АКТУЕЛНО

Драган Милашиновић: Мртви Оливер у живој косметској причи


„Упад јединица РОСУ у Северну Митровицу показао је да су снаге КФОР-а, односно НАТО-а, намерно обмањивале свеукупну јавност и данас је свима јасно по чијем налогу и у спрези са којим силама су представници НАТО-а лагали“

Александар Вучић, кинеском амбасадору, 23.11.2018.(1)

Драган Милашиновић

Време ће показати да ли је изговарање ове реченице  од стране актуелног српског председника,  као део државне поруке пријатељски наклоњеној великој сили, било тренутак отрежњења пост-петооктобарске Србије или само још једна од његових епизодних представа  у припреми народа за  коначно одрицање ове власти од јужне српске покрајине.  Историјско „НЕ“ какво је Србија умела да каже када „догори“ или још једна понуда Западу за цењкање око нечега што НЕМА и не може имати ЦЕНУ?

Узимајући у обзир резултате Вучићеве политике последњих година, вероватноћа за ово друго много је већа, али било би некоректно (па, ако хоћете, и крајње неаналитички) у овим условима потпуно искључити и прву могућност.

Углавном, све се одвијало као на филмској траци. У свега неколико дана прво је Србија непримерено дипломатски понижена у Паризу, затим је тзв. „Косово“ жестоко ошамарено приликом гласања за пријем у „Интерпол“, па је Харединајева влада одједном подигла царинске баријере на граници која по режиму не постоји, а онда је Вучић службено закукао о кршењу Бриселског и ЦЕФТА споразума, да би све добило епилог у нагло пробуђеној ревности  шиптарске парадржаве да разреши случај убиства Оливера Ивановића тиме што је на Север Космета убацила специјалне јединице РОСУ које су, уз максималну бруталност, ухапсиле четворицу Срба и одвукле их у затвор „високог ризика“ у Подујеву. Онај пети, најсумњивији, чији су се иницијали М.Р. од почетка доводили у везу са Оливеровом ликвидацијом, наравно, није ухапшен. Није затечен код куће…

Онај ко верује да је ово „случајност“ не би требало да губи време и даље чита овај текст. Нити сам ја аутор за њега, нити је он читалац за мене. А ми, који у „случајности“ овог типа не верујемо, идемо даље…

Дакле, господин М.Р. није ухапшен јер није ни требало да буде ухапшен. Да јесте, упад РОСУ на Север, иначе цртан у британској амбасади у Приштини, не би био оно што јесте – ПОРУКА. Порука неком важном у српском режиму. Не шиптарска, већ британска. И западна. У зависности од тога како ће та порука бити примљена зависи и како ће тећи наводна „истрага“, односно хоће ли, не превише тајанствени М.Р., бити ухапшен и оптужен. Тим пре што је у међувремену господин М.Р. постао и политички чинилац, са отвореним овлашћењима да председнику (Листе), ако се превише полакоми на привилегије функције, буквално и физички заврне уши.

Отуда, тој шиптарској „истрази“ не можемо веровати, без обзира што нико озбиљан никада није могао искључити да је Оливера убила српска рука. Уосталом, мету на његовом челу нису цртали Шиптари, већ српски режим и његови гласноговорници на Космету. Наравно, то не значи да они имају везе са чином ликвидације, али може итекако послужити за „преусмеравање пажње“ у овом, изузетно осетљивом, политичком тренутку. Енглези и Шиптари свакако нису ти којима се може веровати да ће Оливерово убиство разрешити објективно и непристрасно, баш као што звучи невероватно и да српски истражни тим за сво ово време није у истрази направио ни један корак јер га спутавају Шиптари на терену. У том смислу мртви Оливер постаје актер живе косовске политике једанаест месеци након што је сурово убијен.

ВУЧИЋ, НАТО И РОСУ НА СЕВЕРУ КОСМЕТА

Вучићеве речи на рачун НАТО-а, изречене у сусрету са кинеским амбасадором које могу, мада не морају, наговештавати промену курса никако не умањују његову одговорност за хаос и неизвесност коме су ових дана изложени Срби на Космету. Нити Дачићеву.

Прво питање које се намеће јесте да ли би вршљање РОСУ по Северу Космета, које је већ постало уобичајена појава, било могуће да Вучић није укинуо српску полицију  која је тамо деловала много ефикасније него, рецимо, у Новом Пазару? Свакако да не би. Нити би Тачи глисирао по Газиводама, ни Весељи градио по Брезовици…

Лажући узнемирени српски народ на Космету како његова сигурност није угрожена Вучић и његови љигави емисари, предвођени Вулином и Дрецуном, причали су тада да је Вучић, пре укидања српске полиције, од НАТО-а добио „усмене гаранције“ да припадници косовских специјалних снага неће улазити на Север. Шта у политици значе „усмене гаранције“? Зашто није инсистирао на писменим? И хоће ли неко сносити одговорност за погрешну одлуку из које проистичу проблеми које са РОСУ имамо данас (хапшење Ђурића, пребијање посланика Српске листе, хапшење ових четворице Срба, брутална појединачна привођења итд.)

