АКТУЕЛНО

Слободан Антонић: Ослобађање Насера Орића – нови ексер у сандуку „мултиетничке“ БиХ


Свако зло има и своје добро, па тако сада Срби на још једном примеру могу да виде каква је „држава“ БиХ и од колике је егзистенцијалне важности да очувају своју Републику Српску

Слободан Антонић (Фото: sveosrpskoj.com)

Већ је добро примећено да „послије случаја Орић, свако ко прича о помирењу, једнаким правима за све, мултиетничкој земљи (БиХ), правди, истини, интеграцијама, међународној заједници – или је глупан, или покварењак“ (овде).

Насер Орић је, најпре, 2008. године, пред Хашким трибуналом правоснажно ослобођен сваке кривице за злочине над Србима (1992-1995; овде). Десет година доцније, 30. новембра 2018. године, Орић је и на суду БиХ – пред тзв. Малим Хагом – ослобођен кривице за ратне злочине над српским становништвом (овде).

Како је то могуће? Зар није Орић несумњиви злочинац и то по више основа?

Јер, као прво, у зони његове командне одговорности убијено је 2.385 Срба, од чега су 387 њих несумњиво били цивили (24 „непознатог статуса“; овде). Неки од ратних злочина према цивилном становништву, по својој чудовишности и свирепости – попут мучења и убиства једанаестогодишњег Слободана Стојановића (овде), не заостају превише ни за усташким „подвизима“ 1941-1945.

Као друго, Орић се лично хвалио злочинима које је починио – попут убиства Слободана Илића, о коме је Ибрахиму Мустафићу исприповедао ово: „Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговарао ни ријечи. Извадио сам бајунету и директно га ударио у једно око, а затим провртео ножем. Није ни запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да вјерујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах послије тога преклао!“ (овде).

И треће, постоје сведоци који су лично видели Орића на делу. Самир Авдић, рецимо, тврдио је да је био сведок када је „Насер у Лозничкој ријеци једној заробљеној Српкињи-трудници забо нож у стомак и то отприлике на мјесту гдје је желудац, а затим је нож свукао низ стомак, расјекавши је цијелу, услијед чега је из ње испало све, па и кеса, тако бих је ја назвао, у којој се дијете налазило у утроби мајке“, а „распорена жена је остављена да издахне“ (овде).

Како је, онда, Орић проглашен невиним? Најпре, најважнији сведоци су, некако мистериозно, променили исказ или су нестали. Објављен је запис телефонског разговора у коме поменути Самир Авдић тражи новац од Орића да „развали предмет“, након чега се овај сведок једноставно иселио у САД (овде и овде). Други муслимански сведоци, пак, били су застрашивани како би одустали од сведочења – попут Фахрудина Алића, а српски сведоци најчешће су поткупљивани – за шта је, према Алићу, било потрошено неких 150.000 евра (овде и овде).

Захваљујући промени исказа пре свега српских сведока, хашки и босански судови су могли да се држе „начела“ да увек, у контрадикторним ситуацијама, узимају као тачно оно што иде у корист оптуженог Орића. Рецимо, супруга Митра Савића, кога је, према исказу заштићеног сведока „О1″, Орић убио пиштољем, хицима у груди и главу (овде), почела је на суђењу да тврди како је „чула од неког Зорана“, да је Савић „убијен у борби“. Тај „Зоран“ је, наводно, такође истог дана и сам погинуо (овде).

Суд се ухватио овог исказа Савићеве удовице и одбацио не само сведочење „О1“, већ и чињеницу да је „Митар Савић ексхумиран везаних руку“ (овде).

Учествовао у „борби“ везаних руку?

Насер Орић (Фото: Dženan Kriještorac/Radiosarajevo.ba)

„Насер Орић после ослобађања: хвала Србима који су сведочили у моју корист!“, гласио је, после читања пресуде, наслов у једним новинама (овде); а и сам Орић је том приликом „захвалио и честитао породицама убијених (Срба) што су смогли снаге да на суду кажу истину да су њихови највољенији погинули у борбама“ (исто).

Какво лицемерје!

Такође је и прилично лицемерно да за Орића није важило начело „командне одговорности“ за смрт заробљеника и 387 цивила – укључив и несрећног једанаестогодишњег Стојановића, коме су, приликом мучења, избијени сви предњи зуби а на грудима урезан крст (овде). То је било стога што је „Трибунал утврдио да он (Орић) није имао ефективну контролу над својим потчињеним, наоружаним групама или цивилима који су их пратили“ (овде).

Тај алиби Србима никада, али баш никада није прихваћен – с образложењем да је њихова дужност била да имају контролу. С друге пак стране, Орићу је поверовано на реч да он „ту ништа није могао“, и узето као аксиом за поштеду за све злочине које су његове јединице извршиле над српским цивилима.

Такође, ако Орић није имао командну одговорност у и око Сребренице, поставља се питање – а ко ју је онда имао?

Ако нико у „армији БиХ“ није имао „ефективну контролу“ око Сребренице, где је побијено 387 жена, деце и стараца, то значи да је реч о најобичнијој банди, а не о регуларној војсци. Стога све њене припаднике – укључив и оне стрељане после заузимања Сребренице – једноставно треба тако и третирати.

Посебна прича биле су судије које су у БиХ биле ангажоване да поделе правду Орићу. Рецимо, судија Шабан Максумић који је најпре пребацио случај Орић из Бијељине у Сребреницу, наводно зато што је „штетно да се у Бијељини води поступак због бошњачких породица које су претрпеле геноцид у Сребреници“, а затим као председавајући суда једноставно ослободио Орића (у првостепеном поступку), и сам је током рата, према неким сведочењима, учествовао у мучењу српских заточеника у сарајевској касарни „Виктор Бубањ“ (овде и овде).

И сада, Срби у БиХ, после проглашења осведоченог злочинца какав је Орић за „невиног“, треба да верују у институције БиХ, у једнакост Срба и Бошњака пред БиХ законима, те у „грађанску“ и „мултикултурну“ БиХ?

Свако зло има и своје добро, па тако сада Срби на још једном примеру могу да виде каква је „држава“ БиХ и од колике је егзистенцијалне важности да очувају своју Републику Српску.

Иако овога пута злочинца није сустигла правда, овде се не би смело стати. Морало би се наставити прикупљање доказа против Орића, ако не за неки нови судски поступак (јер, Орић је ослобођен оптужбе тек за три убиства), а оно за пуну историјску истину о догађајима око Сребренице.

Такође, и достојно обележавање свих жртава Орићевих казнених експедиција по српским селима мора бити задатак институција и организација српског народа у БиХ – пре свих Републике Српске.

Јер, није тек тако речено да је народ који је заборавио своје жртве осуђен да их понови. Србима западно од Дрине, Кравица (1993), Скелани (1993), Бљечава (1992), Гниона (1992), Лозничка Ријека (1992), Сасе (1992), Залазје (1992), Загони (1992), Бјеловац (1992)… напросто се више никада не смеју десити.

Никада!

ИЗВОР: Стање ствариСве о Српској

————–

24.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

2 replies »

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.