АКТУЕЛНО

ГАБРИЈЕЛ Д`АНУНЦИО: Ода народу српском


Габријел Д`Анунцио (1863-1938), велики италијански песник, вишеструки ратни херој, денди, миљеник лепих жена и високих салона, необично маркантна личност, током Првог светског рата посветио је Србији потресне стихове дивљења, охрабрења и подршке. Милански лист „Corriere della sera” објавио их је у целини 24. новембра 1915. Запањујућа је дубина његовог познавања српске историје и разумевања српског бића. Један примерак исписао је својеручним краснописом и послао, уз штампано издање, српском краљу Петру Првом. А знате ли: има ли Д’Анунцио споменик или улицу у Београду?

„Какав то крик непрестани недра планинска пара? Какав то вапај заумни потреса густе шуме, дах леденим рекама гуши, немир у изворима ствара? О Србијо Стефанова, о краљевство Лазарово!…”

Овим римама започиње Ода народу српском Габријела Д’Анунција, поема чија се лепота и вишезначност, можда, могу упоредити само још са лепотом Давичове Србије. Својим стиховима, једним од најлепших посвећених српском роду, песник враћа у сећање јунаке и места српске историје: Стефана и Лазара, девет Југ-Богданових синова, земљу Миличиног плача, поносног Хајдук Вељка, Баново брдо и Београд, Маркову Србију, Цара Душана, Косово поље, Рудник, Тополу, Петровића Ђорђа, Дунав, Вардар, Тимок и Дрину, Шумадију…

На једном месту гневно пева:

„О Маркова Србијо, где су сада твоји пернати буздовани? Зар те нико не чује? Хајде, народе Марков, храбар буди! Имај срце јарко, срце челично пред судбином! Ти си, ох људи: располућен, подељен, цинично на два дела, на два трупла крвава, као на кули што погођен би Хајдук Вељко…”

Ово поетско дело, својеврсни сажетак српске историје, славни Италијан испевао је за време Првог светског рата. У јесен 1915, 24. новембра, милански лист Corriere della sera објавио је Оду објавио у целини. Када звецка оружје, ратни извештаји су на већој цени од поезије. Али, ко би одолео овим стиховима у којима је исписана и заувек сачувана злехудост српског постојања и пострадања у балканској земљи чуда. Песник китњастим рукописом својеручно исписује своје стихове и заједно са неколико примерака књиге, штампане о свом трошку, шаље их краљу Петру I Карађорђевићу. Оном краљу мученику који је под старост преживео албанску голготу. То издање штампано је с две врсте корица; у десном горњем углу оног луксузнијег био је српски грб.

Од хероја херојима

Ексцентрични Италијан од духа и дара, и сам витез у души, дивио се остарелом краљу који се са својим народом пробио кроз балканске врлети.

Стихови су поклоњење српском роду и његовом страдању. Д’Анунцио тако пева:

„Заузеше Смедерево, град стоји, заузеше такође и град бели, Београд, престони, у ватреном паклу: од Липара до великог Врачара, свако брдо поста пећ врела…. Напунише Планину старцима ослепелим, женама дојке режу, а осакаћена деца пузе да брашно лижу. И Сопот претворише убице у јадне своје касапнице…”

У име владе, песнику се захвалио министар Ристић, између осталог и на овима стиховима згуснутог значења и пуноће:

„О Србијо плачи на коленима. Затим устани и скочи, у своје руке поврати цркву, тврђаву, светиње олтара и главну кулу, царство и судбину…”

И на овом злослутном стиху:

„Оде Лазарева глава на Косову равном и пропаде царство, згасну слава. То од Скопља Бугарин црни по Косову равном блато стреса љубећи победу срамну. Држи се, Србине! Чуј урлик беса Хајдук-Вељка који васкрсава и снагу обнавља. Држи се храбро!…”

Ко ће најбоље него песник препознати учинак другог песника. Милутин Бојић Оду одмах преводи уз помоћ једног српског војника, а белешке уз њу дело су Николе Томазеа, још једног Италијана песника. Ода је цела штампана, белешке скраћене, а риме прошаране белинама: празним местима. Ревносни ратни цензори изоставили су делове уперене против аустријског и немачког цара. Нарочито онај део у коме песнике пева:

„Хабсбуршки џелат, стари убица немоћних и слабих, кољач нејаке дечице и жена, старкеља блудна којој кроз ноздрве црви на гомиле врве и већ се смрдљива, са трепавица и браде, крмељива и балава душа слива, бегунац што се тетура и мучи, кога твој мач проби на Церу, у Ваљеву, у Гучи…”.

