ДРУШТВО

Дејан Ђорђевић: ПРИЧЕ ИЗ КАЗАНИЦЕ – „Не може. Предаде се!“


Призренско-тимочки дијалект (јужноморавски говор) 

24. 

„Не може. Предаде се!“

Раније је било, к’д се роди мушко дете, сви укућани се радујев. Д’н’с је иста вајда, и од мишко, и од женско. Право да ви кажем, у млоги случајеви од женско родитељи имају поголему корис. Женско се раније млого неје сматрало. Рачуња се, туђа стреја. Одаде се, отидне у туђу кућу, и толко. Мушко си наставља домаћинство, преузне славу, не гасне огњиште.

У Танкосовци су се рађала све женска деца. Једино је Драгутин имаја мушкаре. Гледали су га ко две очи у главу. Добрила, Драгутинова домаћица га је негувала ко да је на министра син.

Купујеше му све најубаво. Премењујеше га. Радела је у вабрику, па му сашијеше чојано оделце, па бела кошуљка, ум да ти стане. А, што је право, и њин Горанча је бија дете за пример. У школу најбољи ђак. К’д прође у село, нема на куга да не назове бога. Да ти омили. Не су били млого имућни, ал’ што су имали улагали су у његову школу. И, он , заврши за инџињера. Работи неко време куде нас, к’д прошлу недељу , чујем, отишаја у Америку. Замислите, ч’к тамо. Овија његови већ окљекавели, изнемоћали, а куј знаје д’л ће се и врћа отуд. Отишеја за поголему пару. Овде га несу нешто ни ценили. Селско дете, поштено, нема кварну душу, не мож се уклопи с’с овија мангупи, и отишеја.

Ономад, у амбуланту, к’д вади крв, беше дошеја и Драгутин, да се провери. Питујем га: – Абре, чича Драгутине, исна ли је, да је Горанча отишеја ч’к у Америку, да работи? – Исна. Не може. Предаде се! Такој ми одговори, ко да му неје мерак.

Дејан Ђорђевић

12.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић