АКТУЕЛНО

30. Ужички регионални ликовни салон: Уметничка упозорења о проблемима човека


У Градској галерији у Ужицу је отворен 30. Ужички регионални ликовни салон, а награђени радови, кроз различите ликовне поетике и медије, модерне изразе и истраживања, активистички комуницирају са нашим временом, личним и друштвеним теретима данашњег човека.

Фотографија: Награђени уметници/Фото: Ненад Ковачевић

Прва награда Салона је припала академском сликару Дејану Клементу из Ужица за видео рад „И тако даље“, друга – академској вајарки Биљани Угрен Ковачевић, такође из Ужица, за дело „Увезивање“, а трећа – Милици Ђорђевић, визуелној уметници из Пожеге, за рад „Слојеви“. Похвала је додељена Весни Аћимовић Панић, академској сликарки – керамичарки из Ужица, за композицију „Трајање“.

У образложењу награда, за рад Дејана Клемента, наведено је да „аутор, препознатљивог перформативног израза на трагу остварења театра апсурда и „Мита о Сизифу“ Албера Камија, преиспитује место и могућности уметника и уметничког активизма у савременом друштву“. Апстрактни и скулптурални рад од жичаног предива Биљане Угрен Ковачевић је, како се истиче „изузетне експресивности“ и да „уметница смелим захватом у интегритет медија скулптуре и цртежа изражава егзистенцијалну зебњу за опстанак бића човека у савременом дехуманизованом друштву“.

За фото-инсталацију, насталу експериментисањем са техничким својствима дигиталне фотографије, ауторке Милице Ђорђевић, наведено је да се „проблематизује феномен раслојавања друштва у Србији, односно губљења грађанског слоја као носиоца друштвене ангажованости“. Композиција у керамици Весне Аћимовић Панић, како се наводи, представља „својеврсни инвентар утопијског „места“ и уточишта, који сублимира високо технолошко умеће, разумевање и узвишену осетљивост уметнице за природу керамичког медија“.

Од 38 уметника, пријављених за учешће на јубиларном Салону, селекциона комисија и жири за доделу награда (Душан Старчевић и Марија Жунић, ликовни уметници из Ужица, и Јулка Маринковић, историчарка уметности из Чачка) одабрали су радове 20 уметника, већином млађе генерације.

„Млађи уметници су се наметнули свежим идејама и није било дилеме око избора радова. Веома добро су „прочитали“ време у коме живимо и то су исказали кроз готово све медије и управо је то квалитет Салона. Будући да живимо у друштву у коме нешто није у реду, уметници увек иду испред времена и на проблеме упозоравају ликовним језиком“, навела је за Данас Јулка Маринковић, која је отворила Салон. Она је поручила да би, уз подршку Града и Министарства културе, требало да се формира фундус Галерије, који би чинили награђени радови и део осталих изложених дела, а који би, како је рекла, послужио као сведочанство нашег времена.

Изложба, која је најзначајнија ликовна манифестација у ужичком региону и нуди годишњи пресек ликовног стваралаштва уметника са тог простора, може се погледати до краја јануара наредне године.

Бесмисленост терета

Првонаграђени рад младог уметника Дејана Клемента представља видео снимак перформанса током кога он, све време и рутинерски, преноси камен с једног места на друго, што је метафора о човеку који никако да се ослободи свакодневних проблема, па чак и оних који немају значајног утицаја на његов живот. „Оптерећујемо се свим могућим проблемима, као да нам терета никада није довољно. Ако смо стварно оптерећени мноштвом терета, онда би требало да се упитамо да ли је наша одговорност у томе што терете стално преузимамо и да ли можемо да их се ослободимо“, казао је за Данас уметник.

Ненад Ковачевић

ИЗВОР: ДАНАС

***

Награде за најбоље, подстицај за остатак локалне ликовне сцене

Годишњи пресек ликовног стваралаштва западне Србије приказан на овогодишњем Ужичком регионалном ликовном салону, поред сјајне и уједначене квалитетом, тиме и компактне по доживљај публике, поставке изложбе, доделе награда заслужним за најбоља остварења, отворио је још неколико питања, за које се добар део и јавности и уметника, нада да ће донети места за дијалог а тиме и за известан напредак у даљем развоју локалне(их) уметничких пракси.

На првом месту, награде!

Овогодишњу Прву награду салона добио је Дејан Клемент, представник млађег дела стваралачке популације, коме је ово, један у низу овогодишњих успеха на домаћој и међународној уметничкој сцени. За оне који не прате редовно дешавања у овој области, Клемент је био и у финалиста овогодишње, престижне, уметничке награде „Мангелос“ што му је, свакако донело запажен реноме у оквиру домаћег уметничког естаблишмента, а његова међународна каријера, надамо се, и успешна, тек почиње будући да га од ове године заступа галерија „Артиг“ из Барселоне. Током године неколико његових колажа постало је део колекционарских збирки у Европи и код нас.

И тако даље… – Дејан Клемент

Дуга награда додељена је вајарки Биљани Угрен Ковачевић чије радове, на жалост, немамо тако често прилику да видимо. Биљана је, иначе и професор у Уметничкој школи Ужице, а награђено дело радила је специјално за ову изложбу.

Трећа награда припала је Милици Ђорђевић из Пожеге, по чијем првонаграђеном раду „Да/Не“ ће се памтити и Салон 2016. године, будући да је и тада, као и сада, унела нешто ново на догађањима на овом типу изложбе.

Похвала Салона припала је Весни Аћимовић Панић, уметници и професору Уметничке школе Ужице за рад под називом „Трајање“, једну разиграну каменину која се креативним промишљање издвојила међу керамичким радовима уметника њене генерације.

Слојеви – Милица Ђорђевић

Уз логику израде текста која подразумева изјаве награђених, што ће се испоштовати у наставку, на првом месту треба похвалити рад жирија који је испоштовао, неким другим критеријумима скрајнут, концепт Ужичког регионалног салона да буде „оријентисан ка препознавању и афирмацији квалитетних уметничких идеја и иновативних стваралачких пракси“. Квалитета сигурно није недостајало ни претходних година, али је било видно да су изложе биле неуједначене из разлога што се није превише водило рачуна о суштини уметности као такве. Наиме, доста тога што би се могло сврстати у категорију декоративне уметности, највише оног дела стваралаштва који годинама није понудио нешто ново, по уметничкој суштини: провокативно или сажимајуће критичко промишљање ствараоца о садашњем тренутку, у други план је, слободно можемо рећи, потиснуо уметнички активизам, не само као парадигму побуне, већ и као тежње уметника за личним и друштвеним просперитетом. У суштини: салон се био претворен у приказ личних постигнућа, а не иницирање колега и подстицај публике на промишљање о стварности представљених кроз уметников рад. Другим речима, са ретким изузецима, Салон је претходних година био оријентисан ка личности уметника а не ка суштини његовог рада.

Ова замена теза била је очита и у броју публике на овогодишњем салону, будући да су готово сви који нису прошли селекцију, изостали на отварању, чиме је и отворено ново питање: шта се, заправо, сматра уметношћу у јавним оквирима локалне уметничке сцене? Готово је неверовано да је заправо тај део који је из протеста према одлукама селекционе комисије (жирија) упутио оптужујуће речи на рачун Галерије (институције која нема ингеренцију над селекцијом, као ни по питању одлука о наградама) одлучио да, својим присуством не подржи колеге (које су одговориле задатку), а ни саму уметничку сцену (чији су део, или би требало да буду). Да није у питању само смена генерација показују и награде које су, осим Клемента, додељене и дуго присутним учесницима Салона, а у случају Милице Ђорђевић, која је релативно скоро добила Прву награду на истом, континуираном иноватиновном промишљању о свету који нас окружује, какво се од уметника и уметности као друштвене појаве и очекује (по дефиницији)! Велики минус, на првом месту себи, као припрадницима социјалног и уметничког племена, додели су сами уметници који су били у могућности да дођу, а нису то учинили, док је жири учинио оно што се на скорашњим салонима није дешавало: отворио је нову позицију за преиспитивање, и лично и социјално, уметности и уметника и као стања и као статуса.

Заједничко за награђене радове јесте да се баве пропитивањем места појединца у друштвеном окружењу, свако од њих на свој особен уметнички начин. Док је Клемент једноставним видео радом у трајању од 9 минута оставио запитаност о условној слободи у којој се одговорним према животу сматра човек који носи бреме терета, Биљана Угрен Ковачевић је својим радом поставила директно питање форме и суштине кроз однос материјала и простора. Милица Ђорђевић, је уз референцу историчара уметности Слађане Петровић Варагић која прати рад, једноставно илустровала и презентовала актуелност, подижући документовану стварност у ранг рафинираног стваралаштва, и тиме наметнула публици тему за размишљање о сопственом, појединачном, интегритету у рангу општег. Весна Аћимовић Панић је опет, са својим радом, једно опште стање заједничког сна довела на ниво ноћне море умножавања низа једноставних делова. Заједничко, опет, са становишта познавалаца локалне(их) ликовне сцене, јесте оригиналност сваког од радова у појединачном стваралаштву, што свакако овој изложби даје реноме који заслужује.

