и срам људски – тешко га је разумети, а лако се о њега огрешити; избеглица је дозивање зоре, сунца, јутра, звезде, дуге…“

Светозар Ливада упозорава да избеглице нису људи без достојанства који моле за наше разумевање, они су људи попут нас, који су туђом вољмо увучени у једну од навећих трагедија 20. века. Без кривице криви за свој садашњи положај. Наш познати афористичар, Митар Митровић, у црно-хуморном стилу записује: „Избеглице, враћајте се на своја изгорела огњишта. Тамо вас чекају гробови ваших предака, да им се придружите“. Око 70 повратника је убијено , као опомена онима који намеравају да се врате на своја огњишта. Истерани су готово сви, осим оних старих што очекују скори растанак са таквим животом. Само у Србији има 52 000 прогнаних Срба којима су одузете пензије. А добро се зна да „ниједан сељак у свијету нема резервне њиве, резервног завичаја, резервно гробље пређа. Сељак је готово истоветан као кмет, везан за земљу свога завичаја, и она му је изнад политике сваке државне доктрине“ (стр. 187).

На овим просторима остварен је рекорд у брзом етничком чишћењу. Ливада пише: „Из градова сте истјерали 124 000 грађана, отевши им станарско право на 60 000 стамбених јединица, и то само зато што су Срби, како бисте у коначници намирили Туђманову квоту програмираног злочина: Неће више бити 12% Срба и 6% Југословена, него 3%“ (стр. 189). Угасио се 131 српски топоним, разорено је преко 24 000 стамбених и преко 13 000 господарских објеката, а остали српски топоними доведени пред скоро гашење (стр. 186). Према наведеној демографској анализи по градовима и селима, резултат је 700 000 прогнаних и опљачканих (стр. 189).

Ја бих желео да човек почне тим што би указивао поштовање самом себи: све остало следи из овога.

                                    Ф. Ниче

У нас се, на плану културе, може установити да истине и вредности до којих су мукотрпно стигли учени и мудри, зачас пониште прости и глупи: тада се све оригинално сведе на бланално , морално на застарело, укус на луксуз, елитна култура на масовну. У ова наша неплодна времена тешко подносимо радне дане некултуре и нечистог мишљења, гласове испразног и сулудог брбљања, бесмислених кретања у нигдину, у безнађе, у лажи.

Цитирам Ливаду: „Ми смо сами себе поразили старим новоускрслим митовима. Фуриозном пропагандом митова и културом лажи, супротно свим фактима и артефактима, другог и другојачијег претворили смо у пакао до потпуне негације. Пребројавањем крвних зрнаца по вјери, етносу и нацији до деветог кољена, мржњу се могло опипати. Мржња се чак протезала у повијест. Дизало се мржњу до класних противурјечја. Зато су се у рату догађали сви злочини које повијест познаје. Бог је одједном постао србенда или хрватина, мајка Божја, чак краљица Хрвата. Вирили смо у колонама испод банског репа и Лазаревих моштију. Указала се госпа. Откривена је Троја. Сваки је народ постао старији од другог.“

Моћ и незнање иду руку под руку. Главе над недостају, главосеча имамо напретек. Мудре главе не стварају невоље, али их подносе. Срећа је наклоњена просечнима и будалама. Из дубина свога незнања и простаклука, они вичу кад није сувише опасно, вриште из слободне зоне. „Знају цену свачега и вредност ничега“, приметио је Оскар Вајлд. Ово је време у коме речи губе сваку моралну вредност и лепоту. Ливада је записао: „Не могу схватити који је то свијет с којим сам живио и с којим и даље живим… Не могу разумјети ту власт… која не поштује живот као непоновљиву појаву, која спаљује књиге и људе, која их све баца у горуће властите домове“ (стр. 181). Нема тога језика који би могао да опише сва та зла. Енес Кишевић вели: „Тражим ријеч јачу од зла да зло заустави“. Колико је више зла у нашем свету, толико му чешће треба изнети истину пред очи. Истина има своје хероје а интереси своје робове, јер интерес мисли само на себе. Лаж је подигнута на степен норме, створена је „црна заједница лажова“. Орхан Памук, у делу Друге боје, пише: „Осећао сам да ме књига прочишћава од глупости свакодневног живота и његовог зла и да ме чини бољим човеком“. Овде је и место за речи Иве Андрића: „Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никад више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини“.

Зли људи нашли су се на врху пирамиде моћи, а добри су пали на дно. Они који знају ништа не могу, а они који могу ништа не знају, и тако смо осуђени на увек нови почетак. Фридрих Ниче, филозоф воље за моћ, виче: „Дошло је време да се поново размисли шта је политика, јер оваква каква је данас, она је место где су све душевне болести заказале састанак“. Политичари газе по савести као по плочнику: то су главе пуне промаје. Сомерсет Мом је био далековид када је истакао: „Велика трагедија живота није само у томе што људи страдају, него што престају да воле“.

Светозар Ливада је драг и храбар борац за истинске вредности које су потиснуте, заборављене и погажене у овој балканској лудници, коју социолози зову друштвом. Он још има воље, снаге и памети да исприча како је стварно било и шта се збило са невиним животима. Целог века био је вредан човек, али шта све то вреди у друштву поремећених вредности. Његов узор су били људи који су позивали на рад, а не у рат. Ови други су победили, а исход њихове победе знамо: сви смо утонули у материјално сиромаштво и духовну беду, тако да је свуда видљиво једно велико ништа, дубоко осећање празнине.

Ливада не заборавља да подсети: „Од свих живих бића једино човјек води ратове у својој врсти, а не једе жртву. Због тога је рат сам по себи злочин. Ковачи и извођачи рата добро се познају. За њихове интересе ратом се тамане они који се уопште не познају“, истиче он. „Неки су ратом, без рада, стекли све – богатства, чинове, рангове, јавну моћ, док су други губили све – животе, имање, право на посао, право на стан, право на завичај“. Шта онда значи прича о крају историје Френсиса Фукујаме и крају идеологије Данијела Бела, то јест о крају сукоба, ако не непознавање људске природе. Спорови, сукоби и ратови уписани су у структуру људског бића и исписани у његовој историји, која је необорив преглед и приказ тих борби, тога нереда у животу.

Неред збуњује дух. Зато се цела култура може разумети као одбрана од нереда или победа реда над нередом. Неред показује одсуство духа, отуда у свету културе нема места нереду. Јер у нереду се не може ни мислити, ни учити, ни планирати, ни предвиђати, ни играти, ни живети. У великим светским религијама ђаво је одређен као „онај ко уноси неред“. Али ми не можемо унети у наш свет више реда него што га има у нама. Ф. М. Достојевски је приметио да „неки неред у мозговима постаде обична ствар“. Опет наводим Ливадине речи: „Е, па гдје сте академици, професори, правници, бискупи, викари, капелани и остали прелати, моралисти под скутима неморалне политике, зар вас не занимају појединачни ни масовни злочини, ни урбаноцид, ни културоцид, ни уништавање антропогених садржаја, пљачка и прогони људи, разарање завичаја, богомоља, чак ни затирање гробља као фундаменталне баштине. Јер као поданици антиљудске политике пристајете да је „други пакао“!

Грађански рат представља чин затирања или поништавања културе и повратак на природно стање или варварство. Овде нема мира ни помирења, може бити само примирења, примирја. И данас вреди стара шала о повременом избијању мира – то је веран опис наше стварности. Овде влада недовршен мир, одложено стање рата. Ливада то каже својим речима: „Обустављен је рат, али се не може спровести измирење“ (стр. 11). Рат и даље траје, само на друге начине и другим средствима, јер је држава дигла рат изнад рада. Ово што зна нас мало не може да утиче на оно што ради њих много. Ливада закључује: „Како је тешко овдје бити човјек са грађанским вреднотама“.

                                                                                    Дођи да говоримо заједно,

                                                                                    ко говори није мртав.

                                                                                                Готфрид Бен

Ако је рат почео у језику и говору, онда и мир мора да започне у језику и говору: језичке битке претходе војничким борбама! Рат је почео у језику а настављен је у градовима, месту сусрета свих разлика, што и јесте особина грађанског начина живота. Племенски и примитивни ум, а такав је овде традиционално присутан, боји се разлика и зато је нетрпељив и склон насиљу. Добро је запазио чувени амерички лингвиста Ноам Чомски: „Постоји стандардна шала да је језик дијалект са армијом и морнарицом. То нису лингвистичке идеје“. Наш језик је оболео. А када болује језик, болује и друштво. Зато је Ливадина исповест неупоредиво више истинита од званичне и јавне вести.

Овога трена у мени се буде успомене на лепше дане нашег заједничког живота. Ипак, и у ове зле дане, морамо мислити и на нашу децу, јер преко њих сваки народ гледа у своју будућност, чита своју судбину унапред. Али, пошто се наша деца и данас уче да више воле и цене истакнуте ратнике и државнике, него велике мислиоце и свеце, то значи да они овде немају будућности: они су принуђени да је потраже у белом свету, где се више цени рад и способност него послушност и лојалност политичким вођама.

Разговор је једини пут видљив за спасење, јер се у разговору ништа не руши, осим заблуда и лажи. Боље је безуспешно разговарати него успешно ратовати. Стварање једне установе, једне заједнице или једне културе веома је споро и тешко, али њихово разбијање и уништење брзо и лако. Неки људи марљиво раде и граде, да би неки други имали шта да погазе и поруше. Само нам дијалог преостаје као тихи позив до истине и мира: будућност ће бити дијалошка, или је неће бити! Не може се паланачка памет држати за мудрост. Ливада вели: „Само нас истина о нама може измирити“. То је пут изласка из кризе који је већ Иво Андрић уочио: „Не мрзим никог осим оне који мрзе друге људе“.

 

ЦЕЛА КЊИГА У „ПДФ“ ФОРМАТУ:

Линк- БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011)- Др Ливада и Сарадници

 

 

 

 

 

 

 

7 replies »

  1. ТРЕБА ОБЈАВИТИ ШТО ВИШЕ ЧЕТНИЧКИХ ПИСАНИХ КЊИГА АКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА СЕ СРБСКОЈ ОМЛАДИНИ ПОКАЖЕ КО СУ БИЛИ СРБСКИ ЧЕТНИЦИ КЊИГА ЛИВАДЕ ИМА ЦИЉ ДА УМЕСИ ГИБАНИЦУ ДА СЕ ИЗЈЕДНАЧЕ ТЗВ злочини СРБА И ОНИХ КОЈИ СУ БИЛИ ГОТОВО СТО ПОСТО У усташама НИЈЕСУ СРБИ СРУШИЛИ ТЗВ рватске ГРАДОВЕ ЈЕР ОНИ НЕ ПОСТОЈЕ ВУКОВАР И ДУБРОВНИК СУ СРБСКИ ГРАДОВИ СТО ПОСТО САД ЗА ОСТАЛЕ НЕ ЗНАМ КАКО СЕ СТАНОВНИЦИ ОСЕЋАЈУ ТАМО БРАТЕ МИОДРАЖЕ ДАЈ БРАТЕ ОНЕ НАШЕ КЊИГЕ СТАВИ ОНЕ СА КОКАРДОМ ЛЕПШЕ СУ НЕГО партизанске ОД партизана ХЛЕБА НИЈЕ НИКАДА БИЛО ОД ЊИХ САМО БЕДА ОТИМАЧИНА СРБСКОГ БЛАГА УБИСТВА ПОСЛЕ РАТА КУЛАКА У МОЈУ КУЋУ НЕ ДОЛАЗЕ комунисти НИКАДА ДА СРБУЈЕМО САМО ЗА КОСОВО МЕТОХИЈУ И БЕРАНЕ ЛИМСКУ ДОЛИНУ КНИН ДИНАРУ ЧЕТНИЧКУ ТРОМЕДЂУ СССС

    Свиђа ми се

  2. НАПОМЕНА ОСНИВАЧА „СРБСКОГ ФБ-РЕПОРТЕРА“ М. НОВАКОВИЋА:
    …Пар пасуса из „Критичког осврта“ на књигу професора Ливаде- цитирам их овде:

    >>>>“Цитирам Ливаду: „Злочине су починиле обје зараћене стране, тј. и легална хрватска држава и нелегална српска парадржава. Најтежих злочина са обиљежјем тероризма било је релативно највише, преко 50% (892). Више од 2/3 починитеља су били хрватски држављани, а жртве су биле и хрватске (488) и српске (153) народности. Ово у потпуности демантира тврдњу да у обрамбеном рату страна која се брани не може починити злочин, а такођер потврђује да је рат примарно био грађански, што не искључује и његово касније преобраћање у обрамбено-домовински рат“ (стр. 179). „Они који рат нису нити измислили, нити хтјели, нити жељели, постали су жртве“, записао је Ливада, доживотни пацијент геноцида.
    „Да је било агресије и са хрватске и са србијанске стране – то се не може порећи, јер смо видјели на дјелу етничко чишћење Хрвата у српској парадржави Републици Српској Крајини, у око 300 разорених хрватских руралних насеља, те урбаноцид над Вуковаром и Дубровником, брутално гранатирање градова Задра, Госпића, Карловца, Сиска, Осијека и центра Загреба, али и иживљавање над Сарајевом до апсурда, над градом Мостаром и Стоцем, те многим другим мјестима у БиХ. Хрватска и Србија ничим не могу окајати агресивне злочине рата за подјелу БиХ и оснивање концентрационих логора“ (стр. 186).<<<

    ….Су супротни нашој ФБР редакцијској политици и Родољубивом и СветоСавском карактеру ФБР портала, и иницијално их нисмо приметили, али сада су уклоњени из уводног „критичког осврта“ на књигу професора Ливаде. Лично сматрам да ова књига и остала дела професора Ливаде имају велику историјску и статистичку вредност из аспекта чињеничног документовања хрватских геноцидних злочина према крајишком србском народу, али је по мом личном, и осталих чланова редакције, мишљењу, овакво паушално и „политички-симетрично“ изједњачавање (као да је пресликано из званичне политике модерне неонацистичке Хрватске) спорадичних србских злочина са систематским и државно програмираним хрватским и бошњачким- недопустиво и необјективно, нарочито из угла негирања државности и уставотворности крајишког Србског народа.

    Све оне који нам замерају овакав „објективан превид“ (јер ми смо ипак мала и волонтерска редакција и „немамо капацитета“ да пре објављивања темељито прегледамо све материјале) подсећам на један од наших редакцијских принципа, цитиран у доњем левом углу сајта:
    <<>>Напомена(редакције): Мишљење аутора не мора да се подудара са ставом редакције.<<<

    Захваљујем свим добронамерним коментаторима који су нам указали на ову "неродољубиву и упадљиво домољубиву" аномалију- која је сада коригована…

    Уредник и аутор СРБског ФБРепортера Миодраг Новаковић

    Liked by 1 person

    • Не сумњам у Родољубиви и СветоСавски карактер ФБР портала а ни Вас лично. Коментар који сам упутио одраз је мог укупног огорчења према односу Србије и Р. Српске према нама који смо из РСК јер истину о нама траже на „другој страни“ а истина је међу вама. Истину знамо ми из РСК а не усташе и ј“U“го-комуњаре из „лијепе њине“. Неки као ја поријеклом а огромна већина је и живјела у РСК из које је протјерана. Тачно је и у праву сте да има елемената у дјелима С. Ливаде у којима би се могло наћи нешто статистике и историје али с’ обзиром на то ко је аутор све је то ужасно политички обојено јер је сам аутор (по мом мишљењу) толико „црвен“ да би му на томе позавидјели и највеће комуњаре у историји.

      Скренути ћу Вам поново пажњу на његове ријечи :

      „Крајишка побуна бијаше класична сељачка буна.“

      па наставља оцјеном да „нити и једна таква буна није успјела“. То тврди он који је , као сељачић од тринаест година , крену из једног Кордунашког села у сељачко-радничку револуцију! А шта би то друго било него буна? Дакле , једино је та буна била исправна и једино је та буна смјела извојевати побједу и једино те „бунџије“ нису биле „инструментализирани“.

      Не желим бити груб али из ове његове тезе се види какви су срПски кадрови били пожељни у Брозославији. Он је један од примјера а (поново по мени) то је доказао својим ћутањем у трајању од 45 година тј. од 1945. – 1990.г. на све усташке злочине али и оне комунистичке који су почињени над СРБским народом РСК. Питам се , што није испричао причу о селу Радоња која је у његовом крају? Што не рече да је то село и сви сељани потпуно нестало са лица земље? Остао је само један преживјели који је попут њега отишао у партизане а када се , након завршетка рата , вратио на згариште свог родног села полудио је. По том селу је названа некадашња хемијска индустрија „Радоња“ у Сиску.

      Било је још много села сличних Радоњи по РСК потпуно спаљених у „другом рату“ па и село из којега водим поријекло. Његова , изузетно преувеличана прича о попаљеним хрватским селима 90.-тих је на фону усташко-комунистичке приче о „агресији“ јер су (поново по мени) заслужили много више а не да им се увијек прашта. Зашто нпр. , као историчар , ћути на тезу о „посавским кућама“ (проглашене за “ ‘рваЦко“ национално благо) када су куће тог стила градње грађене у свим СРБским крајинама а скоро све су попаљене у другом свј. рату од стране усташа (понешто и од стране партизана)?

      Све те његове „црвене“ тезе су , као и њега наводног Србина , користиле Туђманове власти у циљу пропаганде. Сада када им више није потребан обилази Србе али им поново жели наметнути своје идеје и идеологију као и кривицу за све што се догодило јер , за Бога милога , Срби немају права да се буне ни на усташке , ни на комунистичке злочине као ни на злочине е“U“ропе и „U“СА.

      Као неко ко је рођен , школовао се , живио и радио у једном великом граду у „лијепој њиној“ имам много сазнања о животу и страдању Срба и не могу друго него рећи да ми се гаде овакви као Ливада јер су ништа друго него саучесници у злочину против народа из којег су потекли. То не може промјенити ни стотине књига у којима даје „црвено“ обојено статистику.

      Нисам имао прилику упознати ту умишљену величину С. Ливаду али познавао сам једног угледног професора , Србина , којег је Ливада „попљувао“ и прогласио за издајника. Тај пок. професор је изјавио да се „Олуја требала одиграти још 1991.г“ , (наравно , ово је по мом сјећању а не цитат). Ливада , не схваћајући на шта је тај професор алудирао , осуо је паљбу по истом а човјек је само изрекао сурову истину. Народ РСК је мрцварен четири дуге и оскудне ратне године и давана му је лажна нада у опстанак и останак на својој пра-ђедовини и у својој држави на коју је ИМАО ПРАВО , ма шта Ливада мислио о томе. Не само да је народу РСК ОТЕТО ТО ПРАВО него су им одузете четири године живота да би , на концу , били прогоњени и убијани као бјесне животиње , док је Ливада мудровао о томе. Поставља се питање како Ливада није могао схватити изјаву тог професора-„издајника“? Да ли му је сујета и комплекс више вриједности толико помутио разум да је стекао уобразиљу да и даље може одлучивати о људским судбинама и животима као што је то радио и у вријеме Броза?
      Да , да не заборавим. Био сам присутан у родитељској кући поменутог професора-„издајника“ , крајем осамдесетих , када га је назвао пок. Јован Рашковић како би се договорили и савјетовали шта даље чинити како би се Срби у „лијепој њиној“ спасили и обранили од Туђмановог режима. Некако не вјерујем да је пок. Јован Рашковић тражио савјете од Светозара хрватско-срПског „црвеног“ филозофа?

      Свиђа ми се

  3. Ух, кад нас Светозар Ливада брани – тако нам и треба!

    …Легална хрватска држава и парадржава Крајина?! Етноцид над Хрватима?! Брутално бомбардовање Задра, Сарајева, Шибеника? Србијанци, учешће Србије?

    Он је један католички агент, који под плаштом бриге за истину пласира хрватску пропаганду.

    Liked by 1 person

    • Да , у праву сте. Треба само погледати ко је и шта је Ливада а у самом „предговору“ је намјерно пропуштено како се Ливада сам изјашњава о томе ко је и шта је па каже да је :

      – Светозар Ливада (Горње Примишље, Слуњ, 14. март 1928) хрватско-српски је филозоф, социолог, историчар, политичар и демограф.

      sr.wikipedia.org/sr/Светозар_Ливада

      – један од оснивача „Странке Југословена“

      sr.wikipedia.org/sr/Странка_Југословена

      Ово су неки од његових ставова о Србима и РСК :

      – „… јер су и Срби својим етнобандитизмом разорили око 300 хрватских насеља …“

      – „У посебном поглављу под насловом „Олуја“ стр. 19 до 35. Практично говорећи ту и није било неког рата јер га није ни могло бити. Крајишка побуна бијаше класична сељачка буна. Колико је мени познато ни једна сељачка буна није успјела. Односно, све су завршиле одмаздом над сељаштвом. Добро је било што није било отпора, нарочито герилских напада.

      Срби су коначно схватили суштину бесмисла борбе и да су инструментализирани. И то је добро јер је рат с обе стране био бесмислен, а са српске стране посебно бесмислен.“
      Тако говори Ливада.

      Невјероватно је колико нас још увијек јашу Брозови зомбији и до посљедњег даха , попут Јове Капичића , упињу се да нашем народу помуте свијест и сјећање а све кроз наводну бригу за тај народ. Ливада је , као што му се види из биографије , са тринаест година отишао у партизане и још увјек заједно са усташама прогања србо-четнике.

      Liked by 1 person

  4. ВЕРУЈЕМ У БОГА И СРБСТВО РЕЧЕ НАШ БРАТ ИЗ ТРЕБИЊА ЈОВАН ДУЧИЋ ПЕСМА СИНУ ТИСУЋУ ЛЕТЊЕ КУЛТУРЕ СВЕ ЗБОРИ КО СУ ТИ потомци из ирана хурвати курвати рвати КОЈИХ ИМА САМО ОКО ШИБЕНИКА ЈЕДИНИ СУ ОНИ ИМАЛИ У СВЕТУ ЛОГОРЕ ЗА СРБСКУ ЂЕЦУ закржалало расо БОГ ВИ СУДИЈО И ЧЕТНИЦИ ОСВЕТНИЦИ У БЕОГРАДУ ЈЕ У СКУПШТИНИ банда југословенска усташка чифутска партизанска КАД СРБИ ОСЛОБОДЕ БЕОГРАД БИЋЕ СРБСТВО ОСЛОБОДЂЕНО РОБСТВА КОЈЕ ЈЕ ДОНЕЈО окупатор нато ЖИВЕО ГАВРИЛО ПРИНЦИП ПУНИША РАЧИЋ И БЛАГОЈЕ ЈОВОВИЋ СССС

    Liked by 1 person

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.