АКТУЕЛНО

“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковска слава XII пешадијског пука


У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачком Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.

Слављење пуковских слава у српској војсци уведено је у време владавине Милана Обреновића 1888. године. Краљ је у својству врховног команданта 15. априла наведене године издао наредбу, која је одређивала датуме када ће команде и заводи српске војске славити славу. Тада је одређено да III пешадијски активни пук, односно његов кадровски батаљон, обележава 15. јун, као успомену на Кнеза Лазара.

Та пракса је настављена после смене династија и доласка на власт Петра I Карађорђевића, када је 5. новембра 1903. године уследио указ министра војног Милана Андрејевића, којим су командама, војним заводима и установама одређени дани слава и прослава. За неке установе планирано је обележавање годишњица сваких четврт века (Војна академија, Управа војно-техничких завода, Управа инжињерског арсенала, Барутанама у Обилићеву и Страгарима). Као битни датуми обележавања слава узимани су датуми оснивања војних јединица, великих победа, или битака српске војске, ослобођења градова, рођења припадника владајуће династије, или ступања на престо, почеци Првог и Другог српског устанка итд.

Пошто је наредба краља Милана предвиђала и да министар војни пропише и обзнани правила за прослављање слава у војсци, уследио је акт министра војног Саве Грујића од 18. априла 1888. године под називом Пропис о прослави слава и команда. Светитељ на чији дан је слава јединице је патрон славе. Команда је у својој канцеларији имала икону свога патрона. Домаћин славе био је командант пука (тако је и потписиван на позивницама). Као и код приватних лица, свештеник је светио водицу. Свећена је по канцеларијама и собама војничким. На вечерње, уочи саме славе, у цркву су слати тамјан, свећа и зејтин.

Обележавање славе јединице оглашавано је у Службеном војном листу. Позивнице (дописне карте) слате су лицима чиновничког и грађанског реда. Команде и заводи, који нису славили тога дана слали су своје изасланике (команде су слале по 2 официра, 2 подофицира и 4 редова, а заводи по 2 официра).

На дан славе, војне јединице о којој говоримо, у цркви Лазарици је држано богослужење, а у касарни сечење колача и благодарење. Обично је то било у кругу касарне, а када је време лоше, у просторији припремљеној за то. Пропис је предвиђао да јединица припреми колач, свећу (воштаницу), кољиво и вино (потребно за поливање колача при сечењу). Сам обред сечења колача углавном је започињао у интервалу између 10 и 11 часова пре подне (у свим објавама и оглашавањима до којих смо дошли наводи се 10, 10 ½ и 11 часова).

Богослужењу су по правилу присуствовали сви официри команде пука (у парадном оделу, без перјаница), затим изасланици других јединица, званице и по одређен број подофицира и војника. За то време је дежурни официр припремао остале војнике у кругу касарне за дочек старешина и гостију, који су после богослужења долазили у касарну на благодарење. Том приликом јединица према прописима дочекује команданте других гарнизона. Испред постројених војника, на средини фронта, постављан је сто. Свештеник је према столу био окренут лицем према истоку. Наспрам њега је била застава лево од које је према протоколу стајао командант пуковске команде, као домаћин, а иза њега су били у колони официри гарнизона, свештеници и званице. Значари или музика (називана је у пропису банда) излазили су испред фронта. На команду дежурног официра мирно, свирана је обзнана, а затим намолитву и капе скини, свирана је молитва. Уследило би благодарење и молитва. У сечењу колача учествовали су  командант, најстарији подофицир и један редов.

Када је сечење колача завршено и свирање одбоја, дежурни официр би командовао по-крис и к но-ги, а онда би официри одлазили да заузму своја места у строју. Следио би командантов говор о слави, значају ове по српски народ и о историји самога дана славе. Говор је завршавао честитајући славу војницима и официрима и ускликом Живео Краљ и његов дом. Војници би одговорили три пута узвиком: Живели!

Најстарији командир команде командује: К ра-ме-нупред пер-си. То је пратила свирка. Од времена увођења пуковске музике свирана је химна. Официри без оружја би поздрављали, уздигнутом руком, шаком ближе челу, а цивили би скинули капе.

Уследио би парадни марш трупа испред команданта и гостију и њихово распуштање (колико су прилике то дозвољавале, војници су на дан пуковске славе ослобађани гарнизонске службе). Свештеник и гости би на позив команданта одлазили у његову канцеларију, или припремљено место, где би командант примао честитке, па би се гости послужили кољивом и осталим послужењем.

Војничком ручку (војници су тога дана добијали увећан оброк) присуствовали су командант и сви официри (којима су дужности дозвољавале). Пропис је предвиђао да када командант, као домаћин славе, наздравља у славу божију, војници певају слава теби господе, при здравици  Краљу, певају химну, ако наздравља војсци, певају једну војничку, а када се здравица упућује команданту, народну песму. Пуковска музика је пратила весеље. После ручка војници су могли да се забаве игром, песмом, надметањем у бацању камена, скакању, рвању, трчању и другим дисциплинама.

Предвиђено је било да на дан пуковске славе официри имају заједничку вечеру и да на њу могу бити позвани гости.

Министар војни К. С. Протић је 13. фебруара 1889. године упутио допис свим војним командама, надлештвима и заводима у коме позива на умерено и скромно прослављање слава. У допису, између осталог, стоји: Нема сумње да сваки Србин са одушевљењем дочекује своју славу, да дан славе радосно и свечано проводи и испраћа, и да сваки тежи да даде израза своме радосном осећању и видним знацима облачећи се у свечано руво и проводећи се весело у кругу своје породице, својих сродника и пријатеља. Али као што је то истина, тако је и непобитна истина, да Србин, српски народ уопште, мрзи на претераности и раскош, и да љуби умереност и скромност, па да не заборавља на те своје врлине и у најрадоснијим својим приликама.

Министар је подсећао команде да народни подмладак пролази кроз војску, па му и у обележавању слава треба давати пример да се ваздан одликује умереношћу и скромношћу, као врлинама нераздвојним од духа војничког. Исказао је разумевање за команде које су се излагале већим трошковима претходне године, јер је тада слава у војсци установљена (за подмиривање трошкова славе команде и заводи су добијали 60 динара од профијантских уштеда). Позивао је команде да се ограниче само на средства стављена на располагање од стране државе. Позивао их је да се придржавају прописа о славама.

Прослава пуковске славе XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“, још у периоду III батаљона ,,Цара Лазара“ и III пешадијског пука ,,Цара Лазара“ била је Видовдан 15. јун (28. јун по новом календару). Видовдан је био слава и I коњичког пука Обилића. Тај дан је обележаван у мирно време, у доба рата (тада је као место одакле је оглашавано да ће пуковска слава бити прослављена стајало положај), у време дислоцирања гарнизона. Значај Видовдана за целокупан српски народ, а нарочито за град Крушевац истакао је 15. јуна (28. јуна) 1904. године, у свом обраћању краљу Петру I Карађорђевићу, приликом откривања Споменика косовским јунацима, тадашњи председник владе генерал Сава Грујић: Успомене на Косовску битку остале су дубоко урезане у памћењу васколикога народа Српског. Сећања на негдашњу славу и величину одржавала су у народу тврду веру да се изгубљено повратити мора а дивни примери витештва и пожртвовања косовских јунака још су га више у тој вери крепили.

Видов-дан за народ Српски има двогуби значај, то је дан народне опште жалости за изгубљеним на Косову царством, то је дан заветовања да се стари греси покајати морају. Народни геније у својим ненадмашним песмама оплакао је достојно Српску погибију на Косову и опевао живо јуначка дела косовских јунака. Народни епос о Косовском боју, то је неувели венац, што су га давно минула поколења на косовску костурницу положила.

Пошто је у Крушевцу, неко време, био стациониран брдски артиљеријски пук, он је славио славу 17. јула (29. јула) као успомену када је 1862. заведена први пут брдска артиљерија код нас. Управа барутана у Страгарима и Обилићеву, славила је своју славу 20. јула (2. августа), Светог Илију.

Пуковска слава није слављена само у Крушевцу него тамо где је јединица тренутно стационирана. Трећи кадровски батаљон ,,Цара Лазара“ славио је своју славу 1890. године у Нишу, у Расничкоме логору код Пирота 1893. године, у Пироту 1894. године. Од 1900. до Балканских ратова слава је слављена у Крушевцу. Ратне прилике наметале су околности под којима је прослављана пуковска слава. Обрен Ђорђевић из села Паруновца, описујући своје учешће у Другом балканском и Првом светском рату, у којима је задобио 22 ране, поменуо је и обележавање пуковске славе: После обуке коју смо завршили у Призрену, ми, регрути, кренули смо са нашим пуком у правцу Скопља. Када је Трећа армија добила наређење да крене напред, пошто је непријатељ већ напао нашу земљу ми смо кренули за Велико Градиште. Оног дана када смо стигли у Манастир Светог Николе требало је наш пук да прослави своју славу. Било је то на Видов-дан. Али како је непријатељ близу, обављено је само сечење славског колача. Затим кренусмо за Рајчев Рид

Милутин Дреновац (два дана после пуковске славе унапређен у чин потпоручника) описао је у свом дневнику пуковску славу 1915. године и навео да је она прослављена у војничком логору у близини Уба. Слави пука присуствовао је и командант Шумадијске дивизије Божидар Терзић са официрима штаба (мајком-чувеном баба Јеримом), а у гостима су били и грађани Уба. После свечане церемоније, уследио је официрски ручак, распуштање војника и прослава, уз музику, до ноћи. Дреновац наводи да је ручак био богат уз опаску: фала Богу те је у земљи свега било те се није оскуђевало ма у чему. Оно што Дреновац не помиње је да су за прославу ове пуковске славе дародавци били установе и грађани Крушевца. О њима смо сазнали, зато што им је из канцеларије Економског одељења министарства војног, у име министра, у два наврата упућена захвалност.

Дародавци су били: Крушевачки Окружни одбор (50 динара), Општина крушевачка (80 динара), Општина трнавачка (срез жупски, округ крушевачки, 200 динара), Суд општине Крушевачке (80 динара), Народна банка (50 динара), Фабрика шећера из Београда (250 динара), Коло милосрдних сестара из Крушевца (100 динара), браћа Јеличићи, индустријалци из Бруса (400 литара вина), Божидар Јеличић, индустријалац из Бруса (500 динара), Михајло Минић, народни посланик (70 динара), Влада Димитријевић, управник поште из Крушевца са особљем (60 динара), Гила Протић, трговац из Крушевца (10 динара), Јанко Стојановић, трговац из Крушевца (10 динара), Герасим Поповић, прота из Александровца (20 динара), Љубомир Ристић, трговац из Крушевца (10 динара), Ана Смиљковићка, удова из Александровца (10 динара), Петар Јанковић, трговац из Крушевца (20 килограма сира), Новица Обрадовић, земљорадник из Шљивова (25 литара вина), браћа М. Арсићи трговци из Крушевца (5 динара), РадивојеЂоровић, трговац из Крушевца (1 флашу коњака), Риста Трајковић, учитељ из Крушевца (4 динара), Цветковић и Ристић, трговци из Крушевца (3 динара), Милован Моравац, трговац из Крушевца (1 динар).

Формулације приликом оглашавања пуковске славе III батаљона ,,Цара Лазара”, III пешадијског пука,  а касније XII пешадијског пука пролазиле су кроз мале промене.  Најпре је оглашавано да ће јединица славити своју славу…  15. јуна ,,Видов дан“, као успомену на Цара Лазара. Касније од прописа 1903. године писано је …као успомену на јуначку битку на Косову.

Формулација из 1918. године била је да ће пук славити своју славу као успомену на дан Косовске Битке 1389. године. Када је пук пребачен у Дебар, формулација је гласила да ће пук прослављати славу као успомену на битку на Косову, у којој је патрон пука јуначки погинуо, што се доставља на знање; Затим као успомену на Косовску трагедију и јуначку смрт свога патрона Цара Лазара 1389. год; Онда као успомену на јуначку погибију свога патрона ,,Цара Лазара“ који је од свога Косова и Видов-дана створио један огроман извор, огромно врело са кога су се генерације напајале љубављу према напаћеној и јуначкој домовини; Затим као успомену на Косовску битку 1389. годинекао успомену на дан Косовске битке 1389. годинекао успомену на Косовску битку 1389. године и њене бесмртне јунаке; као успомену на Косовску битку 1389. год. и њене бесмртне јунаке, а у част Главара славе бесмртног јунака Цара Лазара.

По доласку 47. пешадијског пука у Крушевац, ова војна јединица је обележавала 19. октобар као своју пуковску славу, као успомену на дан уласка наше војске у Крушевац, а патрон је био Свети Тома. Град би том  приликом био окићен заставама, а било је и високих званица. На пример 1926. године гости су између осталих били: велики жупан Ж. Павловић у име владе, генерал Милош Јовановић, помоћник министра војног, генерал Емилио Белић, народни посланик г. Љуба Матић, окружни протојереј г. Велимир Савић. Те, као и претходне године, приређиван је бал у хотелу Таково.

Тада је краљ Александар Карађорђевић, пуковнику Драгутину Гавриловићу, команданту пука честитао пуковску славу речима:

Вама и драгоме Ми пуку срдачно честитам пуковску славу успомене на победоносни повратак наше херојске војске у престоницу Цара Лазара и шаљем мојим јунацима срдачан поздрав.

Живели!

Александар

У прослави пуковских слава запажени су говори Драгутина Гавриловића, као и здравице упућене њему као команданту пука. Сечење колача најчешће је вршио свештеник Душан Весић. Војну музику пука би песмом пратило певачко удружење Обилић. Пуковска слава 1934. године је због убиства краља Александра Карађорђевића, обележена веома скромно у кругу касарне, а сечење колача обавио је свештеник Душан Весић са командантом гарнизона пуковником Прибићем, једним подофициром и војником. Четрдесет седми пук је 1937. године прославио пуковску славу у Охриду, као успомену на дан ослобођења.

У новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца придаван је велики значај пуковској слави. Она је са шетњама, екскурзијама, забавама и одсуствима, препоручивана као средство за испитивање колико су војници васпитани. У оквиру Наставног плана за извођење обуке у пешадији за 1921. и 1922. годину, у оквиру теоријске наставе (теорна настава), поред обнављања из регрутске наставе о војничком духу, врлинама (храбрости, издржљивости, частољубљу, другарству, владању војника у борбама), биографијама славних личности, историји ратовања 1914–1918, кратке историје пука у ком се служи, помиње се и значај пуковске славе. Свештеницима је, у оквиру Правила о дужностима војних свештеника од 4. маја 1922. године, препоручивано да приликом обележавања празника, пуковских слава и слично, држе пригодне говоре и војницима истичу значај дана који се обележава будећи на тај начин дух поноса и храбрости код војника.

Обележавање слава војних јединица имало је више функција. Њима су обележавани значајни датуми (за Крушевац 28. јун и 19. октобар). Тај елемент народне традиције био је један од момената симбиозе војске и народа, чији је она саставни део била. Кроз славе је јачан војнички дух, сећање на значајне личности и догађаје националне историје. До краја Првог светског рата XII пешадијски пук обележавао је Видовдан, који је у директној вези био са именом пука, називом касарне, средњовековном историјом града, на коју подсећа споменик у центру града, чији камен темељац је постављен истог дана када су ,,III-ћи батаљон ,,Цара Лазара”, и ,,III-ћи активни пешадијски пук Цара Лазара” добили име кнеза мученика, патрона пуковске славе. После одласка XII пешадијског пука из Крушевца, за славу 47. пешадијског пука, који је стациониран у граду, одабран је датум уласка српске војске у Крушевац и патрон Свети Тома, али тај датум није оставио ни приближан траг као Видовдан.

Дарко Михајловић

Дарко Михајловић

ПОВЕЗАНО: 

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковска музика XII пешадијског пука „Цара Лазара“

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковска застава XII пешадијског пука ,,Цара Лазара“

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковник Драгутин П. Гавриловић, неустрашив у бојевима, а запамћен по говору (1)

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Пуковник Драгутин П. Гавриловић, неустрашив у бојевима, а запамћен по говору (2)

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Настанак имена и формацијска припадност XII пешадијског пука (1)

*“ЦАР ЛАЗАР“ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Настанак имена и формацијска припадност XII пешадијског пука (2)

*Серијал реализујемо у оквиру пројекта на основу Конкурса за суфинаснирање производње медијских садржаја из области јавног информисања у 2018. години Министарства културе и информисања републике Србије

ИЗВОР: rtk.rs

——-

22.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

 

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.