Дејан Клемент је поводом признања, а везано за свој рад, рекао „да не би волео да се његови радови посматрају као одговор на дати моменат, већ као део његове унутрашње емиграције коју прави на тај моменат“.

-Чињеница је да морам да се изолујем из онога што се дешава код нас, да пробам да то сагледам што је могуће објективније, и да издвојим оно што је најупечатљивије за исти. Морам да кажем да то чиме се бавим, а што се односи и на овај рад, не представља неке велике теме које потресају друштво. Базично за сваки од њих је човечност. Оно што је почело да се шири као епидемија почетком XX века, а сада постало нормално стање ствари: хуманизам који никог више не интересује јесте нешто што је мени посебно интригантно. Чињеница је да хуманистичке науке нису нашле одговарајући модус у односу на технолошки напредак. Оно чиме се ја бавим, а што је очигледно из овог рада је просто питање: где је данас човек?- рекао је Клемент.

Представљајући на свом примеру савремену јединку која преузима терет као нешто обавезујуће за опстанак и/ или самостварење и постављање себе као личности у социјалном контексту, постепеним убрзавањем ритма једног те истог, Клемент је поставио једноставно питање сврсисходности и дефинисање граница условне слободе.

Увезивања – Биљана Угрен Ковачевић

Да вечита дилема о прихватању и реакцијама публике, или нека од могућих питања везана за однос уметник- рад- излазак у јавност муче уметнике јесте чињеница коју нам је открила Милица Ђорђевић. Будући да се њен рад тиче фото докумената са грађанских протеста, а не мали пут у јавности су више истицане последице по учеснике и сведоке истих, него њихов резултат, Милица је открила да је питање о могућим импликацијама које ће изазвати њено дело имала и док је рад правила, и када је излаган у галерији Културног центра у Београду, и овде, али како каже: “срећом, ништа се није десило,нити је било цензуре, нити било какве врсте санкција“. Рад се односи на преиспитивање улоге појединца у јавном животу.

Биљана Угрен Ковачевић нам је рекла да је рад правила специјално за овај Салон, изразивши задовољство што је успела да добије могућност да у простору који је погодан за врсту уметничких истраживања којима се бави, прикаже да конвенције стандарног вајарства нису коначне и заувек дате, већ да једном разиграном формом могу бити више од спутавања простора. Она је, такође, истакла да таквим приступом, у суштини, жели и да постави питање слободе и њених граница, као и однос форме и суштине.

Председник жирија, Јулка Маринковић, историчар уметности, рекла је да „годинама прати стање на ликовној сцени региона, и да је понуда радова за овај Салон била више него задовољавајућа, односно на нивоу очекиваног квалитета“. Оно што је пресудило у коначном формирању критеријума за одабир радова јесу „нове идеје, и уметничке снаге које су уместо пасивног репродуковања стварности, одабрале да на њу реагују“. Председница жирија је део колектива Уметничке галерије „Надежда Петровић“ из Чачка која се годинама уназад позиционирала међу водеће у земљи по квалитету и квантитету одабраног, и излагачког, и пратећег програма. Поред ње, у жирију су радили и ужички академски уметници различитих генерација: Душан Старчевић и Марија Жунић.

Користећи реченицу коју је првонаграђени рекао за себе на овој изложби: Ове године је лепо бити ја! закључујемо и преглед са овогодишњег 30. Салона, на коме, на жалост није било никог из градских структура, без обзира што се ради о јубилеју значајног ужичког уметничког догађаја, можемо да подвучемо да је „Ове године, и овим поводом било лепо бити публика“. Истовремено, изражавамо наду да ће догађаји који су пратили и припрему и отварање изложбе бити само повод који ће донети позитивну промену на локалној /им уметничкој сцени, и да ће бити схваћени као импулс за много значније и иновативније стваралаштво на свеопшту корист: и уметника и публике.

Изложба траје до друге половине јануара.

Милунка Николић

ПАСАЖ

——-

21.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић