АКТУЕЛНО

Биљана Ђоровић: САМО у Хрватској – интервју са Весном Пешић


Када са путовања објавите на друштвеним мрежама фотографије из Истанбула, на пример, и насловите их са „Ово је Константинопољ, престоница Ромејског царства“, нећете се изложити никаквим непријатностима. Уколико, међутим, из Дубровника на свом порталу поставите објаву која упућује на српске корене овог града, изложићете се не само заглушујућој медијској хајци хрватских медија и друштвених мрежа, већ и експресном испитивању од стране криминалистичке полиције. Управо то се недавно догодило Весни Пешић, власници издавачке куће „Пешић и синови“, издавачу прећутане историје чија издања броје преко 450 наслова књига страних и домаћих аутора а чија је окосница библиотека „Трагом Словена“ која се бави пре свега историографијом а онда и другим наукама као што су археологија, лингвистика, антропологија, у новије време генетика, које доприносе да се прошлост српске нације осветли до најдубљих корена. Издавачка кућа „Пешић и синови, објављује дела помоћу којих се врши темељна анализа конструисаних теорија са свим последицама које су ове теорије имале и данас имају по словенску историографију, истовремено објављујући најновија истраживања али и историјску грађу која је временом била заборављена, или забрањена од стране званичне науке, па тиме недоступна јавности на увид.

Весна Пешић у Дубровнику, фото архива

 *Путовање које сте недавно подузели под називом „Српским трагом“ показало се далекосежним за сагледавање позиције у којој се данас налазе српски народ и историјска истина. Ваш полуминутни видео запис објављен на Фејсбуку, који је у веома сажетој форми изнео неколико чињеница у вези са историјом Дубровника, увео вас је у епицентар медијске хајке невероватних размера, док вас је и Рингијеров Блиц који излази у Србији већ у наслову окарактерисао као „туристкињу из Србије“ која је „дигла озбиљну прашину у Хрватској“, извлачећи из контекста почетну реченицу ваше објаве: „Ово је Дубровник, српски град“.

Идеја је била да посетим крајеве и градове бивше Југославије у којима су некада живели Срби, стварали и дали велики допринос општем развоју а данас су тамо веома ретки. Међу њима је била и посета Дубровнику, граду мог детињства у коме сам са својим родитељима провела неке веома срећне дане. Између осталог, група младих људи и старих пријатеља позвала ме је у госте и да се договоримо око идеје да се у овом граду направи на зиму промоција романа „Итаке“. Тај боравак резултирао је општом медијском негативном пропагандом зато што сам на свој фб профил ставила снимак од 30 секунди у коме сам изнела две реченице историјских факата из минулих времена, о томе да су српска племена Травуњана, Захумљана и Кнавлана основала град и дала му име Дубрава по густој храстовој шуми. Такође, и да је српски језик у прошлости био језик који се у овом граду говорио у највећем проценту. У року од неколико сати на свим друштвеним мрежама и медијским порталима вртео се тај мој снимак а медији су му дали сасвим другачију интерпретацију како сам дошла на туђу територију да провоцирам. На то се надовезала и хајка најогавнијих претњи и коментара острашћених. Те увреде и претње трају и данас, петнаестак дана пошто се све догодило. Ништа од свега тога не бих ни знала да ме увече није зауставила криминолошка полиција која је, како рекоше по дојави, морала да ме испита. Двојица инспректора из криминолошке службе били су млади и веома васпитани људи који ни сами, како рекоше, нису видели ништа некоректно у мом снимку, али ето, по задатку су морали од мене да узму изјаву. Тек сутрадан ујутро видела сам димензије које су овом догађају дали медији јер су готово сви, од Дубровачког портала, Далмације, Јутарњег листа итд… једнодушно оценили да сам их својом провокацијом увредила и узнемирила, све до савета како се туриста не понаша тако неваспитано кад дође у туђу земљу и уместо да ставља слике залазака сунца, ја сам се ето, усудила да шетам улицама Дубровника и вређам. Касније су, истог дана и бројни српски портали објавили ову вест. Пре свега, никада нисам била туриста кога разни аранжмани воде од тачке А до тачке Б. Путник сам, међутим, читавог живота и сва та путовања широм планете омогућавала су ми и пут до саме себе, потврду сопственог идентитета.

*И српска интелигенција је, међутим, одавно озбиљно оболела од „хрватског синдрома“, што је један од централних проблема са којима се суочавамо као народ.

Све то заједно, ова колективна шизофренија, осим гнусних претњи и увреда које и даље добијам, било би нешто чему вероватно не бих придавала нарочити значај. Уосталом, како да придајете значај одређеним појавама и појединцима једног народа који проглашава Јасеновац, најгнуснији геноцид НДХ према Србима током Другог светског рата за логор у коме се малтене одмарало, певало и играло. Не ради се о томе да свако има право на своје виђење ствари већ да сви имамо право на Истину. Међутим, ради се о стању свести превасходно српског национа. Уосталом, читаво то путовање је било и намењено оживљавању сећања нас Срба јер је познато да смо због заборава увек платили превисоку цену. Познато је да су у комунистичкој Југославији Дубровник отцепили од српског стабла и припојили га Хрватској а то је потом било праћено низом фалсификата са хрватске стране. Велика „борба“ водила се на катедри југословенске књижевности јер је дубровачку књижевност требало сврстати у хрватску а онда и сав његов културни, политички и јавни живот. А не заборавите да је књижевност заправо традиција. Српски епигони комунистичке власти су тада омогућили да се то својатање и деси јер су ћутке прелазили преко свега и владала је теза да се не сме супротстављати ономе око чега су се југословенски народи слободно изјаснили током рата и после њега. То је била једна велика лаж јер се југословенски народи о томе нису изјашњавали а најмање слободно изјашњавали.

И тако, једна лаж сустиже другу а ми већ предуго времена живимо у фалсификованој историји. Иначе, древни Дубровник-римски Рагусиум, био је уточиште малог броја римског становништва док је с друге стране залива постојало српско насеље Захумљана и Травуњана (из данашње Херцеговине), а онда су се ова два насеља спојила у једно и опасала истим зидом и у овом опсегу Дубровник је мање више остао до данас. Што се тиче Дубровачке републике, познато је да су осим старог града Дубровника, сву осталу територију добили од српских владара на којој је пребивао српски народ православне вере. Српски утицај највише се огледао у језику и писаној речи. Далековиди Дубровчани из бриге за архивима, имали су Српску канцеларију у овом граду која је сачувала коресподенцију на ћирилици. Обратите пажњу, то није била српско-хрватска канцеларија већ српска! Касније, како сам већ напоменула, присвајање и фалсификати одрадиће део посла који је данас доведен до краја. Због свега тога највећу одговорност има српска интелигенција, такозвана „српска елита“ која је ћутала када се све то дешавало а која и дан данас ћути. За то време патолошки изданци једне тоталне шизофреније других национа дивљају у потпуности уверени да им за то даје право велика лаж коју су усвојили као истину.

*Ваше путовање „српским трагом“ наставило се и кроз Босну и Херцеговину. Каква су ваша запажања о знамењима дугог трајања српског национа на овом простору?

Град Мостар, на пример, је у 19. веку доживео општи културни бљесак васцелог западног српства захваљујући блиставим људима попут Дучића, Шантића, Митриновића, Дедијера, Жерајића, али и Србима муслиманске вероисповести као што су били Ђикић, Ћемаловић, Куртовић, Хасанбеговић… Ничега од тога данас више нема ни у Мостару а ни у Сарајеву. Боље речено, кад дођете у ове градове имате на моменат утисак да сте у некој од арапских земаља, због огромног броја Арапа који су тамо купили некретнине и населили се са својим породицама које су, као што знате, веома бројне. Они већ имају читава насеља у оквиру градских језгра која су одвојена и чувана од других насеља. Пријатељи су ме одвели на Врело Босне, некада омиљено излетиште Сарајлија, а сада бројних арапских породица и верујте да смо само нас троје били једини бели људи тамо. Моји домаћини у Мостару, на пример, млада муслиманска фамилија са двоје преслатке деце, поверила ми је да су веома забринути за свој опстанак уколико се овај тренд насељавања буде наставио.

Општи утисак после овог кратког пута намеће једну мисао, а то је да народи који су некада живели на територији Србије живе ту и данас и да њихов допринос нико не доводи у питање. С друге стране, Срби који су живели на територијама бивших република су одатле протерани. Кад хоћете да оживите успомену на њих, кажу вам да лажете, да сте дошли да прововоцирате и да ширите великосрпску пропаганду. Није потребно закључивати у овом случају – закључак је логичан и очигледан. Потребно је сакупити остатке снаге која нам је још преостала и казнити све српске изроде који су лишени сваке моралне компоненте прихватили улогу реализатора пројеката који су из корена уништавали идентитет народа из кога су и сами поникли. Време које је пред нама не дозвољава да будемо неутрални и неактивни јер су структуре које управљају дешавањима достигле свој најбруталнији ниво. Завера са употребом историје је откривена и велика лажна прошлост која намеће исто такву лажну будућност коначно мора да падне.

*Велику пажњу стручне и читалачке јавности изазвао је роман „Итаке“ који сте написали са Проф. др Ирином Деретић. Овај роман је рукавица бачена у лице доминатном клишетизираном и опростаченом „духу“, који је завладао у Србији захваљујући културном инжињерингу невероватних размера усмереном на потпуну анихилацију Срба.

Књига „Итаке“ настала је спонтано после путовања које смо Ирина Деретић и ја предузеле прошле године, у новембру месецу, на грчко острво Итаку, у то доба године иначе сасвим пусто од туриста. Итака је најмање острво Јонског архипелага и, иако прва дестинација која се појављује у светској књижевности, није на мети туриста и то је била чињеница која нам је веома одговарала. У роману „Итаке“ налази се иронична али оштра критика данашњег „туристе“ који путујући у „пакет аранжманима“ остаје потпуно глув и слеп на многе појединости предела у које је стигао и који осим гомиле фотографија са таквих путовања, углавном није ништа друго похранио у својим сећањима. Књигу „Итаке“ смо Ирина и ја писале у улози два модерна Одисеја који су у овом случају жене и обе јунакиње књиге али о себи не пишу у првом лицу већ су ту улогу препустиле наднаратору.

Боравећи на Итаки, Ирина и ја смо спонтано записивале утиске и догађаје и тек по повратку, родила се идеја да то преточимо у књигу. Људи имају представу како је то свирати клавир, на пример, у четири руке, али писати роман у две, то је било несвакидашње искуство. Чињеница да две ауторке пишу један роман је својеврстан експеримент, али не и једини. Испоставило се током писања да роман може бити и водич за путнике хедонисте који уживају у храни и пићу, за путнике који трагају за историјским подацима и археолошким старинама, за оне који прате дневно политичка догађања, али и својеврстан наговор на философска разматрања. Током писања смо обе закључиле да би у том случају било добро да овај роман буде намењен широкој публици, чак и оној која чита углавном петпарачку литературу, јер би у овом случају могли нешто корисно и да науче те смо га на крају снабделе и речником појмова и имена која се у њему појављују. То је био и разлог што смо се трудиле да га пишемо што једноставнијим језиком како би га и они којима култура читања није врлина усвојили као своју литературу.

Искрено говорећи, поражена културним стањем наше нације, на њих сам непрестано и мислила. Све време док се овај роман исписивао била сам просто опседнута идејом како неке цивилизацијске вредности, трагове сопствене културне баштине ставити на увид генерацији огрезлој у естрадном ђубрету а да то не буде у форми паметовања јер је то оно од чега највише и зазиру. У том смислу прибегавала сам лукавству и неке од мојих прича су духовите ироније јер ми се чинило да једино на тај начин могу да пренесем поруку онима којима је она и намењена. Када некога који нешто не зна, кога нешто не интересује желите за то да заинтересујете, то морате учинити на индиректан начин, можда најбоље кроз духовито приповедање. На шалу и смех нико није имун. Касније, када пребродите ту прву и најважнију степеницу и придобијете таквог читаоца који схвата да је управо он протагониста ваше приче, има смисла да отворите тему о смислу и трајању. Са том идејом написала сам неколико прича у роману „Итаке“ које се односе на стање духа наше омладине, на холивудске филмове, новопечене богаташе који мисле да се за новац све може купити итд… Једна међу њима, међутим, под насловом „На вајбер зове Тијана“, изазвала је пажњу читалаца те ју је један од наших првих критичара уврстио у прави, правцати образац данашње духовне и материјалне беде доброг дела Србије, саветујући ми да ову кратку причу која стаје на две стране романа проширим у опсежни есеј са насловом „Тијанизација Србије“. Мени лично, било би најдраже ако би се праве Тијане препознале у овој кобајаги нехајно и најкраће могуће описаној нашој отужној стварности и замислиле над сопственом пропашћу. Као оптимиста верујем да је то могуће. Јер у противном, како пишем и у причи о Тијани у којој „виђене даме“ београдске и њихова мушка сабраћа егзалтирано причају о „врху врхова“, о „свашта нешто“ о „реалном и генералном лудилу мозга“ и „фасцинантно“ питајући да ли је Итака на левој или десној обали Саве или Дунава, Србија је виђена и преодређена да постепено и заувек одумре.

*Ви сте прокрстарили највећим делом наше планете и рекло би се да сте се са сваког од тих путовања враћали са дубљим понирањем у сопствено порекло.

 Истина је да смо Ирина и ја желеле да на Итаки кршевитој и бесплодној, али у исто време чудесно питомој, осетимо мирисе и море које је изолује од остатка света, да се одморимо од свакодневних обавеза али и да се на неки начин суочимо са самом собом. Јер, кад за циљ вашег путовања одаберете Итаку која је симбол повратка у домовину, то је неизбежно суочавање са самим собом. Домовине су разне, а тек када вас размишљања наводе на откривање сопствених Итака, схватите ову симболику у пуном њеном значењу. Тако је роман и добио назив Итаке јер Итаке су разне. A по мом личном уверењу, свако је путовање суочавање са самим собом кроз суочавања са другим пределима и људима. Путовање није одмор како то многи људи мисле, већ рад и учење.

Током свих мојих путовања које сам у животу предузимала, а било их је заиста много, сваки пут ме је пратило сазнање да ма колико човек много или далеко путовао, он се никада сасвим не удаљује од свог завичаја. Јер завичај, порекло, то је као судбина – део човековог идентитета. Са тим знаменом се човек рађа и опстаје, то је неугасиво осећање у њему. Због тога је смешан и трагичан сваки покушај да се заборави или прикрије одакле потичете. Данас живимо у пресудним временима очувања идентитета јер тоталитарни ум који глобализује човечанство како би га ставио под контролу а не како би га унапредио, чини све како би људима избрисао свест о припадности јер онда њима може лакше да манипулише. Добар део људи из разних разлога подлеже тој манипулацији и то је трагика данашњег света. Кад данас путујете земљама западне Европе, осим архитектуре која ипак дуже одолева зубу времена и географије природе, шта вас уверава да сте баш у конкретној земљи, рецимо Француској, Немачкој, Италији, Белгији, Швајцарској…? Свуда су исти ланци ресторана, продавница, банака, мултинационалних компанија чије вас рекламе заслепљују, свуда се говори енглески… Државе и народи лако губе свој идентитет упркос чињеници што су га у прошлости мукотрпно градили.

Мој отац је говорио да што се човек више физички удаљава он се више духовно приближава својој земљи јер обележје свог порекла, идентитета, види као свети знак у себи којим је надахнут и чини сваки даљи корак кроз живот. Управо из тог разлога у роману „Итаке“ ја често, понекад само у једној или неколико реченица, провлачим мисао која ме везује за сопствено поднебље, за аутентични дух мог света који сам добила у наслеђе. Винчанско писмо са мараме коју је осликала моја пријатељица Радојка Самарџија, расуто је тако по белим степеницама Итаке, исто као што мала винчанска богиња са бројанице коју стално носим и која путује са мном у све делове земаљског шара, залази и у све забите кутке овог острва. Ја намерно подсећам читаоца да она сада стоји поред књиге Кавафијевих песама које читамо док испијамо кафу на тераси Телемахове куће у којој станујемо Ирина и ја током нашег боравка на Итаки итд… Чини ми се да на тај начин испуњавам и предачки завет и осмишљавам сопствено постојање, поготово када се отискујем у други свет. Јер, други свет вас не прихвата ако немате свест о самоме себи, ако не познајете или негирате сопствено порекло, једном речју – ако сте нико.

Хрватски медији су је искритиковали због оваквих речи Фото: facebook

*Самопоричући дух „наше интелигенције“ показао је сву своју первертираност и у контексту романа „Итаке“.

Апсолутно. Приговарали су неки који по сваку цену желе да се дистанцирају од свега што је наше наслеђе. Њима се допада композиција и реченица и замисао романа, али реченице где ја помињем нашу Винчу и разговарам са мојим замишљеним јунаком Хомером на истом језику (јер ми ни данас не знамо на ком је језику Хомер писао своја дела, ако их је уопште он писао, итд.), е то им баш смета. Исто као и једна прича из романа у којој ја у разговору са нашим итачким угоститељем расправљам о политици и спомињемо ту бомбардовање Србије 99. године. Замерају ми да то одудара од романескне форме тек да би се дистанцирали и оправдали пред својим господарима иако то уопште није тачно. Кажу ми како би то било прикладније за неки политички есеј а ми знамо да политичке памфлете нико живи не чита и да се будућим генерацијама управо у романскној форми најбоље преноси оно што се уистину збило. Лицемерје наше академске јавности је чињеница која нас већ данас скупо кошта а у будућности ће бити погубна на нараштаје који долазе. Зашто тако мислим? Зато што је то данас у пракси очигледно – ишколоване су већ генерације ђака са самопорицајућим духом,  управо због утицаја њихових јалових професора окошталих знања који се слепо држе превазиђених лекција које су и сами добили од истих таквих професора и којима је једино важно да задрже своје титуле и позиције. Данас више никога не изненађује чињеница да вас политичари обмањују, али када то чини интелигенција или елита народа, онда то већ указује на веома озбиљну и корениту друштвену патологију.

*Роман „Итаке“, настао је и из ваше решености да се уруши доминација „књига за плажу“.

Роман „Итаке“ писан је као конструктивни одговор на деструктивну стварност у којој је поремећен систем вредности. У Србији је данас више оних који пишу од оних који читају. Врло гласно и Ирина и ја устале смо против те жуте литературе која годинама већ загађује наш књижевни простор у коме се петпарачка дела разних „списатеља“ и „списатељица“ проглашавају за најуспешнија остварења, најчитаније хитове који се откупљују за све библиотеке у земљи. Ми их прозивамо гласно и јасно јер време ћутања мора проћи. Где је замрла наша књижевна критика, која се, част изузецима, више и не оглашава како би спасила част и достојанство наше савремене литературе? Улогу књижевних критичара данас су преузели мање-више упућени новинари који, ето, кад нема ко други, морају да напишу понеки кроки приказ који се углавном своди на препричавање садржаја за неке новине. Због тога је у роман „Итаке“ уведен и низ ликова да би се указало на наше савремено стање ствари, на „вредности“ на које не можемо пристати. Поред поменуте Тијане, ту је и новопечени богаташ са свим могућим арсеналом који га одликује у причи „Велики его мали ум“ чији наслов већ сам по себи довољно говори. Поред стварних ликова које смо на Итаки упознале а који су потом постали јунаци наше књиге, бавиле смо се и јунацима из прошлости које смо увели у време садашње. Мене је нарочито интригирао лик Хектора кога сам поставила за централног јунака две приче романа. Хектор је метафора витеза, заштитника жене, породице, брата, народа и државе који је данас у изумирању.

*Делови романа Итаке које сте Ви написали, такође представљају вашу потрагу за историјском истином и нашим културним благом које одавно глођу и отуђују скакавци, по веома утврђеном и прецизном плану светских планера и моћника.

Неко би могао помислити да је ова књига настала у славу Грчке, али ја је тако не доживљавам. Она носи име чувеног грчког острва на коме је настала почетна идеја за писање романа као што су и неки ликови из грчке митологије неминовно у њу уграђени, али је мене много више интересовао наш садашњи тренутак и већ поменута сопствена културна баштина коју попут мираза носимо са собом и у себи. То је та идеја на чије сам размишљање покушала да наговорим потенцијалног читаоца. Грчки садржаји су одвећ познати и о њима је много писано, коначно, они су постали основа данашње цивилизације, али о културама са нашег тла, о блиставости Лепенског вира и Винче, мало се зна и у нашој средини а камоли у неким ширим размерама и то је по мом мишљењу велика штета и срамота пре свега наших државних институција које су плаћене да о томе брину, али то не чине. Примера ради, за сваку је похвалу да наша деца у школи уче о грчкој и римској митологији али је недопустиво да не знају ништа о митологији сопственог народа. Култура Лепенског вира у којој је настала прва монументална скулптура на свету, заступљена је у нашим уџбеницима за основно и средњошколско образовање само са две-три реченице и то није само поражавајуће већ осликава сву моралну и духовну беду у којој ми данас живимо. Ништа није више речено ни о Винчанској цивилизацији из које су се у време њеног процвата сва знања преносила у друге пределе Европе, која је била Стара или Прва Европа, ако хоћете и то није податак који вам говорим без аргумената јер о томе сведоче најеминентнији археолози и истраживачи углавном странци, што је такође одлика нашег посрнулог духа и интелекта. Коначно, сва та наша културна баштина далеке прошлости по својој старини увелико превазилази и грчко и касније римско наслеђе и нормално је да ме је пре свега то највише занимало и да су неки одвећ добро познати митолошки грчки јунаци са моје стране употребљени само као средство дубљег сопственог откривања и препознавања.

Разговарала Биљана Ђоровић

Биљана Ђоровић

ИЗВОР: Аутор Б.Ђоровић, објављено у магазину ПЕЧАТ

***

ПОВЕЗАНО:

*Весна Пешић из Београда је шетала Дубровником и назвала га српским градом – Хрвати покренули у хајку на њу (фото, видео)

15.10.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. СРБИ ЗАГОРАНИ СУ ОСНОВАЛИ СРБСКИ ДУБРОВНИК НИЈЕ ТО НИКАДА ТЗВ рватска БИЛА ВЕЋ ВАЗДА СРБИЈА И ДАЋЕ БОГ И СВЕТИ ОТАЦ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ СЛАВА МУ И МИЛОСТ ДА СЕ БАРЈАК НЕМАЊИЋА ЗАВИЈОРИ У СРБСКОМ ДУБРОВНИКУ СВЕ ГОРЕ ДО ТРОМЕДЂЕ А И ДАЉЕ СВИ ОНИ ЗНАЈУ КОЈА ИМ ЈЕ КРСНА СЛАВА БИЛА А ГЛУМЕ ТЗВ рвате ГОСПОДЂА ПЕШИЋ ЗНА ТО БОЉЕ ОД МЕНЕ АЛИ И ЈА ЗНАМ ДОСТА СВЕ СУ ТО НА ЖАЛОСТ СРБСКА ПЛЕМЕНА КОЈА СУ понујаћења А КАСНИЈЕ ПРИМИЛИ ТЗВ рватску НАЗОВИ НАЦИЈУ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.