Језик

Огњен Војводић: Аустроугарска тражи кандидата за „оца српске писмености“


Поводом 235 година од рођења и 185 од смрти реформатора српског правописа Сава Мркаља, и тим поводом из идеолошких интереса погрешног приказивања и прикривања података филолошког рада Сава Мркаља српској јавности, „патриотског” погрешног препричавања повијести о раду и личности Сава Мркаља, програмског преиначења културно-политичког контекста и програма у којем је био ангажован, преносимо дио поглавља о Саву Мркаљу из књиге Милослава Самарџића „Тајне Вукове реформе”, Погледи, Крагујевац 1995. 

Приредио: Огњен Војводић
ognjenvojvodic.info

___________

Punch_1878_-_Socialist_jack_in_the_box-867x1024

Почетком XIX века у Бечу се сматрало да Срба има пет милиона, двоструко више него свих других Словена на Балкану. Срби су живели на пространим територијама од Купе до Солуна, од Јадранског мора до Темишвара и Печуја. Покатоличено српско становништво Далмације, Херцеговине, Босне и Славоније се није називало хрватским именом, нити је то покатоличавање било масовно као касније, на крају XIX века. Такође, није поклањана посебна пажња делу исламизованих Срба.

У аустријском плану о „продору ка истоку“ Србима је придаван посебан значај, поготову после ослобођења Београда 1806. године од османског ропства. Срби су сами освојили највеће турско утврђење у овом делу Европе, које се Аустрија није усуђивала да нападне. Аустријска војска је петнаест година раније морала да преда Београд надмоћнијој османској војсци. Зато су у Бечу српски успеси праћени са зебњом, али и обнављањем планова о покоравању нашег народа јозефинским методама. Требало је, дакле, деловати не силом, већ лукавством, разрађујући темеље које је поставио мудри цар Јосиф II. Утолико пре, јер је на бечком двору било далеко више поштовања према српској војсци него према давно већ запустелој култури.

Сматрајући себе културно надмоћнијим, Аустријанци су још једном кренули у освајање Срба методама културне политике. Као новог извршиоца планова изабран је талентовани чиновник Јернеј Бартоломеј Копитар (1780-1844), Словенац по националности, религије римокатоличке. Највише је одговарао и политички и стручно – политички је био веран царски поданик, а стручно пошто се истакао и на пољу лингвистике.

1810. године бечки универзитет предлаже Бартоломеју Копитару место професора, а потом посао у Дворској библиотеци и поверљивој чиновничкој служби државне администрације цензора словенских књига и новина у аустријском царству. Карактеристика Копитареве религиозне и политичке оријентације је – изражена русофобија. Био је „ревносан католик“ уверен у „преимућство католичке цркве“. Свештеници Српске православне цркве за њега су највећи негативци које ће у једном извештају влади из 1832. године назвати шизматицима. То су, уосталом, Срби и онда и одувек били за „католичку” цркву и отуда њена стална тежња да их покатоличи. Копитареви ставови о Србима, и о касније створеној српској Кнежевини, били су потпуно јасни: сви Срби и Србија треба да потпадну под Аустрију. Надао се да ће се то десити већ после слома Првог српског устанка.

800px-Bosniake2

У извештајима аустријској администрацији Копитар редовно понавља да Српска црква чувањем старог српског језика жели да створи и очува језичку разлику православних и католичких Јужних Словена и да „Вукову реформу“ треба подржавати јер се њоме та разлика поништава.

„Нови“ књижевни језик који је Јернеј Копитар наметао Србима био је говор поунијаћених и покатоличених Срба западнијих крајева. Увођењем таквог језика и православним Србима требало је олакшати продор унији и католичанству ка православном истоку.

