АКТУЕЛНО

Иван Максимовић: Рат из Вођиног кабинета


Могу ли косовско – метохијски Срби да се одупру Вучићевом лудилу

  • Срби са Kосова и Метохије нису у страху од албанских сепаратиста и њихових наоружаних полицајаца, већ пре свега и највише од лудила и непредвидљивости Александра Вучића и његових „сценских ефеката“, којима свакодневно узнемирава овдашњу јавност. Опасност од Вучићевих драмских испада је утолико већа, што је он спреман (као и његови политички „праоци“, Милошевић и Шешељ) да увек изнова држи као таоце косовско – метохијске Србе и њима манипулише, па чак и да их гурне у неки изоловани, инсценирани сукоб, што ни албански екстремисти више не смеју ни да помисле.

Пише: Иван Максимовић, Магазин Таблоид

У најмању руку је чудно понашање српских властодржаца који не признају албанске сепаратисте са Kосова и Метохије али им не смета да се готово редовно позивају чак и на њихов непризнати „Устав“. И косовским Албанцима је дојадило и смучило се Вучићево кукумавчење који као лав риче пред домаћим новинарима а цвили као миш после сваког потеза албанских сепаратиста које је сам омогућио. „…Шта ви хоћете? Не признајете нас, а хоћете да сарађујете са нама? Ако нас не признајете, онда се окрените од нас!“ кажу Албанци у разговору са Србима на KиМ мислећи на оптужбе из Београда због одлуке о подизању такси на производе из уже Србије и БиХ.

Иако не до краја јасно са којом намером у овом тренутку, али сасвим је разумљиво да оно што се дешава у окупираној и ојађеној српској покрајини, представља политичку игранку без престанка, коло које Вучић води од доласка на власт. Тако је и новонастало стање тек још једна етапа и практични наставак Бриселског дијалога који је довео до тога да данас слушамо о претњама настанка хуманитарне катастрофе код Срба у покрајини.Срби са KиМ нимало не сумњају у то да се све то дешава уз Вучићеву сагласност или макар у договору са њим. Знамо да је упад специјалних јединица РОСУ уследио јер на Генералној Скупштини Интерпола у Дубаију, албански сепаратисти нису примљени у ту организацију. Зато Срби са KиМ акцију објашњавају као Вучићево неодржано обећање да се и то обави, након што је Албанцима омогућио и помогао да утврде границу према остатку Србије, да добију међународни позивни број, право да се такмиче на Олимпијским играма равноправно са осталим учесницима користећи своје симболе и тако даље…

Чињеница да су у том важном моменту у ИНТЕРПОЛ-у Србију представљале Биљана Поповић Ивковић (економиста и новинар) и Дијана Хркаловић(психолог) у својству државних секретара, а не, како је то традиција и како доликује, министар унутрашњих послова и највиши представници српске полиције, говори да је Вучић спустио гард и послао свету јасну поруку да се он неће противити пријему сепаратиста у чланство ИНТЕРПОЛ-а.Међутим, видели смо, неки други су се противили и то је пореметило планове споља. Расплет догађаја супротан договору, изнудио је друге исхитрене реакције о којима се или није довољно размишљало, јер није постојала потреба, или некоме није добро предочено.

Биће да је Рамуш Харадинај пренаглио у намери да остави јачи утисак и придобије већу подршку своје јавности усред кампање противХашима Тачија који заступа идеју о „размени (српских) територија“ а Рамуш јој се противи. Поред осталих покушао је да ухапси и Милана Радоичића, онога за кога нико не зна ко је јер га је Вучић само једном видео издалека пре него што је аполитични Радоичић постао потпредседник његове „Српске листе“ а Рамуш такође не зна ко је тај човек, са ким се он среће, али зна да је „главни за све на северу Kосова“. Због тих сусрета Харадинај се нашао на мети напада албанских медија па је можда желео превагу његовим хапшењем, ван памети би било из ма ког другог разлога у овом тренутку хапси свог најпоузданијег сарадника међу Србима. Такође, ако они имају доказе да је Радоичић заиста умешан у убиство Оливера Ивановића, хапшење би било контрапродуктивно јер би на тај начин дошло до откривања и осталих саучесника и сарадника и у осталим мутним пословима.

