Биљана Диковић

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: Александар Бећић – „Диплома није довољна. Треба имати и образ“


Александар Бећић је рођен 1967. године у Чачку. Школовао се у родном граду и Сарајеву. У новинарству је од 1986. године. Каријеру је почео на радио станици Сарајево 202. Обављао је све новинарске послове: од репортера, новинара, преко водитеља и уредника емисија, до уредника рубрика и уредника појединих медија. Током свих ових година правио је кратке паузе у новинарској каријери: био је један од менаџера за британско-америчку фирму у БиХ, ПР менаџер Курира и компаније АМГ… Објавио је романе: „Сви наши разводи и остале приче“, „Ево зашто те волим“, „Први чин“, као и збирку песама „Писма Старом Господину“. У припреми за објављивање је роман „Трећа команда“. Написао је и три драме: „Позови ради убиства“, „Син домаћег издајника“ и „Партија бивших“. Поред овога, пише на свом, блогу „Колумниста“, и главни и одговорни уредник је сајта „Гле! Културни радар“. Живи и ради у Младеновцу.

У Градском Културном центру Александар Бећић је представио књигу песама „Писма Старом Господину“. Част да буде модератор вечери припала је књижевнику и новинару Биљани Диковић, која је постављала питања, давала информације о аутору и говорила његове песме… Ово вече, средином дивног новембра у Ужицу, свакако није било обично, како би и било кад је гост Ужица био Александар Бећић. Обострано поштовање књижевног и новинарског рада дало је резултат у веома занимљивој вечери која је била преплетена разговором и песмама…

Биљана Диковић: Шта је порука књиге песама коју вечерас представљамо? Ко је „Стари Господин“ коме се са неизмерном и неупитном љубављу и поштовањем обраћате?

Александар Бећић: Да будем кратак и немистичан – Отац. Мој покојни отац и ја имали смо много неспоразума за живота, што је, кажу, нормално у том односу. Нажалост, због његове изненадне смрти остало је и много тога недореченог. Кроз ову збирку покушавам да докучим шта би он рекао и мислио. Колико сам у томе успео – не знам.

Биљана Диковић: После дугогодишњег новинарског, књижевног и животног искуства волела бих да кажете шта за вас значи – успех, шта – живот, шта – љубав?

Александар Бећић: Успех су засигурно мој син Небојша и моја кћерка Невена. Они су и живот и љубав. Свако на свој начин. Баш као и моја супруга Сузана. Ипак, има ту и неких других ствари код мене. Живот за мене је и писање. Живот и љубав.

Биљана Диковић: Какав је осећај кад објавите роман посвећен свом детету, ја сам га прочитала и веома ми је јасно зашто је и такав наслов – „Ево зашто те волим“… Својеврсни водич кроз тренутке сазнања да ћете бити родитељ, чина рођења и навикавања на другачије са вољеним малим бићем због кога су неминовне промене у Вашим животима, у сваком смислу, али и велика радост и понос… И наравно, нећу прескочити питање да ли имате у плану неки наставак овог романа?

Александар Бећић: Имам, наравно. Само још нисам сигуран да ли ће се овај својеврсни наставак романа звати „Ево зашто те болим“ или „Састанак“. Видећемо. Неће тај роман тако брзо, много се идеја сабрало у овој мојој глави да бих тако далекометно могао предвидети време писања и време изласка.

Биљана Диковић: Роман „Први чин“ је већ најављен у продаји у књижарама широм Србије, иако је било у плану да се штампа у следећој… О чему је реч?

Александар Бећић: То је трилер о људима које видимо свуда око нас. То је роман који смо сви ми – у овој или оној мери проживели и доживели. За мене највећи комплимент који сам могао добити била је порука коју сам добио од веома читаног и профилисаног бестселер аутора Владимира Арсића, који ми је написао “Мајсторе, дуго ме нешто није тако заковало за столицу и заокупило као Први чин. Капа доле”. Садржај је истинит, али уплетен на тај начин да нисте сигурни да ли сте и сами били у Првом чину на неки начин.

