АКТУЕЛНО

СА КУСТУРИЦОМ У ЧЕТИРИ ОКА: Кроз историју Србија је имала само једног савезника – а то је Русија!


Фото: Д. Карадаревић

Кад ти саговорник на интервју дође хеликоптером, нормално је и да из тог висинског паноптикума почне и прича. Нашироко, па где оде. Једино што се може гарантовати – да досадно бити неће.

Такав је био и овај разговор са Емиром Кустурицом на Мећавнику, направљен на Дан републике, јубилеј претпоследње од свих почивших Југославија. Логично је и да буде започет рефреном из истоимене песме „Забрањеног пушења“: „Данас је дан, Дан републике и стара каже, Драгане, шути…“

– …скрати језик, могу те чути“. Дан републике! Нисам о томе размишљао, али сам један од оних који су до краја славили тај дан. Сећам се, једном сам га прославио са неколико другова – један од њих је Халид Бешлић, други је умро, трећи је постао опортуниста. Те Југославије су, како би Милорад Екмечић рекао, пропадале јер нису формиране „оздо“ него „озго“. А све што је направљено „озго“ нема гаранцију. Пример је и ова Европска унија чијем распаду управо присуствујемо. Како се ствари развијају, може да опстане само уз неки ауторитаран или тоталитаран режим, јер та наметнута идеја слабо ради међу народима. Нисмо ми знали, нити смо смели да мислимо до које је мере друг Тито био пробисвет, а притом функционалан пробисвет. Овде су често владали функционални пробисвети. И то је изгледа тај усуд да ти странац буде у кући. Зато је Милошевић за време своје владавине која није одговарала многима био оцрњен. Имао је ту идеју Николе Пашића, која је колико историјска толико и политичка, да му страни амбасадори не владају земљом. То је деголистичка теза са којом је у пракси најдаље отишао Милорад Додик. Докле ће, не знам, нека га драги Бог чува.

*Поменусте Милошевића?

– Милошевића су означавали као најгорег на свету, он то и јесте био, али Сименсу и корпорацијама које нису могле да нам приђу, зато смо и бомбардовани, јер није дозвољавао да му се ресурси арче. Узимање територија, ширење на сваки нови квадрат тржишта. Зашто њима смета Русија? Па зато што је то једна трећина светских залиха. Како они могу да остварују екстра профит и јачају локалне економије ако немају експанзију. Тај експанзионизам је код нас своју теоретску претпоставку имао у оном „Drang nach osten“. Оно што се нас посебно тиче је порекло речи Велика Србија. И Велику Србију су патентирали у Лондону. Она је настајала у расправи о обједињавању или распарчавању територија чији је историјски циљ увек био да се пресече руски утицај на Балкану. Ми смо 1876. објавили Турској рат и ослободили Ниш, Врање, а Енглези су били ужаснути. Само ратним доказом ми смо могли да стекнемо неку врсту аутономије, али без Руса који су дошли на два километра од Цариграда, то не би било могуће. И тада је почео разговор о томе како је боље пустити – „полудивље Словене “да стварају себи ту неку државу. Први светски рат нам је дао позицију коју смо касније изгубили, јер смо испали глупи и дозволили да нам „озго“ диктирају да идемо у заједничку државу са губитницима. У свакој од југословенских гарнитура, било краљевској било републиканској, ми смо замрзнули своју државност, а други су је на крају остваривали.

*Хоћете рећи да Југославије нису биле оригиналне творевине?

– Наравно. Оригинална творевина је била Кнежевина Србија. Версајска творевина није био израз и искуство које је требало да резултира истинском заједничком државом него је она наметнута. Ако су Хрвати и Словенци ратовали на другој страни, а постали део исте државе са победницима, то је морао неко у неком офису да испрограмира, да направи перцепцију будућности те творевине и да нам је наметне.

*Није једина?

– Изучавајући историју Балкана човек лако дође до закључка да је овдје била краткотрајна аутентична политика. Било је побуна, било је вођа који су, махом, убијани. Балкан је једно стрелиште на коме чим се неко појави, а појави се некада изнутра, али су их чешће доводили на власт, на крају буде стрељан. Што каже владика Николај, ми смо један нестрпљив народ који из нестрпљења чини невоље и заборавља своје великане, па их се касније сети. Ја бих додао да је то народ – дете које никако да одрасте и зрене и кад год је на прагу те зрелости нешто га врати уназад. Лепо Екмечић каже за Карађорђа: у тренутку када је требало да заврши српски устанак, прву српску револуцију и када је почео да уводи европске норме, схватио је да не може да савлада српски партикуларизам и непослушност војвода. Ни он, онакав колос и јунак, није могао да уведе ред у своју средину. Двеста година касније имаш исти проблем. Тај партикуларизам је врло тешко савладати. Њега није савладао ни Милошевић, ни Тадић, ни Коштуница, као што није успео ни Карађорђе, због чега је отишао у Русију и вратио се да погине. Код нас је раширена прича да га је убио кум, али, по историјским доказима који постоје али се крију, адресу његовог убице треба тражити у Лондону, где је касније скована и синтагма о Великој Србији.

*Испада да је овде једини континуитет дисконтинуитет?

– Тачно. И ако то не схватиш, ниси ништа схватио у нашој историји. Намонтирају ти друга Тита и он вешто испуни задатке, и на крају остаје забележен као успешан владар без дела!? .Једино успешно дело су му новонастале републике за које смо се, највећим делом, изборили ми! Пред крај рата 1944. њега је из дрварске пећине спасао од Немаца човек са шајкачом и кокардом. У том периоду се појавило још педесет разних војски – били су ту, између осталих, и словеначки четници и сви су мислили да могу нешто да ураде. А могао је да уради само онај који је имао добру везу са Ватиканом, односно са Лондоном. Постоји и податак да је ноћ пре бомбардовања Београда 1941. енглески отправник послова дошао код америчког амбасадора у и рекао му – сутра ће бити бомбардован Београд. Поставља се питање зашто Енглези то нису рекли председнику владе Симовићу, зашто нису упутили макар знак упозорења да ћемо бити бомбардовани. Као да неко континуирано зауставља наш развој. И Вучић тек кад скрене са Титове стазе, може извести Србију на прави пут. Време је наложило да се другу Титу коначно да отказ. Ко то уради, постаће херој!

*Кад год се нађемо, неки је белај са Милорадом Додиком. Прошли пут су га чешљали људи из СИПА, сад му прете због заставе у канцеларији председништва БиХ. Како вам изгледају његови први дани у Председништву БиХ и шта он тамо може да уради?

– Мислим да мој пријатељ треба да направи један специјални кишобран у бојама заставе Републике Српске, са танким и савитљивим жицама, а платно да буде, како су некада говорили шнајдери, дупле ширине. И када стигне на посао, он унесе у Председништво склопљени кишобран, а када уђе у заједничку просторију са колегама, онда га рашири, па се он претвори у заставу неслућених димензија. Кад крене на спавање у Источно Сарајево или у Бањалуку, покупи кишобран, и бог те веселио. Тако његове колеге, Бошњак и полу-Хрват грађанске оријентације, неће морати да базају по мрачним ходницима Председништва и саплићу се о барјак. Дакле, једно филмско решење. Ево ја ћу му такав кишобран поклонити за Нову годину.

*Метафорички, Додик вам је био минус на фестивалу у Венецији, Путин је одмогао у Кану. Да ли сте размишљали о томе како су вам политичка пријатељства, и то са онима који нису по вољи западном свету, коштала на уметничком плану?

– Нису. Човек не живи од тога што је доведен на црвени тепих. Када вам је неко одан пријатељ, то може бити само плус. Значи, Додик не може да буде минус. Још када знамо да је он наш последњи политичар који не дозвољава да му стране амбасаде и трећеразредни чиновници кроје политику. Утолико је он својим колегама у Председништву чудо. Они виде слободу под НАТО-ом, он је види у односу на прошлост и будућност, а и врапци на грани знају, како је говорио председник Милошевић, да смо слободу освајали и да нам је нико није дао. Ни у тучама с отоманским Турцима у 18. веку, ни с Аустријом у 20, ни са Немачком у Другом светском рату. Показало се, међутим, да је то освајање слободе било мање за нас, али више за друге, а наши најбољи синови у тој борби нису награђени. Илустрација за то је судбина Живојина Мишића, великог војсковође Првог светског рата који је због реченице: „Не дам своје војнике да гину за Хрвате и Словенце ”отишао у превремену пензију. А две Југославије су створене као компромис у којима су се, највећим делом, наши суседи Хрвати и муслимани борили на непријатељској страни. Без тако стечене слободе која му је донесена на тањиру не би данас Додиков колега Комшић могао пуних уста прво да узвикује ТИТО, нити би сада могао да кликће НАТО.

*А Кан?

– Што се тиче сметњи које су се појавиле на везама са Каном, оне нису нелогичне. Ја сам тамо опљачкао све што је могло да се опљачка и моја захвалност тамошњим селекторима је велика, али треба знати да тај фестивал, када сам ја тамо учествовао, није био шампионат света у филму. Тек у другој фази су манекенке постале једнако важне на црвеном тепиху као и аутори. У то време је филм третиран као уметност, данас је то тржишно пропагандни феномен. Тек када је на Златној палми написано “Chopard” (име познатог швајцарског бренда, прим. нов.) све је постало јасно. Данас је светски филм, како каже Ги Дебор, део „сакралног” исто као што се и фудбал, тенис, модне ревије сливају у левак који излази као ријалити-шоу. Тако да ја немам разлога да будем љут што нисам испунио спортска очекивања навијача. Нисам освојио трећу Палму. Међутим, вредност филмског редитеља се мери новом понудом за следећи филм и ја одох у Кину да правим нови филм, а не смем ни да изговорим колики ми је буџет. Као да ме прати онај срећни облак који је стајао изнад главе Џингис-кана за којег му је пророк рекао: „Бићеш срећан све док ти тај облачић веје над главом, то ти је знак наклоности с неба…”

*Иако сте многострук уметник, стално сте у некој политичкој орбити. Да ли је то ваш избор или то не можете да избегнете? Да ли би вам живот био лакши да сте се држали по страни?

– Ја сам човек аутентичног израза и то сам потврдио градовима, књигама и посебно филмом, тако да је одговор обрнут од оног који се очекује. Мени је управо јако помогло то што сам био такав какав јесам. Моје интересовање за политику није перверзне, утилитарне природе, него сам се њом бавио оним делом мог социјалног бића које је зачето у кући, за столом и у разочарањима мог оца, кога се дотицало то што је Насер прешао са руске на америчку страну. Њега је то погађало као што је погађало и мене све ово што нам се догађало. Ево да је којим случајем Дучић жив, и када би га ти питао зашто си се бавио политиком или Андрића шта ти је требало да будеш политичар, то је исто као што ти мене посредно питаш зашто се не бавим политиком!? Или ми приписујеш оно што се, рецимо, у Енглеској подразумева, да човек не мора непрестано да доказује своју исправност показујући средњи прст државним органима. Имао сам много разлога да и овима и онима покажем средњи прст, али нисам хтео од њих да узимам власт. То што од њих нисам добио оно што ми припада, то је њихова титоистичка политика која се изражава у њиховом сагласју са Сорошем, али мени је важније да живе моји пројекти него да брбљам и развијам погрешне дефиниције слободе.

*И шта вам је ово требало?

– Не перфект. Ја сам свесно дневничке записе назвао “Шта ми ово треба”, јер да је наслов био “Шта ми је ово требало” то би личило на крај процеса. Дон Кихот је протутњао светом, изазивао лавове на двобој, борио се с ветрењачама и на крају једва су га пријатељи смунџали кад је сметнуо с ума, одвели код сестре а он кад је ушао у кућу, рекао је: Ма, шта сам ја ово радио, ово је једна обична будалаштина. И онда се разболео и умро. Зато људи попут мене не треба да у плусквамперфект стављају своје идеје него да их држе у презенту, јер само тако можеш да се бориш и равнаш и с депресијом и са свим невољама које те снађу. Шта ми ово треба је једна егзистенцијална шифра и снага за све оно што сам урадио управо у том презенту.

*А какав је футур?

– Футур је филм у Кини и филм у Аргентини. Ево и римује се.

Фото: blic.rs, М. Цветковић

Коме сам се замерио

– У Србији се нисам трудио да се допаднем више него што је то дозвољавао добар укус. Посебно ми није пошло за руком да се свидим сорошевцима који имају дубоке везе са нашом данашњом државом, као што није било сагласја ни са лажним грађанима и распалим либералима као што је Чедомир Јовановић који је десет година лансирао лажи како је мени дато брдо на поклон! Та лаж је укорењена у јавно мњење Србије баш као што је и истина о шут-карти коју ми је доделила Весна Пешић био прави израз грађанске Србије чији су корени у службама западних сила. Упркос свему, Парк природе Мокра Гора је захваљујући Војиславу Коштуници и Борису Тадићу успешан доказ да и у Србији могу ствари да се поставе по високим стандардима западних принципа заштите животне средине.

Парк природе Мокра Гора и бројни фестивали који су се тамо десили и све то у комуникацији са државом, без разлике о којој је политичкој партији реч, потврда је те идеје и Мокра Гора је од недођије претворена у дестинацију. Што се мене тиче, довољно. А то што сам рођен у знаку мешалице и што сам замешао толики бетон а да нисам мешао малтер за постамент на који би после смрти неко ставио моју бронзану бисту, то је ствар мог карактера. Теши ме да је судбина одређена вредностима које не подлежу тренутном расположењу и да је, ипак, човеково дело његов главни адут. То што је Милунка Савић на крају завршила као чистачица, Живојин Мишић потпуно одбачен иако је био један је од највећих људи у нашој историји, говори више о богатству те историје и колико је Србија имала великана него о томе колико је небрига наша карактеристика. Ја ћу бити срећан ако ме сахране заједно са Мајом у нашој цркви на Мећавнику где се животни успех неће мерити количином фанова на сахрани, него дубином доживљаја који ће мерити уски круг пријатеља.

О Косову

– Косово је питање до неког новог одмеравања снага или, што би рекао Жика Павловић, „довиђења у следећем рату“. Моје искуство и историјска знања говоре да само оно што си у рату добио је твоје, оно што си губио у миру постаје туђе. Ако ми знамо, а то људи нерадо слушају, да је друг Тито крив за Косово, да је он забрањивао повратак Срба на Косово, а пуштао Албанце из Албаније да га насељавају, онда се морамо усредсредити на кључ тог проблема. Гледамо како се помаља велика Албанија. То ти је исто као што су 1876. или 1916. у Форин офису причали о неумитности спајања Црне Горе и Србије, схватајући потенцијал једног жилавог народа. Зашто то исто сад не би урадили с Албанијом. Позиција Србије је отворена и она је изложена свим могућим ветровима, а идеја о титоистичкој политици која се примењује тренутно годи, али треба видети где је и какав је њен крај у свету који нема своје ивице и који је отворен за један нови, врло гадан рат. На основу свих књига које сам прочитао, а није их мало, знам само једну ствар: кроз историју смо имали само једног савезника, а то је Русија. И не због тога што смо браћа него, између осталог, и што је то био њихов интерес. Свет више није исти и ту је нова шанса за даровите политичаре и у том простору између тих ватри Вучић би требало да одигра на карту коју му историја налаже. Имамо већ довољно искуства да не смемо да испаднемо глупи.

Идеални робови

– Један италијански писац је писао да Европа мора да се уједини и да се њени простори испуне афроазијском крвљу, јер једино тако без идентитета можемо да постанемо добри купци и добри робови. Чингиз Ајтматов у једној дивној књизи наводи како је Џингис-кан уобичавао да зароби једно читаво племе, издвоји мушкарце, скине им скалп, стави им тек одрану јарећу кожу на главу и гурне их у тундру. И ко тај пакао преживи, више ништа не памти и постаје идеалан роб. Тај исти концепт постоји у концепцији слободне Европе. На делу је одустајање од идентитета како би без питања могао да трчиш у продавнице белосветских компанија у којима више нема твоје јабуке. Нећеш ти у “Лидлу” твоју јабуку продавати, него ону коју ти он донесе. Твоју ћеш бацати јер ће бити три динара, као ове године.

Меси се хлеб за лапот

– У Србији сам провео доста времена а да ми никад нико није понудио да будем члан друштва филмских радника нити сам из српског буџета повукао иједан динар за своје филмове. Не дај боже да јесам, тек бих настрадао. Нисам ја оно што ти верујеш да ја јесам овде. Овде влада лапот. Хлеб се меси, чека се моменат ко ће ту погачу да стави на моју тинтару, а формирао се и леп ред оних који чекају да каменом распале преко челенке. Постоји илузија сваког јавног радника коме нешто не одговара у власти да он треба да преузме ту власт. Ја никад те илузије нисам имао, па сам због тога оптуживан да сам био добар са сваким режимом. Не. Ти су режими били добри са мном јер ја нисам претендовао на власт. Ја сам имао пројекте који су тражили разумевање државе и утолико су ови пројекти могли да буду завршени.

blic.rs, Ранко Пивљанин
ИЗВОР: ИСКРА
———————
10.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.