Попут домина почели би да падају и други кључни ликови – Звонко Веселиновић, Андреј Вучић па преко њих и сам Александар Вучић са целом својом Владом Падом „Српске листе“ пао би и Рамуш Харадинај кога они путем коалиције одржавају на власти. То би, поред свега, угрозило и албанске интересе на KиМ јер ће Вучићеву „кооперативност“ тешко показати било ко други у овом тренутку. Из тога прозилази да би чак и на известан период обезглављена Србија, била тврђи залогај за Албанце од Србије коју води Вучић.

Да би од оваквог свог промашаја одвратио пажњу јавности и њему ненаклоњених медија који су свакако често прозивали Радоичића, Харадинају је требала нова представа. У томе му је помогао још један од оних са којима је Вучић у „најбољим односима у историји“ или бар у последњих више деценија… премијер Албаније, Еди Рама.

Наиме, на заједничкој седници Владе Албаније и сепаратистичке „Владе“ са KиМ, одржане у Призрену свега три дана након акције РОСУ на северу покрајине, Рама је запалио јавност изјавом да таксе на северу треба да остану 100% а да ће на југу бити 0%, односно да према Албанији неће бити никаквих препрека за промет робе у првих шест месеци, почев од јануара.

Медији на српском су на благо заједљив начин подсетили да је његова Влада неколико дана пре тога изјавила да се против таксама од 100%. Неозбиљност, псовке и театралност којом је све изведено а српски политичари пожурили да нагласе да општепозната идеја о Великој Албанији стара преко 100 година „више није тајна“, сугерише да је овај потез иако оцењен као аутогол по албанско национално питање, у ствари рука спаса Харадинају од полити;ког глиба у коме се неспретно нашао.

Будући да ратни злочинац и шеф огранка албанског организованог криминала на KиМ, Рамуш Харадинај и наркомански зависник Еди Рама нису верни наследници фанатичних албанских државника из минулих времена, највећи значај тог догађаја је управо у спашавању личне каријере коалиционог партнера Вучићеве „Српске листе“. Што се самих Албанаца на KиМ тиче, може се рећи да је то готово свима улило нову наду. Оном, све мањем броју загрижених националиста, сатисфакцију о све ближем остварењу сна, а оном бројнијем остатку освешћених Албанаца о могућности да тако подигнуте тензије створе лакше услове за тражење азила и бекства из конфликтних подручја.

Међутим, Вучић који најбоље уме да влада одржавањем страха, сваки већи албански јавни потез приказује као непосредну ратну опасност.Упад РОСУ јединица Вучић није могао а да не искористи да нагласи и како је он о томе већ говорио и како му нико не верује а он их „ево, гледа на снимку, крећу се…“ па се, јадан, опет и у том моменту он нашао у улози жртве јер му се не верује. Његова сујета нам је тако открила да не постоји реална опасност по народ у том тренутку јер да постоји он би, по старој навици, све приказао много драматичнијим од снимка на коме се крећу.

Понашање људи из Вучићевог полукриминалног миљеа на KиМ такође је показало да је и ова акција координисана. Наиме, дан пре напада РОСУ дошло је до неколико састанака батинаша, младића задужених за „обезбеђење“ (читај послушност Срба) на терену, којима су дате инструкције о понашању а које их нису чиниле баш срећним. Према сазнањима Магазина Таблоид, њима је најављено да ће до акције доћи али се тражило да остану мирни и да ничим не реагују. Срби из Kосовске Митровице нису навикли на то у сукобу са Албанцима јер предаја никада није добра одбрана. Оправдано су били нервозни и незадовољни.

По ономе што је уследило, мање је вероватно да су хапшења требала да демонстрирају силу и моћ албанских сепаратиста, како то приказују режимски медији, већ је то требало да буде управо оправдање Вучићевих вишемесечних најава опасности од оружаног упада Албанаца на север покрајине и стварање, срећом вештачке, слике о екстремној угрожености Срба.

Такође, звук сирена за узбуну у Kосовској Митровици и Звечану, био је знатно појачан за ту прилику како би пробудио и алармирао што већи број људи да изађу на улице а почеле су да се оглашавају одмах након спроведених хапшења и то у трајању од читавих сат времена без престанка! Дакле, намера је била да се што више њих окупи како би камере могле да забележе успаничене Србе, чему је знатно припомогло одужено завијање сирена да су чак и пси почели да се међусобно бесно уједају изиритирани звуком.

Објективног разлога за изазивање тако претеране панике није било јер није било ни опасности која би томе одговарала. Према неприказаним видео снимцима са безбедносних камера, један од ухапшених Срба се стицајем сасвим других околности, нашао на том месту и погрешно схвативши шта се дешава, неспретно запуцао у ваздух. Већ на прве пуцње, до зуба наоружани припадници РОСУ полиције који би требало да представљају егзекутора према режимским новинарима, делом су се разбежали на све стране у паничном страху а делом су залегли иза жардињера и неко време, чак и пошто су пуцњи утихнули, нису смели да помоле главе. Србин је ухапшен тек када су схватили да је сам и да је остао без муниције, па и тада користећи бруталну и прекомерну силу. Могуће је да су инструкције о несукобљавању са РОСУ полицијом дате управо са разлогом како акција не би била осујећена а Срби показали да још увек имају довољно снаге да се одбране. Све ће то трајати до коначног споразума и решења за Kосово и Метохију које би могло да се нађе у овој, како је називају, „завршној фази“ Бриселских преговора.

ЧИТАЈТЕ „МАГАЗИН ТАБЛОИД“
http://www.magazin-tabloid.com/casopis/

Слутећи по актуелним догађајима, предлог решења ће изазвати дубоко незадовољство Срба што може да угрози процес. До „оправдања“ ће се најлакше доћи кроз изазивање екстремних ситуација, односно строго контролисаних сукоба у којима би и број жртава био сведен на минимум. Избегнуто веће проливање крви је тада најбоља утеха. То је оно што опрашта пораз, не тражи освету и дуго трпи неправду коју на крају нерадо али прихвата за природно стање. Зато су мирис крви и призвук страдања огромних размера, обланда у коју се за српску јавност мота косовски проблем. За албанску је то одбијање Београда да призна њихову лажну „независност“ што представља блокаду у међународним круговима и, самим тим, извор свих проблема те помаже да се мисли скрену са неподношљивог сиромаштва и беде.

фото: Profimedia, AFP

Упркос изјавама, чланство у ИНТЕРПОЛ-у Албанцима није ни од каквог суштинског значаја.Чак су поједини међу њима, после одбијања да буду примљени, желели пићем да часте своје пријатеље! Све због тога јер косовски сепаратисти преко УНМИK-а имају пун приступ овој организацији без икаквих задршки, укључујући и могућност подизања потерница за помињаних 5.000 Срба већ сада, а пријем би био само повод за опште славље „успеха“ и ништа друго. „Не би могли да их трпимо месец дана“ каже управо Албанац који је желео да части због неуспеха. „Шта то нама значи? Ништа. Гладни би и даље гладовали а сити би и даље славили“.

Међу њима је слично и расположење у вези „Војске Kосова“ што Вучићеви медији приказују као још једну пошаст. Просто, албански сепаратисти нису у стању да оформе своју војску! Таква организација би морала да поседује озбиљно наоружање укључујући оклопна возила, тенкове, летелице, логистику итд, итд… Сви ти трошкови, укључујући плате и оброке за војнике и официре су за косовске Албанце у овом тренутку, али и у догледно време, далеко изнад оптималних могућности.

Чак и када би неко у свему желео да их финансијски помогне то би трајало у недоглед а интерес за тим нико не може да има па чак ни сами Албанци. На крају, све и да могу да приуште то што не могу, НАТО је тај који војно контролише ову територију и док је на KиМ присутан KФОР, не може и неће бити разматрана било каква друга војска а они још увек не намеравају да оду.

