АКТУЕЛНО

„Буквар медијске писмености“ Слободана Рељића


Западни човек је, тражећи своју слободу, у једном тренутку посумњао и у Бога, да би сада пао тако ниско да своје слободе предаје франкештајнима као што су „Гугл“ или „Фејсбук“

Слободан Рељић (Фото: Спутњик / Радоје Пантовић)

Да ли у експанзији нових медија и њиховој свеприсутности у нашим животима сведочимо о потреби да правимо отклон од онога што нам се сваке секунде пласира као истинито, вредно, потребно, пожељно? Да ли се улога медија удаљила од општег друштвеног интереса? То су нека од питања на која смо одговоре потражили од Слободана Рељића, дугогодишњег новинара социолога и професора на Учитељском факултету, аутора књиге „Буквар медијске писмености — како проживети живот у доба ’екраноида‘“, професора социолога Слободана Антонића са Филозофског факултета у Београду и професора политиколога стручњака за медије Зорана Јевтовића са Филозофског факултета у Нишу.

„Удаљавање медија од општег друштвеног интереса јесте основни разлог за настанак ’Буквара медијске писмености‘, каже Слободан Рељић. „Ми који се бавимо тиме, уочавамо ту самоубилачку аномалију директно, а грађани осећају, препознају да то протоначело смисла постојања медија заиста има мало везе с стањем ствари. Данас и носилац најмоћније политичке функције на свету производе америчких медија назива ’фејк њуз‘.“

А штампа се, подсећа Рељић, некад звала „пас чувар“ демократије, што данас готово нико и не спомиње озбиљно, осим колонијалних политичких чиновника који понекад тим „увелим цвећем“ прете слабим лидерима периферије.

„И то раде не да би било слободе штампе, него да их тиме уцењују. Власници више немају потребу то да причају, јер су медији претворени у неку врсту средства за дисциплиновања и свог и глобалног друштва“, сматра Рељић.

На питање које се намеће после читања „Буквара медијске писмености“ — да ли нови медији данас раде против човека, професор Зоран Јевтовић одговара подсећањем на Волтера Липмана који је пре једног века казао да се човек у животу управља сликама из медија које су углавном безнадежно искривљене.

„Ништа се отад није променило, само су унапређене технологије које убрзавају дистрибуцију информације, а које су све више стереотипи“, напомиње Јевтовић. „Интернет је укинуо географију. Димензија времена је такође укинута у медијском свету. Све пред нашим очима је ’лајв‘. Амерички председник комуницира Твитером. Класична новинарска стварност је постала вирална и не стварају је само новинари, већ многи анонимни појединци, па и специјалне службе које се баве наметањем јавних мишљења“, сматра Јевтовић.

„Свако може да пошаље поруку, а само неки могу да је учине моћном“, напомиње Рељић. „Моћнике не обавезују ни кодекси, ни новинарске технике. Тако се доводи у питање смисао новинарске професије. Да бисте постали скупштински извештач некада је требало петнаест година, данас таквог радника направе за 15 дана. Данас је много теже радити као ПР него као новинар. А ствари се интерпретирају тако да се вулгаризује. Новинар, на пример, доведе лобисту, који нема шта да мисли, нити има било какву друштвену одговорност. Његов револвер пуца за газду који га плаћа. У Сједињеним Државама, кад сте таква невладина организација, онда преко вас на екрану налепе етикету ’страни агент‘. То су Руси исто преузели, мада се то Американцима није допало. Овде, у колонијалној демократији то вам је ’друга страна‘ и у разговору с највишим државним чиновницима“, каже Рељић.

И за Слободана Антонића књиге попут „Буквара медијске писмености“ су важне зато што говоре о ширем контексту у којем се много боље разуме друштвени значај онога што се данас назива медијска писменост, а што би требало да буде успешно коришћење медија за изградњу способне, зреле, култивисане личности.

„Живимо у свету лажи. Одувек се лагало и манипулисало, али систем је у много већој мери почивао на насиљу, него на манипулацији и лажима“, подсећа професор Антонић. „Сад имате систем који заправо подразумева произвођење тзв. добровољне послушности, да се људи на неки начин наводе да сматрају да је ово једини могући, најсавршенији систем и да ту ништа друго не можемо да радимо него да реформишемо у оквиру тог система и за место у њему. Тај систем је страховито неправедан, као што се показује и у Рељићевој књизи. Има уграђену неправедност и огромна већина живи лош, бедан живот, а мала група људи има огромно богатство. Да би то могло да функционише, ви морате да направите такав систем манипулације, владавине лажи, да они просто мисле да је то тако и да то морамо да прихватимо и нема друге.“

Професор Јевтовић подсећа на став Маршала Маклуана о медијима као продужецима човекових чула, али који отупљују чула, и констатује да свака држава, да би била моћна, мора да може да спроводи тај процес.

„Свих осам сервера данашње дигиталне комуникације налази се у Сједињеним Државама. То је држава која контролише све дигиталне комуникације. Онај ко контролише информације, тај управља светом и илузија је да ће то делити са другима“, објашњава Јевтовић.

Подсетивши да је штампа изворно прављена да би се људи обавештавали, да би могли да доносе одлуке о томе ко ће да их води, професор Рељић наводи да је интернет пак производ научног ума који је развијен у војном комплексу, а онда дат индустрији да га омасови.

„У том ’гвозденом трианглу‘ губи се изворни принцип слободе, а циљ постаје контрола. И одбрана статуса кво у друштву. Мора да се сачува овај корисни систем и мора да се намеће целом свету и морамо да контролишемо и спречавамо оне који могу да нас угрожавају. И технолошки идејно тај систем је већ прошао свој врхунац. Угрожен је свет који га је створио, па и он сам. И он почиње да се огољује и постаје доступан другим народима и државама и другим групама у друштву. Савремена русофобија је део те драме“, констатује Рељић.

Да стање у медијима превазилази Орвела и да је ово сада налик на кафкијански свет, наши саговорници илуструју податком да у Америци 11.000 медија држи шест медијских власника.

Учинак хипнократа, како Слободан Антонић назива могуле медијске индустрије, лако је видљив преко њихове тесне везаности са носиоцима економске и политичке моћи.

„У књизи професора Рељића се лепо показује како долази до концентрације власништва медија. Некада сте имали ипак неку врсту плурализма, а сад се то концентрисало. Они могу да одлуче фактички све. То је један конгломерат интереса, а кад имате те моћне интересе, онда је прва жртва — истина, а крајњи резултат — модел савршеног поданика савременог друштва“, сматра Антонић.

„Ако смо у време Маршала Маклуана, шездесетих година прошлог века, ми од јутра улазили у медијско окружење ’као у топлу купку‘, сада је уз класичне медије све то допуњено компјутерима и смарт телефонима и ми смо данас потопљени у медијском океану“, објашњава Рељић. „Човек данас 30 одсто будног времена проводи директно с медијима! На то ваља додати још 39 одсто будног времена у којем смо с медијима уз још неку активност. За рад исти тај човек троши 21 одсто будног времена. То је потпуна окупација, која наравно има циљ. Савремени човек је роб потрошачког друштва, зависник кога, у потрошачком друштву, наводе да купује. И пошто данашње робе углавном излазе из сфере основних потреба, а ви сте дезоријентисани, купујете оно на шта вас наговоре. То је почело као могућност избора. С овако поробљеним потрошачима и оваквим медијским притиском то се претвара у терор избора. Могућност избора је изван могућности нормалности. Кад децу у Америци између четири и шест година старости питају: ’Кога више волите тату или телевизор‘, њих 54 одсто бира телевизор“, подсећа Рељић.

За наше саговорнике „задатак свих задатака“ је како из свега овога пронаћи излаз и сачувати слободног и мислећег човека.

„Једно од занимања које ће бити у жижи пажње до 2025. је менаџер пажње. Дакле, наставља се лов на слободно време човека. Идеја је његова даља окупација“, опомиње професор Јевтовић. „Треба уловити његову пажњу, наметнути му правац мишљења. Зато је борба за слободног и мислећег човека најважнија.“

За Слободана Рељића кључно је да се растерају облаци „духовних наркотика“.

„Ја волим онај Шантићев стих: ’Волови јарам трпе, а не људи, Бог је слободе дао за човека‘, и парадокс с којим нас та мисао суочава“, каже Рељић. „Ми смо доведени у стање да тим гугловима и фејсбуцима сами предајемо своје слободе. Западни човек је, тражећи своју слободу, у једном тренутку посумњао и у Бога, а да би сада пао тако ниско да своје слободе предаје франкештајнима као што су ’Гугл‘ или ’Фејсбук‘. Некој гомили каблова у некој мрачној хали и жмиркању неких мутних зелених и црвених лампица. Кад погледате историју човека онда се види да он не може трајно пасти на ниво ’волова с јармовима‘, јер би онда нестао. Човек без слободе не би могао да живи као ни без воде. Вероватно нас чека много ломова. И улазак Истока на главну сцену ће променити координати систем и перцепцију. Западна опседнутост новцем ће се суочити с друштвима у којима је духовно доминантно. То ће променити улогу свега, па и улогу медија.“

Наслов и опрема: Стање ствари

ИЗВОР: Спутњик

29.10.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.