АКТУЕЛНО

Зоран Чворовић: Рат на пољу колективне свести


Како је етноинжењеринг који је Беч спроводио у Галицији, обликујући посебан украјински идентитет, послужио као образац хрватској међуратној политици која је на подручјима Црне Горе, Македоније, Војводине и Босне и Херцеговине стварала од тамошњих Срба посебне етничке скупине

Др Зоран Чворовић

Бројне чињенице показују да је класични и хибридни рат који западна цивилизација већ више векова води против православног српског и руског народа ушао у завршну фазу. При томе, несразмера која постоји између степена ангажованости Запада на руском и српском фронту и очигледне идејне и управљачке кризе у којој се нашла западна цивилизација, јасно показује да српска и руска стратегија одбране не може да почива на пукој нади да ће непријатељ услед духовно-историјске потрошености једноставно сам упасти у колапс.

Кобан процес

Пошто се хибридни рат води на пољу колективне свести једног народа, успех у борби зависи директно од умешности непријатеља да у колективној свести једног народа инсталира нове појмове и вредносне стереотипе. Како је циљ сваког рата уништење непријатељске живе силе, у хибридном рату се непријатељска војна сила избацује из строја тиме што се пропагандним средствима разара јединствени национални организам, а у оквиру његових завичајно-географских посебности се помоћу метода етноинжењеринга формира непријатељски фронт нових конвертитских псеудонација.

Имајући то у виду, необјашњива је инфантилна лакоћа, најчешће проузрокована погубним југословенским и совјетским наслеђем националног самоодрицања, са којом Срби и Руси у свакодневној комуникацији обострано дају легитимитет лажним нацијама какве су црногорска и украјинска. Процес однарођивања који се деценијама спроводи у Црној Гори и Малорусији (тзв. Украјина), а који је у последњих неколико година достигао врхунац, посебно је кобан за два народа јер се ради о територијама на којима се формирала средњовековна српска и руска државност. Ова историјска сличност није једино што повезује вештачки украјински и црногорски национални идентитет. Мада се Србима украјински конвертитски идентитет, пошто га искључиво посматрају из угла галицијског унијатства, чини најближим идентитету покатоличених Срба западне Херцеговине, историја његовог обликовања показује употребу истих оних пропагандно-психолошких средстава и идеoлошког материјала који су коришћени и при стварању посебног црногорског националног идентитета.

Као што се идеологија црногорских федералиста заснивала на тези да је историјски развитак направио код Црногораца и Србијанаца „неједнаке менталне склопове“, па је услед тога Црногорцима „вјечна борба за слободу дала нов лик“, а Србијанцима „ропство прошарало лик“, на истим антиномијским премисама је почев од 1848. године стваран украјински идентитет.

Покорни Москаљ и идеалан Украјинац

Насупрот покорном „Москаљу“ који се потчинио Татарима, истицан је идеализовани тип „Украјинца“ војника-сељака који је „заменио плуг и вола за сабљу и коња.“ Налик Дрљевићевим федералистима, који су се често позивали на расну и националну чистоту Црногораца у односу на Србијанце који су се мешали са Грцима, Цинцарима, Јеврејима и Циганима, укронационалисти с краја 19. и почетка 20. века су инсистирали на томе да „Украјинци“ представљају најчистији део словенства, за разлику од „Москаља“ који су настали из мешаних бракова украјинских колониста и локалног угро-финског становништва. Као што су федералисти тврдили да у Боју на Косову у српском табору није било Србијанаца, тако су и укронационалисти Московској Русији, због добровољног пада под татарско ропство и кварења расне чистоте становништва, оспоравали наслеђе државности Кијевске Русије, која стога припада само „држави козака“. Укронационалисти су пред западњацима Московску државу представљали као источну деспотију „татарских ханова и Византинаца“, као што су црногорски федералисти представљали Србијанца као неког ко је „неспособан за правду, хуманост, смисао за државу“.

Креатор посебног украјинског националног идентитета, различитог од руског, био је званични Беч. Почев од 1860. године па све до краја Првог светског рата, Аустрија је улагала озбиљна средства како би код становништва Галиције, која се налазила под њеном контролом, формирала посебан украјински идентитет. Изрази „Русь“ и „руський“ се замењују терминима „Украина“ и „украинский“, а Русини почињу у Аустроугарском царству да се званично називају „Ruthenen“, како би се направила разлика у односу на „Russen“. Да би се што ефикасније спровео процес украјинизације, Аустрија је Галицији дала аутономни статус.

О томе да је украјински идентитет у почетку био неприхваћен од локалног становништва Галиције, довољно говори податак да су крајем 19. века већину у локалном сејму чиниле присталице проруске странке, док су укронационалисти добијали места у бечком парламенту аустријског дела двојног Аустроугарског царства. Према подацима које је изнео И. И. Баринов, проукрајинска штампа је добијала велика средства за рад не само из царског буџета Аустроугарске већ и из буџета Министарства иностраних послова Немачког царства и како су се у време Анексионе кризе заоштравали односи Аустроугарске и Немачке с Русијом та средства су се повећавала. Тако је Украјински преглед 1907. године добио 5.400, а 1909. године 12.000 немачких марака, док је часопис Буковина из Черновција у исто време добио 24.000 аустријских круна.

Аустријски трагови

Формирајући посебан украјински национални идентитет, Беч је пре свега слабио утицај Русије међу својим Словенима, чији је углед нарочито порастао после руске војне помоћи Бечу у гушењу мађарске побуне 1849. године. Истовремено, Беч је кроз афирмацију украјинског идентитета извлачио Галицију из пољске интересне зоне и тиме је амортизовао захтеве Пољака за тријалистичко преуређење Аустроугарског царства. Немачки филозоф Едуард фон Хартман се залагао за стварање независне Украјину, са источном границом на линији Витебск–Курск–Саратов–Астрахан, која би према општем уверењу немачке елите у време Првог светског рата служила одбрани „европске културе од монголско-азијатског варварства“.
Етноинжењеринг који је Беч спроводио у Галицији, обликујући посебан украјински идентитет, служио је као образац хрватској међуратној политици која је на подручјима Црне Горе, Македоније, Војводине и Босне и Херцеговине стварала од тамошњих Срба посебне етничке скупине. Да су аустријски трагови видљиви и у програму црногорских федералиста показује синтагма „удружене земље“, која, како вели Марко Павловић, представља кључни појам програма црногорских федералиста, у коме се изражава хрватски став о конфедералном, односно уговорном стварању Краљевине СХС. Реч је о појму који су хрватски политички прваци још приликом писања Напутака, у предвечерје стварања Краљевине СХС у новембру 1918. године, преузели од родоначелника аустрословенског федерализма Франтишека Палацког, који се 1848. залагао за уставно преуређење Аустрије формирањем седам посебних, удружених земаља. И као што је Франтишек Палацки свој предлог за преуређење Аустрије у федерацију правдао одбраном од руског империјализма и православног панславизма, тако су и међуратни хрватски политички прваци федерализацију, а заправо конфедерализацију земље оправдавали одбраном од великосрпске хегемоније и у том циљу су у затеченим историјским покрајинама, по угледу на Аустрију, стварали посебне нације.

 

ИЗВОР: ПЕЧАТ /НОВОСТИ

———–

24.12.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

Хвала за коментар. Ваш коментар ће бити видљив након "модерације". Коментари који садрже претеће, увредљиве и вулгарне изразе неће бити објављени...

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.