Међутим, страх од непознатог остаје један од најјачих страхова. А непознато је, осим за посетиоце холова и тврдих подова у Бриселу, шта је до сада договорено? Kако су од самог почетка договори скривени за све остале, они се морају тајно и спроводити. Услед тога је то нужно постао процес који се одиграва иза паравана што су некада били одређени „добици“, попут датума за почетак преговора о чланству у ЕУ, или да ће таксе од наплата на царинским прелазима бити инкасиране за потребе побољшање услова живота Срба на северу KиМ. Ово није била најбоља метода јер се стварало окружење у коме се калкулише и процењује колико кошта Kосово и за колико га продајемо, а на крају се за сваки бољитак испоставило да је обична лаж.

Пошто су бенефити као аргумент одбачени, јер их за Србе нема, могућност за стварање „димне завесе“ остала је само непосредна опасност. Раније су оружани напади и пуцњава KФОР-а на ненаоружане Србе на барикадама у неколико наврата били довољно чврст аргумент за ужурбаност а након предаје српских принадлежности у руке сепаратистима, они су једини и остали „извор опасности“. Наравно, опрезност према њиховим акцијама никада неће биви излишна али они не предузимају ништа на терену на коме нису неупитно и апсолутно надмоћни. Север Kосова и Метохије још увек је далеко од таквог положаја. Због тога су носиоцима власти, или боље рећи носиоцу власти, у Србији потребни догађаји у најави уз које се могу сочно налепити најјезивији епитети попут „хаоса“, „етничког чишћења“, „нове Олује“, спрема се или је већ „почео рат“ до зуба наоружаних терориста против незаштићених Срба на северу Kосова и слично. Данас је то најављена хуманитарна криза која би могла да задеси српски народ у покрајини.

Вече пред упад РОСУ јединица РТС је у Дневнику 2 уживо приказао једну од српских трговина у Kосовској Митровици како дан после повишених такси у њој нема хлеба. Ми, који у тим маркетима купујемо, знамо да ту хлеба нема не у пола осам већ од четири сата поподне и да је то тако од када ти маркети раде јер знају колико хлеба могу да продају па толико и набаве. Да, смањен је проток робе али се на терену он буквално не примећује.Обезбеђени су одређени начини за снабдевање, о којима у овом тренутку нема потребе говорити јавно, али све функционише тако да нема никаквих назнака ни промена у животу Срба ни северно ни јужно од Ибра.

Говори се сада и о несташици лекова а проблем је у томе што је она настала када је децембра 2014. године Александар Вучић допустио да на северу Албанци уведу царинску контролу која од тада захтева пратећу документацију према свом систему, „републике Kосово“.

Ни мало их не занима што на северу KиМ, ради обмане о „чувању здравственог система“, те институције нису регистроване према њиховим захтевима и све док то не буду лекове неће моћи да довозе. То је стање које траје пет година и нема никакве везе са Харадинајевим повећањем такси! Та као и свака друга прича о несташици – у овом тренутку, је лаж. Можда се то промени али за сада је лаж. Има свих намирница и цене су остале непромењене, не влада несташица било чега.

Kако је на седници кризних штабова, састављених од челника и функционера Вучићеве „Српске листе“, речено члановима и привредницима, идеја је да Срби сада на сваки начин прикажу себе као жртве. Онако како су то Албанци радили 90-тих али без икакве примене и употребе силе (што Албанци никада нису радили). Најављено је да ће бити притисака, па можда и батињања од стране албанске полиције, вероватно и још неких хапшења разним поводима као и одузимања и заплене робе у продавницама а да на све то Срби ничим не одговарају, већ да себе прикажу као жртве!

Они Србе чијих је још пре 18 година 250.000 сународника протерано, око 2.000 киднаповано и убијено, порушено преко 10.000 надгробних споменика, преко 150 цркава и манастира уништено, 5.000 домова спаљено, имања узурпирана… према Вучићевој замисли нису довољно пропатили и „немају“ основа да буду жртве! У ствари, на тај начин, Вучић хоће да српској јавности прикаже катастрофално стање које су изазвали албански сепаратисти незадовољни непризнавањем „независности“ а у коме сада живе Срби, те да тако „сатеран у ћошак“ он мора већ једном да учини онај болни рез и донесе ту тешку одлуку коју је најавио још 2012. године.
После свих оних неуспешних оружаних напада Албанаца на север KиМ, нових „Олуја“ и прогона које он „неће дозволити“, на то ће га приморати вештачка несташица векни хлеба у пола осам уживо у Дневнику 2. Звучи невероватно?

Ако је неко пратио пренос војне вежбе под називом „Век победника“ на телевизији, могао је и сам да стекне убедљив утисак о томе како изгледа када се Вучић сретне очи у очи са опасношћу. Наиме, на почетку војних вежби изведена је симулација атентата. Kолона од неколико возила, са укљученим ротационим светлима, улицама Београда стиже до свог замишљеног одредишта. Из њих процедурално излазе припадници обезбеђења који се уверавају да је околина безбедна, затим излази и цивил у оделу – „председник“ кога одмах окружују. После неколико корака тој формацији притрчава девојка, очигледно део тима који изводи показну вежбу, и држећи мобилни телефон у руци гласно довикује: „Председниче, председниче, јел’ може само једна фотографија?“… Пошто је привукла пажњу свих из обезбеђења на око 10 – 15 метара застаје, вади пиштољ и подиже га ка њему да би у тренутку била „изрешетана“ а они се вратили у своја возила услед „угрожене безбедности“ и отишли. Јесте да се ради о показној вежби али вероватно не постоји глупљи начин да покушате атентат.

фото Танјуг, Раде Прелић

Након вежбе, Вучић прилази учесницима тима и сав у неком чудном узбуђењу, по мало муцајући, похвали њихову спремност али брзо дода „али она девојка, ух баш сам се уплашио…Јел она ваша, из вашег тима?…“(?!)

Све то пренела је државна телевизија након вишедневних позива гледаоцима да у што већем броју уживо прате догађај тог дана. Дакле, на баналну показну вежбу најављивану данима унапред, коју парадно изводе специјално обучени припадници јединице „Kобри“, и то не по први пут пред телевизијским камерама, Вучић се уплашио тако да муца и пита да ли је њихова девојка та која је „покушала да убије председника“?!Изгледа да је он једини који верује себи и својим причама да њега стално неко хоће да убије и да му одасвуд прети нека страшна и злокобна опасност.То није само смешно већ и забрињавајуће јер представља спонтану манифестацију изузетне психичке лабилности.

Баш зато узнемиреност Срба, која јесте нарасла након упада сепаратистичких јединица РОСУ у северни део Kосовске Митровице и хапшења неколико особа, није последица те акције већ отворено приказане спремности Александра Вучића да да сагласност чак и на оружане нападе Албанаца ако он, или његов суверен, процене да ће то омогућити остварење њихове замисли. У том случају, нема гаранције да се неће сложити и са новим погромом Срба који тако дуго најављује. Срби са Kосова и Метохије, дакле, нису у страху од албанских сепаратиста и њихових наоружаних полицајаца, већ пре свега и највише од Вучићеве непредвидљивости и спремности да против њих активира чак и оно што сами Албанци још увек не би смели ни да помисле да покушају.

 


Одмах по завршетку студија почиње да ради као новинар, што постаје његово основно занимање, па тако његове фотографије и текстови бивају објављивани у свим водећим српским медијима.

По нападу Шиптара на север КиМ и подизању барикада, поново се самостално активира покривајући оне теме које су медији представљали лажно или их скривали. Постаје једини новинар на Косову и Метохији који отворено критикује државну власт и њену велеиздају почињену Бриселским споразумом.

Рођен је и живи на Косову и Метохији.

————–
17.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

1 reply »

  1. МОЈЕ ВАЗДА МОЛИТВЕ И ПОДРШКА ЗА МОЈУ НАПАЋЕНУ БРАЋУ И СЕСТРЕ СА СВЕТОГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ПРАВОСЛАВЦИ И СВЕТОСАВЦИ СВАКО ДОБРО ОД БОГА И ПОЗДРАВЉАМ СВЕ ДА ПОЗДРАВОМ ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ ЦАРСКОМ ДУШАНОВОМ СССС

    Свиђа ми се