АКТУЕЛНО

Дејан Баљошевић: Није наше да чувамо мир, него Србију


Уколико би Београд пристао да призна независност Косова или уколико би се задовољио етничким разграничењем којим би задржао само незнатан део севера Косова, аутоматски би, у блиској перспективи, Србију свео на „Београдски пашалук“.

Пише: Дејан Баљошевић
Ораховац, 22.12.2018. год.

Сви који су имали прилику да са КиМ путују ка централној Србији преко административног прелаза Мердаре знају да је област од Мердара до Куршумлије слабо насељена, или боље речено пуста, јер на свака три брда долази тек по која кућа која је углавном напуштена и практично тек у Куршумлији наиђете на бројнији српски живаљ. Стога је тешко и депримирујуће замислити живот у овој сиромашној општини, из које се млади ионако годинама уназад исељавају због недостатка посла, уколико би на Мердару била званично успостављена државна граница Републике Косово тј. Велике Албаније.

Исто тако, замислите ситуацију и на северу Косова тј. у Рашкој области, где Бошњаци све гласније и смелије износе своје сепаратистичке и сеционистичке идеје, па се запитајте којим бисмо им се аргументима супротставили уколико бисмо Албанцима признали право на независност и отцепљење. Овде намерно не помињем тзв. Прешевску долину јер не знам да ли ће она, у комбинаторикама које се помињу, бити припојена независном Косову или не.

Шта ће на све то рећи војвођански аутономаши који из прикрајка прате развој ситуације и вребају своју прилику за већом аутономијом северне покрајине којом би се дистанцирали од „губитничке“ Србије? Ако томе додамо одавно уочену економску миграцију становништва коју карактерише појава: док се Србија по ободима празни – Београд се пуни, онда видимо да се све јасније назиру контуре будућег „Београдског пашалука“ у који ће се сместити сви Срби – комформисти који су мудровали да смо Косово и Метохију одавно изгубили, да у Прешевској долини и Рашкој области немамо шта више да тражимо, да Војводина никада није била наша и томе слично.

Замислите млади брачни пар који живот у двоје почиње од нуле и планира да формира породицу и размислите да ли ће они, водећи рачуна за будућност своје деце (на коју се наш председник непрестано позива), имати смелости да започну породични живот у некој од поменутих области, након што оне, после по нас неповољног решења статуса КиМ, постану пограничне области које ће стално бити на линији ватре између Срба и Албанаца. Није тешко предвидети да ће будуће независно Косово додатно ка Шумадији и Београду потиснути осиромашено српско становништво са југа Србије. Нико од Срба неће хтети да живи уз границу са независним Косовом које ће се претопити у Велику Албанију, а која неће одустати од даљих претензија према српским територијама или ће, у најмању руку, бити крајње непријатељски расположена према остатку Србије и постати њен стални дестабилизујући фактор.

Плаши ме да званични Београд уопште не уочава ову опасност, јер да је тога свестан не би тако амбициозно најављивао изградњу ауто пута Ниш – Приштина – Драч, преко Мердара, чија би траса требала да прође преко територија на којима можда више и не буде Срба.

Уместо да брине о свим овим последицама по остатак Србије, у случају да Косово и Метохију под било којом формом не задржи под својим суверенитетом, Београд најављује да ће наставити преговоре у Бриселу уколико Приштина укине таксе од 100% на српске производе а не уколико повуче незакониту одлуку о формирању Косовске војске, што значи да се са тим помирио. При томе заборавља да је узалудно потрошио све важније теме у преговарима са Приштином, која је кроз исте дошла на корак до заокруживања своје независности и да више није заинтересована за даљи дијалог. Ако је Приштина кроз досадашње преговоре добила међународни позивни број, „границу“, царину, јединствено судство и друге атрибуте државности а сада и своју војску, поставља се питање о чему би, осим међусобног признавања или можда статуса севера Косова, могла даље да преговара са Београдом.

Због тога бих нашег председника, који је поводом очигледних опструкција Приштине и њених задњих дестабилизућих потеза дао изјаву да је његов најважнији задатак да сачува мир, подсетио да је његов најважнији задатак да сачува целовитост Србије, јер мир никада не зависи само од нас, али Србија зависи само од нас.    

Стога не видим друго решење осим да Србија, сатерана уза зид, преварена и понижена од Албанаца и Запада, прогласи окупацију своје покрајине као неотуђивог дела своје територије, или да барем суспензијом преговора замрзне конфликт, како би нам и такво недовршено решење оставило могућност и дало наду да истрајемо у проналажењу прихватљивог и праведног решења за будући статус Косова и Метохије.

1 reply »

  1. Комунисти су Србију свели на „Београдски пашалук“.

    У овом контексту поменули бисмо Светозара Вукмановића „Темпа“ (Подгор, код Цетиња 1912 – Режевићи, код Петровца 2000), који се у својству Брозовог делегата пребацио у Босну и Херцеговину трагичне 1941. године, да покрене братоубилачки рат међу Србима. Вукмановић је дипломирао права у Београду, у Србији. По народности се оределио као Црногорац ( Види: Редакциони одбор, Ко је ко у Југославији, Београд 1957, стр. 786). Његов отац је био присталица тзв. „зеленаша“. Имао је брата Луку, свештеника, који је био присталица монархије. Луку су комунисти ухапсили у Словенији и стрељали 1945. године. Светозар није ни прстом мрднуо да спаси ухапшеног брата, јер се држао комунистичког класног начела: убиј ближњег свога! Члан КПЈ од 1935, а члан ЦК КПЈ од 1940. године. Као познати предратни комуниста бечко-берлински марксиста баљезгар, био је у више махова хапшен и осуђиван за време студија на Београдском универзитету због антидржавне активности. Водио је између осталих, групу млађих студената и комунистичких симпатизера, који су извикивали познате комунистичке и антидржавне фразе и пароле:

    – Доле са крвавом србијанском монархијом!
    – Доле велико-српска војно-фашистичка диктатура!
    – Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    – Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
    – Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
    – Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!

    Вукмановић је присуствовао на комунистичком историјском састанку 4. јула 1941. године у Београду, у вили Владислава Рибникара, којег је организовао Покрајински Комитет КПЈ за Србију по наредби Коминтерне, да се покрене прва етапа „буржоаско-демократске“ револуције у Србији. На састанку су били присутни Јосип Броз „Тито“, Александар Ранковић, Иван Милутиновић, Иво Лола Рибар, Милован Ђилас и Сретен Жујовић. После тога, Вукмановић је за време извођења и покретања Брозове великохрватске, интермаријумске, фабијанске и бундистичко-бољшевичке “буржоаско-демократске“ револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у пролетерску, био овлашћен од стране Јосипа Броза „Тита“ да покрене точак револуције у Босни и Херцеговини и да ради на ширењу комунистичких партијских ћелија.Такође, после тога, по наређењу Стаљина, а у сагласности са Брозом одлази у Македонију ради повезивања НОП Југославије са НОП Бугарске, Грчке и Албаније, да би се створио Балкански штаб, који би био под командом велеикохрватског „маршала“ Јосипа Броза Тита. Овим је Стаљин хтео да у току 1943 и 1944. године спречи заузимање Грчке од стране англо-америчких трупа. У овом подухвату Вукмановића је активно помагао и др Благоје Нешковић, политички секретар Покрајинског Комитета КПЈ за Србију.

    И ако су Вукмановићеви планови и намере пропали у Босни и Херцеговини 1941. године, показало се да је то било привремено. Долазак Брозових пролетерских бригада, које су побегле из Србије и Црне Горе у Босну и Херцеговину крајем 1941. године, донеле су нове покоље, страдања и идеолошке поделе обезглављеном, пониженом, окупираном, обесправљеном нашем несрећном србском народу. Ово потврђују између осталих и публицисти Драган Марковић и Слободан Босиљчић у књизи коју су објавили под насловом „Делегат Врховног штаба“, где између осталог, стоји:

    „Изненада, 24. децембра, око 8 часова увече, у Рогатицу су стигли Тито и Врховни штаб. Дошли су Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Моша Пијаде и Иво Лола Рибар. Обрве су им биле беле од иња. Пратио их је добро наоружани Крагујевачки батаљон Прве пролетерске бригаде, која је три дана раније формирана у Рудом. Босанцима је сада било јасно зашто им је Врховни командант још за време разговора у Ужицу тражио да му обезбеде неко место у Босни за смештај Централног комитета и Штаба.

    Чим су се срели у Рогатици, Темпо се, сав узбуђен од радости, обратио Врховном команданту:

    – Друже Тито, спасили сте нас од расула!
    – Како то од расула?
    – Да, управо сте нас спасили – наставио је Темпо детаљно објашњавајући ситуацију у овом делу Босне.
    Тито се онда, храбрећи их, насмешио и рекао Кардељу и Ранковићу:
    – Видите, добрим смо путем стигли!…“ (Види: Драган Марковић и Слободан Босиљчић, Делегат Врховног штаба, Београд, 1968, стр. 77).

    Веома је важно напоменути да се Вукмановић слободно кретао у својству Брозовог специјалног делегата Врховног штаба на подручју тзв. Независне Државе Хрватске и Недићеве Србије са лажним исправама, са објавом и картом за повлаштену вожњу на жељезници, које су издавале хрватске и где год је било потребно потврђивале и немачке власти, а на подручју Недићеве Србије и србске и немачке власти. Вукмановић се једно време у току 1942. године налазио на Брозом специјалном задатку у Сарајеву, а затим и Загребу. У Павелићевом Загребу, у којем су вођени преговори између немачких национал-социјалиста, хрватских усташа и Брозових комуниста-троцкиста о заједничкој сарадњи да се уништи и и разбије српски национални покрет Драже Михаиловића и да се сломи кичма србском народу, налазио се поред Поповића, Ђиласа и Велебита, на специјалном задатку и Иво Лола Рибар у својству специјалног изасланика и делегата ЦК и Врховног штаба (Види: Јозо Петричевић, Иво Лола Рибар, Загреб, 1964, стр. 119-131).

    Вукмановићев случај је важан и интересантан, јер доказује и поткрепљује историску истину, да је несумњиво постојала добро организована и камуфлирана сарадња између лажног „маршала“ Јосипа Броза „Тита“ и поглавника Анте Павелића, као и са извесним немачким национал-социјалистичким представницима у Загребу.

    Свиђа ми се

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.