АКТУЕЛНО

Aнонимни дописник из Косовске Митровице: Мој град херој постао је град мафије, страха и криминала…


Косовска Митровица – Од „града хероја“ до града Вучићевих батинаша и криминалаца

Пише: Становник Косовске Митровице који је желео да остане анониман због безбедности његове породице
16.12.2018.

Сећам се деветог јуна 1999. године… Тог дана је потписан Кумановски споразум, чуле су се сирене за престанак ваздушне опасности које су означиле крај злочиначке НАТО агресије на Србију, када је за становнике централне Србије наступио мир и спокој, а за нас на Косову и Метохији – немир и неспокој.

Потписивање Резолуције 1244 значило је повлачење војске и полиције са овог дела територије Републике Србије. Заједно са њима кретале су се и реке избеглица из разних крајева Косова и Метохије који су тих дана напуштали своја огњишта и преко Косовске Митровице и севера Космета настављали свој пут ка централној Србији, бежећи главом без обзира.

Могуће је да тада нисам био свестан целокупне ситуације и значаја будућих дешавања у самом граду јер сам још увек био дете које се веселило дефинитивном проглашењу краја школске године и почетку летњег распуста, али данас, из ове перспективе, итекако јесам.

Сећам се и неких храбрих људи који су тада стали на главни градски мост и дуж обале Ибра (која ће касније поделити Косовску Митровицу на северни и јужни део града) испречили се свакој навали Шиптара да и из једине преостале урбане средине на Космету истерају српски живаљ и на тај начин ставе под своју контролу све веће градове у покрајини.

Пре рата, Косовска Митровица је била други по величини град на Косову и Метохији (ако се рачуна само урбана средина), а у неким областима попут индустрије и спорта свакако први центар, посебно за Србе у покрајини. То је био град од стотинак хиљада становника, у коме су, као и у свим другим градовима на Космету, Шиптари представљали апсолутну већину – незвачно тај однос у процентима је износио 85-15 у корист Шиптара, слично као и у другим градовима попут Пећи, Призрена или Гњилана. Ни у једном од тих градова данас нема Срба.

Митровицу су тада сачували часни, поштени и храбри људи – родољуби који су били решени да бране и одбране своја огњишта. Дајући сваком Србину који је тих дана пролазио кроз град уточиште и бар зрно наде да је опстанак могућ, они су задржавали избеглице и спречавали даље расељавање становништа, како из Митровице тако и Косова и Метохије. Остављени од свих, без ичије помоћи, без своје матичне државе, одбијајући један по један напад са друге стране, правили су свој бастион, последње тврдо упориште на Светој српској земљи, пркосећи тако много снажнијем непријатељу, и противно свим релевантним и нерелевантним проценама, мало по мало сачували град.

Митровица је постала град херој, а њено тада већ прилично увећано српско становништво било је тих година тако поносно и тако решено да остане на својим вековним огњиштима. Како су само те вредности биле искреније и правилније, и колико су се више цениле него данас…

Добар глас далеко се чује, па се и за херојство становништва мог града брзо прочуло. Ангажовањем значајних политичких представника из самог града и државе Србије, створени су услови за ближу и приснију везу са матицом, а самим тим и за квалитетнији живот људи на Космету.

Приштински универзитет је, након кратког боравка у Врању, пребачен у Митровицу, Влада Републике Србије донела је Уредбу о ослобађању ПДВ-а за робу која је ишла на Космет, јачале су преостале државне институције, становништво се у јавном сектору запошљавало и преко реалних потреба, плате су биле боље него у централној Србији. Број студената се временом повећавао и у једном тренутку достигао респектабилну бројку од 12 500 студената на Универзитету у Косовској Митровици. Гледано из овог угла, тадашња званична Србија је водила једну разумну и исправну политку која је доприносила очувању преосталог српског становништва и јачању свих њених институција у покрајини. Имао сам утисак да ни самопроглашење такозване државе Косово не може ништа да промени, јер је народ био решен да никада неће признати ту накарадну творевину за своју државу, а Србија није давала назнаке да ће се полако повлачити и препуштати своје ингеренције Приштини. Истина, већ тада се појавио један број профитера, који је касније достигао превелике размере.