Избегао најгоре: просечност и досаду

Прошао је век од када је испевана „Ода народу српском”. У међувремену, често се учини да је писац заборављен, и овде и у свом завичају. Отуд овај скромни покушај да се име Габријела Д’Анунција отргне од заборава, да се осветле дело и живот необичног човека и уметника, својевремено овенчаног славом и почастима. Уз име Габријела Д’Анунција иду свакојаки епитети. Како га све нису звали: декадентни уметник, естета, врач, геније, ратни херој и политичар, женољубац, смеони аеронаутички пионир…

Непоправљиви романтичар, чинио је све да избегне „оно најгоре: просечност и досаду”. Лагодном животу претпоставио је авантуру. И то какву!

Само што је израстао из кратких панталона, момчић вичан перу објављује књигу поезије Први стих. Убрзо исписује и књигу Нова песма. Но, тек збирком новела Девичанска земља улази на велика врата у свет литературе, али и монденски свет. Опијен је скандализовањем малограђанског лицемерја и бурним полемикама. Сплеткарење је и његов хоби. Томе пре њега нису одолели ни Бокачо, Вајлд и Пруст, зашто би он? „Уколико некоме причаш на уво, биће спремнији да ти поверује”, говорио је. Похађао је најбоље школе. Књижевност и философију студирао у Риму. Мада у литературу улази као песник, славу су му, ипак, касније донели романи. Међу поетама високо рангиран. У италијанску поезију унео дашак европске декаденције, естетику и шарм ирационалног. Пажљив са речима. Стихови одишу чулношћу и новим ритмом. Необично музикалан, говорио је да италијански језик поседује мелодичност, да се може такмичити са великим вагнеровским оркестром и усадити у наше душе оно што само музика може.

„И поезија је музика”, каже Д’Анунцио. Све ће учинити да, бар у његовом случају, тако и буде.

Принципи романтичног родољубља

Више од наставе, студент књижевности ужива у својој песничкој слави и чарима римског аристократског друштва, где се његов темперамент и избирљивост добро уклапају. У двадесетој години оженио се једном војвоткињом, Маријом Ароуин. Невеста ће брзо искусити да његова плаха нарав и необузданост нису никаква гаранција за срећан брак. Петнаестак година касније, на прагу праве зрелости, Габријеле Д’Анунцио сусреће жену свог живота, славну глумицу Елеонору Дузе. Снажна осећања подстичу креативност. Уз велику уметницу и заводницу, он доспева у своју зрелу фазу, овенчану плодним стваралаштвом. Љубавна и креативна радионица песника сада је пресељена у вилу „Копончина” у Сетињану. Он живи лагодно, утонуо у луксуз, његову другу природу. Уз репутацију ренесансног господина добро пристаје заводљива дива Елеонора Дузе. Надахнула је многе његове редове и подстакла драмска дела. Нижу се: Ђоконда, Глорија, Франческа да Римини, Јоријова кћи, Брод, Федра..

Инспирисан својом љубављу према славној глумици, написао је прве три књиге Похвала које се сматрају круном његове поезије. Али лагодан живот има цену. Задужен до гуше, песник бежи из Италије у Француску. Тамо пише више драмских текстова на француском, а на његову драму Мученик из Сан Себастијана (1911) Клод Дебиси компонује музику. Ратна труба чује се до Француске. Песник-патриота се враћа у Италију 1915. да учествује у рату против Аустрије. Задивиће његова храброст. Песник је и витез, прекаљени борац. Прошао готово све родове војске: пешадинац, морнар, авијатичар. Међу његовим подвизима прочуо се лет над Пулом 1917, а годину дана касније легендарни подухват назван „поруга из Бакра”, када је потопљено неколико аустријских бродова укотвљених у истарским базама. Највећу славу донео му је, ипак, неустрашиви лет дуг хиљаду километара, када је надлетао Беч. Мало је недостајало да слава војника помути славу песника. Из рата излази као победник, окићен једном златном медаљом за храброст, пет сребрних, једном бронзаном, и многим другим одличјима.

Незаборавно освајање Ријеке

Рат је завршен, али не и за песника.  Д’Анунцио креће у сопствени бој. На челу је „Ардита”, групе добровољаца са којима јуриша да одвоји Ријеку од Југославије и дарује је Италији. И, гле чуда, Ријека је освојена, лако, без проблема, али Италија одбија великодушну понуду свог песника. Неће његову махниту ријечку републику.

Модерни ускоци, предвођени неустрашивим и сулудим песником, успевају да привуку неколико италијанских трговачких бродова који дају будућност републици: новац у благајнама. Прочуло се. У Ријеку масовно стижу авантуристи, уметници, боеми, избеглице, бегунци…

Опијен урнебесом, песник проводи бесане ноћи уз песму и музику. Забава не престаје. Д’Анунцио сваког јутра чита поезију и прогласе са балкона, сваке вечери је концерт, а затим ватромет. Потрајало је осамнаест месеци. Када је нестало вина и новца, а музика утихнула, стигла је напокон италијанска флота. Испаљено је неколико пројектила на градску скупштину, али нико више није имао снаге да се брани. Био је то крај махните ријечке републике (коју је Италија касније, ипак, припојила).

Песник се 1922. повукао у самоћу виле „Карњако” у месту Гардоне Ривијера, на језеру Гада, коју ће озрачити својом луцидном природом и претворити у светилиште поезије, уметности и хероизма. Две године касније додељена му је титула принца од Монтеневоза. Необични Италијан доживео је и успон Мусолинија.

У почетку му је наклоњен. Није избегао баналност по којој власт заводи и гази генијалног човека. Али, одолео је моћнику. Не остаје му дужан. Против њега ратује пером, својим најјачим оружјем. У својим писмима, он упућује саркастичне речи и клетве Дучеу и режиму.

Мусолини, притајен, не делује отворено да умири гнев песника. Завиди поети, хероју, љубавнику, човеку велике културе. Дарежљивошћу покушава да ућутка песника или бар да ублажи његове жаоке.

И фашисти зазиру. Уочи марша на Рим блокирали су песника-пророка у његовој вили. Д’Анунцио отворено мрзи Хитлера. Зове га Атила, а Дучеа упозорава: „Пази, чује се да си склон Немцу!”

Не скрива бес због пакта између Италије и Немачке. Није доживео Хитлеров поход на свет. Умро је 1. марта 1938. године.

Према неким изворима, од излива крви у мозак, према другима био је то „пад са балкона у присуству власти”. У сваком случају, Д’Анунцио је био стар, неосетљив за оно што се око њега догађа.

За историју књижевности можда и није најважније на који је начин песник напустио овај свет. Важнији је његов литерарни тестамент. После Д’Анунцијеве смрти, тек 1950. године објављена су његова сабрана дела.

Двадесетак година касније изашла је из штампе и његова преписка са Мусолинијем. Д’Анунцио је данас у Италији готово заборављен, а његове позоришне представе се ретко изводе. Код нас је недавно објављен његов роман Недужан (у преводу Мирјане Ђукић-Влаховић и Тамаре Влаховић), у коме Д’Анунцио најављује оно што ће се у свету догађати наредних векова: осека сваковрсне љубави и аморалност. Како је будућност брзо дошла!

Онима који сумњају у велики дар заборављеног песника, упућујемо речи Џемса Џојса:

„Сматрам да је у XX веку три писца природа обдарила највећим даром: Д’Анунција, Киплинга и Толстоја.”

Преводи

Непотписан превод „Оде народу српском” објављен је на Крфу 1916. у Српским новинама. Четири године касније Бојићев млађи брат Радивоје открива да је превод дело славног српског песника Милутина Бојића. Било је још покушаја да се стихови овог пријатеља српског народа преведу, препевају. Зна се да је у ратном логору у Лигурији (Кастело ди Гава) група аустријских заробљеника, пореклом Срба, превела песму, уз пропратно писмо захвалности њеном творцу. Превод никада није пронађен. Били су то преводилачки „рани радови”. Данас се „Ода народу српском” чита лако, и у њој ужива, захваљујући изванредном преводу Драгана Мраовића.

 

(novipolis.rs – Бела Драганић)

*текст први пут објављен 2015. године

***

Gabriele D’Annunzio:
Одa српском нaроду /Ode alla nazione Serba/  

Какав то крик непрестани
недра планинска пара?
Какав то вапај заумни
потреса густе шуме,
дах леденим рекама
гуши, немир у изворима ствара?

О Србијо Стефанова,
о краљевство Лазарево свето,
крви девет Југових синова,
земљо Миличина плача,
ти знаш: опет су разапели
Цар Душановог Христа,
на свако дрво оголело
твојих шума, на сваки кам голи
твојих планина мрачних,
стопала и колена су му здробили
ударцима ногу, проболи
му бодежом груди,
не киселицом од вода сирћетних,
већ са густом жучи изгрушаном крви
уста му света напојили нељуди.

Хабсбуршки џелат, стари
убица немоћних и слабих,
кољач нејаке дечице
и жена, старкеља
блудна којој кроз ноздрве
црви на гомиле врве
и већ се смрдљива, са трепавице
и браде, крмељива и балава душа слива,
бегунац што се тетура и мучи,
кога твој мач проби
на Церу, у Ваљеву, у Гучи,
који се нагутао воде са Дрине
мутне, тражећи прелаз спасоносни,
и батргао жестоко у Сави
док се Хајдук Вељко поносни,
дрско смејао на ветру
оштром као некада неготинском
везиру, а твоја звона
звонила Христу и твоји попови
грмели са Бановог Брда
над Београдом белим од искона.

Хајде народе Марков, храбар буди!
Имај срце јако, срце челично
пред судбином! Ти си, ох људи:
располућен, подељен цинично
на два дела, на два трупла
крвава, као на кули
што погођен би Хајдук
Вељко. Сећаш ли се њега?
Располућен посред стомака
паде. Ширoке груди
прекинуте у појасу
падоше, одлелујаше у локву
димну. Лежаху Херкуловске
бутине тог див-јунака
раскречене, лежаху доле
посвећене. А из
гркљана поклич се расу:
“Држи се храбро!” Жуч из поцепане
јетре шикну: “Ти се држи
Србине!” Из утробе што пржи
такав ропац се проломи: “Храбро се држи!”

Тај ропац чула вила.
Све твоје горске виле.
Све твоје са урвина виле
чуле команду што пуче,
а ти је чу и јуче.
Чује је земља тврда,
неће три године зазеленити.
Чује је над облаком небо,
неће три године роса чиста пасти.
Шта мари, о ратници?
Глава Свеца Србије,
лобаља Лазарова блиста
не само у Ситници,
већ у свакој реци. Ево рже
велики коњ Шарац
Марков, и буди се јунак
тресући своју црну косу.

Цар Душан стиже из Призрена,
израња из Марице мутне
Вукашин, диже се са Косова
јато од девет јастребова.
И кличе бијела вила
с врха Рудник планине,
над Јасеницом што тече мила,
кличе и призива од Тополе Ђорђа
што одмара ослоњен на рало.
“Где си сада Петровићу Ђорђе?
Које рујно вино пијеш?
О чему сањаш? Зар ме не чујеш?
Где си мрки сељаче?
Где су војводе твоје?
Где војвода Милоше,
Јанко и поп Лука?
A Алекса? A Ђурђија? A Миленко
од Мораве? За софром
ли седе? Вола ли заклаше
па наздрављају и песме поје?
Пију ли у славу Христа
да им помогне? Пију ли редом?”
А на погачи налик на медењаке
ипак пише: Христос побеђује.

Али, ту нема места за јунаке.
Кључа крв витезова
коњу до стремена,
до стремена и до мамуза.
А крв до колена
гази пешак, и до појаса,
и дави се кад падне потрбушке.
Жене сред крвавог блата
преврћу мртве, не могу
сина да препознају или сестра брата.
Сви су крвави, сви једна рана,
као на Косову пољу
девет синова Југ-Богдана.

Више надутих тела Дунав носи
него ли ишчупаног корења
што не зна куда да избаци,
набујали Вардар се ваља,
Сава је вена исушена
што гргоће кроз теснаце,
та белина што беласа у вече
пена је Tимока, а Дрина
брза је кланица што тече.

Хајде Петровићу Ђорђе, говедару
од Тополе, хајде пробуди се и позови!
Поведи са собом своје јунаке:
мудрог Јанка и беснога Васу.
Поведи са собом своје хајдуке
што играју над врховима
мачева. Вељко, ево сада,
бедара и прса се лаћа
и спаја их као некада,
а унутра јетру жучну враћа.
Хајде, хајде свињари Божји !
Мишарска олуја, ево сада,
кроз јармове Шумадије
стару победу вије,
сеје ново семе.

Нека друга стада ћеш гонити
пред собом, друге дивљије
чопоре, другу још гору
стоку, друга утовљена
крда, гадна људска племена.
Сећаш се?

Говорили су дедови
некад седећи за софром:
“Гле покварено Бугарче, црна сина,
што и данас нас лови
због кришке хлеба и чаше вина
и комада овнујскога меса!”
Није ти зарад хлеба Бугарин црни
и није због гутљаја вина,
и није због комада меса мека,
већ да би све узео на крају,
све да би теби узео на крају:
земљу, име, дах, беоњачу
ока, лик човека,
зато тај Бугарин црни сада
тебе прати и напада
са леђа, у крста те убада.

Тројицу их имаш, а са Бугарином црним,
три кукавице снагом се размеђу сада.
Али, пази да ти јетра остане цела,
дабогда, о касапине стада.
Заузеше Смедерево град стони,
заузеше такође и град
бели, Београд, престони,
у ватреном паклу:
од Липара до великог Врачара,
свако брдо поста пећ врела.

Заузеше Лучицу, па такође
Ћуприја паде, па обадве
напунише широм,
широм језовитом обе бачве.
Напунише Плану старцима
ослепелим, женама дојке
режу, а осакаћена деца
пузе да брашно лижу.

И Сопот претворише убице
у јадне своје касапнице
сецкајући у њима свето
месо (о Крститељу!), а олтар
крвава трпеза им бива:
ишчупаше језик попу,
а на њему остија жива.
Али из Берчиорова спази
Румун са очима милоснице,
са лицем као од воска,
како плове низ Дунав у Кошаву
надуте Швабе, испливавају мртве убице,
на тисуће по сивом Дунаву
измећу Рама и Дубравице,
између Сипа и Текије мртваци.

Под Текијским брегом
што прашти као бакља од смоле,
гроздави швапских телеса.
Место где се једе није више Лапово,
већ гомила трулежи. Није Тривуново
воћни брег: то је гомила
црва што ври. Чујеш, Враново
гозба је за гавране, а Вујан за лешинаре.

О роде Краљевића Марка,
сабљом рачуне поравнај старе.
Под Оршавом где се зла вода
завлачи, сада се срећу псине
Бугари и Швабе, балега и изметине.
Заузеше прелазе и пролазе,
заузеше их, а ми наше заседе
држимо. Пали Ужице и Раља,
заузеше и Струмицу и Врање,
и Краљево заузеше и бију
села и градове, зидине и урвине,
и где ли оставише више костију
него камења, више лобања
него белутака. Заузеше и зидине
Ниша одевеног у црнину,
јао, света Србијо, у одоре
црне обукла си болне куће
где се зараза шири попут море,
и смрад са врата бије.

Заузеше и древно Скопље
(јао, света Србијо, плачи),
дом који у славу Бога
саградила си од камена,
а ту је и тврђава, чувар сенима
Цара Душана Силнога.

О Србијо, плачи на коленима.
Затим устани и скочи и у своје руке
поврати Цркву, тврђаву и светиње олтара,
и главну кулу, Царство и судбину.
Обоји зелени ток Вардара
као Нишаву и Влашку,
обоји Вардар као Власину
чију мочвару већ си претворио
у глиб смртни за Бугаре.
А Тимок, о народе Ђорђев
који оца свога светом руком
закла да роб не би био.
Тимок обоји у вечност,
у вечну гадост
од извора до ушћа
и све до дубока миља
у име твојих силованих жена
чија част је на обалама оскрнављена,
у име твоје деце на коце набијене
и ко из праћке избачене,
у име изгорелих, у име попаљених,
што бакље беху запаљене.

Паде Лазарева глава
на Косову равном и пропаде
царство, згасну слава.
То од Скопља Бугарин црни
по Косову равном блатом стреса
њушећи победу срамну.

Држ’ се, Србине! Чуј урлик беса
Хајдук-Вељка који васкрсава
и снагу обнавља. Држи се храбро!
Ако хлеба немаш, мржњом се засити,
ако вина немаш, мржњом се напоји,
ако само мржњу имаш, сигуран можеш бити.
Не сакупља у планини праве
вила, нит корење туца,
да би видела ране твога срца.
Ти не војујеш за ране твоје,
већ на смрт за олтар свети –
војујеш за огњиште своје.
Ако поклекнеш, устани, полети,
ако паднеш наузнак, устани,
ако посрнеш, устани па се брани.

Тако је клицала своме роду вила
с високе планине, вила
тако кличе и у војну зове.
О Србијо, храбра буди! Мржња ти је
узданица, мржња ти је храна
и оружје за твоје синове.
Бој се још бије код Кочана
и битка се води у Пироту,
у Тетову је велика кланица,
и на Бабуни између двеју литица.
У Ражњу је твоја коњица,
на газу Извора пешаци су твоји,
на Глави твоје жене изгладнеле
са ножевима и секирама.
Мајке се боре у јатима
са дететом на грудима
и пушком уз образ, или су на колима
што их волови љути вуку
труднице или су у седлу са два
пиштоља као велика Љубица,
гавранима црним слатка посластица.

Какав то смех пуче
као удар силни надланице?
То је смех Хајдук-Вељков
са вучје му вилице.
Шта он види? Бугарина црна
како губи својих тридесет динара?
Швабу премрлог коме падају
гаће док се предаје са страхом у души?
Перјаницу ли види тиролску
старога крвника кога кашаљ гуши
и дави старачко пражњење?
Или тријумф Мурата прешлог у немачку војску,
султана евнуха са широким појасевима,
како потеже ђорду масну?
Шта ли види, па се подругује
гадовима и кукавицама, шта ли види?

Види, види педера под круном,
види дрипца што би Цезар да буде,
свег премазаног азијатским помадама,
како отима од Јулија Цезара
кревет краља Никодема сама!
Опипај твојим рукама
тврдим ту врећу стару
зла и сала, о Вељко, ту врећу
сланине и ту ђубретару.

Цезар Бугара црних,
као Симеон, тај ли је,
као Калојан од Преслава,
то ли је Кобург копиле?

Ти који држиш оштрицу
међу зубима, хајдуче, ако кубуру
хоћеш да држиш у руци,
посеци ми ту кукавицу
реским својим смехом,
исеци га као печеницу,
зачини га онда мошусом,
циметом и лавандом.
Тако удешена ћеш га послати
скопским блудницама.
Нека га твоја поруга прати,
нека га твој смех цепа и пљушти са висока
по твојима као ватра жестока.

О Србијо, чија краљица беше
милосна Ана Дандоло и што даде
Урошеву краљевску вену
Буонделмонту за жену,
чуј: победа је латинскога рода
и доћи ће као слобода.
Она је чиста бела девица
(ни твоја вила јој није равна)
лакша од твоје виле
дивље што босих ногу
пред непријатељским четама
плесаше на копљима банова.

Гласници су зборили
од Прилепа Марку: “О господару,
око царства се гложе.
На коме је царство сваде, се велможе.
Зову те на Косово равно
да пресудиш на коме је царство.”
Неко повика: “Латинско је царство.
На Латинима је царство.
Јер Рим им даде царство.”
Слава Јединоме, хвала Господу
на Косову ће Латини са тобом
сутра да се заједно боре
под крсташ барјаком
док Шваба: “Моје је царство”,
мрмља, “јер се ратна срећа окреће”.
Сутра ће са Латинима бити
њихова велика чедна девица.
Већ су крв своју измешали
са твојом у Валандову, светиње
прве. Сада се Велес црвени
од њих, а Црна се румени.
Међ роговима Бабуне
отпор не може да сатруне,
а у Прилепу вера се распламсава.

О Румуне курвинског погледа,
шта тако буљиш у пределе трава,
двоумиш се између опасности и плена ?
А ти кукавни Грке пошвабљени,
што осећаш драме прљавих мука,
зар не чујеш топ Деде хајдука ?

О притворни Дачанине, ти се дичиш
славом латинскога имена,
а достојан ниси ни имена
варварскога што ужасно беше,
нити си чист од азијатске
губе што са тебе још лепи,
дакле, када ћеш рат почети?
Када ће Трајанов стуб
чији се кам претвори у плам,
к теби доћи да те поведе
као стуб Божији од облака
у Етаму водећи синове
Израиља ка пустињи
мирној кроз воде раздвојене?

Али и ти, Грчићу, меркаш.
Одавно су мртви твоји одметници.
Ено диже се и Буково
и пљује на тебе са костурнице.
Предајеш се. Нећемо те купити
ни за прљаву драхму.
Челиком ћемо тебе исплатити.

Време је, време је. Ноћ плача
пада. Над свима
лебди закон ватре и мача:
то је искушење највеће.

Обазривост је срамота, сумња
пораз јесте, одмор је злочина пошаст,
кукавичлук се речју празном размеће,
а оклевање је пропаст.
Италијански роде, буди строј
оштар као неки клин,
строј што се пробија,
као римски троугао цепа и разбија.
Италијански роде, буди фаланга
чврста, збиј фронт свој,
фаланга жестока што лети
као један човек у бој.
Италијански роде, буди снага
краљевског орла тог
што туче крилом, кљуном
раздире, канџама граби врага.
А Бог је један: наш Бог.

ИЗВОР: Минимални дневници

—————

8.11.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.