АКТУЕЛНО

Биљана Живковић: Мати Харитина – Срби да се боре за своје светиње!


Говори игуманија Пећке Патријаршије, мати Харитина о вери, прецима, о Космету
Над нашим Косовом и Метохијом је ореол. Земља је то Господња. И наша света земља, а цела Метохија – метох хиландарски. Земља благодатне молитве, натопљена српском крвљу – каже мати Харитина

фото: Биљана Живковић

Рођена је у селу Избенице у општини Варварин, данашњем Расинском округу. У Пећкој Патријаршији је од 1962. године, скоро цели свој век. Срце мати Харитине бди над душама и животима монахиња у Пећкој Патријаршији. Брине о сваком камену, цвету, сваком делићу наше светиње. У својој скромности, иако је више од пет деценија овде, каже да она није игуманија, већ намесница патријархова и настојатељица светиње. Помало уморним кораком, после вечерње службе, обилази древну порту, сагне се и купи отпале гранчице, поред степеница. Брине се да влада савршен ред и поредак, и то показује својим делом. Када све преконтролише, обиђе мајсторе, провери како ради млекара… и да ли су радници из штале добро вечерали, тихо се повуче у своје одаје. Последња. Прва је на јутарњој служби и литургији, иако гази осму деценију.

фото: Биљана Живковић

Лишће је одавно опало. Порта беспрекорна. Трава уредно покошена. Стари дуд, који је пре седам векова посадио Сава Други архиепископ, рачвајући се на четири стране – дрема. Иза цркве манастирске је гробље. Уредно. Овде се иста пажња посвећује и живима и онима који то нису. На гробљу, осим монаха и монахиња су и прве жртве албанског терора. Млади људи, девојке, искасапљени… у Пећи. У Пећкој патријаршији почивају први мученици наше ратне епопеје на Косову и Метохији 1999. године. Девојке, Марица Мирић и Олга Новаковић из Белог Поља код Пећи, масакриране су. Такође и Славољуб Радуновић, младић из Пећи. Искасапље је у својој кући и у деловима, у џаку испоручен је мајци Јулки. Јулка скрхана је остатак живота била у манастиру и сахрањена је поред сина.

На први поглед, утисак је да је мати Харитина затворена, озбиљна, помало резервисана. Дакле, не баш пуно расположена за мирјански свет. Знамо и зашто… много тога су сестре Пећке патријаршије протуриле преко своје главе у протеклих 20-так година. А… сада су саме. Осим, што им свако јутро долазе, према утврђеном распореду и благослову владике Теодосија, свештенослужитељи епархије Рашко-призренске, који службују у оближњим црквама: свештеници из Митрополије: отац Ранђел Денић, млади јереј Никола Станић и отац Небојша Секулић из Истока. Самоћу им развејевају и поклоници, јер нису Срби заборавили своје светиње. Они то показују сваког дана. Има и странаца, туриста из Немачке, Француске, Чешке, В. Британије, Русије, Италије… Шпаније… али и војника који су у међународним војним структурама. Дођу у униформама, гледају… и оду…

У Пећку патријаршију је са својом прородицом, по традицији, стигао свештеник из Аустралије, Петар Божић. Служи у граду Ђилонгу, код Мелбурна, али сваке године долази у Србију. Све купи за Славу у Пећкој патријаршији. Тако, каже, понесе  најтоплији благослов. Има мати Харитина времена за сваког госта. А млада монахиња Арсенија има благородно срце да све угости.

Мати Харитина седи сада са нама у пријемној трпезарији. Гледа некуд замишљено. Говори о временима некада и сада, о Србима у тим временима.

Велике су разлике у оном некадашњем комунистичком добу, рецимо, 50-их, 60-их, 70-их година, и овом данашњем. То се огледа, у првом реду, у односу према вери, духовности, начину живота, односу према породици, у скромности… Све оно што се дешава у једном друштву, држави, гибања, немири, ратови, све се то преноси, пресликава на манастире, на црквени живот. Данашњи, савремени човек, живи вратоломно. Мало времена има за ближње, мало обзира према окружењу. Сада могу да иду у цркву, нема забрана, као у време комунизма, али ово време мрака, н.с.п им се испречио.

Ми, монаси, дали смо Господу завет послушања, скромности, сиромаштва, одрицања од самовоље, смирености. То су основна правила, којих се држимо.

фото: Биљана Живковић

*Ви сте били у Пећкој патријаршији у време комунистичког једноумља. Како сагледавате то време?

Човек би најрадије да се не сећа неких времена и људи. Сећам се, бахатости и суровости људи, који су са поносом говорили како су комунисти, како им је Тито императив у животу, изнад породице, изнад свега, о Богу се није смело отворено причати. Упадали су у наше келије и претварали их у „своје собе”. Људи са петокраком, или у црним мантилима вршљали су светињом, узимали, отимали собе монахињама. Бездушно су нас избацивали. Уселили су се наш конак. Својим присуством у светињи уносили су страх и стрепњу. Скрнавили све чега су се дотакли. Ми смо, мада веома младе, само Божјом милошћу, добијале снагу да издржимо то тешко доба. Уносили су све и свашта у манастир, раскалашно се понашали, као да је светиња – хотел. Ходали су лети у шорцевима и атлет мајицама. У порти возили бицикле, рекреирали се, кикотали. У време Божића, Васкрса, наших слава, намерно су доносили партијске заставе и њима витлали по светињи. Жалили смо се тадашњем патријарху Герману. Он се трудио да нам помогне, колико је то било у његовој моћи. Ипак, нашао се неки излаз, хвала Богу. Патријарх је тада из Призрена повукао протосинђела Десимира Влатковића, тадашњег професора Призренске богословије. Овде је протосинђел Влатковић, био „кустос” Патријаршије и служио је редовно литургију. Нашу највећу светињу су хтели да претворе у музеј, у нешто што је „давно умрло”. Ипак, надмудрили смо их. Отац је овде, као „кустос” редовно служио литургију, живео је у светињи, било нам је много лакше. Овде је примао посете. Али, био је лошег здравља, па смо му помагали у богослужењу све што смо могле. Тада нас је било 25 монахиња и све смо дисале једном душом. Није било лако. Нисмо имали довољно соба, понекад ни хране. А ти комунисти, у највећем броју случајева, били су Срби. Брзо су се они одрекли Бога, лако су потказивали своје сународнике, навлачили невољу и освету комуниста на породице оних који су долазили у цркву. Шпијунирали су их и ноћу.

*Да ли су комунисти одузели земљу Пећкој патријаршији?

Све што су могли они су уграбили, земљу, шуме, део манастира… А нама су оставили оне њиве, које су биле удаљене од манастира 20 километара. Пешачиле смо и по 4-5 сати, имали смо два коњића и шпедитер. Штеделе смо животиње, нас нисмо. Земља је овде посна, сува, па смо по ноћи морале да заливамо. Радиле смо на нашим њивама, производиле кукуруз, пшеницу, поврће… тако смо се прехрањивале. Наше најближе комшије Шиптари су нас, када је био најтеже замењивали, рекли би нам увече: „Идите код наших жена, ми ћемо вам заливати башту”. Биле смо им захвалне. Тако је било све до 1990. Шиптари су радили у баштама, њивама. Срби нису желели да раде на манастирском имању.

У комунистичко време никоме није било лако. Човеку је било тешко, нечовеку лепо. Верујте, било нам је лакше тада са Албаницима. Они су ћутали и радили. Када уђу у светињу, показвали су поштовање. А наши Срби су псовали, свађали се међу собом… Поготово, у време када се градио велики конак. Ти радници, који су стигли по директиви Београда из источне Србије, псовали су и скрнавили светитеље, цркву, манастир… ми смо се, због тога, плашиле за судбину конака. Изгорео је убрзо, пошто је био изграђен, 16. марта 1981. године. Срби неимари нису светковали ни Велики Петак, ни Васкрс. Ништа им није било свето. Били су у својој, а не у туђој светињи, радили су и веселили се за Велики Петак, најтужнији дан. Шиптари нису тада радили, из страха од Бога. И данас, после све наше Голготе, рата, уништавња, паљења светиња, када нас у граду сретну стари Пећанци албанског порекла, кажу: „Ми бисмо дошли и сада да помогнемо, али не смемо. Немојте нам замерити, морамо да чувамо децу, унучад… Ово су страшна времена”.

Дају стари Пећанци тајно прилоге за светињу. Неки нас сретну, поздраве и кажу: „Ми смо стари Пећанци. Ово што је дошло, то нисмо ми.”

Разумели смо се.

Било је међу њима честитих и добрих људи. Сећам се, када би долазили да раде, прво су питали и записивали наше празнике и на тај дан нису радили. Било је тако од 50-их… до краја 80- их година, а онда се све, што је било иоле добро – сурвало.

фото: Биљана Живковић

*Кажете да је било пуно искушења приликом изградње конака у Пећкој патријаршији.

Када смо обнављали стари конак, желели смо да га Срби граде за своје потомке, да осете колико је то вредно, да се тако уграде у светињу. Када је изгорео 1981. сумњали смо да су то урадили Албанци. Има међу Албанима и оних који су желели да запале нашу светињу, можда су били плаћени за то. Све нам је изгорело, архива, документација, списи… Сећам се, тадашња фирма-извођач „Обнова”, имала је уговор са СПЦ да све изгради и да нам само дају кључ. Дође, тако камион са грађевинским материјалом, или неком другом робом за наш нови конак, а они су уништавали или крали – оно што припада светињи. Срце нас је болело. Радницима смо уступили наше поткровље да га користе за конак, а они су све што су нашли у поткровљу покрали, чак су и секиру украли, скинувши је са држача. Били су то Срби из Врања, Лесковца, Пирота и наше околине. Била је са њима, руководећи кадар, извесна Марија-Ј.Јуца. Драги Боже, та жена нам је учинила много зла! Све је радила да нашкоди Пећкој Патријаршији без имало скрупула, као да је дошла са таквом директивом. Направила је стравична дуговања, велику штету, а ни дана није одговарала пред законом. Тражили смо правду. Нико нас није удостојио одговора.

*Ви сте овде довољно дуго да можемо да кажемо да сте срасли са светињом. Монаштво које су данас на КиМ, много је више од чувара светиње и молитвеника? Шта за вас значи Пећка патријаршија?

Ми знамо историјску, духовну и моралну величину наше светиње. Непроцењива је! Њена важност и улога у нашем трајању су немерљиви. Ако тога нису биле у довољној мери свесне прошле, нити данашње европеизоване генерације, биће свесне оне генерације које ће доћи. Колико је значајна, довољно казује чињеница да су овде на овом светом месту похрањени наши најзначајнији архијереји, патријарси… Седиште архиепископије и патријаршије, цркву Св. Апостола, подигао је архиепископ Арсеније Први. Уградио се и наш свети отац Сава. На једном месту толико духовне и људске величине, која је задужила цео род, нема нигде на свету. Ми то чувамо и чувале смо својим животима. Питам се понекад, ко кога штити, пре бих рекла да наши свети оци, који овде почивају, штите нас. И наша Богородица пећка и Данило Други, Арсеније први, и Сава Трећи, архиепископ Никодим, Макарије Соколовић… патријарх Пајсије, патријарх Јефрем… дугачак је списак. Поједине фреске обновио је чувени српски сликар из Хиландара, Георгије Митрофановић. У црквама Пећке патријаршије, која је маузолеј српских архиепископа и патријарха, сачувано је више мермерних саркофага, од којих су неки знатне духовне и уметничке вредности.

*Још памте одбегли Срби из Пећи 16/17 фебруар 2004, када је на КиМ уништено на десетине наших светиња, када је горело све што је било православно? Како сте успели да преживите те паклене дане?

Кренула је хорда на нас 16. фебруара. Било је језиво… Чули смо претње, пуцње, ужас, ломљаву, жамор, псовке. Било је око три хиљаде албанских вандала и злочинаца, а нас 23 монахиње са нашом игуманијом Февронијом и још три искушенице. Биле смо спремне да све изгинемо за наше светиње. Псовали су нам мајку српску урлали, палили около. Море мржње. Ми смо тихо појале, Богу смо се молиле и Богородици пећкој. Не знамо колико смо дуго стајале у цркви и певале, и нисмо осећале страх, само жарку жељу да сачувамо својим телима светињу. Да она остане. Италијанска војска је дошла да нас убеђује да је набоље да напустимо манастир. Рекли су нам јасно да они не могу да нам гарантују животе и да не смеју да користе оружје, такво је било наређење. Тог дана је одлука била преиначена. Припремили су камионе за нашу евакуацију. Рекле смо једногласно – не! Све смо биле спремне да страдамо. Са нама је тада био владика Јоаникије, који је по распореду, служио код нас. Хорда се све више приближавала и све гласније урлала. Када је требало да развале врата, италијански војници су их упозорили, да ће искористити сва средства и расположиву муницију, ако било шта покушају против Пећке патриајршије и монаштва. Прво су зверски урали, потом су се утишали, и после извесног времена, почели су да се разилазе. Хвала италијанским војницима. Они су једно време били изоловани, без хране и воде. И ми смо, такође, више дана биле одсечене од света. Све смо делиле са њима. Они су нас помагали су у лековима, било је старих и болесних монахиња. Даноноћно су нас чували. Никада нећемо заборавити доброту Италијана. Као да је у једном моменту, када је на нас мржња насрнула, у свима њима планула Христова љубав и неустрашивост. Оно што Христос споји у љубави, вечно је и неуништиво. Увек ћемо им бити захвални, молимо се за њих, њихове породице…

фото: Биљана Живковић

Како сада живите? Нема нашег народа, у Пећи је свега четворо Срба, а све их је мање и по селима.

Тужне смо, тешко нам је у души, када дођу Божић, Васкрс, наша Слава, нема Срба. Најтеже нам је било за Васкрс 1999. године. И онда када смо Бадњак палиле само са италијанским војницима. Са Италијанима смо славиле и сваки Божић православни, и све празнике све док су они били овде. У Пећи скоро да више нема Срба. А оно што је стало, само четворо наших сународника, питање је када ће они тако усамљени и изоловани – отићи. Ако неко од протераних Срба стигне у завичај, дође да би продао своје имања, куће, њиве… Најгоре је што они дедовину продају шиптарима, ми за то не дајемо благослов. Како да прихватимо са радошћу оне Србе који су шиптарима продали своја имања, а да при том нису морали. Има много таквих случајева. Многи су могли да остану. Све су продали, па потом још добили од тзв. шиптарске власти некакве пензије, а пред светом то „власт” на КиМ представља као повратнике. Дођу неки Срби да би обавили уносну трговину. Тако чине медвеђу услугу честитим Србима са КиМ. Тешко нам је када то гледамо. Знам Србе који су Шиптарима у бесцење продавали имања, 150 евра по ару, а нису хтели да продају својим сународницима. Касније су их сналазиле велике невоље.

*У Пећкој патријаршији је свакодневна литиргија. Иако живите у опасном окружењу, свештеници редовно долазе.

У нашем манастиру непрекидно тече молитва, више од 30 година је свакодневна литургија. Чак и када су биле ратне околности, увек су наша Црква и патријарх налазили начина да не останемо без свакодневног богослужења. То много значи. Тако су нам долазили и живели са нама и Богу се молили монаси из Црне Горе са благословом митрополита Амфилохија Радовића. У току рата, и после рата, свештенство и монаштво Црне Горе служило је овде 10 година. Били су са нама, када смо преживљавали најтежа искушења. Затим су се организовали свештеници из Београда, и увек је долазио и остајао неко од њих, по распореду који су они правили. Обично су остајали по недељу, две. Најчешће нам је долазио свештеник Радивој Панић. Ово му је била друга кућа.

Потом је владика Теодосије одредио свештенство које служи у околини, тако да нам свакога јутра долазе јереји из оближњих села или Пећке митрополије. Иначе, имамо блиске односе са манастиром Високи Дечани, када год нам нешто треба, Дечанци дођу да нам помогну. Тренутно је 20 монахиња у светињи, и три искушенице. Са нама је увек једна медицинска сестра, а долазе нам и лекари из Београда. Много је старих и болесних монахиња, треба их неговати, а мало оних који би да дођу и остану у нашој великој светињи. Били бисмо Богу захвални да нам дође подмладак.

*Шта поручујете нашем народу?

Моје срце их зове и наше монашке молитве их призивају да се врате на наше Косово и Метохију. Свима нам је тешко, али лакше ћемо све невоље пребродити, када смо заједно. Да се заједно изборимо за наше светиње и земљу отаца. Србима ће бити боље када се освесте, постану свесни да смо као народ ништа без корена, без свести о свом пореклу и завета Светог Саве. Над целим простором Косова и Метохија је ореол, то је света земља, а метох Хиландарски – јесте цела Метохија. То је Господња земља. Земља благодатне молитве, натопљена српском крвљу и жртвом према свом роду, прецима. За то су гинули Лазар, Милош, Мусићи… зар да препустимо некрсту- Христов крст вековима освештаван српском крвљу… због тога су ницале најлепше светиње којима се данас диви цео свет, попут Високих Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке… због тога само овде цветају и миришу божури. Нема Србима мира, ни спокоја, док се себи не вратимо, а онда ће нам Господ помоћи и вратити све што нам туђин отима. Ако су неки са Косова и Метохије и издали себе, свој народ и своје претке, да се покају, да своју децу уче да знају ко су, ко су им преци. А они који су продали имања, а нису имали разлога, нека им Бог опрости.

фото: Биљана Живковић

Отац Дионисије

Наш отац Дионисије био је пожртвован и далековид. Служио је код нас у комунистичким временима до дубоке старости. Деца су га много волела. Довољно је било да га виде и одмах би се окупила око њега као пчелице, где год да се појави. Деца су, потом, долазила у Пећку патријаршију, крадом од родитеља безбожника, и молила га да их крсти. Кршатаво их је са сузама. Такође, знао је ноћу из кревета да устане и да посећује болесне, да буде уз њих, молећи се Господу. Одлазио је свима који су га звали. Нема  данас таквих монаха.

Чудо крштења

Десило се то 1989. године. Свратила у светињу добростојећа породица из Београда, која су се враћала са летовања. Водили су двоје деце. Старији дечак се по уласку у цркву одвојио од родитеља, гледао фреске, саркофаге, и кренуо до продавнице. Тражио је да му купе крст. Мајка му је рекла да он не може да носи крст, јер није крштен. Дечак је заплакао. Питао је мајку: „Зашто ме ниси крстила”. Она је била збуњена и потресена. Потом је почео да плаче и млађи син, постављајући јој исто питање. Одједном је ухватила обојицу дечака за руке и грубо их извела из цркве. Деца су и даље плакала.

Пришла сам и питала је зашто не крсти децу. Објаснила сам јој да нама не треба никакав новац, да су потребне једино свеће за крштење. Дечаци су крштени у старој капели код времешног оца Дионисија. Питао је монах младу жену и њеног мужа, да ли би се и они венчали у цркви. Пристали су. Када се све лепо завршило, млада жена нам је рекла да је она унука свештеника из Саборне цркве и да јој је заборав Господа био камен на срцу. Сада ће моћи деди да погледа у очи.

Биљана Живковић

Биљана Живковић

——-

17.11.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

  1. ТЕОДОСИЈЕ НИЈЕ ВЛАДИКА ОН ЈЕ КА РИСТО РАДОВИЋ папски унијат ЈОНЧИЋУ ЈЕДИНО ЈЕ ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ КОСОВСКИ МЕТОХИЈСКИ ВЛАДИКА ПРОЋЕРАН ОД БЕОГРАДСКИХ унијата ИСТО КА НАШ ДОЖИВОТНИ ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБСКЕ РАДОВАН РАШО КАРАЏИЋ ПОЗДРАВ ЗА ГОСПОДЂУ КАРАЏИЋ И ЋЕРКУ ЉИЉАЊУ И СИНА САШУ СССС

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.