Доласком на власт режима Бориса Тадића, и након преговора у Бриселу које је водио Борко Стефановић, постајало је све јасније да је подршка државе Србије свом народу на Космету постајала све мања. То су били први знаци да ће уследити онај сценарио за који се до недавно чинило да је немогућ. И док је становништво и даље пркосило и режиму у Србији и Шиптарима и одлучно одбацивало сваки покушај интеграције, криминалци су све више јачали и богатили се, а већина њих финансирала је једним делом кампању СНС-а на парламентарним изборима… Директна је последица ове приче је ужас који је касније уследио и који је своју кулминацију достигао убиством Оливера Ивановића.

Наиме, бивши „патриота“, Александар Вучић, ђак „четничког Војводе“ Војислава Шешеља, некада са дубоким националним и патриотским уверењима и ставовима, потписује Бриселски споразум и на најбескрупулознији и најсрамнији начин крши Устав Р. Србије исписујући тако нове странице историје ове несрећне земље као још један велеиздајник свог народа! То је уједно значило и почетак краја наших институција на Космету.

Бестидно и срамно Премијер наставља да крши Устав и позива народ на косовске изборе… Иако је на највећем икада одржаном митингу у Косовској Митровици више од 20 000 људи одлучно у глас рекло да неће изаћи на сепаратистичке локалне изборе тзв. државе Косово, један део њих ће касније на поновљеним изборима подлећи великом притиску који је на њих вршен… Али и поред тога, могу слободно рећи да је тај миитинг, заједно са поносним дочеком који је приређен тадашњем Премијеру а садашњем Председнику 2013. године (на којем су га грађани здужно извиждали и скандирали му да ја издајник), био један од последњих херојских трзаја још увек пркосних грађана, који ће касније од стране режима Александра Вучића бити понижени до крајњих граница издржљивости…

Увређен као увређена млада, Примијер решава да се обрачуна са сопственим народом на Космету. Своју већ постојећу криминалну структуру у граду појачава криминалцима из централне Србије које шаље у град да извршавају његова наређења и примењују силу према свакоме ко се дрзне да мисли другачије. Под претњом отказима на послу, као и разним другим видовима физичке претње и принуде он успева да натера онај плашљивији део становништа да ипак изађе на поновљене локалне, а касније и на парламентарне сепаратистичке изборе које је расписала „косовска председница” Атифете Јахјага.

Последица такве политике је следећа: локалне самоуправе постају привремени органи који су распуштени након потпуног препуштања власти Приштини, формирају се нове косовске Општине које се финансирају из буџета ткз Републике Косово, укида се суд, судије се интегришу у косовско правосуђе, распушта се цивилна заштита, српско становништво се масовно запошљава и интегрише у косовске институције, Косову се даје међународни позивни број, интегрише се Телеком… Вучићеви батинаши и даље тероришу грађане, политичку „елиту“ чине необразовани људи сумњивог морала који су у потпуности потчињени мафији. У граду више нико не може да постане ни кафекуварица, нити портир док то мафија не аминује…

Убили су нам душу и понос, убили су нам веру у сопствену државу. Мој град херој, постао је град мафије, град страха и криминала! Онај херојски, пркосни, прелепи град са предивним људима, стуб опстанка Срба на светом Косову и Метохији, град часних, храбрих, образованих људи, интелектуални и спортски центар јужне Србије, надалеко познат и чувен, данас је сав тужан, тмуран, изузетно неоптимистичан, необећавајући, уништен, окупиран од стране људи сумњивог морала, од стране издајица и шљама без икаквог стида и скрупула, убица и криминалаца, град са убијеном перспективом.

И не није толико крив народ што није издржао. Борио се народ херојски, колико је могао…

Ти си крив Александре Вучићу, ти си на нас послао батинаше, ти си нам убио понос, ти нам не дозвољаваш да мислимо, ти си нас понизио и тукао, ти си крив што моји другари напуштају град који воле, ти си убио сваки урбани шмек овог града, ти си крив што студенти избегавају Косовску Митровицу, ти си Александре Вучићу крив, ти и твоји пријатељи са запада који су те довели на власт да нас завијеш у црно, да предаш све оно што смо ми чували годинама!

Срам те било погани изроде, Бог нека ти суди кад већ ми нисмо имали снаге!

1 reply »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.