Јавни део рада и плана Бартоломеја Копитара имао је у првој фази улогу медијског и меценског мамца за тражење Србина од кога би начинио „оца српске писмености“. Ради тога он од 1811. године пише приказе српских књига у аустријским новинама. Писао је о књигама Јоакима Вујића („Јестествословије“, „Слепи миш“, „Увеселителне басне од Какасена, сина глупог Бератолдина“ и „Млађи Робинзон“), Ј.А. Дошеновића („Численица“и „Лирическа пјенија“), М.Видаковића („Историја о прекрасном Јосифу“), В. Ракића („Жертва Аврамова”) и другим. Био му је важан језик и правопис приказиваних књига, а не садржај.

Јернеј је постпуно и све израженије истицао неопходност реформе српског језика и правописа. Доста је хвалио Доситеја Обрадовића, који се због утицаја просветитељског позитивизма окретао „народном језику“, али и против православља; али је био стар и болестан, и убрзо је преминуо.

320px-Сало_дебелог_јера

Бартоломеј Копитар се посебно надао да ће много моћи да постигне са сарадником младим Савом Мркаљем (1783-1833), наставником филолошких наука, школованим у Аустрији. У Пешти, где је студирао, Мркаљ је 1810. објавио књижицу памфлет „Сало дебелога јера“, која је оцртавала тадашње аустријске тежње. У Мркаљевом памфлету су дати основни елементи аустрославистичке „Вукове реформе“ какву данас познајемо, укључујући и правило „пиши као што говориш“ и скоро целу „Вукову азбуку“.

Мркаљ је предлагао да се из старе српске азбуке избаце сва слова осим а, б, в, г, д, е, ж, з, и, i (у значењу ј), к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф (за стране речи), х, ц, ч, и ш, закључујући да су још само потребна слова за ђ, љ, њ и ћ. Док се „подкаквим нибуд“ обликом не „изрежу“, сматрао је, треба их писати на стари начин.

Tajne-vukove-reforme

Да ли је Саво Мркаљ своју књижицу (имала је 18 страна) написао под нечијим директним утицајем или самостално? Посредни утицаји на њега, међутим, нису спорни: „Нема сумње да идеје изнесене у овој књижици нису оригиналне Мркаљеве, већ Аделунгове (Johann Christoph Adelung; 1732-1806 немачки граматичар и филолог). То се несумњиво види по Аделунговом правилу: пиши као што говориш, које Мркаљ понавља, а у својој књижици назива Павла Соларића нашим будућим Аделунгом. Исти је дакле извор био и њему и Јернеју Копитару, и разумљиво је одушевљење Копитарево којим је ову расправу дочекао“, писао је Стојановић. (Ортографски Принцип „пиши као што говориш, а читај као што је написано“ немачког филолога Јохана Кристофа Аделунга поборници реформе су приписивали Саву Мркаљу и Вуку Стефановићу Караџићу).

Мркаљева књижица је међу Србима схваћена као богохуљење. Њен аутор, будући црквени „благодејанац“, је брзо повучен у манастир. Сагласно пропагандним представама о српским манастирима и уопште цркви као леглима мрачњаштва и назадњаштва, које су потекле од Вука Караџића и Јернеја Копитара, у вуковској литератури по правилу се наводи да је Мркаљ потом подвргнут тортури због које је умро у бечкој лудници 1825. године. Да је због своје књижице лоше прошао у то нема сумње, али је такође тачно и да је био слаб и чудан човек. То потврђује већ наслов који је одабрао: „Сало дебелога јера …“. Подсмевање симболу ћириличног писма, које је сматрано српском светињом, од стране једног школованог Србина било је у најмању руку необично. Са становишта евентуалне умешаности Аустрије то је било неопрезно и нетактично, тако да би наслов заправо могао бити доказ да ју је Сава Мркаљ издао на своју руку. Било како било, Копитару је брзо постало јасно да на Мркаља не може да рачуна. Али избор „оца српске писмености“ постајао му је све лакши, јер је као државни цензор књига јужних Словена на простору аустријског царства био ступио у контакт са многим српским књижевницима.“

(Тајне Вукове реформе – Милослав Самарџић)

_________________

Напомена приређивача:

Пракса унијатске мисије према православним Словенима је од средњег вијека примјењивала програм `латинске славистике`, описмењавањe простим правописом и језиком – формирањем дијалекатског књижевног језика и гласовног правописа, што је било средство лакше латинске пропаганде и истовремено раскида са православним предањем књижевног језика и правописа. Саво Мркаљ је, свјесно или несвјесно, својим памфлетом подржао и предложио праксу прозелитске унијатске мисије међу православним Србима као `српску` реформу правописа.

Да ли је разлог томе била његова неуроза или наговор, криза вјерског идентитета или биполарни афективни поремећај? Лингвисти, свештеници и психијатри полемишу о разлозима револуционарног раскида са предањем православне писмености једног православног Србина (на простору гдје је вршен перманентан притисак на православне правописним прозелитизмом) након чега је уследило покајање, искрено или неискрено, затим нервно растројство до психотичног поремећаја и потпуног лудила. Вјероватно је у питању и неуроза и да је несрећни и болесни Мркаља злоупотребљен. Православни психијатри у Савину душевном делиријуму могу препознати демонске и неуротичне нападе, душевну кризу и борбу са различитим силама. Мркаљ је у филолошком тексту покајања штитио ћирилични симбол којем се подсмијевао у револуционарном памфлету.

Шта се догађало у души опсједнутог младог фаустовског филолога, какве су га мрачне муке и неуротичне невоље навеле на писање против предање православног правописа и довеле до душевног лудила? Бог зна. Али, у сагледавању Савиног случаја могу помоћи стручни налази психијатара који су посматрали Саву Мркаља у бечкој душевној болници, а њемачка префројдовска психоанализа је била најпознатија у свијету.

Латинске религиозне мисије, као и револуционарни покрети, најчешће су врбовале активисте међу људима неуротичне природе и менталитетима виолентне нарави. Латинска мисија je ради разградњe православног правописа користила религиозну и револуционарну реторику, папску пропаганду и пропаганду о прогресу и демократским правима простог народа на прости правопис и дијалекат.

Сава Мркаљ се 1811. године, наредне после објављивања филолошког реформаторског рада, замонашио у манастиру Гомирју као јерођакон Јулијан. После непуне двије године 1813. године напустио је манастир одлуком надлежног владике. `Конзисторија је 30. јуна 1813. године донијела одлуку да се Мркаљ лиши монашког чина и отпусти из манастира. Седам година после револуционарног памфлета, »Новине сербске« у Бечу-број 41 године 1817. објавиле су `Палинодија либо обрана дебелога јера`. Мркаљ се у Палинодији није одрекао реформе ћириличног писма већ кориговао у коришћењу знака `дебелог јера`. `Године 1825. је ухапшен и затворен због убода ножем у врат познаника цртача Милинковића. Сукобио се са учитељем цртања у Карловцу и нанио му погибељну тјелесну повреду. (Мркаљ је је имао 42 године) Притворен је у региментални затвор у Глини 1825/26.године . Године 1827. је изгубио ментално здравље. Пролази кроз затворе, војне болнице и потом је премјештен у бечку болницу за ментално обољеле. Умро је у бечкој болници за душевне болести 1833. године у педесетој години живота.

Мркаљ је посматран од стране регименталног лијечника др. Шофера, који је 7. јануара 1826. г. саставио извјештај, који започиње реченицом: „Неповољне прилике у којима је Сава Меркаљ већ од прије много година могао да с муком одржава свој најнужнији живот оставиле су поремећај у његовом душевном стању који се изражава у правом лудилу и то у једној фиксној идеји, али само у њој.“ Двије године касније 1828. Мркаљем се бавио и региментски лијечник у Карловцу, доктор Сакс. Сава се тада налазио у карловачкој гарнизонској болници. Налаз др. Ара Сакса почиње констатацијом: »Сава Мркаљ је био одгојно запуштен од стране његове душевно поремећене и злочесте матере и препуштен властитој судбини.«

Павле Ивић и Јован Деретић указују на слабост Савина карактера, „крхкост његове психичке конституције”. Душан Кашић указује на могућност насљедне болести (на основу извјештаја доктора Сакса из 1828). Значајно је мишљење др. Гојка Николиша из његове студије `Саво Мркаљ повијест о једном страдалнику`. Доктор Николиш закључује да „на основу прикупљених патографских података о Сави Мркаљу може се поуздано закључити да су досадашња тумачења о правој природи, узроцима и почетку његове болести непотпуна и једнострана, а дјелимично пристрасна »у корист« Саве.

Мркаљева неуроза, као гранично стање између здравља и болести, настала је услед комбинованог дејства ендогених фактора (неуротске предиспозиције у којој је дјелимично садржан и фактор наслијеђа), стечених претежно у најранијем дјетињству, и егзогених фактора (спољашње средине у коју је запао већ у зрелијем добу). Према томе и термин »почетка« треба помјерити знатно уназад, тј. све до дјетињства, па тако и потоњу психозу ваља схватити као процес постепеног прерастања необуздане неурозе у психозу. На основу свих ових eлемената, а уз помоћ данашње психијатријске науке, може се закључити да је Сава Мркаљ патио од тешке неурозе. Неуроза, будући да је била јача од њега, довела га је до душевне болести – психозе која би могла да спада у категорију Sеnsitive Веziehungswahn (неприлагодљивост у односима) параноидног типа. Психоза није била Савино примарно стање већ процес, посљедица неурозе.

(дјелови из текста „Мркаљев мрак“ – Огњен Војводић)

Илустрације: ognjenvojvodic.info

2 replies »

  1. ВОЈВОДИЋУ НАШЕ ПИСМО ТРЕБА ДА СЕ ЗОВЕ СРБИЦА НАМЕРНО ЈЕ УЗЕТО ИМЕ ЋИРИЛИЦА ДА БИ СЕ ПОКАЗАЛО КАКО ЈЕ НАВОДНО ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ ОПИСМЕЊАВАО СРБЕ А СРБИ СУ ОПИСМЕНИ ЗА ВРЕМЕ СВЕТОГ ПЕТРА У САДАШЊОЈ ХЕРЦЕГОВИНИ ПОЗДРАВЉАМ ГОСПОДИНА ЈОВАНА ИЛИЈИНА ДЕРЕТИЋА КОЈИ ЈЕ УЗ ЈОШ ПАР СРБСКИХ ИСТОРИКА РАЗБИЈО бечко ватиканску ТЗВ школу КОЈА ОД ПЕТРОВДАНА 1878 ЈЕ НАМЕТНУТА СРБИМА И ЈОШ ДА НЕСМЕЈУ ДА ПОМИСЛЕ ДА ЈЕ СРБИЈА ПРЕКО ДРИНЕ САВЕ ДУНАВА ВРБАСА КУПЕ УНЕ А МИСЛИМ ДА ЈЕ УПРАВО ЗАТО СКЛЕПАНА ОНА КРАЉЕВИНА Схс А КАСНИЈЕ југославија КОЈА ЗАВИ СРБЕ И СРБИЈУ У ЦРНО СССС

    Свиђа ми се

  2. Из овог чланка следи да су Саво Мркаљ и Вук Караџић плагирали Јохана Кристофа Аделунга! Зашто недовољно образовани Срби радије поштују странце него србске осведочене умове (најученији Срби нису прихватали „Вукову реформу“. На пример, Његош није прихватио „Вукову реформу“). Шта сад да радимо? Једино што је поштено: да прихватимо истину и да говоримо да је аутор правила „пиши како говориш, читај како је написано“ Немац Јохан Кристоф Аделунг. Тако ћемо постати свесни да је наш језик германизован ради одбацивања нашег словенског језика. Губитак је у мекоћи, звучности, топлини и мелодичности језика. Замењено је германском крутошћу. Препоручујем да се поново објави књига Милослава Самарџића „Тајне Вукове реформе“. Суочавање с том истином о Вуку и о германској доминацији над њим би могло да нам помогне да се освестимо и сагледамо истину Вучићевог подчињавања Срба и Србије Меркеловој и њеној Немачкој.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.