 Дакле, онај ко је разградио српске институције на Северу најдиректнији је кривац за ову ескалацију и штету која по српски народ на КиМ из тога може настати. А то је актуелни српски режим, који почиње и завршава се Александром Вучићем.

 Слично важи и за однос са НАТО. Онај ко нам већ годинама прича како смо, баш захваљујући њему, онима који су нас гађали уранијумским бомбама постали пријатељ и партнер за уважавање, ко је потписао документе који НАТО трупама у Србији дају готово окупациона овлашћења, ко се пре само месец дана славобитно ширио поред генералног секретара Алијансе отварајући највећу НАТО вежбу у Србији икада(2) и објављујући како је договорено „брзо ступање у контакт“ са генералним секретаром у случају неких ескалација на Косову јер је НАТО једини гарант безбедности косметских Срба, сада нам саопштава како нас је НАТО све време лагао о кретању РОСУ. И ником ништа. Може ли то тако? Живи ли на Космету српски народ или заморчићи евро-атлантских експеримената актуелног српског режима? Докле ће Срби на Космету бити таоци њихових погрешних процена? И докле ће се њиховом трагедијом бавити сви ти љигави Дрецуни и Ђурићи српски политике?

Уосталом, како смо видели, најновију ескалацију на Косову форсира управо Рамуш Харадинај, коалициони партнер Српске листе и човек који је премијер постао српским гласовима? Имају ли право они који су за Харадинаја гласали, или то подржали (попут Вучића), данас да буду „изненађени“ догађајима који су логична последица њихове политике? И хоће ли, онима са Космета, бити одузете некретнине које су купили по Србији од тренутка када су постали Харадинајеви коалициони партнери? То није питање само за Вучића, већ и за све нас!

Но, пре тог питања мора се докучити одговор на једно битније. Да ли је најновије Харадинајево дивљање стварна ескалација или још један договорени циркус који треба да нам покаже како је Вучићева идеја „разграничења“ једина „разумна опција“? И да ли његове поруке Путину и Сију значе стварни заокрет и окретање традиционалним пријатељима или још један маневар у ценкању за Западом? Ако је ово прво свакако би га требали подржати, ма како ми било тешко да замислим себе како пишем нешто позитивно о његовој политици. Али, ваљда ће ми бити лакше ако видим неки помак.

МУЧЕНИШТВО И УБИЦЕ

И на крају, још мало о Оливеру, чијој мученичкој души злотвори не дају мира. Као последњи државни секретар у Министарству за КиМ Оливер Ивановић је, након истека мандата, имао адекватне политичке понуде, али он је сигурност Београда и офуцаних режимских фраза подредио непредвидивој косметској стварности. Одабрао је да се врати на Космет и дели судбину свог народа, нудећи му своју политичку визију. О исправности те визије свакако се може дискутовати, као и о свакој, али је њена принципијелност да је Космет недељива српска земља неупитна.  Због свог политичког рада био је прогањан, лажно оптуживан, хапшен и малтретиран, а на крају и убијен. Отуда његово убиство, без да лицитирамо ко су његове убице,  ни једног тренутка није била само обична смрт или проста ликвидација политичара који је некоме сметао, већ је у себи носило дубоки контекст вековног косовског мучеништва, које треба да нас подсети да је Косово наш корен и наша земља. Наша осовина постојања. Јер, никада и нигде Оливер се није одрекао истине да је Космет српска земља, као што су то многи чинили и чине. Ни пред Боигом, ни пред људима, ни пред Бриселом…

Зато је Оливер у Небеску Србију ушао као косовски витез нашег времена и зато, као православац и носилац косовског Завета, верујем да његова смрт мора имати последице за оне који су је изазвали, ко год они били. И земаљске и божије.

Зато, враћање мртвог Оливера у живу косовску причу, без обзира на формалне мотиве оних који су то покренули, и без обзира колико то тешко падало породици  може, Божијом промишљу и Вољом, бити много више од манипулативне политичке епизоде.

Када рзгрнемо шиптарско-енглеску мржњу и интересе и одбацимо лажи оних Срба који су продали веру за вечеру, можда ће истина о Оливеровом страдању постати далеко јаснија…

 

Драган Милашиновић

——–

Одреднице:

ИЗВОР: ЦЕОПОМ-Истина

———

27.11.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.