АКТУЕЛНО

БУГАРСКА: Горан Игић на међународној конференцији „Truth versus Falsification: The Role of Journalist in Global Events“ у организацији Удружења новинара Бугарске


„100 година је било довољно да схватимо да југословенски наратив није смишљен овде на Балкану. Ми нисмо ни Западни Балкан, који је још новији наратив, вештачкији и од југославизма, и који нас увезује за западну матрицу. Моја премиса је да смо и даље православни простор и да смо јединствена цивилизација. Једна цивилизација је и Софија и Београд, и Москва, али и Атина“, рекао је Горан Игић, новинар из Србије на међународној конференцији Truth versus Falsification: The Role of Journalist in Global Events (Истина наспрам фалсификовања: Улога новинарства у светским догађајима) коју је организовало Удружење новинара Бугарске 04. децембра 2018.

Горан Игић, српски новинар из Кикинде прочитао је на Међународној новинарској конференцији у Софији 4. децембра 2018. реферат под називом:

100 година југосфере или југоинерције

Поштоване колеге!

Постоји једна нова реч – то је наратив и тешко је разумети шта она значи. Но, наратив је реч којом ћу почети своје излагање. Може ли новинар да пише тако – да иде ван  пропагандних образаца, какви год они били?

Наратив може бити исти, а да форме буду различите. Сада смо у добу средстава масовног информисања, у којима доминирају електронски медији и сада могу да се регрутују све приче из прошлости и да убрзано добију на снази за време, о коме бисмо раније говорили у годинама, сада, пак, говоримо о часовима. Информација, ако има висок квалитет и ако има квалитет и субјект, који је њен пошиљалац, постаје све јача, него у прошлости. Како што бејаше Архимед рекао: „Дајте ми довољно дугачку полугу и померићу Земљу. “  Због тога се чују следећи наративи или ишчитавања: неоосманизам, антички наратив тзв. македонске нације; наратив о нашој европској будућности; наратив о лошим Русима, лењим Грцима. Па и наративи нових нација као што су: Бошњаци,  Црногорци (тако се од Српског мора за 100 година стигло се до појма Porto Montenegro) и др. Реч –  наратив – чини ми се да постаје синоним за спец-пропаганду.

Пре него што кажем две речи о југословенском наративу и о такозваном још извештаченијем термину – Западном Балкану, да кажем да више не живимо у времену писане речи, већ у времену слике, време Instagram-а. Медији такозване I генерације имали су више елемената медијске безбедности, али сада пак живимо у времену смартфона, фаблета, таблета, друштвених мрежа и специфичност овог новог информационог система је да имамо много више анонимних аутора, а тако је најлакше пронаћи пут ако си пропагандист, пошто постајеш невидљив, сви могу бити аутори, сви могу бити извори информација. Информациона безбедност је индиферентна према моралним нормама старе журналистике. Облици нежељене поште (спама) постали су претња комуникацији преко Интернета, а има их различитих: Junk, Adware, Backdoor, Bulk, Malware, Password Stealer, Spyware, Trojan Horse, Worm итд. У интернет простору, а и у виртуелној стварности, анонимно објављивање је већ масовна пракса, као и нове ствари попут онлајн-малтретирања, објављивања непримерених фотографија или видео материјала. Да сада пуно не говорим о fake news, но ово је 21. век – столеће информативног рата. Може се рећи да је данас рачунарска безбедност далеко мања од пре 10 или 15 година. Медијска безбедност зависи од степена развијености једне земље, и ако је тако, онда, мале земље постају објекат информативног рата, а циљ је потпуна капитулација те мале земље и политичко потчињавање Великим силама. То је и употреба свих информационих и комуникационих технологија у потрази за преимућством над другима.

То говорим  да знате да нисам особа која живи у прошлости, знам какве су форме сада у новинарству, али садржај, то јест, наративи су исти од пре сто година, један од наратива је прича да су православци на Балкану подељени – на пример.

Тако дођосмо и до чињенице да је моја земља била предмет не само бомбардовања 1999.-е, као и предмет потпуног информационог затамњења, чак су и новинари београдских телевизија били циљеви НАТО-а. Но, све то је део једног наратива који има тачно 100 година. Они који су створили Југославију, су нам поломили удове и сада видимо процес африканизације на Балкану, постајемо колоније снажних транснационалних корпорација, наши народи постају робови.

Пре 100 година – тачније 1. децембра 1918. – у Београду је проглашена једна  вештачка држава, названа је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославија у којој су се окупиле различите нације, са хетерогеном културом, другачијом религијом. Југославија је била нова Аустроугарска, нова експериментална лабораторија за етно-инжењеринг. И ми Срби и Бугари  удаљисмо се једни од других, између осталог, и зато што смо имали југословенску идеологију; тако Срби пре Југославије  нису писали на латиници, већ смо писали на ћирилици, сада након 100 година, Срби пишу више латиницом. Ако схватимо да није логично да Србима Хрвати (православни и римокатолици) буду ближе, односно да су Срби и Бугари културолошки ближи; не само зато што смо Словени источноромејскe и хеленске адаптиране културе, већ и зато што у државотворном смислу, само наша два народа, уз Русе, су имала и цареве и патријархе међу словенским народима, оба народа писала су ћирилицу вековима, претежно су православне конфесије и ако је била идеја да се обједињујемо на Балкану, зар није било логичније да се Срби и Бугари споразумеју? Управо због тога, Велике силе су желеле да увек будемо на различитим странама, а ми Срби добили смо и нову болест – југославизам. Наше две земље су имале пуно историјско право да изграде своје снажне државе на темељу реалних историјских момената. Није логично да говоримо о средњовековним нацијама “босанаца”, “косовара”. “македонаца”, “дукљана”, а управо се на томе у Југославији радило, нове нације, нови идентитети, и није случајно да кажу да је Југославија била Америка на Балкану, зато што је федерализам југословенског типа био експеримент in vivo…Сада, иако Југославија не постоји од 2003., ми као да и даље  живимо у југосфери, тако кажу неки Енглези да се то зове, и ми смо и даље део југоексперимента. Рецимо у нашим школама једва да се и спомиње Република Српска Крајина или српски карактер Кнежевине Црне Горе, а има још много тога о чему се ћути.

За крај да кажем, као Србин и журналиста, да нисам део југословенског масонског наратива. Не желим југоинерцију, ни у новинарству, ни у бугарско-српским односима. 100 година је било довољно да схватимо да југословенски наратив није смишљен овде на Балкану. Ми нисмо ни Западни Балкан, који је још новији наратив, вештачкији и од југославизма, и који нас увезује за западну матрицу. Моја премиса је да смо и даље православни простор и да смо јединствена цивилизација. Једна цивилизација је и и Софија и Београд, и Москва, али и Атина. То је наратив сваког верујућег, па и православних журналиста не само на Балкану. Време је да се направи нешто више у контактима између новинара из Београда и Софије. Може за неколико година да се изгради информациони мост. То је наратив о коме можемо говорити. Хвала на пажњи!

Горан Игић, журналист

17.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.