АКТУЕЛНО

Аустроугарски злочини над Србима у Араду и гробља српских интернираца – Ни мртвима не дају мира


Злочини Аустроугарске државе над српским заробљеницима током Великог рата у румунском делу Баната. Логор био оличење патње. Сваки трећи заточеник није преживео. Мучили их жеђу, тукли до смрти. Οпштина Арад одлучила да преуреди два гробља српских интернираца.

Српски заробљеници у логору Арадска тврђава/Фото: Википедија

Поводом 100 година од почетка Првог светског рата, општина Арад у румунском делу Баната је одлучила да преуреди два гробља српских интернираца, који су умрли од 1914. до 1918. године у логору Арадска тврђава, где су били заробљени по налогу аустроугарских власти. Овај логор је превасходно био намењен за Србе прогнане са простора тадашње аустроугарске провинције Босне и Херцеговине, затим из Краљевине Србије и осталих српских крајева, а било их је заточено око 15.000. Међу заробљенима је био и мали број Руса и других словенских народа.

– Логор у Араду је био саставни део једног огромног геноцидног система замишљеног и примењеног од бечког војнополитичког естаблишмента са јасним циљем да се физички ликвидира српски народ. Стожер читавог тог система за масовно етничко истребљење Срба, била је мрежа концентрационих логора у БиХ и Хрватској, Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији, Аустрији и Румунији. Из те ирационалне мржње двојне монархије изникао је и логор у Арадској тврђави као царска институција за прогнане Србе – писао је Владимир Ћоровић у својој „Црној књизи“, где је описао смернице тог бечког плана.

Непосредно пред почетак и током Првог светског рата, преки војни судови осудили су на смрт и побили велики број Срба цивила, док је војска убијала без суда. Генерал Оскар Поћорек, заповедник БиХ, иначе, понемчени Словенац и велики србомрзац, основао је по налогу из Беча, помоћну милицију, злогласне шуцкоре, несрпског порекла. Шуцкори су имали неограничену слободу да се обрачунавају са Србима, да их понижавају, пљачкају, пале им куће, да скрнаве и пале цркве и манастире, па чак и да их убију, а да за то никоме не полажу рачуна.

Срби су довођени у Арад железницом и улицама града спровођени у тврђаву и бацани у казамате. Само једне недеље по подне, како је записано, „доведена су 274 политичка заробљеника из Дубровника, Шибеника, Сплита и Задра, те су интернирани у граду“. У Араду су им најпре дали неке војничке просторије за пребивалиште, где су трпали по 80 људи. Како је број заробљеника растао, пребацивани су у подруме да спавају по тројица на једној сламарици. Услед очајних животних услова, и услед изгладњивања, избијале су разне заразне болести, пегави тифус, масовно оболевање од туберкулозе. Дневно је умирало неколико десетина људи свих узраста, деце, жена, одраслих.

Познати српски новинар Радивоје Марковић, чији је стриц страдао у казаматима Арадске тврђаве, записао је:

– Сабијени у подземним мемљивим ходницима где не допире светлост, интернирци су се гушили у неиздрживом смраду. Зими, држали су их у леденим просторијама, на бетонском поду од чега су им се смрзавале руке и ноге. Ампутирањем удова много је логораша, посебно малолетних, обогаљено. Мучили су их жеђу, везивали око штапа и тако уквржене тукли на мртво, стављали им гвоздене окове, силовали жене.

Срби су с почетка добијали само по једном на дан храну. „Месо“ се састојало од глава, црева, џигерица, гркљана, неочишћених репова, и доста пута од метиљавог и црвљивог овчјег меса. Изгладнели, људи су често купили храну са сметлишта, јер су оброци били апсолутно недовољни да им надокнаде трошење организма.

– Логор у Арадској тврђави је био оличење српске патње. Велика су злостављања чињена без обзира на узраст интернираца, мучили су их жеђу, тукли су их до смрти, стављали у окове, жене силовали. Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видео и упамтио то је мртва мајка са живим дететом у наручју. То се не да описати – записао је лекар др Брандуша, који је своје писмо послао мађарском посланику у парламенту.

Према подацима Српске православне цркве Св. апостола Петра и Павла у Араду, из 1925, око 4.317 Срба интернираца умрло је од 1914. до 1918. у Араду. На расправи пред дивизијским судом, која је трајала више недеља у Темишвару, дознало се да је један армијски официр „поднео војном министарству пријаву, у којој је оптужио председника војног суда Чајку и аудитора Сахтера за разне злоупотребе и злочине.“ Они су „због увреде части, злоупотребе власти и претње“ осуђени само на годину дана тамнице и на деградацију, док су вешања Срба и убиства и даље трајала.

И дан-данас се ехо тог злочина над Србима затвореним у Арадској тврђави пре 100 година снажно осећа међу Србима у Румунији и Србији.

Два гробља 

Неколико стотина интернираца помрло је од средине 1914. до почетка 1915. Сахрањени су на градском гробљу „Помениреа“ у Араду. То место је обележено и постоји мали споменик. Друго интернирско гробље је поред тврђаве, на обали Мориша. То је масовна гробница за око 4.000 српских страдалника, која је дуго била запуштена.

Истребљење

Према информацијама објављеним у арадском зборнику „Зиридава“ број 10. из 1978, кроз арадски логор у периоду од 1914. до 1918. године прошло је 15.000 Срба. Њима је, како је забележено, „претила опасност од потпуног истребљења, посебно после избијања епидемије пегавог тифуса“.

Арад, почетком прошлог века

Логор Арад – Тврђава

Логор Арад – тврђава, чији је пун назив гласио: Царски и краљевски интернирски логор у Араду (Kaiserliches und Königliches Interienirungslager in Arad), био је први логор за Србе у Аустроугарској, уједно најближи Србији. У њега је и пре првог војног упада аустроугарске војске у Србију, већ 10. августа, почело одашиљање интернираних цивила као „политичких сумњиваца” из Босне и Херцеговине и Хрватске. Те догађаје описао је историчар Владимир Ћоровић (1920, 1996) у својој Црној књизи као један од интернираних интелектуалаца из Херцеговине.

Први транспорт стигао је у Арад 17. августа, где су их сместили у тврђаву крај реке Мориш. „Кад су транспорти учестали и број интернираних достигао 5.500, даване су им најгоре и најрђавије просторије, буквално речено прави казамати. Људе су смештали у смрдљиве и мемљиве, никад од сунца огрејане тунеле, где су често спавали на влажној земљи и уђубретеној слами” (Ћоровић 1920, 1996).

Врло брзо су им се придружили и интернирани Срби из аустроугарских офанзива у Поцерини и Мачви крајем 1914. године, а и касније. Процењује се да је „само крајем 1915. у Арадској тврђави било заточено између 11.000 и 15.000 српских интернираца” (Божидар Панић и сар. 1994). Међу њима било је много деце, жена и стараца. Сви логораши били су одмах изложени принудном раду. Како описује Ћоровић (1920, 1996), „морали су тако, примера ради, вући песак из Мориша, шест километара далеко, да наспу улице, и то без одмора и на највеће празнике, тако и на сам Божић… многе од њих присилише, да раде по фабрикама и пустама угарских магната, а добивали су за то осим стана и рђаве хране само по 50 хелера наднице на дан… у октобру 1914. издана је наредба, да сви интернирци, не изузимљући ни свештеника, морају војнички вежбати…” „Нечистоћа је у таком простору и збијености била ужасна, тако да су инсекти просто гамизали на све стране и доприносили… да се не ублаже патње заточеника… Појавише се убрзо најпре срдобоља, па црвени ветар, а онда тифус стомачни и пегави, tuimelitis ternbilis, како су га звали сами заточеници.

Заробљени Срби у јужном делу Арадске тврђаве

Људи почеше умирати најпре на дан по два-три, а после у масама, док једног дана број не стиже на 48! Често су, у помрачини, по читаве ноћи лежали мртви и болесни и живи и здрави заједно. Грозничави су се често, кад би дрхтали, увлачили у сламу, где су ослабели и заборављени и неопажени умирали, те би их тек трећи, четврти дан налазили по задаху. Мртваце би онда на гомиле трпали у кола и вукли у гробље” (Ћоровић 1920, 1996).

Шта се збивало у овом логору описали су Божидар Панић и сар. (1994), арадски Срби и Румуни, на основу нађених докумената и сведочења очевидаца и преживелих логораша: „Зими, држали су их у леденим просторијама, на бетонском поду, од чега су им се смрзавале руке и ноге. Ампутирањем удова много је логораша, особито малолетних обогаљено. Мучили су их жеђу, везивали их око штапа и тако уквржене тукли на мртво, стављали им гвоздене окове, силовали жене.”  То стање видео је један румунски лекар, др Брандуша, и запањен шта се у логору догађа, рекао свом пријатељу адвокату Штефану Чичо Попу, посланику у угарском парламенту: „Ово није логор, ово је пакао!” Овај посланик је крајем 1915. године интервенисао у угарском парламенту и код владе „у одбрану 15.000 Срба које је заробила аустро-угарска војска почетком рата и интернирала у Арадску тврђаву”, што је Чичо Попуа могло стајати живота, „јер су мађарске новине започеле кампању против њега, тражећи ‘конопац за саучесника Срба’” (Панић и сар. 1994).

Црква Светих Апостола Петра и Павла у Араду/Фото: Б. Требјешанин, Политика

Логораши су сахрањивани на три гробља

У „Горњем гробљу”, данашњем градском гробљу „Етернитатеа”, сахрањени су велепоседник Јовановић, свештеник Џабић, две непознате Српкиње из Босне које су мртве изнете из сточног вагона, и остали, укупно 16 преминулих. После забране градских власти да се гробље за „лојалне грађане” не би за кратко време напунило интернирцима, формирано је „Долње гробље”, данашње градско гробље „Помениреа”, на којем је, према списку јереја Уроша Ковинчића из 1921. године, сахрањено 469 људи (Архив Србије 1921).

Због ширења заразе међу слободним грађанима тражено је да се мртви интернирци не носе кроз град, него да се сахрањују у самој тврђави, те је крај обале Мориша ограђена бодљикавом жицом једна парцела и створено још једно „српско гробље”. У Арадској филијали Државног архива Румуније Панић и сар. (1994) пронашли су део полицијских извештаја о помрлима у логору. Према том документу у периоду од 23. августа 1914. до 3. марта 1915. умрле су 1.034 особе, док је за нешто дужи период од
23. августа 1914. до 25. марта 1915. године В. Ћоровић (1920, 1996) изнео бројку од 1.772 људи.

Коначан број уморених у Арадској тврђави од 1914. до 1918. године до сада није утврђен, али постоји још један значајан податак. „На једној литији која се чува у српској православној цркви Светих апостола Петра и Павла у Араду извезен је следећи текст: ‘Ова је литија сачињена црквеним дохотком године 1925. Дарована у славу Божју и за вечити спомен 4.317 Срба мученика интернираних у Арадском граду умрлих год. 1914–1918’. Према казивању старијих Арађана овај податак о броју умрлих потиче од Арсенија Илића, тадашњег председника Српске православне црквене општине у Араду, који је преко везе пратио кретање умрлих интернираца” (Панић и сар. 1994). Ако се упореде наведене бројке пострадалих Срба до 1915. године (1.772) и ове записане на црквеној застави (4.317) из 1918. године, онда се друга бројка може узети као тачнија, јер се у каснијем периоду због глади и опште исцрпљености смртност логораша повећавала.

У поменутом списку сахрањених на „Долњем гробљу” које је сачинио Урош Ковинчић уписани су логораши оба пола, већина сељаци – ратари. Најстарији међу њима био је Јаков Вујичић из Невесиња (Херцеговина), који је имао 101 годину, а најмлађи Тома Спремо из Завидола (Херцеговина), који је имао само једну годину.

Према сведочењу Божидара Панића из Арада, етнолога и истраживача српског културног наслеђа у Румунији, са којим је Хронограф имао прилику да разговара 2009. годинесва гробља српских интернираца у Араду намерно су препуштена зубу времена, пропадању и вандализовању од стране румунске државе, која је чак и аутопут изградила у непосредној близини гробаља, како би тешки камиони који ту непрестано пролазе што пре урушили надгробне плоче и уништили сваки траг да су ту некада почивали побијени Срби. Данас је ту новоподигнуто спомен-обележје које је општина Арад подигла захваљујући залагању државе Србије.

Спомен-плоча у Братислави

Комеморација у оквиру Арадске тврђаве у Граду Араду у Румунији и код спомен обележја на градском гробљу „Поменириа“ у Араду поводом обележавања 101. годишњице од страдања српских интернираца у логору у Араду у Румунији, 2016. године/Фото: minrzs.gov.rs

Марко Лопушина, Новости / Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914 – 1918, Географски институт „Јован Цвијић” САНУ / Хронограф

———–

19.11.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.