Биљана Диковић: Кад смо код другачијег од овог песничког, морам да поменем да сте урадили представу са „робијашима“ у Нишу… Испричајте нам нешто о тој представи и том искуству…

Александар Бећић: Рад на представи “Партија бивших” у КПЗ Ниш је нешто на шта сам изузетно поносан. Трагикомедију о нашој загробној свакодневици уприличили су на сцени људи који (осим једног од њих) никад нису имали додирних тачака са позориштем. Као неко ко је одрастао на даскама које живот значе тврдим вам да би та представа у оној старој, сада непостојећој држави, сигурно освојила неколико награда на фестивалима. Највише су на тој представи радили Тијана Маљеновић и Миљан Крстић, васпитачи Службе за третман у КПЗ Ниш. Ја сам дошао на самом крају, да својим виђењем и искуством, као аутор текста, интервенишем и “затегнем” целу представу. Како је представа изгледала? Без лажне скромности – сјајно. Зато је и имала десетак извођења широм Србије, укључујући Зајечар, Лазаревац, Младеновац…

Биљана Диковић: На чему тренутно радите, осим што пишете на блогу и уређујете сајт „Гле! Културни радар“?

Александар Бећић: Пишем, пишем и… Пишем. (смех) Без шале – осим “Треће команде”, романа који је на неки начин наставак “Првог чина”, полако се припремам да издам роман за младе “До краја”. Осим тога, пишем интензивно књигу прича “Алфабет љубави и смрти” и књигу песама која ће се звати “Зб(и)рка”. Уз то полако уобличавам нови драмски текст који се зове “Два писца траже лица”.

Биљана Диковић: Која је Ваша порука младим књижевницима?

Александар Бећић: Закопајте сујету. Трпите критике. Не верујте у похвале. Ако сте решили да одустанете после првог одбијања, рећи ћу вам да сам први роман објавио у својој 45. години. Писање није трка на 100 метара већ маратон. Ако пишете романе, пазите се: уколико је први успешан, други мора да буде још бољи, а у трећи сви гледају са дозом жеље да пронађу грешку и дочекају вас на нож.

Биљана Диковић: А шта поручујете младим новинарима данас?

Александар Бећић: Да се ману ћорава посла и да се баве нечим другим. Новинарство у Србији је постало толико удворичка професија у нашој земљи да сам после 32 године бављења том професијом постиђен оним што свакодневно читам, слушам и гледам у српским медијима. Драги моји млади новинари, диплома није довољна. Треба имати и образ. А времена су таква да је образ многима, нажалост, ипак на продају.

Биљана Диковић: Жао ми је што нисте имали више времена да видите Ужице и прошетате поред плаже до Старог града… Сигурно бисте имали инспирацију за песму…

Александар Бећић: Није мени Ужице толико непознато, али верујем да ћу ускоро бити поново у прилици да гостујем у Вашем лепом граду и поново се дружим са онима који воле писану реч и оштру критику. Искрено, што се тиче песама, оне нису толико везане за градове, колико за људе и односе између људи. Али, ако бих извесно време провео у Ужицу, вероватно бих у тај град сместио барем једну причу.

***

(НЕ)ИСТИНИТА ПЕСМА

Мртав сам.
Мора да сам мртав.
Нема другог објашњења.
Мртав сам одавно.
Само ми је дуго требало да то признам.
Себи.
Ви то одавно знате.
Зато ми се не јављате на улици
Када сваког јутра прођем поред вас
И поздравим онако како су ме некад
Давно
Док сам био жив
Учили они који су умрли пре мене.
Мртав сам.
Мора да сам мртав.
Нема другог објашњења.
Зато се ваљда из дана у дан
Двопек који поједем за доручак
Изнова појављује у кутији за хлеб.
Мртав сам.
Мора да сам мртав.
Нема другог објашњења.
Схватио сам то по
Поштанском сандучету
У ком је све више рачуна
Иако их свако вече
По повратку из целодневног
Ћутања и лутања
Или је боље рећи лутања и ћутања
Узимам и односим у стан
У ком се по ко зна који пут
Емитује ко зна која епизода
Неке глупе серије
Коју је она гледала
Све до једног четвртка
Када ме је напустила
Заувек
По педесет-и-трећи пут
Мртав сам.
Мора да сам мртав.
Нема другог објашњења.
Само је питање
Када ће комшије са мог спрата
Схватити да ме одавно нису видели
Под условом
Да уопште имам комшије
Под условом
Да они нису
Умрли пре мене.

Александар Бећић

*Ова песма је саставни део књиге поезије „ЗБ(И)РКА“

-ФБ профил Aleksandar Bećić

-ФБ страница Gle Bg E-Magazine

ИЗВОР: ПАСАЖ

————-

19.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић