АКТУЕЛНО

Милош Лазић: ЛИЦИТАЦИЈА ИСТИНЕ – За злочин у Добровољачкој 1992. још нико није одговарао


Ни после 26. година од страдања 42 припадника ЈНА у некадашњој сарајевској Добровољачкој улици нема судског епилога

 

  • Тужилаштво БиХ наредило ново отварање истраге против пет лица у предмету злочина у нападу муслиманских формација на војнике ЈНА познатим под називом „Добровољачка улица“ 1992. године
  • У ратном хаосу после масакра недужних војника ЈНА у Сарајеву 1992. случајно створено и једно пријатељство између Ратка и Адмира
  • Ратко Каталина, пуковник устиче: “Чекам бар истину, ако не и правду”

Недавно је саопштено да је Тужилаштво БиХ наредило ново отварање истраге против пет лица у предмету „Добровољачка улица“. Наведено је да је Тужилаштво донело одлуку по свим жалбама у предмету „Добровољачка“, а њом се ван снаге ставља наредба о обустављању истраге истог Тужилаштва од 17. јануара 2012. године

Али, поводом обележавања 23 године од злочина у Сарајеву, тамошњи медији су изнели податак да је том приликом погинуло, а не убијено, седам припадника ЈНА!?! А убијено је 42 по подацима ЈНА, именом и презименом.

Колико ће жртава тог масакра остати кроз деценију-две, не зна се.

Понижена истина

Кад је 1. марта 2010. године на лондонском аеродрому Хитроу лишен слободе Ејуп Ганић по потерници већ увелико непостојеће СР Југославије, демонстрирали су студенти пред факултетом, али и испред амбасада Србије и Велике Британије у Сарајеву. Због свог омиљеног декана, јер су сматрали да академик Ејуп Ганић те 1992. године није окрвавио руке (а ако су и пале две-три капи, није страшно: догађало се, људи смо). Мустафа Церић иступио је у знак протеста из извесне хуманитарне фондације Тонија Блера; реис ел улема није желео са лабуристом, разочарао га је, свеједно што није био на власти. Основани су и правни тимови. Дипломатија је скочила на ноге, ноте су летеле тамо-амо.

Ејуп Ганић и Мустафа Церић, два осведочена ратна хушкача

То би имало смисла да правосуђе Босне и Херцеговине није одмах након хапшења Ејупа Ганића 1. марта на лондонском аеродрому расписало своју међународну потерницу, како би му се судило за – ратне злочине! Свен Алкалај, тада министар иностраних послова, стидљиво је признао да његово министарство Ејупу Ганићу није издало дипломатски пасош с којим је ушао у Велику Британију. Али због тога није било протеста, нико се није бунио!

Босански академик, јастреб бошњачке политике, оптужен је због недела која су претходила и обележила почетак крвавог грађанског рата у Босни и Херцеговини. Српски аргумент за потерницу је оптужба за ратне злочине почињене са знањем и уз помоћ неких чланова (првог а већ ратног) Председништва БиХ, у којем је Ганић у то време био заменик председника, рахметли Алије Изетбеговића.

Злочин у Добровољачкој је најпознатији не само зато што је однео беспомоћне жртве (42 убијена, 73 рањена и 215 заробљених војника, али и цивила међу којима је било жена), већ што је тиме понижена и међународна заједница, иако се тих година углавном стављала на страну сецесионичких република у бившој СФР Југославији.

О том догађају својевремено је причао пензионисани пуковник, тада инвалид Ратко Каталина, један од рањених припадника ЈНА, који је само срећом успео да из тог пакла изнесе живу главу.

Све изгубљене наде

И тамошњу и овдашњу јавност ваља потсетити на истину да када се злочин сведе на статистику, жртве поново страдају. Јер, иза четрдесет двоје убијених и седамдесет троје рањених криле су се неиспричане приче о животу, надама, треперавим љубавима, породицама, рођеној и нерођеној деци, пријатељима, плановима… прекинуте рафалима бесмислене мржње.

– Зато се надам да ће правда коначно прогледати – уздахнуо је тада Ратко Каталина, пуковник у пензији, који је 3. маја 1992. године тешко рањен у колони што се разоружана, у пратњи припадника међународних снага и уз чврсте гаранције Председништва БиХ, кретала кроз Сарајево.

Колона возила ЈНА је прво заустављена а онда нападнута без повода и војници су зверски убијани

Седели смо у његовом стану у Новом Београду и причали о животу. Пред њим је била фасцикла препуна новинских исечака, сведочанство да је за непуне две године прошао кроз три рата: у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини. Тај “скор” немају ни војници много већих армија које иначе деценијама ратују около-наоколо ширећи светом „демократију“ и „свој стил живота“.

Исечке је прелиставао левом руком. Десна му је изгубила функције, једва је могао да је подигне са стола а да се не помогне здравом. То је „мала“ последица рањавања у Добровољачкој улици. Неки бахати припадник ТО БИХ пуцао му је у леђа док је лежао на тлу: дум-дум метак је прошао кроз тело и разлетео се испод пазуха. И живот му је једва спасен, ко је тада имао времена да мисли на руку. Насмејао се горко на неукусну шалу да је кум, наденувши му на рођењу 1942. године, име Ратко, можда нешто наслутио и „измалерисао“.

Распад Југославије затекао га је у Марибору. У Словенији је био са супругом и ту добио троје деце. Тамо су живели породичним животом, као на своме. До почетка краја. Из Марибора је прекомандован у Вараждин, где је преживео борбе до предаје касарне од стране генерала Трифуновића, када је пребачен натраг у Марибор, у своју ранију јединицу.

– Одатле сам преко Мађарске отишао за Београд. Али после неколико дана послали су ме у Другу војну област, у Босну и Херцеговину. Деца су му остала у Словенији.

У босанском лонцу

Муслимани, увелико признати као нација, имали су, уз Србе, највише интереса да сачувају Југославију како би свој национални корпус задржали унутар граница једне и јединствене државе. Испоставиће се, међутим, да разум нема никакве шансе пред лудилом политике.

– По доласку у Сарајево, као некакав орган безбедности, упознао сам се с актуелном ситуцацијом у граду, посебно међу војним лицима.

Сећа се случаја мајора Јове Дивјака, који је из магацина предао, можда чак и продао, камион оружја муслиманима, за шта је одговарао пред Војним судом у Сарајеву и правоснажно осуђен на осам месеци затвора. Чекајући позив да се јави на издржавање ове казне, дезертирао је из ЈНА и ставио се на располагање ТО БиХ.

Успоставили су, причао је, некакву сарадњу с министром унутрашњих послова Алијом Делимустафићем, који се такође, као и ЈНА, залагао да не дође до оружаних сукоба. Веровали су да је ситуација још под контролом, али напади на Србе говорили су супротно.

– У то време учестале су „рације” и нелегални упади у куће и станове Срба. О томе сведочи случај сина једног нашег официра коме су наоружани људи упали у стан и одвели га. Наводно, у станицу милиције, на испитивање. У то време привели смо и ми извесног полицајца који се данима врзмао око Команде. Кад, зове командир станице милиције Центар, захтева од нас да га пустимо. Може, али да се размени за оног младића, цивила. Почну они да се извлаче и да отежу. И коначно, када су га пустили, схватили смо шта је: он је био толико малтретиран и тучен, да су чекали да му мало зарасту повреде и повуку силни подливи. Па мог брата од стрица нашли су прекланог на каучу у његовом стану у Сарајеву. А то су била само два случаја од безброј.

Ратко је категорично тврдио да војска никога није нападала и да ничим није изазвала сукобе нити гранатирала град, на шта су се позивале бошњачке власти правдајући своје злочине.

Без знања МУП-а масакр војника се није могао догодити

– Команда армије је била стална мета напада. Јуришали су на њу, а тек кад је запретила опасност да им падне у руке, онда су наши с минобацачком ватром тукли простор око ње, штитећи Команду од упада. Али, ко познаје Сарајево, зна да се то здање налази у парку на Бистрику. бајка о гранатирању  је била пропагандна лаж која нас је пратила све време. Тврдим: војска није гранатирала град. Али, поводом тога, напали су Дом армије у којем су били један официр и два војника. То им је прва “ратна победа”. Ипак, најсрамнија је био напад на Војну болницу, у којој се до тад лечило на хиљаде Сарајлија. Тврдили су да су иза тих напада групице цивила, али знали смо да иза тога стоји Јусуф Пушина, помоћник министра унутрашњих послова, односно да се без знања МУП-а БиХ ништа није могло догодити!

Ратко Каталина само је један од десетина невиних који је задобио тешке повреде и ужасне трауме

Други „велики ратни успех” било је убиство двојице ненаоружаних војника 2. маја у неком бифеу: покошени су рафалом чим су крочили унутра. А, онда је генерал Кукањац из Војне болнице послао једну омању јединицу с капетаном Марком Лабудовићем на челу да извуче групицу ненаоружаних војника која се затекла поред Моста Гаврила Принципа. Њих су заскочили на брисаном простору: Марко је убијен, уз њега и шест војника, а сви остали су заробљени. Мртвог Марка Лабудовића су мрцварили прелазећи аутомобилом преко његовог тела.

Алија у џипу

– У суботу, 2. маја, на аеродром „Бутмир“ слетео је авион са Алијом Изетбеговићем, који се управо вратио с конференције у Лисабону. У граду је било нереда на сваком чошку, а паравојне јединице су оргијале свуда. Како је аеродром био под контролом ЈНА, па ако би била угрожена безбедност председника Председништва БиХ вероватно би кривица била бачена на нас, те је генерал Кукањац из тих разлога одлучио да га задржи, што је војска и учинила и безбедно га одвезла у касарну на Лукавици. Међутим, тај случај се исполитизирао, а Председништво је на сваки начин покушавало да докаже да је он, ни мање ни више, него – заробљен?!

Али, ваљда Изетбеговић није имао контролу над својима. Он је протоколарно био задужен за међународне контакте, а истински господари живота и рата у Босни и Херцеговини били су Силајџић и Ганић, двојица најмилитантнијих чланова.

Алија Изетбеговић и Милутин Kукањац у танспортеру у Добровољачкој улици у Сарајеву, маја 1992.

– У контактима с Министарством унутрашњих послова, приметио сам да су отворено омаловажавали Алију Изетбеговића, наводећи при том: “Ко га шта пита, ми одлучујемо о томе шта се ради у граду”, наводећи да би, ако би затребало, могли да га сутрадан приведу с лисицама! Уосталом, Алија је постао популаран тек када смо га задржали… Да није било тога, Ганић би преузео Председништво.

Моја Добровољачка

Извлачење Команде друге армије договорено је за недељу, 3. маја 1992. године, у шест по подне: договор су склопили Ејуп Ганић, генерал Луис Мекензи и генерал Милутин Кукањац. Утврђена је и маршрута којом ће се возила кретати.

– То је, заправо, била најобичнија селидба. А селили смо намештај, администрацију која није имала никакве везе с ратним плановима: пописне листе, требовања, реверсе, рачуне, папире… Али, није тачно да смо ишли ненаоружани. Свако је имао своје лично оружје. Једино што нисмо били у борбеној формацији, већ у обичној колони. Јер, кажем, то је била селидба. На само сат пре поласка, добио сам информацију да је пресретнута једна радио-веза. Реч је о наредби да се “колона мора напасти, разоружати и заробити, и да ништа не сме стићи у Лукавицу.” А знали смо ко је то могао да одлучи! Обавестио сам о томе генерала Кукањца, али одлука је била да колона, ипак, крене.

Ратко Каталина је био у возилу у другом делу колоне. На челу је био оклопни транспортер с Макензијем, Кукањцем, и Изетбеговићем, а возила УНПРОФОР-а су била размештена дуж саме колоне…

– Али, та возила су једноставно нестала и пре него што је Алија ушао у зграду Председништва. У први мах, нисмо били свесни да смо остали сами. У возилу нас је било четворица: возач Саша, мој заменик пуковник Бошко Михајловић, заставник Тома Дејановић и ја. Кад је колона застала, када се “насукала”, било је касно. Одјекивала је рафална паљба однекуд напред. Одједном, угледали смо пушчане цеви. Истерали су нас напоље и тада смо видели да је први део колоне отишао, али и да у близини нема припадника међународних снага. Избацили су нас из возила, разоружали и наредили да легнемо потрбушке на тротоар. У магновењу, успео сам једино Саши да кажем да скине бели опасач, јер су имали пик на војну полицију. Можда сам му тако спасао живот? Одједном, иде један, гази по телима, загледа, а кад је стигао до нас, наднео се над Сашу и пита га непогрешиво је ли припадник војне полиције? Онако, успут, ударио ме је кундаком у леђа: поломљени су ми кључна кост и три ребра. Памтим само ужасан бол. Застењао сам, и тада се огласио Бошко: “Што тучете јадне људе?!” То су му биле последње речи. Пуцао му је у главу, а мени у леђа, и отишао даље. Бошко је остао на месту мртав. Ја сам, по свему судећи, исто тако изгледао. Нисам могао да дишем, гушио сам се у својој сопственој крви. Спасао ме је Дејановић који је рану затворио својим и мојим првим завојем које је угурао у њу.

Масакр муслиманских хорди над ненаоружаним војницима ЈНА 1992. био је стравичан

Потерали су заробљенике даље, али Ратко није могао ни да мрдне. Памти да је видео како у другом делу колоне скидају људе до голе коже. Међу њима и Белог, односно пуковника Славољуба Белошевића.

– Мислим да би га убили да се ту није нашао извесни Чагар, Хрват, инспектор полиције: смиривао је ситуацију, преузимао контролу. Издао је наређење да се Белом врати одећа, а на молбу пуковника Белошевића, мене су одвезли у Војну болницу на Кошеву. Моје су отерали у логор, где су их мучили животињски. Нису гледали да ли је реч о цивилу или војнику, да ли је жена или мушкарац, које је вере или националности… Возио ме је неки Мустафа и све време ме је, онако рањеног, до изнемоглости шутирао по цеваницама.

Било је и честитих

Мисли да не би преживео да га у болници нису прихватили лекар Србин и две сестре Српкиње, који су га, ризикујући живот, “прошверцовали” на своје одељење за плућне болести.

– Проверавали су, али ме нису нашли. Ипак, трећег дана су ме пребацили горе, на последњи спрат, међу рањене официре из колоне. Било нас је десетак. Иако су сви били лакше рањени, психички су били сломљени. Причао ми је пуковник Љубинко Лукић да их је чувао војник који је сву ноћ репетирао пушку и говорио „Спавајте, спавајте ћетници.”. Ни овде није било боље. Иду Јукини ходником и распитују се за „ћетнике”. Хоће, говорили су наглас, да их кољу.

Другог дана помислио је да је крај. Више није могао да дише. Млади војник, Муслиман, на своју руку га је одвео у превијалиште.

– Лекар се побунио, али га овај дечко увери да сам “наш“, заправо, њихов. И како ми је скинуо завоје, тако је покуљала крв, и усирена и свежа, али сам бар продисао. Био је добар дечко, прави војник.

Кад се завршио рат, 1997. године, јавио ми се телефоном из Америке. Тек тада сам сазнао да се зове Адмир Буљубашић, да се иселио, и да је управо дипломирао на филмској Академији и намеравао да сними филм у којем ће искористити причу о Добровољачкој улици. Испричао ми је да је био војни полицајац у ЈНА, али да се болници нашао да би чувао некакав нови апарат за разбијање камена у бубрегу. А када се променила војска, само је скинуо старе ознаке и наставио да чува апарат. Испричао ми је да су му тог дана претпостављени саопштили да је ЈНА, у којој је и он био, од сутра – непријатељ. Он, је, рече, то сматрао за шалу. А мени и осталима у болници је, ето, ипак сачувао живот.

Ратко и Адмир: У највећем безумљу створено је пријатељство

Срели смо се и у Београду, у хотелу „Москва”. Био је уплашен, али сам га уверио да не мора да брине ни тамо, ни овде. Јер, био је добар човек и частан војник. Постали смо пријатељи…

Кад јавност сазна да смо живи – неће нас убити

Сутрадан, у болницу у Сарајеву, маја 1992. им је дошао у посету млађи човек и представио им се као орган безбедности Председништва БиХ, а по његовим речима, наводно га је послао лично Алија Изетбеговић, како би „сагледао ситуацију“ око убистава и рањавања у Добровољачкој?

– Одлучио је да разговара са мном. Почео сам да га убеђујем да су начинили грешку и нанели неизбрисиву љагу муслиманском народу. Још и да је он први који разговара с нама, а убедио сам га да би требало да пошљу новинаре како би се видело да се с нама добро поступа. Рачунао сам, ако јавност сазна да смо живи и где смо, бар неће моћи да нас побију. Заиста, следећег дана ујутру ето ти екипе ЦНН-а, с неком њиховом новинарком из Београда. Снимили су нас, у свет је отишла кратка информација. Нама – довољно.

После два-три дана, група официра у којој је био и Ратко Каталина, размењена је. Он је одмах хеликоптером био пребачен у Београд, на ВМА. Испоставиће се, у последњем тренутку.

Пензионисан је две године касније.

– И, ево, годинама чекам бар истину, ако не и правду. Надам се, и дочекаћу је, без обзира где ће се судити директним извршиоцима… али и осталима.

ДИВЉАШТВО И ПРИМИТИВИЗАМ МУСЛИМАНА- ВЕНЦЕ И ЦВЕЋЕ ЗА ВОЈНИКЕ БАЦАЈУ У КОНТЕЈНЕР: Ни 20 година од злочина муслимана у Добровољачкој не дозвољава се одавање поште жртвама и полагање венаца

Али, није им се судило, бар пуковник Ратко Каталина то није дочекао: Да срамота буде већа, Тужилаштво Хашког трибунала оценио је да је војна колона била „легитиман циљ“ у том необјављеном рату, упркос гаранцијама УНПРОФОР-а, односно међународне заједнице, шта год да се иза тог израза тада скривало.

А нова истрага и поновљено суђење? Што би рекао наш народ – „Већ виђено“.

Милош Лазић

Милош Лазић

* Милош Миша Лазић је био дугогодишњи истакнути репортер “Илустроване политике”

ИЗВОР: Између сна и јаве

———–

24.11.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.